Quantcast
Channel: ОДБРАНА ОТАЏБИНЕ –Фонд Стратешке Културе
Viewing all 267 articles
Browse latest View live

Избегличка криза – како смо увучени у минско поље

0
0

Ђаво је однео шалу – овако би се најприближније могла дефинисати права агонија кроз коју последњих месеци пролази остатак окупиране територије по називом Србија, преко које је протутњало знатно више од 100 хиљада избеглица (миграната). Број који непрестано расте а прави стампедо се тек најављује за дане и месеце који долазе. И никако да избројимо оне који су до сада илегално остали у Србији. Тог податка нема и организовано се крије. И тек ће. Као и она европска квота, која нам је већ додељена и на коју су (што се од јавности брижљиво крије) домаћи властодршци уредно и поодавно пристали.

И док лидери најачих европских земаља и пратећи европски комесари не поштују властите прописе, као што је Даблински споразум којим су регулисани азилантски (избеглички) и слични проблеми, док се више месеци уназад прегањају око прихвата невољника, за чију су судбину директно одговорни кроз удружени злочиначки подухват, док лукаво беже од хуманитарне и демократске реторике коју су сами деценијама промовисали, дотле њихови квинслишки службеници предвођени Александром Вучићем, који преварама и гажењем Устава владају остатком Србије, увелико иду шест корака унапред. Предњаче, али, тако да ће нам заковати последњи ексер у ковчег у који смо не својом вољом гурнути. 

Чак се и они најзагриженији љубитељи ЕУ вредности, познати борци противу теорија завере, слажу да проблем није настао сам од себе и искључиво као последица ратова, већ напротив, да је плански изазван, вођен и да се филигрански даље шири. Циљеви овог глобалистичког, врхунски организованог и финансираног пројекта, су углавном јасни – изазвати контролисани и трајни хаос и кризу на старом континенту, наставити радикално мењање демографске слике европских народа и стварати услове за поступно брисање националних држава. Све то је онај неопходни предуслов за још веће ограничавање суверенитета народа и одузимање надлежности које им припадају према природном праву. Нови светски поредак се другачије и не може изградити. Потребна је озбиљна криза и непрестани хаос, који се „лечи“ новим хаосом и репресијом. И тако унедоглед. До судњег дана, када ћемо сви заједно угледати антихриста.

Међутим (или баш због тога), мало ко се у Србији до краја и занатски удубио у проблем енормног броја избеглица, које се као отргнуте скупине крећу пажљиво одабраном (уствари изабраном и наложеном) копненом балканском рутом, проблем који у пракси носи или ће тек донети, крајње озбиљне реперкусије и последице. Ми у тој папазјанији нисмо само колатерална штета, како се неретко тумачи, већ једна од главних пројектованих тачака.

Дилема не би смела да буде колико је десетина (сада већ далеко преко 100) хиљада миграната прошло и колико ће тек проћи кроз Србију, већ колико њих ће остати на дужи временски период или трајно (како предлаже Повереница за заштиту равноправности, госпођа Јанковић), оног тренутка када већина чланица ЕУ, попут Мађарске, силом или на друге начине затворе своје границе, с једне, а са друге стране, колико ће нам ових намучених али и изманипулисаних невољника, које смо већ испратили, у наредном периоду вратити назад, кроз процес реадмисије. Или кроз пројекат поделе квота иако нисмо (нити ћемо икада бити) чланица ЕУ Коминтерне.

И не мање важна и од претходног неодвојива дилема – шта смо све морали као држава да предузмемо а што је (према смерницама западних ментора, али и због неспособности домаћих властелина) циљано избегнуто. Све замајавајући јавност несвакидашњом хуманошћу и предусретљивошћу, коју можемо вулгарно назвати – отварај границе и примај ко год да се испред њих појави, мимо било каквих закона и прописа.

Ако неко и даље мисли да је председник скупштинског Одбора за контролу служби безбедности, Момир Стојановић, пензионисани генерал, иначе, члан Атлантског савета и Мадридског клуба (наднационалних, глобалистичих творевина високог ранга), тек онако и из досаде изнео бројку од скоро 400 хиљада избеглица, које ћемо морати да прихватимо у земљи и збринемо их трајно, тај се грдно вара зато што га не познаје (макар не као аутор овог писанија). Од када је прихватио да уђе у империјално коло, овај омиљени Тадићев (а од 2010. и Вучићев) генерал, не говори ништа напамет и без сигнала некога ко је иза завесе изузетно моћан и ко преноси одлуке владара света.

О чему се заправо ради?

Марионете на челу Србије одлично знају план западних глобалиста и тачно у складу са тим вуку све потезе. Односно, извршавају задатке онако како им западни „деливери јунити“ озваничени усред Београда, свакодневно налажу. Без могућности и луксуза да укључе логику и повуку бар неки самостални потез,  који би био од користи за државу Србију.

Напред наведено најоригиналније потврђује управо изјава  Александра Вучића немачком листу “Ханделсблат“ од пре неки дан: „Они из Грчке, преко Македоније, долазе до нас без икаквих папира“.[i]

Обратимо пажњу на тај моменат, који је свакако кључан – избеглицама, нико од Турске, преко Грчке до Македоније, не даје никаква транзитна (или друга) документа, на првом месту привремене визе, већ то чини искључиво Србија. Наједноставније речено – земља која није чланица ЕУ истура се у својеврсно претпоље, иако ту не би смела да буде у оваквим непогодама. На први поглед, поступа хумано и наивно и држећи се унутрашњих и међународних прописа примерених за редовне а не ситуације овако масовног егзодуса.

azil potvrda

Но, то, једноставно, није тако. То је део сценарија. А ево и зашто.

Ако се прочитају одредбе „Закона о потврђивању Споразума између Републике Србије и Европске заједнице о реадмисији лица која незаконито бораве“, [ii] који је под притиском и уз директно учешће европских комесара, припремила Влада Србије на чијем се челу налазио др Војислав Коштуница, а скупштинска већина ДСС-а, ДС-а и остали еурофанатичних сателита, усвојила наведени закон, након што је претходно, тадашњи министар унутршањих послова, Драган Јочић, 18. септембра 2007.године у Бриселу, потписао Споразум, онда се врло лако може доћи до закључка где нас чекају „минска поља“. И сходно томе, немогуће је да овој власти то није присутно као сува чињеница. Уосталом, посао им је да воде рачуна и размишљају о тако битним стварима.

Рецимо, члан 3. наведеног Закона прецизно регулише како се изводи реадмисија (враћање кандидата за азил који нису прихваћени) из држава чланица ЕУ у државу Србију, у којем дословно стоји следеће:

(1) Србија ће прихватити, на захтев државе чланице и без посебних формалности осим оних које предвиђа овај споразум, било ког држављанина треће земље или лице без држављанства које не испуњава или више не испуњава важеће услове за улазак, боравак или настањење на територији државе чланице молиље, уколико је доказано или ако је могуће на основу поднетих prima facie доказа веродостојно претпоставити да лице у питању:

  1. a) поседује, или је у време уласка поседовало, важећу визу или дозволу боравка издату од стране Србије,

б) је на незаконит начин и директно ушло на територију државе чланице, након што је боравило, или било у транзиту кроз теритoрију Србије.

Који су „prima facie докази“, прецизно је наведено у Анексу 3. (слично је и у Анексу 4.) наведеног Споразума о реадмисији, где се истиче да су то:

- печати са датумом преласка границе (улазак/излазак) или сличне овере у путној исправи лица у питању или неки други доказ уласка/изласка (нпр. фотографија);

- документи, уверења и рачуни на име (нпр. хотелски рачуни, картице за заказивање прегледа код лекара односно зубара, пропуснице за јавне односно приватне установе, рачуни од кредитних картица итд.) који јасно показују да је лице боравило на територији замољене државе;

- карте са именом путника и/или авионски, возни, аутобуски или бродски спискови путника који показују присуство и план путовања лица на територији замољене државе;

- подаци који показују да је лице користило услуге курирских или туристичких агенција;

- званична изјава дата нарочито од стране припадника граничних служби који могу да посведоче да је лице у питању прелазило границу.

 

Надам се да ће након ових чињеница, читаоци схватити шта су нам марионетски владари остатка Србије, као извршиоци воље западних владара замесили, „решавајући“ избегличку кризу и предњачећи у збрињавању истих, затим, регистрацији, пописивању и посебно опскрбљивању документима, за срећан пут – али и скори повратак.
Дакле, када се на нивоу ЕУ буду делиле квоте за расељавање и смештај истих, али и у процесу неминовне реадмисије (или има кога да верује како до тога неће доћи, као и да ће нас поштедети враћања ових али и оних 200 хиљада поодавно већ припремљених?), Србија ће бити прва на тапету. Јер је прва (и за сада једина) издавала документа – доказе мигрантима, да су протутњали овом (и формално ниједном другом) земљом,  у тзв. транзиту.

И ко ће тада и како доказати, у сваком појединачном случају, јер се то баш тако ради, да су избегличке колоне (па тако и појединци у склопу истих) кретале од Турске, а затим ишле преко Грчке и БЈР Македоније? Којим папирима или другим доказима? Који су то сведоци који ће потврдити супротно, тј. истину?

И немојмо мешати битне појмове. Регистровати избеглице за унутрашњу употребу (оно што тек однедавно ради Мађарска узимањем отисака прстију, и што збуњено и стидљиво ових дана најављује Ангела Меркел за остале чланице ЕУ) [iii] је једна страна медаље, док је сасвим друга (и одлучјућа) издавање једино валидних и међународно признатих документа.

Шта је ова власт, да смо иоле нормална и слободна земља и да по дефиницији њени врховници нису класичне агентурне марионете западних сила, морала да уради пре него је дошло до тоталног хаоса и када је број миграната још увек био симболичан? Али и након тога, све до данас.

Требало је да се посебном одлуком заведе режим ванредне ситуације (или чак ванредног стања, што би било адекватније) према истоименом закону, макар за општине на југу и крајњем северу Републике и да се усвоји државни план за поступање са мигрантима. То би подразумевало да се предложи а затим и усвоји измена „Закона о потврђивању Споразума између Републике Србије и Европске заједнице о реадмисији лица која незаконито бораве“, или, да се, услед ванредних околности и изнимне ситуације у равни тешке елементарне непогде, привремено суспендује примена истог. Односно, да се од појаве првих масовнијих група миграната, задејствују врло прецизне мере и озбиљна драма не препушта стицају околности и ад хок реаговању.

Јесмо ли заборавили оне сцене током касног пролећа, када мигранти лутају земљом Србијом скоро без икакве контроле, у коју су претходно ушли кроз потпуно необезбеђену државну границу? Нигде граничне полиције, нигде чувара реда у унутрашњости и дуж путева. Све док ђаво није однео шалу и док се њихов број није значајно мултипликовао, и почео да угрожава саму српску престоницу.

Када је након дужег времена задејствован какав-такав прихват на граници и граничним прелазима, тек тада почињу озбиљни пропусти (односно, креће се са сценаријем који је напред описан), а то је, да се непрегледна, даљински вођена маса, не само региструје, већ да им се деле документа са којима ће први пута стећи статус „трећег лица у транзиту“.

За Турску, Грчку и БЈР Македонију, они формално као да не постоје. Да ли је то урађено из незнања и случајно? И ко се у свему томе прави луд?

И онда, наставак хаоса – уместо да се избеглице организовано превозе возовима и аутобусима до прихватних центара на северу земље (што је делимично примењено тек последњих дана), да се са мађарском страном, односно са европским комесарима, направи договор и да се огромне масе каналишу ка званичним међудржавним прелазима, баш тада долази до новог брукања. Избеглице се, након боравка углавном у парку крај боградске аутобуске станице (ваљда да би били у прилици да подижу значајне суме пара по околним банкама, које уредно пристижу од спонзора) упућују у Кањижу и истовремено им се омогућава (велика већина управо тако чини) да потпуно слободно, без икакве контроле, крећу ка граници и илегално прелазе у Мађарску, заобилазећи још увек недовршену жичану препреку или је рушећи пред собом.

Српске власти се не обазиру на тако нешто. Свесно или несвесно крше све могуће међународне норме које им налажу да обезбеде граничну међу са своје стране, на којој, буквално нигде ни једног граничног или било ког другог полицајца. Наравно, нико у власти не размишља о могућим последицама и озбиљним пеналима, који су обавезна последица у још увек важећим међународним односима, када се догађају овакве лакрдије.

И не само да се то чини, већ се упућују одабране телевизијске екипе, као што је учињено са извештачима Б 92 пре неки дан (или неко мисли да је и то случајно и плод новинарске довитљивости), како би снимали илегално прелажење границе уживо (дакле, криминалне и противузаконите радње), од чега се прави екслузива и спектакл. Са све изјавама прекршиоца граничног режима (што је у нормалним околностима једно од најтежих кривичних дела свугде у свету), који громогласно узвикују како ће границу прелазити упорно, без обзира на то колико пута их Мађари буду протеривали, све док им не умакну и отисну се у правцу Европе.

Шта нам је још показала и потврдила озбиљна и досада невиђена избегличка криза, а тиче се оног обавезног сета мера, које би свака слободна и суверена земља одавно предузела?

Да је наша државна граница потпуно небрањена (у случају агресије) а у миру необезбеђена, кроз коју може да прође било ко. Од најобичнијих криминалаца и шверцера, преко непрегледних избегличких колона, до озбиљних терористичких група.

Једноставно, осрамотили смо се наочиглед света и то даље чинимо још у горем облику. Иако се засада не може јавно чути, иоле трезвеном посматрачу је јасно како нам се подсмевају околне државе – од Грчке преко Македоније и посебно Бугарске и Румуније. Све до Мађарске [iv], која је управо због нашег држања и створеног организованог хаоса и, подразумева се, неспособности приде, морала да предузима крајње непопуларне мере – изградњу жичане ограде и значајно увећавање граничних снага дуж своје јужне међе према Србији.

У исто време наша власт, у коју убрајам и председника Републике (онога што је целокупно лето провео скоро па у манастирској тишини и миру, неоглашавајући се о овом тешком проблему), не размишља нити било шта предузима да ојача не само снаге унутрашњег реда, већ пре свега снаге одбране. Па тако и обезбеђења државне границе. Иако је земља и буквално на ветрометини, остављена на милост и немилост како исламских терориста, тако и оних, евроатлантских пријатеља, чије смо право лице и намере осетили још 90-тих година.

За њих је податак да нам је у земљу илегално, преко планина и брда, ушла бар четвртина (ако не и значајно више) ових мученика са Блиског истока и осталих ратом захваћених простора, скоро па небитно. Јер се о тако нечему не изјашњавају нити самокритично осврћу.

Председник државе и врховни командант је још пре неколико месеци, онда када је дошло до познате Кумановске кризе, морао да предложи министрима силе (одбране и унутрашњих послова) као и начелнику Генералштаба, да се хитно мењају важећа одбрамбена документа – Стратегија националне безбедности, Стратегија одбране и Војна доктрина, да се простудира достигнути ниво усвојених НАТО стандарда (сада можемо јасно видети о каквој се пропасти и подметачини  ради) и што пре напушта врзино коло у које смо гурнути након петог октобра, те да се крене са потпуном реорганизацијом Војске и система одбране у целини. А то значи – сукцесивно увећавати бројно стање, формирати нове мирнодопске и ратне саставе, враћати макар (за почетак) дивизије и убразано прелазити на територијалну организацију оружане силе.

Као најважније и ургентне предлоге и мере, које су и предуслов за претходно наведено (да је Николић председник као што није и да размишља макар за врх копља даље од следећих председничких избора) обелоданио би српској јавности и енергично захтевао оно што већина народа (сигуран сам у то) жели да чује:

(1) увођење обавезног (рецимо, шестомесечног) војног рока, и

(2) враћање – поновно организовање граничних јединица Војске.

Шта смо добили укидањем најобученијих састава које се, након неколико година малтретирања, догодило 01.фебруар 2007.године у време оне исте владе на чијем се челу налазио др Војислав Коштуница? (Анализирајући то питање управо кроз призму актуелне мигрантске кризе и скоро па потпуног расула и озбиљне угрожености земље).

Према следећем званичном, државном и саопштењу тадашњих европских комесара, наведеним, својеврсним самоубилачким чином (обратимо пажњу на формулацију) -  „…демилитаризација границе је извршена ради слободног протока роба, људи и капитала, како би се спречио продор организованог криминала у свим његовим облицима… и стекло право за ослобађање од визног режима….“ [v]

Од бројног стања које су имале војне граничне јединице, а то је било у просеку од 5.500 до скоро 7.000 најспособнијих и најмотивисанијих младих рочних војника у пуној животној снази, обезбеђење границе је спало на мање од 3.000 припадника Граничне полиције МУП-а, којима су обећаване бајке о техничком опремању и модерним опто-електронским и другим средствима. Наравно да се од тога ништа није (или врло мало) испунило.

Добили смо то да, уместо снажног, добро организованог, деценијама увежбаваног „линијског обезбеђења“ државне границе, које је усавршено на изванредној тактици и систему провереном и у миру и у рату, као и на младости и мотивисаности војника, врхунској утренираности, специфичном животу на караулама, усредсређености, заједништву, међусобном поверењу, сада имамо недовољан број граничних полицајаца, који углавном примењују тактику тзв. „дубинског обезбеђења“, и то дуж путева, превоја и маркантних објеката. Тежишно, применом моторизованог патролирања, извиђањем и осматрањем, заседама по дубини и експлоатацијом информација од стране локалног становништва.  Што је испод сваког минимума, а потову у овако драматичним околностима.

И тако је неутралисано 17 граничних батаљона Војске Србије, који су се састојали, у просеку, од по 2 граничне чете са још по 1 интервентним водом или интервентном четом. Збрисано је  140 и нешто караула, од којих је преко 100 било у Србији, а остатак у Црној Гори.

Конкретно, на правцу БЈР Македоније одакле је дошло највише миграната, границу је обезеђивао 57. гранични батаљон Приштинског корпуса, дислоциран са Космета, из Урошевца, након агресије (пре тога то је био задатак 42. граничног батаљона Нишког корпуса). Држао је карауле „Козјак“, „Роберт Стошић“, „Славујевац“, „Прохор Пчињски“, „Широка планина“ и „Лесница“. Тада, није могла ни „птица да прође“, распологали су оптималним снагама и средствима (као и посебно дресираним псима), и могућност било каквог изненађења, а поготову масовних илегалних прелазака, била је немогућа мисија.

Граничне јединице Војске су били једини војни састави који су према посебном закону и прописима, а на основу усвојених међународних правних стандарда, могли у миру, да у граничном појасу користе оружје и, ефикасно заустављају оне који илегално прелазе границу или врше нападна (терористичка и друга) дејства. То је истовремено био, дословно, непрекидно задејствовани „први ешелон“ у одбрани земље, тачније „прва линија, предњег краја одбране“ и пре него агресија почне. Недостижна, оригинална и врло убедљива превентива, која унапред одвраћа све оне са нечасним намерама, или овакве избегличке невољнике, којима не би ни пало на памет да тестирају тако задејствовани систем.

Да ли би у таквим условима копнена, балканска избегличка рута ишла преко Србије? Апсолутно не, тврдим. Погледајмо, уосталом, комшије Бугаре и посебно Румуне.

Зидови и разноразне жичане и остале препреке, не могу решити овај проблем. Како год да се изграде и колико год енормне суме новца биле уложене, увек је могуће наћи решење за пробијање таквих препрека и савлађивање. Мађарски експеримент са оградом то показује. Тим пре што се такви објекти не могу лако градити на неприступачним теренима, као што је граница према нашем јужном суседу, као и то што је неопходан значајан број људи који ће вршити надзирање у циљу заштите.

У вези са зидовима и жицама, да се не заборави – крајње је лицемерно јављање и предлагање тако радикалних мера и прескупих и мукотрпних захвата, од стране оних који су управо били део постпетооктобарских српских влада и предано радили на пројекту гашења граничних јединица Војске. Најбољег одбрамбеног штита, било које државе у свету.

Е, сада, шта са избеглицама, куда би ишли и где је у свему овоме позната српска, православна хуманост и човекољубље? И како би смо издржали ударе другосрбијанаца, разних НВО душебрижника, плаћених западних агената и заштитиника људских и других права?

Одговор је веома прост – не би нам се мигранти ни догодили. Бар не у овако огромном броју и под оваквим околностима.

Планери који су их организовали, обезбедили финансије, водиче и скретничаре, и нацртали мапе са унапред договореним безбедним правцима кретања, морали би да прелазе на неки други план – план „Б“. Рецимо, пребацивање великим бродовима, право у европске луке Италије, Шпаније, Португалије и, што да не, Велике Британије. Баш онамо где је на обалама Темзе и смишљен сценарио демонтирања старе Европе, а заједно са њом Србије и осталих земаља и недужних народа.

Да ли ће о свему наведеном размишљати, рецимо, председник Републике као врховни командант оружане силе, а по угледу на њега и они „мученици“, српски министри, који, сабрани око врховног вође с коца и конопца, не решавају проблем не зато што не знају, већ зато што су, уствари, оперативни део у сценарију изазивања и умножавања проблема?

Сигуран сам да неће.

Бар не дотле док и ми, Срби, не кренемо у „спонтану“ и масовну „миграцију“ из неколико праваца – са југа, запада, истока, из срца Шумадије, из Срема…, право у српску престоницу, где би се „транзит“ завршио. Али, за сва времена.

УПУТНИЦЕ:

[i] http://www.nspm.rs/hronika/aleksandar-vucic-cilj-predstojeceg-samita-o-zapadnom-balkanu-u-becu-stabilnost-regiona.html

[ii] http://www.seio.gov.rs/upload/documents/sporazumi_sa_eu/readmisije.pdf

[iii] http://www.nspm.rs/hronika/konfderencija-o-zapadnom-balkanu-u-becu-vucic-kandiduje-tri-regionalna-projekta-saobracajne-infrastrukture-vrednih-oko-pet-milijardi-evra.html

[iv] http://www.politika.rs/rubrike/Svet/Vlada-Madjarske-razmatra-da-angazuje-vojsku-na-granici.sr.html

[v]   http://www.balkaniyum.tv/srpski/vesti/13110.shtml


А од Немачке-милион евра за избеглице на Балкану

0
0

У, аустријској престоници, Бечу, дводневни самит лидера западног Балкана (26 и 27. август) обележило је питање избеглица и миграната који у таласима надиру западно-балканском рутом. Како се и очекивало, уместо решења поводом највеће сеобе народа од Другог светског рата, остала су тек бројна питања и најављени милион евра за хуманитарну помоћ Балкану.

Од Немачке (?)!

Иначе, крајње и жељене дестинације за стотине хиљада миграната, избеглица и азиланата са ратом разореног Блиског Истока и Африке.

Избегличку кризу, неће решити милион евра које мисле да дају[i], поручио је ЕУропским лидерима српски министар иностраних послова, Ивица Дачић, у Бечу. „То је проблем са којим се ви суочавате, али паралелно са тиме нама се тражи у Србији да направимо акциони план за мигранте. Направите га ви, па онда нама тражите[ii], оштро је поручио Дачић и закључио:

„Морам да будем потпуно директан, пошто смо пријатељи. Пошто га ви у Европи немате онда ћемо највећи терет да платимо ми.[iii] Двадесетседмог августа, у оквиру самита лидера Западног Балкана српски и македонски министраи иностраних послова одржали су заједничку конференцију за новинаре, која би се могла подвести под оштру критику ЕУропске политике када је реч о избеглицама и мигрантима.

Никола Попоски, македонски министар иностраних послова истакао је да је до скоро око 4 000 избеглица дневно улазило у Македонију а да су процене да ће их надаље бити око 3000 сваки дан: „Све док ЕУ не буде имала прави одговор на ово питање, нико не треба да има илузија да ће  ово питање бити решено“[iv], рекао је Попоски.

Српски министар иностраних послова рекао је да изградња ограда није решење: „Годинама сте говорили да азиланти долазе из Србије и Македоније у ЕУ, али сада ми можемо рећи да мигранти долазе из ЕУ. Стога вас питамо: Када планирате да ставите под контролу проблем и како мислите да их спречите да долазе?“[v]

Одговори су, наравно, били декларативне природе са честим употребама „требало би“, „морало би“ али су сви свесни да решења неће бити. Посебно оних који се односе на крајње илузионистичке предикције да „треба уложити напоре да се ситуација у Сирији смири“. Сви су, од најутицајнијих земаља Еу па до периферије овог блока на којој је смештена Србија, свесни да решење лежи у западно европској матици-Вашингтону. Овај је центар гравитационе моћи некадашњег униполарног света одређивао курс спољне политике који се неретко сводио на рушења нелојалних режима, војне ударе по недекларисаним ратним зонама са енормним колатералним цивилним жртвама, и за то тражио подршку својих ЕУропских савезника. Управо тај центар са све савезницима у злу послу, потписује и резултат провођења агресивне спољне политике: највећу сеобу народа од Другог светског рата.

Људи који у рекама надиру ка Европи, беже од: „савезничких војних удара по ИСИЛ-у“ чије су стварање и радикализацију итекако помогли; тероризма коме се крај не види; и развалина које су замениле некадашње државе Блиског, Средњег Истока и Африке.

„Схватамо да Европа пати, али треба такође да имамо на уму патње људи који долазе у Европу“[vi], изјавила је портпаролка руског министарства иностраних послова Марија Захарова и посебно нагласила да је Русија раније, када су избијали сукоби на Блиском истоку, упозоравала на опасности од избијања нових конфликата:

Треба то да имамо на уму кад се на столу Савета безбедности Уједињених нација следећи пут нађу резолуције у којима се тражи покретање ваздушних удара, затварање ваздушних простора или промене режима[vii], истакла је Захарова. Али, и да ће Русија остварити „пуну сарадњу са земљама које погађа ова криза, посебно када је реч о ЕУ, у превазилажењу последица и разрешењу проблема илегалне имиграције у Европу:

„Европска унија се суочава са тешком мигрантском кризом, будући да је на њену територију од почетка године ушло 340.000 илегалних миграната. Видимо да наши партнери у ЕУ не могу адекватно да реагују на погоршање ситуације. Очито да постоје озбиљни пропусти у миграционој политици Уније“[viii], навела је Захарова.

И, заиста, ЕУ нема ни план, стратегију а о циљу, како смо навели не можемо ни да говоримо јер постављање циља и није у „надлежности“ ЕУ. Уосталом, и самостално одлучивање о решењу избегличке кризе кроз примере Мађарске, Бугарске, Румуније, све већа противљења Италије и осталих земаља сведочи о томе да су правила и законодавство ЕУ одавно напуштени и да свака земља покушава да се заштити на себи својствене начине. Остављајући тако друге земље под теретом који прети да их сломи финансијски, привредно, безбедносно. Све чешће из граничних подручја стижу слике обрачуна са избеглицама и мигрантима. Сузавац, палице, димне бомбе, камење, сузе и очај иницирају дубоко подељене реакције. Државе транзита, а и оне које то нису, суочавају се с порастом криминала и тензија. Смртни исходи на Медитерану и копненим рутама до жељених дестинација бележе стравичне слике бизарних смрти несрећних избеглица.

Двадесет седмог августа на главном аутопуту који повезује Мађарску с Аустријом пронађена је напуштена хладњача с телима избеглица које, због фаза распадања лешева, надлежни нису могли чак ни бројчано да идентификују. Сумња се да је реч о око 50 избеглица.

Окупљеним новинарским екипама полиција је наложила да се удаље од хладњаче како би превезли возило с мађарским регистрационим таблицама на сигурно место на којем форензичари могу да обаве свој део посла. Смрт је, бар, према досадашњим информацијама наступила под неразјашњеним околностима. Спекулисало се да су се несрећни људи угушили, али је крв која је цурила из хладњаче, паркиране на ауто-путу унела пуно недоумица.[ix]

Истог дана на Медитерану, близу либијског града Зуваре, потонула су два брода са стотинама избеглица. За већину се страхује да се удавила у мору „смрти“.

И, краја нема. Макар не у скорој будућности. Европа, ризикује да изгуби „душу“ избегличком кризом, како је то недавно изјавио италијански министар иностраних послова Паоло Ђентилони. За њега, ЕУ нити има функционално решење, нити жели да дође до њега. Последњи предлог Немачке и Француске, да две земље које су највише погођене приливом миграната: Италија и Грчка, треба да изграде регистрационе центре у којима би се разврставале избеглице на оне којима заиста треба заштита и на оне које ће враћати у земљу порекла. – за Ђентилонија је равна безобразлуку и чистом себичлуку:

„Тражити од Италије и Грчке да ураде свој домаћи задатак по питању миграције је једнако као тражити од земаља погођених поплавом да повећају производњу кишобрана”, рекао је Ђентилони за лист „Коријере дела сера”.[x] И, свима сада постаје јасно да се ЕУропа неће сагласити (ни овај пут) око стратегије суочавања са кризом, већ ће њени најбогатији делови, земље коначне дестинације за избеглице и мигранте, настојати да што је дуже и даље могуће држе све те несрећне људе од својих граница.

Према званичним подацима УН, од почетка сукоба Сирију је напустило четири милиона људи; обавештајни извори упозоравају да ће још најмање пет милиона Сиријица протутњати транзитним рутама. Земље попут Турске и Грчке, схватајући да решења нема полако али сигурно организовано транспортују мигранте до следеће тачке знајући у ком правцу сви они стреме.

На Западном Балкану, Мађарска је подигла ограду, гетоизирала прихватне центре за мигранте, Бугарска је извела војску на границу, Румунија ојачава свој гранични појас са Србијом-а Србија ризикује да, иако на периферији ЕУ, иако још увек тек кандидат за чланство, остане у џепу заглављена са десетинама хиљада миграната.

[i] http://balkans.aljazeera.net/vijesti/dacic-izbjeglicka-kriza-nece-se-rijesiti-sa-milion-eura

[ii] исто

[iii] исто

[iv] http://meta.mk/en/poposki-i-dachik-ja-zapleskaa-eu-za-problemite-so-migrantite/

[v] исто

[vi]http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/2/%D0%A1%D0%B2%D0%B5%D1%82/2019923/%D0%A0%D1%83%D1%81%D0%B8%D1%98%D0%B0+%D1%83%D0%BF%D0%BE%D0%B7%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%B0+%D0%95%D0%A3+%D0%BD%D0%B0+%D0%BF%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B5%D0%B4%D0%B8%D1%86%D0%B5+%D1%81%D1%83%D0%BA%D0%BE%D0%B1%D0%B0+%D1%83+%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D1%83.html

[vii] исто

[viii] исто

[ix] http://www.theglobeandmail.com/news/world/dozens-of-dead-migrants-found-in-truck-on-road-leading-from-hungary-austrian-police/article26124067/

[x] http://www.politika.rs/rubrike/Svet/Guteres-Sistem-EU-za-azilante-potpuno-nefunkcionalan.sr.html

“Lojzek Markotrški” –или о лажима хрватским. Део 1

0
0

Бесан на СПЦ и мислеће Србе, који су ипак спречили да југословенска скупштина озваничи Конкордат којим се РКЦ промовише у државну веру, чим Славко Кватерник (бивши пуковник КуК војске и окупаторски управник града Београда у Великом рату) 10. априла 1941.године прогласи фашистичку НДХ, запутиће се Алојзије Степинац, хрватски метрополита и надбискуп загребачки 11. априла у службену посету истакнутом усташком прваку Миловану Жанићу, члану привремене владе задуженом за унутрашње послове, док по његовој наредби Мачекова полиција по унапред сачињеним списковима хапси Србе, дотадашње државне чиновнике, као већ осведочено „доказане непријатеље“ тек проглашене НДХ.

Већ 12.априла у после подневним часовима, посетиће у Банским дворима Степинац са пратњом и Славка Кватерника, да би му изразио своје најбоље жеље за срећу, бољитак и напредак хрватског народа у самопроглашеној држави НДХ. Уједно ће му изразити и своје саучешће за губитак брата Петра, који је као усташки терориста организовао оружану побуну у граду Цриквеници, где је командант места, капетан бојног брода Мирко Блајвајс, југословенски патриота иако католик, наредио војсци да пуца на терористе а међу мртвима је био и Петар Кватерник, организатор пуча. Одмах по његовом приспећу 16. априла у Загреб, посетиће Степинац и самог поглавника НДХ Анту Павелића, да му изрази своју пуну подршку.

Овим је радњама резервни југословенски официр Алојзије Степинац, починио дело велеиздаје Отаџбине и то у рату, јер Југославија као држава још увек постоји, а руше је уз спољње агресоре и унутрашњи издајници. (Србима на жалост добро позната чињеница у XX веку.)

Време је да српски историчари то дело тако и квалификују у светлости науке, а ван уплива покварене политичке интриге у доба „братства-јединства свих наших народа и народности“.

Својом посланицом од 28. априла 1941.године, дао је Степинац пуни духовни легитимитет фашистичкој НДХ и као син хрватског народа и као првосвештеник „свете цркве“.  У њој ће дане њеног стварања назвати – „часовима у којима не говори више језик, него крв својом тајнови том повезаношћу са земљом у којој смо угледали свијетло Божје и с народом из ког смо никли“ – казујући тако да му је добро позната и нацистичка теорија „тла и крви“.

Ценећи да је куцнуо дуго жељени час, именоваће Света Столица Алојзија Степинца за Vojnog vikara sine titulo целокупне хрватске фашистичке војске, о чему ће га лично обавестити Рамиро Марконе, папски легат код НДХ а опширно ће описати загребачко гласило „Хрватски народ“.

Војни викар Степинац именоваће већ 20. јануара 1942.године војне душобрижнике у јединица ма хрватске војске и поделити им жупничку јурисдикцију, а за своје заменике именоваће Стјепана Вучетића и Вилима Цецељу, као већ истакнуте усташе.

Војни свештеници у хрватској фашистичкој војсци имали су истакнуту улогу у потицању припадника оружаних снага на вршење масовних убистава, у оквиру државног пројекта геноцида над Србима.  Као и остали  многобројни свештеници РКЦ и они су за своје заслуге одликовани високим државним одликовањима фашистичке НДХ. Подршка РКЦ фашистичкој НДХ трајала је колико и та држава сама, о чему најбоље сведочи посланица хрватских бискупа од 24.марта 1945.године.

Као стручно тело Ватикана, “Света Конгрегација за Источну цркву“ послаће војном викару Алојзију Степинцу и писано упутство о превођењу „несједињених“ (православни) на „праву веру“, након што је Степинац именовао трочлану бискупску комисију за (насилно)  прекрштавање Срба. Дивљачко пљачкање имовине СПЦ, уништавање храмова и манастира од којих су многи били значајни културно-историски споменици а не само верски објекти, неће спречити првосвештеник „цркве у Хрвата“ све док није донета државна одлука НДХ да ће се основати  ХПЦ („Хрватска православна црква“). Тек у новембру 1941.године, Бискупска конференција НДХ којом он председава, упућује захтев световним властима да се престане са даљњим уништавањем храмова СПЦ. Степинац није реаговао ни на уништавање синагога од којих су  такође многе биле значајни културно-историјски споменици, на тим просторима.

Заједно са још 11 свештених лица РКЦ биће Степинац именован у Хрватски сабор 1942. године, и лично ће одржати поздравни говор, пре него што поглавник Анте Павелић крочи у Маркову цркву у Загребу. (У старом језгру града на Маркову тргу, уз истоимену цркву налази се и сабор и влада РХ.) Укључивањем у Хрватски сабор као његов члан, успоставио је Алојзије Степинац пуну световну сарадњу са фашистичком НДХ, иако је већ био укључен као војни викар али по именовању Свете Столице, која је тиме заправо отворено подржала НДХ а и даље имала дипломатске односе са југословенском владом у Лондону.  Као члан сабора и првосвештеник „цркве у Хрвата“, одбациваће упорно Степинац све сумње ватиканских званичника, до којих су ипак стизале оптужбе о масовним злоделима геноцида над Србима, почињеним од стране хрватских и муслиманских војника НДХ. Без икаквог срама он ће те оптужбе назвати „србијанском пропагандом“, упорно остајући код тог става до самог краја  фашистичке НДХ.

Сачекао је мирно долазак партизана у Загреб 6.маја 1945.године, давши пре тога одобрење редовницима  у католичким самостанима да сакрију усташке архиве али и опљачкане вредности и део злата богатих Срба и Јевреја, који су убијени у логорима НДХ. Одобрио је да се терористи из покрета „крижара“ који се убацују из Аустрије и Италије сакривају у самостанима РКЦ, у оквиру успостављеног пројекта „пацовских канала“ Ваатикана, где се доказани ратни злочинци злонамерно преименују у борце против „комунистичке пошасти“.

Тек када је дошао у лични сукоб са Josipom Brozom (Tito), јер је одбио да подржи пројекат јачања  протестантске  Старокатоличке цркве у Хрвата, биће оптужен на основу стварних а не измишљених доказа, за сарадњу са фашистичким режимом НДХ, али не и за потицање хрватских фашистичких војника на дело геноцида против Срба, Јевреја и Рома.

Хрватски су комунисти плански почели кампању за порицање геноцида који су починили Хрвати као народ, а не никакви усташки „марсовци“ како су то пласирали у својим иступима.

Иако су хрватски комунисти плански негирали геноцид, Ватикан је ипак био незадовољан самим суђењем и посебно изнетим доказима о улози РКЦ у сарадњи са фашистичком НДХ.

Степинац је осуђен на 16 година робије и губитак грађанских права. Робијао је 5 година у затвору Лепоглава, где му је чак уређена и просторија за молитву, а додељен му је и РКЦ свештеник (осуђени усташки јатак) као министрант (помоћник).

Ватикан је одмах после пресуде донео декрет  о екскомуникацији свих који су морално или физички учествовали у суђењу надбискупу (разуме се католика, те то обухваћа и самог Josipa Broza, али га нису посебно именовали).

После сукоба са руководством Коминформа, да би побољшали укупни однос са земљама грађанске демократије, донета је одлука да се Степинац упути у своје село Крашић да тамо остатак робије проведе у конфинацији. Чак му је омогућен и редован одлазак у сеоску цркву, али без његовог учешћа у миси (служба код католика). Ипак, да покаже своју моћ Ватикан је баш на највећи празник нове Југославије, Дан Републике (29.XI) 1952.године, прогласио Степинца кардиналом, упркос доказане чињенице да је ратни злочинац. То је довело до тренутног прекида дипломатских односа Југославије и Ватикана, који ће се поновно успоставити  тек 1970. године.

Иако су католици мањинска верска заједница у Великој Британији, искористио је Ватикан британске РКЦ бискупе за покретање кампање подршке Алојзију Степинцу, добро знајући за већ испољену пословичну србофобију и антијугословенство политичара на Темзи.

Кампања је попримила толики значај и обим да је чак и књижевник Грахам Грин учествовао у њој, а 1955.године снимљен је играни филм „The Prisoner“ („Заточеник“) са Алеком Гинисом у главној улози. Степинац се у њему тенденциозно приказује само као жртва комунизма, а уопште се не помиње  његова улога у насилном покатоличавању Срба, улога војног викара и јатака ратним злочинцима. Иако су многе тада светске личности подржале ову кампању, госпођа Елеонора Рузвелт је одбила своје учешће и јавно  жигосала организаторе за злоупотребу.

Степинац је преминуо 1960.године од болести (леукемија) и супротно законској одредби о сахрани робијаша, одлуком власти дозвољено је  да се сахрани у загребачкој катедрали.

Одлуком Ватикана наследио га је кардинал Фрањо Кухарић, који је тада у Ватикану био челник Конгрегације за пропаганду вере. Кухарић је интензивно наставио активности на провођењу Степинчевог пројекта „13. стољећа кршћанства у Хрвата“ као и пропагирање захтева за посвећење Алојзија Степинца, користећи чињеницу да је њега на месту новог челника Конгрегације за пропаганду вере наследио немачки кардинал Јозеф Рацингер, потоњи папа Бенедикт XVI. После смрти тврдоглавог Загорца Josipa Broza (Tito), већ у октобру 1981.године започет је поступак за беатификацију кардинала Алојзија Степинца. На захтев челника РКЦ у Хрватској, у склопу припрема за беатификацију „Лојзека“, донео је сабор 30.травња (април) 1992.године одлуку, да се судски процес Алојзију Степинцу квалификује као „монтирани политички процесс“, и поништава се у целости!

Потом, Конгрес кардинала и бискупа РКЦ, на седници од 5. маја 1998.године, једногласно доноси одлуку о „мучеништву“ Алојзија Степинца, кандидујући га тако за свеца!

Још само да се реши та преостала „ситница“ око броја покланих Срба током трајања НДХ, па да се ипак настави са идејом „светог Лојзека“ о католичењу Србије, јер ЕУнијати успеше и да натерају СПЦ да уместо са Ватиканом као адресом за дијалог, тобожњи дијалог воде са  наследницима „Максових месара“ као физичких извршилаца скривене жеље Светог Оца, који ипак понајбоље уме да опере руке, чак и од доказаног геноцида.

Речи тадашњег патријарха СПЦ Германа, на освећењу обновљене православне цркве у Јасеновцу (то је било српско насеље) – ДА ПРАШТАМО МОРАМО, ДА ЗАБОРАВИМО НЕ МОЖЕМО – пророчки опомињу челнике СПЦ који ће водити тобожњи „дијалог“ (и то о умање њу броја покланих Срба) да неки Свети Отац ипак не би морао и да клекне у Јасеновцу, који су још хрватски комунисти брижно уредили као парк (за сваки случај).

«Lojzek Solunski» –или о лажима ватиканским. Део 2

0
0

Од суђења првосвештенику „цркве у Хрвата“ али ратном злочинцу Алојзију Степинцу, далеке 1946.године у Загребу, упорно се провлачи прича о његовом тобож доказаном „југословенству“ солунског добровољца, као наставак из периода заједничке државе краљевине Југославије!

Ту причу лансирали су ватикански мајстор-пропагандисти и хрватски политичар Влатко Мачек, као вођа тобожње скупштинске опозиције у Југославији а заправо сепаратистички лидер. Иза његових идеја, добрим делом је стајао некадашњи први министар спољњих послова краљевине СХС Анте Трумбић, који је од декларативног заједништва стигао до израженог шовинисте. Као члан Југословенског одбора у Лондону током Великог рата, залагао се он за стварање Јадранске легије као оружаног састава од ратних заробљеника царско-краљевске војске у Русији и Италији. Чак је захтевао од регента Александра да припадници Јадранске легије не учествују у борбама за ослобођење, него након победе српске војске буду распоређени у Далмацији као њени тобожњи „ослободиоци“ који је бране од „талијанског окупатора“ (и то све са Лондонским уговором у џепу униформе), а она тада била само једна аустријска покрајина.

Међутим, ратни заробљеници Срби одмах се добровољно јављају у српску војску, а подмукла енглеска политичка подршка овој идеји, утиче на талијанску одлуку, да заробљеници у Италији не могу бити упућени на Солунски фронт!

Агитација представника Југословенског одбора међу заробљеницима у Италији допринела је да се католици одлуче за будућу Јадранску легију а Срби и ретки појединци за српске добровољце, те они тако подељени чекају нову одлуку талијанске владе.

Алојзије Степинац, матурант загребачке гимназије, регрутован је 1916. године и упућен у „частничку“ школу у Загребу, због мањка командира водова у хрватским домобранским формацијама КуК царске војске, на талијанском ратишту. Командант школе био му је потоњи усташки ратни злочинац Славко Штанцер, тада једноруки инвалид са српског фронта.

Млади заставник Алојзије заробљен је током талијанске офанзиве на Пијави, као рањеник у болесничкој постељи и упућен у логор, где ће одмах прихватити идеју Јадранске легије.

Чекање на њено формирање отегло се у недоглед, упркос свих напора британске владе испод жита (тако познати манир), изразито појачаних док трају „рани радови“ друга Лењина и братије, на демонтажи вишевековне руске царевине.

После херојског пробоја Солунског фронта који су извршиле српске трупе и руска дивизија уз помоћ француске колонијалне војске, упутиће француска команда оштар протест талијанским војним властима уз захтев, да сви добровољци сместа буду упућени на Солунски фронт, јер српска војска наставља успешну офанзиву, упркос британско-француског противљења томе.

Да би задовољио безобразне захтеве Југословенског одбора, регент Александар је већ 1917.године распустио Вардарску дивизију српске војске (да би имао потребно наоружање и опрему) и формирао изнова Југословенску дивизију, и то од пристиглих српских добровољаца из Русије и САД, као језгро будућих заједничких оружаних формација.

Када су из талијанског заробљеништва приспели у Солун, након пробоја фронта и капитулаци је Бугарске, добровољци Срби захтевали су да буду упућени у борачки састав, а остали су упућени у Битољ да их тамошња посадна команда искористи за дужности у позадини, јер је тада  сваки човек био добро дошао.

Пошто у српској војсци чин заставника није постојао, указом је признат као чин потпоручника и тако је млади Лојзек (тепање код Загораца за Алојзије!) понео српске еполете на француском копорану. Биће распоређен у позадини тек ослобођених делова Отаџине, јер шиптарска побуна која избија плански увелико отежава стабилизацију и функцоналност тек  створене државе.

Барут на бојишту Лојзек ипак неће мирисати, изузев стрелишта, где се млади официри такмиче у гађању. Остаће он на дужности све док се побуна не ограничи и тада ће бити демобилисан као поручник, јер је донета уредба да се резервни официри  унапреде у виши чин при демобилизацији. Пословично штедљив као Загорац, упркос официрске плате, задржаће млади Лојзек униформу у којој ће пропутовати кроз Београд, на путу за родитељски дом. Свесно лажући, неки београдски медији и данас описују како је као „српски“ официр ушао у униформи у Београд а притом заборављају ноторну чињеницу да је у тренутку Лојзековог пропутовања већ постојала држава СХС а ослобођење Београда примакло се својој годишњици.

Када се на Загребачком свеучилишту (данас Хрватско свеучилиште) млади бруцош уписао на студиј Агрономије, откриће да већина колега нерадо гледа на његов шињел са кога су скинуте   еполете, а чиновници који одобравају студентску стипендију отворено мрзе тај шињел, као тобож „окупаторски“. После две узалудне године, прихватиће сиромашни Лојзек понуду свога стрица, свештеника РКЦ, да даље настави студије на ватиканском теолошком факултету. Утврђено је већ у Ватикану да нема ниједан свештеник РКЦ да је био у српској војсци као добровољац и да се баш нико не може прказати као ослободилац, а новостворена држава СХС има неколико милиона католичких верника. Ватикан, који је током Великог рата био изразито србофобан и отворено се залагао за какав-такав опстанак Двојне монархије, морао је сада под хитно створити нову стратегију наставка своје вишевековне доминације у делу нове државе.

Српски историчари имају обавезу да истраже у којој  је мери предлог Лојзековог стрица био стварна брига за синовца а колико је то налог ватикански јер се упорно тражио изабрани кандидат, а само је он као свештеник РКЦ имао блиског рођака који је ипак макар и накратко понео победничку униформу, и то још официрски копоран

Ватикански „брусачи душе“ студената својих наћи ће у Лојзеку захвално „јагње господиново“, које ће после завршених студија бити смештено у седиште Загребачке надбискупије где формално столује остарели Антун Бауер, добро познат по својим србождерским ватреним говорима војницима-хрватским домобранима, које је благословио у касарни Боронгај (периферија Загреба) када су упућивани на српски фронт 1914.године, као КуК Strafexpetition (казнена експедиција) за затирање васцелог Српства.

Ватикански „кувари“ ће плански поставити младог свештеника Алојзија као „додатак јелима“, и одмах покренути причу о официрском копорану „солунског добровољца“. Убудуће ће све дописе властима слати млади и приљежни „пастир господинов“, да се стари и истрошени надбискуп Бауер не би сувише замарао. Током посете краља Александра Загорју, у делегацију сељака-чланова ХСС који су поздравили свога суверена биће укључен и Лојзеков отац Јосип, из села Крашић (близу Загреба) а син му ипак био „солунски добровољац“! Ватикански планери ће истовремено покренути идеју да је дошло време да Хрвати најзад добију свог првосвештеника, јер су до тада у Хрватској имали искључиво или аустријске или мађарске а у Далмацији талијанске држављане на челу РКЦ, из разлога што није ни постојала самостална држава у којој су они државотворни народ.

За именовање првосвештеника у независним државама, практикује Ватикан и да унапред добије пристанак владара, те се зато још више појача прича о Лојзековом југословенству и то ће ићи чак дотле да он као члан тима југословенског Сокола учествује на Свесловенском слету у Прагу, као изразитој подршци тек створеној малој Антанти како се назива  Чехословачко-Румунско-Југословенски савез, чији је инспиратор краљ Александар I Карађорђевић.

Желећи да онемогући јачање усташтва и утицаја талијанских фашиста у многобројним организацијама католичких крижара, које је као модел из Француске (где га је плански упутила РКЦ) донео Иван Мерц, катихета у средњој школи у Загребу, упутиће југословенски монарх преко посланика у Ватикану понуду за стварање Конкордата, као државног уговора. Ово тим пре што је краљевина Србија постигла такав договор са Ватиканом 1912.године, али га сам Ватикан није никада потврдио због новонастале ситуације после ослободилачких Балканских ратова, и зато није ни заживео као међудржавни уговор.

Осетивши повољан тренутак за наметање својих теза у будућем међудржавном уговору, у Ватикану одлучују да убрзају процес напредовања младог Лојзека и он у 36. години бива унапређен у бискупа, као најмлађи католички бискуп на целој планети.  Како би се осигурало да ће наследити остарелог Антуна Бауера, именован је за koadjutora (вршиоца функције) чим је краљ Александар потврдио своју сагласност. Фашизам у Италији и нацизам у Немачкој увелико су већ ширили крила на путу за Исток, камо су их упорно усмеравали финансијери из Лондона и Њујорка. Стари снови Drang nach Osten обузимали су све поражене из Великог рата у земљама некадашње „претече ЕУ“, а Хрвати су увек били поуздан елеменат у Дунавској монархији. Лојзек ће зато при првом службеном пријему код суверена, упорно истицати  да је највећа опасност за Југославију комунизам, а он тада столује на Истоку. Знали су ватиканци за краљеву подршку белоемигрантима, као наследницима православне империје која живи у егзилу а у Југославији има другу Отаџбину, што Ватикан није лепо гледао. Иако се заклињао на верност свом суверену, Лојзек је већ одржавао контакте са терористичком усташком илегалном организацијом, којој су католички самостани и цркве увелико били „сигурна кућа“ а нацисти и фашисти увелико сигурни финансијери. Првосвештеник ће зато прегнути да приведе крају пројекат Конкордата коме помаже и његов некадашњи официрски копоран, макар и из позадине Солунског фронта, али звучи тако примамљиво за Србе, који још верују да је пословица Латини су старе варалице већ прошлост  само у „светлој“ заједничкој будућности која их чека (у предвечерје Другог светског рата), док ће млади Лојзек као првосвештеник РКЦ у свој дневник записати те 1934.године ове редове: „Да је већа слобода и довољно пастира Србија би била за 20 година католичка“… 

За Отаџбину само

0
0

Овај свет је јасно подељен на два дела, на добро и зло. Подељен је на оне који воле и живе за своју Отаџбину, то су они који друге не дирају али своје не дају. И на оне којима је важније да други не испуне своје снове него да они остварају и испуњавају своје. На оне којима нису важни ни преци ни потомци, који живе само за сада и за себе. Нажалост, ови други лажима скупљају око себе и оне лаковерне које је лако купити, застрашити, завести. Скупљају оне који не познају довољно историју свог народа, не слушају шта им прошлост саопштава, а не виде даље од следећег дана. Оне који живе у страху за свој безначајни живот. У том страху су спремни на све, само да преживе још један сат, још један дан. Живе само за тренутно, не размишљајући ни о коме, не волећи никог, прилагођавајући све само себи и за себе.

                               Због таквих смо вековима страдали. Срећом, увек су постојали и они прави, они којима је Отаџбина била увек у срцу. Због вере и части оних којима је Србија била на првом месту, успевали смо увек изнова да се дигнемо. Време је да се ослободимо стега које нам будале и лаковерни стално изнова каче. Оставимо такве нек иструну сами у свом злу. Време је да Србин корача напред без терета. Време је да нашу Отаџбину воде људи достојни Србије. Они који до сада нису схватили значај Отаџбине, неће никад ни схватити. Немамо више времена које можемо узалуд да трошимо. Морамо сачувати народ, народ који је и поред свих патњи и недаћа показао своју веру, част, постојаност и на основу тога и опстао. Морамо напокон постати као тврђава чврсти, сигурни, добро брањени, никада више наивни, не дозволити никад више да будемо рањени.  

                            Можемо очекивати да се време, ако је лоше, поправи, природа ће то сигурно регулисати. Али зло које се укоренило у западним моћницима сигурно не можемо очекивати да природа регулише. За оне који су се давно одрекли и Бога и природе, природа је немоћна да било шта промени, а Господ је од таквих давно дигао руке. Светосавцима зато остаје избор у ком морају донети правилну одлуку. Одлуку између предаје, пузања, понижење и непрестане борбе и часног живота.

                          Предаја никад није могла да донесе победу, песимизам никад није водио ка успеху, малодушност има само један пут, пут у пропаст. Ако један пут води у борбу и живот достојан човека,  а други у пропаст, свако нормалан ће бирати онај који је наизглед  тежак али једини исправан. Свако ко имало има достојанства у себи сигурно неће чекати док га чизма западног зла гази, барем не без борбе. Частан човек пут никад не бира по тежини, већ искључиво по својим моралним и етичким кодексима, по вери, части, правди и истини. Суровост и непринципијелност запада, која се већ вековима преноси са бездушног претка на лицемерног и похлепног потомка, немогуће је изменити.

 

„Самообмана је убитачна и за људе и за народе“

                                                                                                                Петар Петровић Његош

 

                       Нико нормалан неће трошити труд на немогуће. Зашто бисмо се самообмањивали?! Зато оно што је неприродно и немогуће не смемо и нећемо чинити.  Никад нисмо лагали друге, па зашто бисмо онда лагали себе? Нећемо се надати немогућем и свој живот тиме чинити нереалним. Прихватићемо свет око себе онакав какав и јесте. Себе ћемо у односу на тај свет поставити тако да добро добрим враћамо, али да на зло дамо јасан одговор и увек јасну реакцију имамо. Можда они имају чизме којима газе друге, па на основу тога мисле да могу газити и нас. Али ће онда морати поново да науче да су се овде и у најбољим чизмама сваком злу извртале и ломиле ноге. Знамо да праведност данас изгледа као екстремни спорт, али дужност сваког правог Србина је да од њега не одступа. Тај „екстремни спорт“ је данас једини пут у нормалан и частан живот.

 

                          „Борећи се за Крст Часни ти се бориш за једини прави пут живота, за једну живу истину, и за једини истинити живот. А ко год се за то бори, ако и умре живеће, ако и погине победиће.“

                                                                                                                           Владика Николај Велимировић

 

                       Србин никад није имао, а ни данас нема, недоумица какав ће пут изабрати. Сигурно је да ће ићи истим оним путем којим су ходили и његови преци. Трудећи се да докаже да је достојан српског имена које носи. Да покаже да није случајно светосавац, да задржи достојанство на које ће његови потомци бити поносни. Не смемо да заборавимо да, колико год време било ново, правила су стара. Увек је сијало исто сунце, увек се за Отаџбину борило свим срцем, увек са истим жаром. Колико год да се непријатељ храбри и сили, његова снага и успех ће увек зависити од вере, снаге и истрајности коју ми будемо пружили.

Теби само

Ново лето, нови дан времена,
Све је ново, али чувства стара,
Сећају се једнога имена,
Сећају се небескога шара.

Теби само, сунце мојих дана,
Песму певам и имену твоме,
Теби само, сунце мојих дана,
Отворена двер је к срцу моме;

Ти си само једина на свету
Што се песми свагда узбуђујеш;
Ти ме само у новоме лету
На певање ново побуђујеш.

Теби само ја певам и пишем,
Рај на земљи ти си мојој души.
Теби живим, за те само дишем,
Спомен на те све спомене гуши.

Најслађе бих ја онда живио,
Кад бих знао да ћу умрет за те;
И смрт саму ја бих загрлио,
И умро бих све мислећи на те.

Ти си лепша од целога света,
Из тебе ми само сунце сија;
Цветаш лепше од самога цвета,
Име ти је поносно – СРБИЈА.

                                                                                          Љубомир Ненадовић (1826-1895)

                            Сви знамо шта смо и ко смо, не смемо само заборавити ко су нам преци и куда смо кренули. Не смемо заборавити да смо на тај пут кренули због оног што нас на крају тог пута чека. Да због тога морамо у томе и истрајати. Знају и други куда смо кренули, они  нису на време тај пут изабрали, сада се плаше да ћемо ми ипак до краја истрајати. Не покушавају свој пут  да промене, себе да учине бољим, не, зло их је обузело, важније им је да нама не успе. Запад покушава све да контролише, покушавају да направе нашу будућност онакву каква је њихова, нехумана и бездушна. Прошлост им изгледа није довољан учитељ, да јесте знали би да колико год да успевају да контролишу садашњост, будућност ће бити онаква какву пробуђени народ буде желео.

                       Живот припада онима који верују, онима који се боре. Оне који стално кукају и очекују да их гори од њих воде, живот сигурно неће наградити. Препознати их је лако, увек причају како је живот тежак, једино никад нису одговорили у односу на шта. Шта је то са чим можемо упоредити живот, шта је то што је лакше и лепше од живота? Ако тако нешто постоји, зашто се онда не боримо за то, него се опет боримо за овај „тешки“ живот? Живот није тежак ако се живи часно, ако је душа пуна вере а срце љубави. Тада је живот  управо оно што јесте – дар Божји. Не можемо будалама забранити да буду то што јесу, на то не треба ни да губимо енергију. Треба само да се потрудимо да нам они својим глупостима не наносе ново зло.

                       Можда немамо све што желимо, али ником не дамо оно што имамо. Своју Отаџбину никад и низашта нисмо спремни да издамо. Нисмо ми они који плачу због тога што се нешто догодило, већ се радујемо што је тако, знајући да је то само нова шанса. Нова прилика да задржимо све позитивно што нисмо изгубили. Али и да повратимо све оно добро што смо изгубили својом непромишљеношћу, мањком вере или недовољном борбом. Неки пут делује да ток живота не зависи од нас, ако боље размислимо видећемо да је у зависности од наших реакција сваки догађај могао бити и другачији. Па зар нам то не говори довољно од кога све зависи?

                      „Једино мјесто гдје твој сан постаје немогућ је ваше размишљање.“

                                                                                                                               Петар Петровић Његош

 

                         Осећамо ли се уморним, проверимо да ли смо на добром путу, или смо кренули лажном стазом. Ако смо на тој лажној стази, наравно да смо уморни. Запад нас је зато на њу и гурнуо. Зло никад не спава, па не да ни нама да се одморимо. Сматрамо ли да немамо  довољно материјалног, питање је да ли само немамо довољно или нисмо знали да сачувамо оно што смо имали. Осећамо ли се незадовољним, несрећним, морамо прво размислити да ли смо здрави и способни, па после тога још једном преиспитати да ли смо у праву. Још једном се замислити имамо ли права на незадовољство или смо само постали безверни и лењи.  Не свиђа нам се наша политичка елита, запитајмо се зар они нису део нас самих, део општег стања, зар их нисмо ми бирали. Покушавамо ли да се оправдамо тиме што ћемо рећи да су нас слагали, морамо добро размислити ко је за то крив. Да ли кривца треба тражити само у оном ко је лагао, или и у оном ко је дозволио да буде слаган.

                         Примећујемо да нас притискају. Са свих страна нам прете и опет наравно кривимо друге. Морамо да схватимо, кривица је у нама. Прете нам јер виде да могу притискају нас, јер виде да се не одупиремо. Када будемо јасно стали и показали чврстину, неће се више играти са нама. Наша Отаџбина јесте лепша од целог света, а ми морамо показати да смо тога и свесни. Ово је народ који ничији топуз није трпео, Срби никад ланце нису љубили. Опет су нас потценили, заборавили су како су са нашим ђедовима пролазили. Тачно је, може светосавац свашта да истрпи, али не може да дозволи да му неко Србију разара. Има запад очи али им ни оне очито нису довољне, делује да им ни оне не помажу. Не виде они од гордости своје да се Србин поново спрема да старе песме пева и полако схвата да нема више права да спава и оклева. Не примећују они да ће за Отаџбину своју Србин поново одважно у гард стати, и тада свим тиранима одлучно лажне наде растерати.

Иноплеменици у Србији (метафизичко разматрање)

0
0

ВИЂЕЊЕ РУСКЕ КЊИЖЕВНИЦЕ

Године 2006. на србском језику појавила се књига руске списатељице Јелене Чудинове, „Богородичина џамија у Паризу“. Она је у роману описала скору будућност Европе: године 2048, у Паризу, главном граду Еврабије, хришћани су гетоизирани и приморани да приме ислам или да умру. У роману, Београд је главни град Велике Албаније, а последњи остаци Срба селе се у Русију, где оснивају Нови Београд, и остају да бране границе. Једина слободна земља је православна Русија, која је према исламским државама Европе подигла „зелену завесу“. Један од главних јунака ове приповести је Србин Слободан, пореклом са Косова, који Западу не може да опрости издају духовних вредности и што су ратовали против Срба хришћана у корист ратоборног ислама. У разговору с групом Француза који се нису потурчили, гневни Слободан им каже: „Тако вам и треба, Французи! Зар ви то нисте заслужили? Зар ви сами нисте јуче, својим рукама, направили данашњи дан? Живите у њему, зато што Бог постоји. Ништа нисте знали о историји Србије, ништа нисте знали о Косову. Нисте знали како су Срби славно гинули на Косову пољу, када су, штитећи своју колевку, војници кнeза Лазара стални на пут прљаве војске цара Мурата. Нисте знали да је Бајазит дошао као смртоносна куга, а по његовим траговима муслимани – Албанци. Пет стотина година под Отоманском империјом! Нисте знали какво је проклетство била Отоманска империја, нисте знали колико се српске крви пролило за победу над њом/…/ Нови Бајазит постао је Адолф Хитлер, зар сте ви, хумани Европљани, заборавили на то? /…/ Шта вас је навело да помажете Албанцима да успостављају границе по Хитлеру, шта вас је нагнало да тако лако поверујете најглупљој лажи о зверствима Срба? Да, јасно, није питање шта, него ко. Вас су отровали, водила вас је на повоцу муслиманска дијаспора – а ви, играчке у рукама луткара, сматрали сте себе борцима за некаква „људска права“, просвећеним хуманистима – а били сте само издајници хришћанске цивилизације/…/ И кад је у вашој сенци настала змија ОВК и почела, сад већ не измишљено, већ право етничко чишћење, ви сте били слепи, горе него слепи/…/ А ваши јунаци су иза камере клали хришћанске породице, убијали учитеље и свештенике./…/ И у центру европске наркотрговине, на Косову, завладао је мир. Кад је последњи Србин истеран или заклан, кад је последњи православни храм био порушен и оскрнављен, и миротворци су напустили крај јер више нису били потребни./…/ Србе су потискивали и потискивали. Кад је Београд постао престоница Велике Албаније, Европска унија је почела да се боји. И наставила је да из страха даје оно што је раније давала из глупости. Нека сада Парижанке иду у чадорима (носе зарове и фереџе, нап. В. Д.) пошто су њихове баке уздисале гледајући руже на гробовима косовских Албанаца“ (бораца ОВК, нап. В. Д.)“

Тако говори гневни Слободан Вуковић, Србин који се са Косова доселио у Русију, и чијим ликом Јелена Чудинова је желела да упозори своје сународнике шта их чека, ако се на време не освесте.

Наравно, било је то упозорење и Србима и Европљанима. Да свако размисли о свом уделу у општој пропасти негда хришћанске Европе.

ХАОС

Свет је у хаосу.

Тај хаос се види и ових дана у Београду, где на хиљаде избеглица са Блиског Истока чека да оде у Европску унију, мада је, очито, Европска унија, која је, скупа са САД, изазвала хаос на Бликсом Истоку вољна да 400 хиљада избеглица остави Србији, да се она с њима бакће, иако је то празна и опустошена земља, у којој је од пописа 2002. до пописа 2011. било мање управо 400 хиљада људи – неки су отишли ван земље, а неки под земљу.

Док ових дана неки шкргућу зубима због планова Империје да измени демографску структуру Србије, и да од ње направи некакву муслиманску државу, вреди се замислити над дубинским узроцима наше пропасти. Јер, Вучић & компанија су само симптоми, али не и узроци стања у коме смо се нашли, као и чињеница да се Србија тресе и дрхти од будућности, све неизвесније.

ЈЕДАН ОД УЗРОКА НАШЕ НЕСРЕЋЕ

„Хришћанин не живи као тужилац, него као оптужени, говорио је руски мислилац Николај Берђајев. „Ако хоћеш да промениш свет, почни прво од себе“, говорио је Свети владика Николај. То значи: кад се у свету збива зло, треба гледати у дубину своје душе – зашто се то зло дешава, зашто га је Бог допустио?

Први благослов који је Бог дао сваком живом створењу био је: „Плодите се, множите и напуните земљу, и владајте њоме“ (Пост. 1,22). По тај благослов Божји, наравно, долазе и људи, највиша створења Творчева. Народ који се рађа је народ од Бога благословен, народ који напредује у свему, народ који не мисли о својој будућности – има га и за рад и за рат, и за породицу и за манастир, и за садашњост и за будућност…

Али, Срби су се одрекли радости рађања.

Србија је земља стараца, која има више пензионера него запослених.

Кажу – због сиромаштва. Али, Срби су престали да рађају децу седамдесетих година прошлог века, када је стандард у Титотопији почео да расте брже него икад. Тада су абортуси постали масовни, а на свет је долазило по једно – двоје деце.

Почетком деведесетих година 20. века, у Србији је било око 150 хиљада абортуса годишње.

А села, основа србског постојања кроз векове, празнила су се и празне. Тај празан простор просто привлачи иноплеменике, и они могу доћи са великих даљина.                                                         

Нарочито ако иноплеменици рађају децу коју домороци више не желе.

ПОУКА СТАРЦА ТАДЕЈА

Велики србски старац 20. века, Тадеј Витовнички, беседио је: „Оне мајке које уништавају плод своје утробе чине велики грех. Оне уништавају живот. То је велики грех. Бог зачиње плод, а оне га уништавају. Треба из дубине душе да се измене и да не понављају такав грех. Таква жена се осуђује као убица. Ни једна животиња на земаљској кугли не убија своје младунче, једино разумно биће убија своје дете. Ако остане у непоправљивом стању, биће осуђена као убица. Питање је да ли ће моћи да прође кроз митарства. Нема неопростивог греха осим неокајаног греха. Велики је грех нашег народа – неокајани грех. Читава су села нестала. Био сам млад када је у Витовници било 110 кућа, а сада их нема ни половина. Жалосно је што ћемо ми Срби бити мањина. Доћи ће са стране и населиће се. Велика је грешка од стране грађанског закона да се земља дели на децу. На западу није тако, један остаје на земљи, а остали се запосле. Не ваља да се деле мале парцеле.

Наши Роми немају ни куће ни кућишта, па је опет пуна черга деце. Увек су задовољни, увек весели. А наши имају хлеба, па ни са хлебом неће да имају деце. Жалосно је то. Треба да се поправимо, ако можемо“.

Очито, до сада нисмо могли да се поправимо.

„Култура смрти“ надјачала је културу живота.

Dance macabre, звана „геј парада“, на улицама Београда игра од 2009, а у име ЕУ „вреднота“. Заказано је коло смрти и за ову, 2015, када се слави сто година одбране Београда под командом славног мајора Драгутина Гавриловића, чији је пук био жртвован за част престонице и отаџбине.

Зато нам се све ово и дешава. Нема благослова Божјег.

Власт је продала Косово и Метохију, сече србске записе, прави геј параду… И чудимо се потопу 2014, суши 2015, бујици избеглица пред нашим очима, у опустелој Србији…    

Само да не наиђе „иноплеменик звани глад“, како рече средњовековни летописац.

Ко то ратује са нама?

Једна од последње четири србске старице у Ђаковици је Полексија Кастратовић, деценијама прислужница србског храма у метохијском граду. Замонашена је под именом Теоктиста. У интервјуу који је дала часопису „Светигора“ о Петровдану 2015, она каже: „Нерођена дјеца нас су упропастила. Нико нас није упропастио. Јер нерођена дјеца воде рат са нама, а ми не видимо, него видимо Шиптаре. Јер они пиште. Мени је једна жена причала овде, неколико пута је имала – да неће да роди./…/ И она сања, да је ишла, оће у рај. Наишло мушко дијете јер је она то уништила: штапом хоће да је бије, а дјевојчица лијепа, обучена, дође и каже: „Нека, ипак је наша мама“. „Како наша мама? Она нама није дала да живимо на тај свијет – не може!“ Неколико пута је абортирала, и мушко и две ћеркице./…/Та нарођена дјеца воде рат са нама, не воде Шиптари, него та дјеца. Па кажемо, криви су нам Шиптари“.

ЗАМИСЛИМО СЕ!

Ово није политичко-аналитички текст; он је, да тако кажемо, религиозно-аналитички, јер смо уверени да се спољашњи догађаји историје увек зачињу у дубинама метафизичким, тамо где се срећу Бог и човек.

Како указује француски православни теолог, Жан Клод Ларше, у књизи „За једну етику рађања“ (Шибеник, 2008), по Светим Оцима Цркве којој припадају Срби, абортус је насиље над природом, сведочи о недостатку љубави оних који га врше, о неповерењу у Бога, Који се стара о сваком од нас, а нарочито о деци; он угрожава здравље жене, и, што је најважније, реч је о убиству. Сумирајући светоотачке ставове, Ларше пише: „Зачеће људског бића је плод воље Божије, те стога, одузети му живот представља одбацивање Божијег дела и противљење Божијем промислу“.

Зато је битно да, док гледамо хаос и како иноплеменици стижу у пусту Србију, не заборавимо да није политика прво, него метафизика. Створен као микрокосмос, човек је и микротеос, мали бог у блату, како је говорио Свети Јустин Ћелијски, и његова одговорност је велика и пред Богом и пред светом. Зато, пре било чега другог, треба да на себе преузмемо хришћанску одговорност, да се покајемо и изменимо своје путеве: „Треба да се поправимо, ако можемо“, рекао би старац Тадеј Витовнички.

Јер, како рече патријарх Павле – Бог ће помоћи ако буде имао коме да помогне.

Расим Љајић, Хашки трибунал и ланац српских смрти

0
0

Сам, остављен и заборављен од домовине и државе, у лисабонском затвору, 16.08.2015. године умро је још један Србин, хашки осуђеник, генерал-мајор Миле Мркшић, бивши командант Војске Републике Српске Крајине. Умро је у тешким мукама, растргнут карциномом, без адекватне лекарске помоћи и неге, без могућности да своје последње сате проведе близу својих најмилијих. У затворску болницу примљен је крајем јула, са дијагнозом “астма и физичка исцрпљеност” (1) а карцином му је дијагностикован само четри дана пре смрти. Миле Мркшић био је држављанин Србије!

Буквално дан  пре смрти генерала Мркшића, вечити миистар и потпредседник свих српских пост-петооктобарских влада, а од 2004. године и председник  тзв. “Националног савета за сарадњу са МТБЈ“, Расим Љајић,  најавио је да ће затражити његово пуштање на лечење у Србију. Наравно, као и у свим претходним случајевима, Љајићева „брига“ дошла је прекасно и више је личила на цинизам човека који одлично влада информацијама, него на стварну заинтересованост лица које званично представља државу у односима са Хашким трибуналом и које је својом руком потписало већину испорука држављана Србије овом казамату.

Отуда, трагична смрт генерала Мркшића, као још једна хашка рана на телу српског националног бића, мора бити повод да се осврнемо како на срамни однос неодговорних српских властодржаца према неправдама и понижењима којима нас годинама излаже Хашки трибунал, тако и улоге коју је у томе имао и има Расим Љајић, хашки прокуратор за Србију!

ВАЗАЛНИ ОДНОС ДРЖАВЕ ПРЕМА ХАШКОМ ТРИБУНАЛУ

Иако је сарадњу са Хашким судом Србија прихватила још у време власти Слободана Милошевића, он је очигледно сматрао да је постојање забране испоруке својих грађана ради процесуирања у другим земљама које су предвиђали правни акти Србије, довољна заштита и њеним грађанима и држави од спољних притисака. Тако је и било све до октобарског пуча, када је Ђинђићева власт сарадњу са Трибуналом прогласила за највиши државни интерес и буквално занемарила гаранције које је грађанима у том смислу пружао Устав и остали правни акти Републике Србије. У том смислу, сва изручења Трибуналу до доношења „Закона о сарадњи СРЈ са МТБЈ“ априла 2002 године, могу се назвати незаконитим и чак сматрати актом противправног државног насиља над испорученим грађанима.

Поменути Закон ништа битно није променио са аспекта односа нових српских властодржаца према Трибуналу, нити у судбини прогоњених, али је бар утврдио процедуре, законске оквире и извесна права оптуженика, која се у пракси јесу често кршила, али су барем формално постојала.

Но, без обзира на успостављање политичке обавезе „сарадње“ са Трибуналом, српске „демократске“ власти су, спроводећи налоге западних ментора, према овој институцији беспотребно заузеле крајње вазални став, не само спроводећи све њене захтеве већ и стављајући целокупни државни апарат у службу хашког тужилаштва и НВО сектора који је водио сопствене селективне истраге ради сатанизације оптужених и наводног демаскирања српских злочина.

Посебно је ово постало очигледно када је, од јуна 2004. године, председник Националног савета за сарадњу са МТБЈ постао Расим Љајић. Уз Бруна Векарића, главне хашке полуге у српском Тужилаштву за ратне злочине, Љајић је својим чињењем и нечињењем, од односа према Хашком Трибуналу направио пакао за српску државу и грађане, а посебно за оптужене.

Тешко би се могли побројати сви намерни правни пропусти, сва кршења људских права, сва понижења и вређања, сва политичка и правна подметања, све манипулације „сведоцима“, сви притисци на пријатеље и родбину којима су били изложени осумњичени за ратне злочине, како у Хагу тако и у Србији, а да српска држава, коју је представљао Расим Љајић, није реаговала, нити бар покушала да то спречи. Подразумевајући под “сарадњом” само обавезу да политички покрива хапшења, испоручује и отворено помаже хашком тужилаштву када год га одбрана доведе у проблеме, Љајић је свесно занемаривао право и обавезу државе да брине о судбини и статусу својих грађана испоручених Хагу.  Посебно се то односи на потпуну незаинтересованост за очигледне примере манипулација медицинским третманом оптужених као метода за притисак на њих (драстичан пример су Слободан Милошевић и Сретен Лукић), марифетлуке Трибунала којима је избегавао да обезбеди обавезна средства за одбрану оптуженика и других кршења њихових права на одбрану, попут оних везаних за благовремено превођење материјала и сл.

(Као класичан пример односа Расима Љајића према хашким оптуженицима може послужити пример полицијског генерала Сретена Лукића који је на његов потпис изручен Хагу болестан, директно са ВМА, у болничкој пиџами са прикључком за инфузију и катетером. Не сме се пренебрегнути ни његово срамно поношање у “предмету Шешељ” где ни једном, за 11 година свог вођења Националног савета, није затражио чак ни објашњење, а камоли извршио службени притисак на Трибунал, због дужине процеса и бројних неправилности на штету оптуженог).

Такође, познати су многи случајеви отвореног одбијања државе да олакша одбрану оптужених одбијајући да им пружи увид у информације које нису државна тајна а могли би им бити од користи, док су се тужилаштву Трибунала и НВО сектору који им је отворено помагао, предавали или стављали на увид и најповерљивији документи. Није непознато ни да је  под формом “сарадње” са Трибуналом нестало много оргиналне документације о НАТО злочинима у Србији.

Све у свему, од када је 2004. Расим Љајић преузео председавање “Националним саветом за сарадњу са МТБЈ“ српска држава је, за прогон и кажњавање Срба оптужених у Трибуналу, својим чињењем и нечињењем била далеко опаснији противник од хашког тужилаштва и никада није користила чак ни оне могућности које ју је пружао Статут Трибунала да помогне својим грађанима. Никада!

ПОЛИТИЧКА ИНСТРУМЕНТАЛИЗАЦИЈА ХАШКОГ ТРУБУНАЛА

Узимајући у обзир начин на који је основан, изворе из којих се финансира, као и методологију његовог рада (пресуде и образложења која доноси), нема дилеме да Хашки трибунал није никаква независна правна институција, већ пилот-пројекат политичке инструментализације права за успостављање новог светског поретка, који ће сваљивањем кривице на жртву оправдати безочно насиље нових господара света против оних држава и народа који се нађу на путу њихових интереса.

На овај начин инициран је репресивни правни механизам који се, без обзира на право и правду, може користити по вољи оних који креирају светске глобалистичке процесе грубо кршећи још увек важеће норме међународног права и успостављену праксу у међународним односима. Отворено промовишући принцип селективне правде, у коме се на бази сличних или истих доказа виновници осуђују само ако су Срби, хашки Трибунал шаље јасну поруку свим лидерима и народима како ће проћи они који се усуде да бране своју земљу од агресије глобализма.

У том контексту Хашки трибунал је увео у праксу низ преседана попут укидања имунитета председника држава или влада (Слободан Милошевић је први актуелни председник против кога је подигнута оптужница у историји), суспедовања националног суверенитета у области законодавства (принцип да акти Трибунала имају већу правну снагу од националних), хапшења по тајним оптужницама, самостално прописивање правила по којима се примењују правне норме и друго.

Анализирајући деловање Трибунала у Србији јасно се може уочити да су његове формалне правне активности биле параван и инструмент за остваривање озбиљних политичких циљева. Пре него што наведемо неке од њих ваља се подсетити да није случајно што данас у парламенту Србије не постоји ниједна политичка странка која се противи сарадњи са Хашким трибуналом, као и да је хашки прокуратор, Расим Љајић, једини политичар у Србији који је у власти (влади) био сваког секунда од пето-октобарског пуча до данас. Такође, будући да је Србија испунила све познате формалне захтеве Трибунала, као и да је истом практично истекао мандат (само заокружује започете процесе), логично је запитати по ком основу се сада одвија „сарадња“ и чему служе редовни обиласци хашког тужиоца Београду, као и његова примања на највишем државном нивоу? Размислите!

Но, да се вратимо политичким импликацијама деловања Хашког трибунала. Иако време само по себи разоткрива његову политичку позадину и правну бесмисленост његових поступака и пресуда, а покушаје да се његове неправедне одлуке догматизују већ годинама успешно спречава Русија, навешћемо неколико очигледних политичких циљева у односу на Србију:

  • Својим односом према законодавству Србије Трибунал је показао да нашу земљу третира као земљу ограниченог суверенитета због пораза у рату, а неке његове одлуке јасно имплицирају не право већ одмазду према побеђенима.
  • Његове пресуде очигледно треба да докажу да су Срби кривци за разбијање Југославије, као и да је злочиначка НАТО агресија против СРЈ била оправдана, односно да злочин против мира чији су директни налогодавци Хавијер Солана, Бил Клинтон, Тони Блер и Герхард Шредер није то што јесте.
  • Имплицирање да је део српског народа починио геноцид, са свим последицама које из тога проистичу
  • Трибунал је својим одлукама, захтевима и притисцима директно утицао на обликовање политичких дешавања, рачунајући и изборне процесе, на територијама насељеним Србима, пре свега у Србији и Републици Српској, али и у Хрватској, Црној Гори и на Косову
  • Покушаји да се кроз одређене процесе и пресуде ревидирају познате и доказане чињенице о историји српског народа и државе чему су се сјајно и аргументовано супроставили Слободан Милошевић и Војислав Шешељ
  • Отворено дугогодишње понижавање српског народа и државе у циљу сламања националног поноса и припреме за „операцију промене српске колективне свести“ и поништавања националних Архетипова (митова) које су се тако приљежно подухватили Ивица Дачић и Александар Вучић.

Све наведено, а и мноштво (због простора) ненаведеног, не би било могуће да српски властодршци нису постали део глобалистичке анти-српске мреже чији је инструмент и Хашки трибунал. Но, нема сумње да нико од њих  остваривању политичких циљева Трибунала није допринео колико Расим Љајић. Уосталом, у томе лежи тајна његове политичке дуговечности и министарског сељења из владе у владу.

ЛАНАЦ СРПСКИХ СМРТИ

Генерал Миле Мркшић деветнаести је Србин за чију смрт је директно одговоран Хашки трибунал. Уз председника Слободана Милошевића хашки ланац српских смрти чине: Милан Бабић, Горан Боровница, Драган Гаговић, генерал Милан Гверо, Здравко Говедарица, Мирослав Дероњић, Новица Јанчић, Славко Докмановић, Симо Дрљача, генерал Ђорђе Ђукић, Јанко Јањић, Никица Јањић,  др Милан Ковачевић, Слободан Миљковић, Влајко Стојиљковић, генерал Момир Талић и Стеван Тодоровић.

„Третирани као злочинци, само на основу НАТО пропаганде, једино православни Срби бивају убијани под сумњивим околностима, приликом хапшења, бивају натерани на самоубиство или отерани у смрт психолошком тортуром, дуготрајним притвором и ускраћеним или погрешним лечењем”. (2)

Неки од њих убијени су приликом хапшења (попут Симе Дрљаче и Драгана Гаговића), док су други (попут Новице Јанчића и Влајка Стоиљковића) радије извршили самоубиство него прихватили хашки казамат. За најмање три смрти у Трибуналу (Слободан Милошевић, Милан Бабић и Славко Докмановић) постоје озбиљне индиције да би се могле квалификовати као убиства. Неки од хашких оптуженика, попут генерала Момира Талића (оболелог од карцинома), умрли су непосредно по пуштању на слободу.

Ни у једном од ових случајева Расим Љајић, у име “Националног савета за сарадњу са МТБЈ” није затражио независну истрагу, која би показала да ли је смрт неког од ових људи могла бити избегнута или спречена, да ли евентуално има одговорних, нити су му те смрти биле повод да избори бољи третман преосталих хашких притвореника и осуђеника. Једино је поводом смрти Слободана Милошевића, написао млако писмо Трибуналу, али оно је више било намењено смиривању узнемирене домаће јавности, него некаквом захтеву да се утврди истина.

И овога пута Расим Љајић ћути. Много су му већа брига српски добровољци који се боре у Украјини, него судбина људи које је лично испоручио хашком казамату. Уосталом, зашто и не би ћутао?! Политички утицај му никада није био јачи, ни богаство веће. А кога би у таквим условима занимало који ће следећи Србин умрети у Хагу и око њега. Но, нама је ваљда крајње време да се запитамо да ли би се све ово дешавало да “Национални савет са сарадњу са МТБЈ” воде, рецимо др Смиља Аврамов, или др Коста Чавошки?!

Упутнице:

Бивши титан

0
0

Све једног дана долази на наплату. Зна Запад то добро, зато и покушава свим силама тај моменат да одложи. Они који су вековима живели тлачећи друге знају да томе неспорно стиже крај. Покушавају они сада да се притаје, да се сакрију иза некаквих демократија, али сваким даном маске су им све смешније и све наивније. Ако су западне звери часне, зашто стално морају своја дела медијски да улепшавају? Зашто зло које чине стално оправдавају вишим циљевима? Какво је то добро које се злом добија? Ако су сигурни у исправност својих дела што их не прикажу онаквим каква стварно и јесу? Ко су они да силом постављају ствари јер тобоже само они знају шта је исправно? Како је могуће да само они виде ту исправност, и зар сила већ није доказ неисправности?

Знају они да су им дела, као и мисли, нечасна, да су им душе безличне а тела бездушна. Живе у страху, плаше се оног што би у огледалу могли да виде. То је њихов страх и нека се са њим сами изборе. Нас живот учи да је у њему све могуће. Садашњост, прошлост, а нема разлога да нам и будућност то не покаже, увек је зависила од наше вере. Небројено је примера у нашој прошлости  да не постоји немогуће када човек то искрено и жели. Постоје само оне ствари за које се каже да су немогуће, а истина је да нико није искрено то ни покушао. Постоје оне ствари које нису успеле јер су рађене без вере, душе, срца. И оне у које се веровало, оне које су имале најчасније циљеве, чиме су себи већ на почетку обезбедиле успех на крају. Када се доносе важне одлуке, неопходно је знати и прави тренутак. Када тај тренутак дође не смемо га пропустити.

                       „По редоследу судбине, овај петак биће најлепши дан нечијег живота. Када бисмо знали чијег, могли бисмо му јавити. Да не испадне и са њим као са нама да нисмо имали појма.“

                                                                                                                                                   Душко Радовић

 

Ако само чекамо да прави тренутак дође не трудећи се да му кренемо у сусрет, вероватно ће поред нас проћи а да га и не приметимо. Тако је и са страховима: ако смо стално у њиховој сенци, не покушавајући да побегнемо из ње, никад нећемо видети сунце. Никад нећемо успети да остваримо снове ако стално спавамо. Док год нам други буду говорили шта је добро за нас, а ми то слушали, нећемо успети да урадимо ништа што заиста нама и користи. Ако се тако понашамо, боље и не заслужујемо. Мислимо ли само на проблеме, заборавићемо да потражимо решења. Зато увек морамо ићи у сусрет срећи не чекајући, морамо доказати да смо вредни бољег живота. И срећа се мора заслужити.

Чекајући да направимо тај огроман искорак, заборавили смо да се пут без обзира на дужину прелази корак по корак. Да је за корак важна стабилност а не дужина. Битно је да увек идемо напред а не уназад, онда не постоји пут који нећемо прећи. Не смемо дозволити да нас лажни „титани“ запада зауставе, натерају на те погрешне кораке уназад. Не смемо дозволити да пут предака заменимо лажним привидним вредностима. То је управо оно што би они хтели, да се одвојимо од корена и препустимо вихору зебње и неизвесности.

                           „Правда! Нема је много на свету, али што је мање има, то више вреди. И спора је, јесте и хоће да закасни …. али пре или после – стигне ….“

                                                                                                                                          Иво Андрић

 

Вихору којим Запад управља препустимо оне који немају вере, оне који увек некуд журе. Србин није сасушена трава без корена која ће дозволити да га ти лажни вихори носе. Неће светосавац  дозволити да га лажне вредности заведу. Може тај лажни титан да се горди, да се сили, може снага његовог ветра бити и као тајфун, неће Србин никад подлећи. Остаће православна душа чврста, свесна да каква год да је снага ветра он мора стати. Знајући да, када тај ветар прође, остају само они вредни, само они који имају корен вредан помена, остали ће прихватити да буду поробљени. Србин у срцу носи смирење, зна његова душа да олује пролазе, титани нестају, а правда свакога стиже.

Бивши титани

 

Имаш ли достојанство, бивши титане

Што желиш пространство које ти не припада…

Из некад пуних џепова само магла испада…

Оче одбачених, рају помрачених умова,

Спрема се наплата твојих дугова.

Ти, што радосно газиш мале,

У својој лажној сили не видиш ватре

Које се пале због твојих недела…

Долази дан када ћеш бити кажњен,

Кажњен за своја злодела…

Ми мали немамо титане,

Све што имамо јесте једно питање:

Да ли се плашиш ?

Колико времена ће ти требати

Да видиш сумрак свог постојања ?

Јер из нашег очајања

Се рађа  надање, а престаје страдање…

И ми се боримо,

За земљу коју волимо,

Јачи него што ћеш ти икад бити.

Не можеш више своје право лице крити.

 

                                                                                  Јелена Б. Лончаревић

 

Не радује светосавску душу неуспех Запада, нисмо ми као они. Не може православца чинити срећним туђа несрећа. Србина радује нешто сасвим друго. Србина радује  извесна победа вере, части и истине. Не желимо ми њима зло које су они нама желели и спремали. Ми се молимо и за њих, да се освесте и спасу своја изгубљена срца. Желимо да зауставе демонизацију својих душа, као и покушаје демонизације свега око њих. Они су свој пут сами трасирали, одлуку да се спасу исто тако морају сами донети. Оно што морају знати, времена им је све мање, сами су то време себи одузели путујући у погрешном смеру. Препуштајући се погрешном ветру и свом самољубљу.

Ишли су ти умишљени титани увек лакшим путем, наравно да то у почетку више прија. Најлакше је чамац пустити низ реку и не хватати се весала, да се не добију жуљеви. Заборавили су само да онда када тај чамац путујући низводно дође до водопада, а река убрза своје струје, касно је за весла. Ако се освесте и на време почну да веслају правим смером, раширићемо као и увек своје руке, помоћи ћемо им да се спасу. Помоћи ћемо им да отерају демоне из својих душа. Али нико више не може очекивати  да им се прикључимо на погрешном путу, чекајући да нас снага водопада разбије од стене. Тај пут низводно није никакав пут титана каквим они желе да га прикажу, то је пут Титаника.

Када нису успели да нас одувају својим олујама, ни да нас застраше глумљењем титана, решили су да нас руше другим методама. Покушавају да нам државу сведу на пашалуке. Пашалуке којим би управљали њихови полтрони, људске и моралне нуле. Управо оне нуле, они политичари који им и сада у томе свесрдно помажу. Мисле да су спремни за завршни чин над Србијом. Чини им се да су успели да успоставе доминацију. Опет ће доживети непријатно изненађење, мораће да науче да српске мајке нису заборавиле да рађају Обилиће. Поносне Србе који ни пред каквим „титанима“ не планирају и неће да беже. Србин је учен да се бори, а не зна и неће ни да клечи ни да моли. Онима који то на време не желе да прихвате, остаће само да на тежи начин то схвате. Србин ће увек ићи само стазом која води у предворја вере, части, славе и истине.

                    „Време је да престанемо чекати изненадне дарове живота, сами треба да стварамо живот.“

                                                                                                                Лав Толстој

Знамо да другима смета што имамо разлога за  понос, што нисмо понизне слуге. Смета тим умишљеним владарима света што не прихватамо да Крајине нема. Смета им  што не желимо да се одрекнемо Српске, што не дамо ни део Рашке. Смета што знамо да је све на Косову и Метохији наше. Хтели би они да нас науче да се одрекнемо и православне браће. Не схватају моћници да то није ствар договора, да је то ствар вере и душе и да то никад неће моћи никаквом силом да сруше. Сада изгледа као да остварују своје планове зла, али сваки прави Србин зна да ће се у Крајини опет чути граја српске деце. Звониће поново манастирска звона на Косову и Метохији радујући се својој србадији. Рашка ће увек бити Србија, а Српска увек светосавска.

Сметаће Сотони увек што је Русија православна, а Руси наша браћа, и мучиће их што је она данас све јача и јача. Хтели би они да нас убеде да нисмо у праву, зато се упорно и труде неку измишљену историју да нам прогурају. Могу они да мењају списе, могу  да нађу и оне који ће због материјалног другачије почети да мисле. Пронаћи ће они гмизавце који су због ситних привилегија спремни свој народ да продају. Као и оне који од страха само клечећи знају да ходају. То могу, али веру и крв не могу да нам промене, а оне ће увек  јасно да нам говоре. Питање је само тренутка када ће нам досадити њихове преваре, а онда ће опет морати да обнове како се прави Србин разрачунава са тиранима и њиховим лажима. Поново ће морати да науче да на лажима свет не почива. Да се Србин никад не одриче Отаџбине и да никада неће дозволити да га гази безбожна хорда. Србин никада неће прихватити своју душу да прода. Зато ће „титани“ морати са истином поново да се суоче, а овог пута ће им то бити и последња шанса да је науче.


ZA DOM SPREMNI –или за нови злочин?!

0
0

Не пада снег да покрије брег, већ да свака зверка покаже траг  – пословица је у свим српским земљама коју најновији појавни облик хрватског неофашизма, само  потврђује.

Дежурни аналитичари са Сорош-казана упорно већ доказују, да је то само безазлени појавни облик предизборних манипулација плебсом а не никако (видљиви) неофашизам, али захтев је као новорођенче — родило се, ваља га «љуљати»! Сам захтев, тачније његову позадину настанка ваља расветлити, ако не због Хрвата а оно свакако због Срба које већ један век упорно лажу о геноциду над њима, и нарочито о творцима саме идеје тога злочина.

Далеке 1875. године, крајем априла, била је делегација РКЦ фратара из херцеговачких самостана тајно (као и увек) у месту Имотски, да тамо лично упозна цара аустријског са својим истраживањима опасности за губитак покрајине Херцеговине, иако је тада била у саставу Отоманске империје. Цар је не случајно баш тада обилазио покрајину Далмацију, пред сам почетак народног устанка у Херцеговини.

Реч је о сазнању, да су се виђени локални Срби и муслимани договорили да више не трпе зулум и самовољу моћника који у име Алаха немају мере ни границе, а зулум се њихов поднети више не може. Напори РКЦ свештеника, да становнике те покрајине приволе царској круни аустријској и светом оцу у Риму, озбиљно су угрожени те су зато цару по савет дошли.

Замало доције, старешинство херцеговачких РКЦ самостана, као делегација посети (такође тајно) цара у граду Дубровнику, потврђујући му наводе већ изнете у Имотском, али и износећи (измишљене) „доказе“ да он има сва права на херцеговачку земљу.

Иако су турски чиновници у Херцеговини лепе паре за будне очи и уши одвајали, ипак је ова делегација и отишла и вратила се сретно и неприметно, умешно руковођена од самог дубровачког бискупа који је целу ову акцију и припремио.

Сарадња Беча и Ватикана усагласила се као и увек на српску штету, те су се локални католици држали некако по страни у припремама за општенародни устанак, у борби за слободу и право народа на  самоопредељење у којој држави ће да живи као слободан свет, а не робље.

Малобројни херцеговачки интелектуалци школовани у Бечу, упрли су све снаге своје да пером и текстом потакну лицемерну европску јавност, да врши притисак на отоманску администрацију да најзад почне и да проводи договорене реформе, на ограничењу самовоље на штету хришћана. Као и увек, подршку су добили међу руским  свесловенским круговима, али и присташама Гарибалдија и Манцинија у Италији, нашта Ватикан није никако лепо гледао.

Књаз Никола Петровић, видео је у тој борби своју шансу за територијално проширење под видом братске помоћи напаћеном народу (рачунајући и он на руску помоћ као и увек), што му није било нимало мрско.

Српски интелектуалци у Аустро-Угарској свесрдно су се залагали за права угњетеног народа у Херцеговини, и нарочито се у томе истицао круг у Загребу коме је тада припадао и песник Јован Јовановић-Змај, који ће уз Вука Стефановића-Караџића понети и звање почасног грађанина! (Напомена – можда ће сада неки домољуб да покрене петицију да се истакнутим „великосрпским злочинцима“ то и одузме, како се не би прљала прошлост дичног царског града Аграма?)

Када плану устанак познат као „Невесињска пушка“, усталаса се словенски свет и устаницима стиже толико потребна медицинска помоћ и лекари из Петрограда, а свесрдно их помагаше српски трговачки и грађански круг у Загребу. Уз књижевника Аугуста Шеноу и песник Јован Јовановић-Змај највише поможе пером и песмом својом, њихову оправдану борбу.

Змај је творац познате корачнице коју су радо певали сви који су подржавали устанике и чији почетни стихови гласе: ПУШКА ПУЦА А ТОП РИЧЕ, БАРУТ МИРИШЕ, МЛАД УСТАША НА БОЈИШТУ РАЊЕН ИЗДИШЕ!

Змај ће први назвати устанике песнички – УСТАШЕ – јер усташе против терора. Под тим је он подразумевао Херцеговце све три вере, јер су код војводе Луке Вукаловића била и два батаљона муслиманских устаника, који се боре заједно са православнима и католицима, под вођством дон Ивана Мусића. 

Овај песнички назив преузеће листови у Петрограду, Пешти и Бечу, а користиће га и дописници француских и енглеских листова. И сами су устаници у својој међусобној преписци израз усташа користили, те је тако и Петар Карађорђевић, као један од устаничких вођа на Тромеђи (део између Лике, Далмације и Босне) где је тада ратовао под именом Петар Мрконић, свој дневник насловио – Белешке једног усташе – објављујући их доцније у емиграцији.

После одлуке Берлинског конгреса да Аустро-Угарска окупира БиХ, свесно ће РКЦ фратри у самостанима херцеговачким покренути кампању величања само католичких устаника, који су прегли да би се БиХ царском земљом назвала. Казивање о устанку и његовим јунацима у селима херцеговачким преношено је задуго у причама зимских ноћи, где их је као дечак чуо и Анта Павелић, који као вођа франковаца почиње да израз усташе користи  у антисрпској кампањи, након одржавања првог хрватског католичког концила у Загребу 1900. године.

Када група бивших официра КуК армије у Мађарској 1921.године оснује центар за обуку хрватских терориста, почеће се његови полазници називати усташе а РКЦ свештеници херцеговачки почеће међународну кампању, у којој тврде да је то „старохрватски“ назив за борце против тираније. Заједно са њима и ХСС као изразито хрватска политичка странка користи тај израз али и југословенски комунисти тим изразом означавају тзв. борце за „хрватску слободу“ од „великосрпског угњетавања“, иако су терористи који минирају путничке возове и поште, да би цивили страдали!

Као емигрант у Италији, усвојиће Павелић сва обележја фашиста и немачких нациста и тек ће ту тридесетих година прошлог века настати и њихов партијски поздрав – За дом, спремни!уз подизање руке (можда је и то „старохрватско“?)

Чланови усташке терористичке организације поздрављаће се тако тајно у Југославији до априла 1941.године, када се у хрватском сабору усваја као службени поздрав и сви акти фашистичке НДХ носиће ту фразу. Документи о упућивању Срба, Јевреја и Рома (Цигана) у усташке логоре смрти носиће обавезно ту фразу, као знак злокобне судбине која их чека.

Под тим геслом, хрватски фашистички бојовници у саставу „вражије дивизије“ на Источном фронту чиниће злочине над цивилним становништвом у Малорусији.

Некада светло име - усташа – као ознаку борца за слободу, хрватски фашистички злочинци у време НДХ потпуно ће запрљати, дајући му будућу ознаку – злочинца који чини геноцид!

Хоће ли у бази Цепотин на југу Србије, која је и створена за обуку НАТО трупа а не за одбрану угрожених Срба од шиптарких терориста, хрватски војници да поздрављају фашистичким поздравом, кад се усвоји као службени?

Хоће ли тзв „војници Србије“ да мирно слушају то поздрављање, јер тата Кирби тако каже а „фактор стабилности у региону“ тако налаже!

Јели усвајање тога поздрава у функцији припреме да се доврши започети посао у Херцеговини из периода НДХ, док се певало: „Павелићу шта ћемо од Срба“ - а због српског народног устанка нису завршили посао (ни из другог покушаја, казали би циници).

Хоће ли „веселе усташе“ да поново минирају костурницу у Пребиловцима да ни кости покланих Срба не могу спокојно почивати у својој земљи, као и 1992. године.

Или се борбени „старохрватски поздрав“ како то кажу предлагачи петиције предвођени војним викаријатом хрватске војске као дела НАТО трупа, припремају за нову Источну кампању?

Хоће ли можда поново да формирају „вражију дивизију“ по трећи пут, сада као будућа НАТО претходница, да се најзад обрачунају са тим православним прљавцима, како то они радо кажу.

Још само и да им се придружи Плава дивизија из Шпаније, дивизија Викинг из Шведске и Норвешке, фински, пољски, француски и мађарски неофашисти уз румунске, па је цела „демократска“ ЕУ на походу за „уљуђивање“ („старохрватски“ израз за васпитање) тих „неуљуђених“ Руса!

„Фактор стабилности у региону“ би свакако требало да зна да је у окупираној Србији захтевано од Милана Недића као председника владе, да неизоставно и Срби морају бити  присутни на Источном фронту, али је он то одлучно одбио.

Немачки окупаторски командант, покушао је да тај захтев сведе на симболично присуство макар једне чете, као протоколарну а не борбену формацију, али је стари генерал и то одлучно одбио. Када су немачки окупатори потом покушали да свој захтев остваре наговарањем Димитрија Љотића, ни он није желео да тако шта учини свом народу, и то у тренутку највеће моћи нацистичке Немачке.

Стаљинградски слом европских фашиста, јер је то заправо и био, јасно је показао далековидост и мудрост Милана Недића као председника колаборантске владе, да у тренутку одлуке ипак мисли само на српску будућност, јер су само Срби и Грци једини европски народи чије оружане формације нису биле у саставу фашиста, на Источном фронту.

Чињеница да су и Срби и Грци православни народи свакако није без значаја, а била је основ одговора Милана Недића у окупираној Србији!

„Фактор стабилности у региону“ ипак је само на челу владе у полуокупираној Србији, што свакако није без значаја, о чему и тета Ангела и тата Кирби ипак морају да размишљају!

Зашто нам је потребна ћирилична Русија?

0
0

Србија је, у овом тренутку, земља на распећу – на њен духовни и културни идентитет јуриша се са свих страна. А зашто?

Зато што, како рече Хитлер Херману Нојбахеру, свом специјалном изасланику за Балкан, Срби су  државотворно потентан  народ на Балкану, и, као такви, не смеју да живе уз Дунав.

А један од кључних начина да се Србима стане ногом за врат јесте разарање њихове самосвести. Они морају да престану да знају ко су, шта су, одакле су и куда иду.

И вековима се води борба да се Срби одвоје од православног Истока, коме их је заветовао Свети Сава.

Примера има много, и сви су веома упутни.

Време је да се подсетимо.

                                                       ЈЕРНЕЈ КОПИТАР КАО АГЕНТ ЗАПАДА

Једна од кључних личности новије србске културне историје, Вук Стефановић Караџић, реформатор језика и писма, у младости се срео са државним цензором бечког двора, оданим хабзбурговцем, словеначким филологом Јернејем Копитаром. Један од главних Копитаревих циљева био је одвајање Срба од православног хришћанства и Русије, па је он, помажући Караџићу, имао у виду циљеве који нису били само романтичарско – филолошки. Да ово није пука „теорија завере“, тврди хрватски филолог Марио Грчевић у свом тексту „Јернеј Копитар као стратег Караџићеве књижевнојезичне реформе“, објављеном у часопису „Филологија“ број 53 ( Загреб, 2009 ). Ево шта он каже:“Јернеј је Копитар у сурадњи с аустријским редарством ( службом унутрашањих послова, нап. В.Д.) одлучио српски књижевни језик реформирати тако да му наметне хрватски књижевнојезички тип као нову основицу. Тиме је хтио прекинути српске културно политичке везе са Русијом и православне Србе везати за католичке Хрвате/…/ Српскохрватским књижевнојезичним уједињењем Копитар је канио потакнути настанак нове српске нације која би добрим дијелом била католичка, прозападно оријентирана и привржена Аустрији. Преко ње би се ширио аустријски утјецај према истоку“.

Увођењем латиничног слова „ј“ и другим „реформским захватима“, Копитар је успео да, макар делимично, унесе пометњу у српски културни архетип, који је столећима био повезан са византијским културним наслеђем и руском духовном културом.

Ипак, чак и „копитаризована“ ћирилица остала је суштински утемељена у делу Свете браће Кирила и Методија, и тако наставила да спаја  Србе са осталим православним Словенима.

ПРОГОНИ ЋИРИЛИЦЕ

Сви који су се бавили историјом Србије под аустро-немачком окупацијом (1915-1918.) знају да су окупатори ЗАБРАНИЛИ употребу ћирилице, и да је латиница била ЗВАНИЧНО писмо. Деца су, у школама, све предмете,осим православне веронауке, учила латиницом. Окупаторски „Службени гласник“ од 15. јануара 1917. године доноси наредбу да се у школама у настави искључиво користе „латинска слова“. Свештеници су добили наређење да матичне књиге воде по грегоријанском, а не јулијанском календару, док су улице изгубиле стара имена по српским историјским личностима и градовима, а добијале нова – Фрање Јосифа, грофа Салис-Севиса, надвојводе Фридриха итд. Аустријски пропагандиста, под псеудонимом Рода Рода, који је 1915. године посетио чачански крај, уочио је да су Срби улицама давали имена у складу с територијалним претензијама (рецимо, „Сарајевска“), што су окупатори решили да одлучно пресеку. Исти су језик својих чиновника називали „хрватским“, јер су Хрвати били веома ревносни службеници Беча међу „бизантским варварима“. Ево једног примера службене белешке оних дана: „ У сврху што скорије опскрбе пучанства са намирницама наређује се слиједеће: чим тко пожње њиву и оврши имаде то јавити опћини, а опћина води списак по доље наведеном узорку“. Очито је, наравно, да је борба против ћирилице, у ствари, била борба против србског идентитета. Тек је ослобођење 1918. ћирилицу вратило Србима; али, несрећно југословенство наставило је да “беневолентно” намеће латиницу, што кроз причу о “троименом народу”, што кроз причу о братству – јединству. Хрвати и Словенци ћирилицу НИКАД нису прихватили, али Срби су се, зарад утопистичке ружичасте магле у својим главама, олако одрицали свог културног наслеђа.

А онда је проглашена усташка Независна Држава Хрватска, чија је Законска одредба о забрани ћирилице била врло кратка:њен члан први је гласио:“На подручју Независне Државе Хрватске забрањује се употреба ћирилице“.Био је тек 25. април, усташе се још нису учврстиле, а акт је донет. Овај акт потписао је Анте Павелић лично, док је министар унутрашњих послова НДХ, Андрија Артуковић, потписао „Проведбену наредбу“, у којој је стајало: “Забрањена је свака употреба ћирилице на цијелом подручју Независне Државе Хрватске.То се нарочито односи на цијело пословање државних и самоуправних тијела,на уреде јавног поретка,на трговачке и њима сличне књиге и дописивање и све јавне написе. Према томе наређујем:да се на цијелом подручју Независне Државе Хрватске одмах обустави свака употреба ћирилице у јавном и приватном животу. Свако штампање ма какових књига ћирилицом је забрањено.Сви јавни написи писани ћирилицом имају се неодвлачно, а најкасније у року од три дана скинути“. Казна је била 10 хиљада динара (још нису увели куну) или месец дана затвора. Дакле, пре него што су почели да кољу православне Србе, усташе су заклале ћирилицу.

Колико је ћирилица сметала у доба брозоморе? Јасно је, наравно:довољно је, у књизи „Светац и магле“ Пера Симића, видети документ који се налази у Архиву Ј.Б.Тита, о изложби Милића од Мачве, с почетка шездесетих година, у Београду, где се нарочит нагласак ставља на каталог објављен ћирилицом, и величање ћирилице: титоисти су од ћирилице бежали као ђаво од крста, сматрајући је срчиком србске самоистоветности.

И ратови с краја прошлог века били су, између осталог, ратови против ћирилице. Тако су Хрвати, у „лијепој њиховој“, уништили на десетине хиљада ћириличних књига у својим јавним библиотекама ( о томе се постоји књига Анте Лешаје ), што су учинили и Шиптари, после „своје“ НАТО победе 1999. године.

У библиотекама Србије не само да нису уништаване латиничне књиге, него су књиге и Словенаца, и Хрвата, и Шиптара, остале у својим полицама. И добро је што је  тако. Да је другачије, били бисмо неко други, а не Срби.

У лудилу дукљаноидства, савремена црногорска власт пљунула је на ћирилицу и њени лингвистички велеуми увели су латиницу са три „црногорска“ знака, тек да се зна ко је и зашто полудео.

Наравно, у сваком, па и у том, лудилу има система. Велика Британија је, чим се Азербејџан одвојио од Русије после распада СССР, подстакла нове властодршце да укину ћирилицу која је била званично азербејџанско писмо, прилагођено њиховом језику, и да пређе на турску латиницу, коју старији људи ни дан данас не умеју да читају.

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ О ЋИРИЛИЦИ

И није чудо што су србомрсци ратовали против ћирилице. Владика Николај, у свом кратком, али програмском чланку, „Света Ћирилица“ каже:“Свето је оно што су Свети људи створили. Ћирилицу су створили Света Браћа Кирил и Методије. Ћирилицом се служе данас само православни Словени:Руси, Срби и Бугари. Једно се добро мора признати руским комунистима, што су задржали ћирилицу.Некада су се сви словенски народи служили само ћирилицом. Али је Римска црква, кроз дугу и крваву борбу,наметнула латиницу покатоличеним Словенима, да би их већма одвојила од православних.Али оно што ни комунисти нису учинили у Русији,чине сада нека српска господа,пишу латиницом,издају листове и књиге латиницом. Па чак и неки свештеници штампају своје билтене латиницом. Просто, не знају шта раде. Они не знају,да одбацити ћирилицу, значи одбацити половину Православља.

И одвојити се од све српске писмености из прошлости. И трампити боље за горе.И увредити Свете Апостоле Словенске Кирила и Методија.И огорчити до крви српски народ. И навући проклетство од Свеога Саве.-Не, ако Бога знате, господо српска; ако сте и учени, будите паметни“. У свом писму проти Димитрију Најдановићу,од 15. јануара 1956, Владика Николај назива латинцу „православног Истока“ – „чудовишним писмом“, и одбија да чита публикацију која му је послата на латиници…

Па ипак, глас Владике Николаја остао је глас вапијућег у пустињи. Данас је Србија полатиничена, а спремају се, бар неки, који би волели да виде папу у посети СПЦ, и да је покатоличе. Латиничење је увод у покатоличавање…

ОНИМА КОЈИХ СЕ ТО ТИЧЕ

Зато је веома важно да званична и пословна Русија, кад стижу у Србију и међу Србе, долазе са ћирилицом, по којој се, као православни Словени, препознајемо. Зашто Нафтна индустрија Србије мора да буде латинична усред Београда? Зашто је латинична „Збербанка“? Утиче ли то на пословне резултате – не знамо, али на представу патриотске Србије о Русији свакако утиче. (А ако не буде Србије утемељене на родољубљу, неће, на дуже стазе, бити ни руских економских интереса у Србији.) Ако „Росијска газета“ објављује свој месечни додатак у србијанском недељнику који се штампа латиницом, тај додатак не мора бити латинични – данас, у доба компјутерске штампе, то бар није никакав проблем.

Једноставно – у доба смутње и хаоса, не само у Србији, него у свету, Русија мора слати јасне  ( не вулгарне, наравно! ) поруке свима за које желе да буду у заједничком фронту за мултиполарни свет, свет у коме се може достојанствено живети.

Зато, и само зато, Србији, под „меком окупацијом“ Запада, насушно је потребна ЋИРИЛИЧНА РУСИЈА!

«АGRESIJA» – false flag НАТО пропаганда!

0
0

Пуних четврт века навршило се у августу ове године од почетка НАТО агресије на тадашњу заједничку државу Југославију, која је као огледни примерак изабрана да навести планирану судбину самосталној Русији, управо тада баченој у раље међународних финансијских лихвара који ће преко домаћих изабраника – олигарха, започети дивљу транзицију свих добара.

Југославија је изабрана као сигурна савезница будуће реформисане Русије, ако ова којим случајем и преживи планове тајног споразума америчког председника Регана и папе Војтиле (не случајно Пољака!) из средине осамдесетих година прошлог века.

Многобројни «борци за људска права» и медији у полуокупираној Србији, некако случајно заборавише да то обележе, примарно заузети басном о ЗСО и хуманошћу према злосрећним мигрантима, а нејави  се ни крајински «дежурни Калимеро» фактора стабилности у региону!

Ватикан је подржао одмах сепаратисте из редова Словенаца и Хрвата, који ће добити отворену помоћ немачке политике и тајних служби у разарању суверене државе, чланице и једног од оснивача ОУН, што за планере НАТО-а ништа не значи.

Снага топуза који се тада чинио далеко јачи од снаге међународног права, јер САД  је била једина међународна сила, вешто је искоришћена и у Ватикану, да помогне уништење за њих неприхватљиве државне заједнице, у којој су сви Срби у једној држави а СПЦ целина на свом етничком простору, чак и у антисрпском комунистичком режиму какав је тадашња Југославија и била.

Када на првим вишестраначким изборима у Хрватској победи шовинистичка ХДЗ (Хрватска демократска заједница) којој је РКЦ отворено уступила своју територијално -административну  мрежу као страначку логистику, али и владајућа СКХ-СДП (Савез комуниста Хрватске-странка демократских промена) склопи тајни споразум о „мирној транзицији власти“ (обавезна теза из предизборних наступа Ивице Рачана), увидеше Срби у Хрватској да су поново изиграни у заједничкој држави, по други пут у једном веку.

Зато су у јулу 1990.године, користећи своје уставно право, представници српског народа у Србу  (месту симболике устанка против хрватске фашистичке НДХ) донели одлуку да проведу референдум о положају српског народа, као државотворног и конститутивног у тадашњој Хрватској која је била само један републички део, заједничке државе СФРЈ.

Референдум је заказан за 19.август, дан Преображења Господњег, као симболика преображаја српског народа, који је вишестраначке изборе разумео као свој улазак у демократско друштво!

Пошто су им пропали сви покушаји подмићивања српских челника, одлучи врх ХДЗ да силом, употребом полиције, уклони тадашњег председника СНВ (Српско народно веће) и председника општине Книн, као потписника одлуке о референдуму.

Дакле, на демократску одлуку легитимних представника народа о референдуму, као облику изјашњавања народа о својој судбини, одговара се полицијском силом (напомена—војску тада још нису имали!).

Када је самоорганизовани народ подизањем барикада, спонтано пружио отпор полицијској специјалној јединици упућеној из Загреба у Книн, вриснуше сви већ припремљени хрватски медији о „балван револуцији и српској побуни у Хрватској“.

Одмах добише и подршку свих медија у ЕУ, те поче дивља хистерична антисрпска кампања која осуди тадашње српско руководство у Београду као извозника „великосрпске агресије на Хрватску“, иако још тада није била ни самостална ни чланица УН, али се то није никако помињати смело.

Све покушаје тадашње савезне државе СФРЈ(чији је и председник Председништва и премијер био Хрват) уцењивало је руководство ХДЗ, да обавезно министар МУП Хрватске буде члан преговарачког тима, нашта руководство крајинских Срба није никако пристајало, јер би тиме поткрепило лажну тезу о наводној (непостојећој) „српској побуни“.

Како се временом положај Срба рапидно погоршавао у градовима Хрватске и учестала су убиства, пљачке, паљевине и претње, договорили су се представници две парламентарне странке у хрватском Сабору, у којима су Срби посланици, да оформе парламент српског народа у Хрватској, који би компетентно могао преговарати о даљњој судбини заједничке државе, која је ипак настала антифашистичком борбом српског народа и хрватских антифашиста као  мањине, све до тајног споразума (иза леђа Срба) између Josipa Broza (Tito) као генералног секретара КПЈ и представника ХСС (Хрватска сељачка странка) у касну јесен 1943.године, после чега ће нагло „прогледати“ војници НДХ (домобрани и усташе) масовно „спонтанно“ прелазећи у партизане (све са оружјем и муницијом), да би се првенствено борили против ЈВуО  као антифашистичке војске која је и чланица антифашистичке коалиције.

Када хрватски парламент у децембру 1990.године одлучи да усвоји одлуку о „раздруживању са СФРЈ“, дан раније, донесе парламент српског народа у Книну одлуку о формирању САО Крајине (Српска аутономна област Крајина) као ентитета, и опет нагласи спремност за разговор са легитимним  преставницима Хрвата о заједничкој будућности.

Како се број општина са већински српским становништвом рапидно изјашњавао за приступ створеној САО Крајини, и то по тада важећим законима Р Хрватске, одлучи руководство ХДЗ да силом, оружјем пресече територију САО Крајине, и на католички Ускрс 1991. године изврши изненадну оружану агресију на територију српског ентитета!

На дан када хришћани (РКЦ верници)  у кругу своје породице славе, потомци хрватских фашиста кренуше оружјем а не хлебом и сољу у „госте“ Србима, чудећи се после што нису хлебом и сољу дочекани, већ пушчаним плотунима бранилаца (потомака остатка закланог српског народа у НДХ).

И опет подивља штампа, радио и ТВ у земљама ЕУ, истичући како су ти српски дивљаци на Ускрс пуцали у мирне хрватске специјалце (до зуба наоружане на Ускрс, можда нова мода у ЕУ, ко зна?) који наоружани свакако нису ишли на туристички обилазак Плитвичких језера, да се за празник диве том делу Творца.

Видећи да оружјем ипак без многобројних жртава неће решити настали спор, смислиће НАТО планери да у игру уведу плаве шлемове, који ће по први пут доћи у суверену државу да помогну њено разбијање, а не мирно политичко решење два суверена народа, од којих један није никако негирао право другог да напусти заједничку државу, али без да њега силом  поведе  на том свом путу.

Отада па до данас, догађала се НАТО агресија у многим земљама, о којој су „демократски и  објективни извори“ детаљно извештавали јавност, увек изнова оптужујући домаће становништво да су „агресори, тирани и недемократски угњетачи“ који коче прогрес,  упркос објективних чињеница праћених и сликом и изјавама компетентних представника, које НАТО унапред проглашава за  нелегитимне субјекте у евентуалном „дијалогу“ за који ће они  сами  да изабере „легитимне“.

Оркестрирана кампања против руског народа у Малорусији, који је оружјем одбранио део своје етничке територије од неофашистичке хорде НАТО претходнице, јасно показује да су рани радови у Крајини били само део школских вежби за кампању која сада следи, у којој ће све чланице ЕУ унисоно иступати по диктату „каубојских стручњака за објективно извештавање“ о агресији као облику специјалног рата ниског интензитета, који већ четврт века у Европи воде планери НАТО-а, али обавезно увек туђим извођачима, јер Американац је посебна вредност у НАТО  савезу и чува се као зеница ока свог“.

Проблем је сада у чињеници да су дошли у видокруг народа који одувек сачека сваког агресора  суженом зеницом ока свог, када му оружјем крене ненајављен  у госте (напомена - ко па још у госте иде наоружан, изузев каубоја).

Потомци Наполеонове Велике армаде и Хитлерове армије уједињене Европе, нису нимало одушевљени намером каубоја да их пошаљу као НАТО претходницу, изузев да можда посете многобројна и обимна гробља својих предака, који су тако кренули као борци против „руских агрессора“ и то све у земљи Русији и Малорусији, али не хлебом и сољу да би хлебом и сољу и били дочекани.

Усправљени слободни свет, предвођен Русијом, евидентно јача међународно право које је сада ипак много јаче од топуза те се дешавања од пре четврт века немогу поновити, и узалуд европски скандинавски „миротворци“ призивају решење по моделу улоге плавих шлемова у РСК, за нерешиви проблем у ком се октроисана власт у Кијеву нашла.

Пре четврт века, тзв „међународна заједница“ није уважила право Срба у Хрватској као државотворног и конститутивног народа, који се референдумом изјаснио да не жели да живи у држави која га негира као народ , али се то неће моћи поновити и према руском народу у Малорусији, макар  НАТО планери  упорно потичу кијевске неофашисте да се супротставе „руској агресији“, и то оног дела руског народа који ту живи већ вековима, на својој земљи.

Руси у Малорусији, као најистуренији део руског народа били су увек први на удару свих освајача, агресора и отимача, те имају веома истанчан осећај за појаву названу агресија, а нарочито НАТО „агресија“, и свакако се може применити она српска изрека –  ЏАБА СТЕ КРЕЧИЛИ (подла и прљава намера врло јасно вам се види).

Димискија

0
0

Свако ко носи православље у души зна да Отаџбина нема цену. Зна да своју мајку мора по сваку цену да чува. Јер, шта је човек који нема земљу, шта је човек који нема свој дом и огњиште? Има ли куће и крова ако нема темеља? Какав је то човек који је заборавио претке и не размишља о потомцима? Какви су то људи који нису спремни да бране своје огњиште? Прави Србин је увек знао како се брани огњиште, како се воли Отаџбина. Онда када својом вером и одлучношћу није успевао да одагна непријатеље са свог прага, непозване силе зла знао је да отера сабљом.

Наиђу некад времена када сиви облаци зла успеју толико да се намноже да се сунце вере, истине и слободе од њихове густине не може ни наслутити. Тада је потребно димискијом исећи те црне облаке таме да би зраци правде поново озарили  душе верујућих. У таквим временима, светосавско срце не може се само уздати у оно што воли да чини, већ и у оно што се мора учинити.

„Благословен Господ, град мој, који учи руке моје боју, прсте моје рату.“

                                                                                                                                                           Псалм 144:1

 

Нераскидива је веза Србинова између прошлости и будућности. Та нераскидивост, појачана вером, даје непобедивост. Онда када се сами не одричемо себе, ни други не могу ништа да нам отму. Онда када имамо вере, подигнута димискија одбраниће нас од сваког зла. Није увек потребно сабљу и употребити, нападачи одлично препознају одлучност. Тада се они сами одбијају, као вода што се одбија од стене. Враћају се необављена посла, а светосавац и даље чврсто стоји чекајући мирно нове таласе, не бирајући да ли ће они бити добронамерни или не. Да ли су пријатељски или не. Њихове намере неће утицати на Србина, он ће остати тамо где је вековима и био. Задржаће пут којим су и његови преци корачали, поносан на прошлост, сигуран у садашњост, стварајући часну будућност.

Мали човек, мали по делима јер једино тако човек може и бити мали, не може да победи своју сујету, и ту сујетну потребу да буде виши од осталих. Такви то никад не чине часним делима, већ применом силе и преваре. Невоља са тим малим људима је невоља која прожима цео Запад. Њихова свест никад не досеже дотле да је потребно да се човек врлинама уздигне високо, њихова гордост их увек задржава на нивоу да је важно само бити виши од другог.  Да у стизању до тог циља није важан начин, није важна част. Рачунају да ће, када се попну горе, они писати правила, да ће се писати само њихова лажна истина. Али све што се заснива на превари и сили траје кратко, једноставно не може дуго да опстане. Истина не може бити ни наша ни њихова, не може је нико наметати, она је бескомпромисна, непобедива и коначна. Свака сила зла, када види сабљу правде, у паници бежи.

„Тражио сам снагу. И Бог ми је дао потешкоће које су ме оснажиле. Тражио сам мудрост. И Бог ми је дао проблеме које је требало решити. Тражио сам богатство. И Бог ми је дао мозак и тело да могу радити. Тражио сам храброст. И Бог ми је дао препреке које је требало савладати. Тражио сам љубав. И Бог ми је дао људе којима је требало помоћи. Тражио сам услуге. И Бог ми је дао прилике. Нисам добио ништа од оног што сам тражио, али добио сам све што ми је требало.“

                                                                                                                                      Славиша Павловић

 

Важно је само препознати шта поседујемо, српству је господ  дао све што је потребно. Захваљујући нашем Светом Сави, Срби треба само да постану свесни оружја које поседују. Димискију правде коју никад нисмо испуштали још јаче да стегнемо, још вишље да подигнемо. Наравно да онај који се одриче снаге и моћи које има, не може никад ни бити снажан и моћан. Онај који стане испред зида јер су му рекли да се кроз зид не може, сам се одлучио коме ће веровати. Такви су сада је осуђени на то да чекају  да ли ће неко да им удели милостињу бацајући им нешто преко зида. Светосавац то сигурно неће чекати, он има довољно вере да са њом може кроз било какав зид. Нема таквог зида, не постоји препрека коју човек може да направи, а коју они људи који носе веру у срцу не могу да прођу. Не гледајмо на границе које су други поставили, оне су тамо за оне који имају ограничења. Човек пун вере, љубави и части не припада таквима. За праве крај не постоји, крај је тамо где је и вечност.

САБЉО МОЈА ДИМИСКИЈО

Сабљо моја димискијо

Сабљо моја крвопио

Љута гујо, жељо моја –

Да идемо усред боја

 

Напред! Јуриш! Кољи! Пали!

Изрод, који крвце жали!

За слободу са злотвори

Срб-јунак се радо бори.

 

Љути змаји и лавови

У рукама са громови,

Челик-срце, бритка ђорда –

Па шта ће та турска чорда?

 

Мало нас је, ал` смо људи!

Челик-срце је у груди!

Челик-срце, Боже свети,

Тврђе него бајонети!

 

Згинућемо, ако треба –

Ал` , гле оног плавог неба.

И, гле ове сабље ковне,

Сабље ковне, чудотворне!

 

Сабљом ћемо записати,

Сабљом ћемо зарезати,

Дела наша и мегдане

Баш за небо, Видовдане !

 

                                                                              Даворин Јенко (1872. написао химну Србије Боже Правде)

 

Без обзира на то да ли Запад то жели или не, Срби ће успети. Светосавска душа би волела да то буде неизмерном љубављу коју поседује. Ако нам не буду дозволили да љубављу победимо зло, Срби ће то морати да учине димискијом, Божјом руком вођени. Тамо где нам зло постави границе, ми ћемо направити пролазе. Тамо где силе таме мисле да нам је крај, мораће да се разочарају, верујућима то може бити само нови почетак. Јер непремостиве препреке види само онај који не размишља о циљу. Препреке као проблем виде само они којима поглед није управљен ка разлогу пута и његовој важности. Они који стану су они који, видевши стену, не виде планину иза ње.  Србима циљ никад нису биле неке стене на путу, већ искључиво планине које својим врховима милују небо.

Нека неверујући наставе да се крећу путевима који се њима чине лепшим. Знамо да их привлаче само зато што су широки. Водећи се само приземним осећајима, бирају пут који их мами пространством, заобилазећи онај једини прави. Пролазе поред правог пута и не схватајући. Само зато што им изгледа уско, и сами несвесни чега се тачно плаше. Наравно да је стаза вере, истине и правде уска, па само једна трака пута може водити ка њима. Не постоје две или више исправних вера, не могу бити две или више истине, не може се правда тумачити како ко хоће. Зато је стаза уска, али без гужве, права и сигурна.

                     „Уђите на уска врата! Јер широка су врата и простран пут који води у пропаст и много их је који њиме иду. О како су уска врата и тесан пут који води у Живот и мало их је који га налазе.“

                                                                                                                                        Матеј 7 : 13 ,14

 

Можда онима који чекају и могу да се догоде неке лепе ствари, али оно што је сигурно те лепе ствари неће бити оне суштинске. Оне то не могу бити јер су чекали па су  добили оно што су им други бирали. Оне праве, оне заиста вредне помена, биће привилегија само оних који се за њих и боре. Сигурно ће они који су се запутили широким авенијама, уз осећај лажне слободе због величине пута, имати и лажну могућност избора. Бираће они куда им се свиђа, оно што не знају је да куда год да пођу том авенијом иду у погрешном правцу. Они који су кренули оном уском стазом немају осећај слободе, они јесу слободни. Крећући се тим уским путем немају  могућности бирања куда, али то је само зато што су већ изабрали и крећу се у једином исправном смеру. Крећу се оним путем којим су ишли и њихови  стари, уском стазом вере, части, истине.

Зато не спавајмо, не седимо скрштених руку чекајући да нам други бирају пут. Као што ауто који се не користи зарђа и пропадне, тако и народ који само чека полако нестаје. Мора се ићи у сусрет судбини борећи се за своје идеале.Трудећи се да своју будућност направимо онаквом какву ми желимо. Ако још нисмо сигурни шта је исправно, схватимо да немамо више права према својим потомцима да чекамо, и од судбине добијамо оно шта нам други кроје. Зар да им оставимо да живе у оном што нам нуде енглески разбојници, или они лицемерни каубоји преко океана? Или можда оно што нам припремају нацисти и сви њихови истомишљеници из ЕУ. Нећемо ваљда дозволити тим лоповима да краду нашу слободу.

„Не краде лопов тамо где има много, него где се слабо чува.“

                                                                                                                       Руска пословица

Знају и Срби за ову пословицу своје православне браће. Зато им је јасно да морају да се чувају, ако желе да се и сачувају. Не смемо никад веровати у празне приче које нам подмећу. Зар православац сме да верује да му звезде нису наклоњене ? Па чак и да је тако, и звезде се гасе. Наше је да се потрудимо да нове које се појаве буду наклоњене нама. Ми бирамо сами своје небо. На нама је да изаберемо оно које нам је наклоњено, оно на коме су звезде вере, части, храбрости, истине. Живимо у времену када је коров успео да надвиси и најлепша земаљска стабла. Зато не смемо више дозволити да се тај западни коров шири заклањајући нам небо, звезде и сунце. Време је дошло за сечу тог корова, зраци сунца поново морају да милују светосавце. Што пре чврсто стегнимо и подигнимо димискију, то је оно чега се зликовци и коров највише плаше.

Рим – излет за „понављаче“?

0
0

Изрека која увек буди пажњу јавности, „Сви путеви воде у Рим“, узгред, некако скрајнуто поменута је у београдским медијима, као да се унапред знало да „Тома без земље“ не може никако надмашити свог претходника као гост у Ватикану, иако је то заправо прва посета једног српског председника! Стога је неопходно подсетити на југословенско-ватиканске сусрете, јер српских до сада није ни било, али су увек биле видљиве последичне „ситнице“ за Србе.

Када су 1943.године британски колонијални џентлмени постали свесни да ће кичму фашистичке Немачке и њених сателита ипак сломити совјетски војник, одлучише да хитно подузму дугорочне кораке да се не оствари њихов вишевековни страх од појаве руских ратних бродова у Медитерану, а стална база им на Јадрану.

Зато се у раздељеној Југославији, за подршку одабра група која себе назива НОП (Народно – ослободилачки покрет) а предводи је Josip Broz Tito, бивши подофицир КуК казнене експедиције против Србије у Великом рату. Енглески су џентлмени знали и да Broz баш не ужива велику подршку у Москви, а најближи сарадници су му изабрани послушници, који увек имају само његово мишљење као свој став.
(Напомена – британски избор у сличности односа према вођи није случајност)

Иако је антифашистичка ЈВуО (Југословенска војска у Отаџбини) била члан савезничке коалиције а влада била у Лондону, приоритет дугорочног британског интереса био је ипак јачи.

Не случајно, утаначен је сусрет Винстона Черчила, британског премијера, отворено доказаног србомрсца и Тita, као будућег извођача радова у операцији припреме југословенског простора пре доласка ослободилачке совјетске армије, која ломи фашистичку кичму на путу за Берлин. Утаначен је и тајни сусрет са РКЦ папом, доказаним заштитником хрватских фашиста.

Стари антисрпски савезници Ватикан и Лондон нађоше лако заједнички језик, те успешно нађоше заједничког изабраника за прљаву антисрпску работу.

Наводни комуниста Broz, своје обраћање папи почео је речима „Говорим Вам као Хрват и католик“ а тема дијалога беше проблем са хрватским фашистима, који починише геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима. Дакле, два католика успешно нађоше заједнички језик да се договоре да постојећа НДХ не буде кажњена после антифашистичке победе, и да се њена територија максимално очува а почињени злочин свакако релативизује. О српском и јеврејском опљачканом злату које је већ било у Првој ватиканској банци нису расправљали а и чему, власници су ионако мртви а папири нестали нетрагом током транспорта из Загреба за Рим, у организацији младог РКЦ свештеника Крунослава Драгановића успешног питомца ватиканског завода „Св. Јеронима“.

После тајне посете папи за коју су знали само енглески џентлмени и Владимир Велебит, лични Brozov преговарач са усташама, објављене су фотографије сусрета Черчил-Broz из Напуља, али и текстови о наводним злочинима ЈВуО, која злоставља „мирно“ муслиманско и хрватско становништво у БиХ.

Додуше, претходни злочини тога „мирног“ становништва над Србима нису поменути, „ситнице“ не треба да плене пажњу читаоца или слушаоца, старо је новинарско правило, поготово код енглеског новинара.

После победе над фашизмом у Југославији, договор папе и Broza успешно је проведен. Уз помоћ друга Милована Ђиласа, партијског арбитра за разграничење, територија бановине Хрватске успешно је очувана на српску штету. Барања, иако никада није била у саставу троједнице, додељена је као његов кумовски поклон новорођеном сину генерала Ивана Шибла.

Неколико српских интелектуалаца који јавно изнеше две „ситнице“, да је то део Војводине и да се као покрајина у новембру 1918. изјаснила за уједињење са Србијом, успут је зарадило дужи боравак у „летовалишту Сремска Митровица“, чији комфор су комунисти упознали у краљеви ни Југославији.

Хармонични односи папе и Broza нарушени су немилом епизодом Stepinac, те је дошло до прекида дипломатских односа који су тек у време чехословачке кризе обновљени.

Друга посета Ватикану друга Broza, као антисрпску „ситницу“ имала је доношење устава 1974.године којим је федеративна држава преведена у конфедерацију а Република Србија у СУЖАС (сужена Србија). Србима који живе у другим републикама приређен је ужас!

„Ситница“ је и да је Ватикан као држава први признао незаконито сецесијом осамостаљене бивше републике Словенију и Хрватску, у распаду Југославије последње деценије XX века!

Без да консултује тадашњу државу СРЈ (Савезна Република Југославија) донео је Ватикан одлуку о административном прекомпоновању и створио Међународну бискупску конференцију Св. Ћирила и Методија, на простору Србије, Црне Горе и Македоније.
Овом је територијалном организацијом покривена некадашња Бискупска конференција СРЈ.
Ватикан заправо никада није ни признао Косово и Метохију у саставу Србије, увек је задржавао своју територијалну поделу пре 1912.године, тако да је сада у новоствореној Међународној бискупској конференцији Св. Ћирила и Методија установљена Апостолска администратура за Косово са седиштем у Призрену, а администратор је бискуп монсињор Dode Gjergji. Ова администратура не ослања се на Београдску надбискупију, већ на Скопску бискупију и гркокатолички егзархат за Македонију, чији је старешина бискуп и егзарх монсињор Кирил Стојанов.

Ватикански млинови никада нису престали да мељу у српским земљама, а сада успешно мељу и међу косовским Шиптарима, и може се наслутити визионарски потез Ибрахима Ругове да у Приштини додели простор за изградњу највеће католичке богомоље на Балкану, копије Миланске катедрале, која сада зврји празна али млинови ватикански мељу и мељу, па ће време своје ипак учинити, надају се у Ватикану.

Није примарни интерес Ватикана да подржи Србију у питању Космета, већ да спречи долазак ИСИЛ на простор који они одавно означише као своју tera misiones а исламска популација ослоњена на богате „инвестироре“ уз вероватну регрутну базу терориста за „белу Ал Каиду“понајмање треба Ватикану!

Да ли су паљења српских светиња по Косову и Метохији рани радови Исламске државе у организацији „добрих“ америчких инструктора, а сада се усавршили па затиру исходиште Хришћанства у Сирији?

Да ли је случајност да баш талијански војници КФОР као католици чувају најистакнутије хришћанске светиње по Косову и Метохији?

Да ли је случајност да ниједна РКЦ богомоља не страда у шиптарском дивљању оног марта који Срби у штампи све више обележавају као паљење америчке и немачке амбасаде, а не као затирање своје духовне и државне баштине?

„Тома без земље“ свакако није замарао светог оца овим питањима, није ред да му као Србин и православац „тешко падне на празан желудац“, како то Срби сликовито умеју да кажу.

Само и Тома и свети отац, ипак заборављају да милионски потомци закланих Срба, Јевреја и Рома нису верници РКЦ те не сматрају да је папа непогрешив, а грех геноцида у ком је прво свештеник РКЦ у Хрвата Алојзије Степинац доказано учествовао, они не праштају.

Екуменска добра намера доброга папе или великодржавничка мудрост „Томе без земље“ у времену када је српски народ пред најтежим искушењем за себе, полуокупиран, расточен у околним нимало пријатељским земљама, притиснут ЕУ „пријатељима“ да понови историјско НЕ и нестане физички са своје земље, оптерећена је само једном „ситницом“, Ватикан ће ипак наставити да мисионари на „својој“ tera misiones, која је најпре нечија Отаџбина.

За Србима свакако неће сузу пустити, ни добри папа Франциско, да га назовемо његовим правим именом јер није Хрват већ Аргентинац, ни доказани „пријатељи“ из ЕУ.

Ипак, „видиоци“ под шљивом у дворишту РКЦ надбискупије Београдске имају тежак задатак, Нострадамус није пијани Србин да му се усни оно претсказање о светом оцу, а Срби оца умеју и да опсују а почесто и да не поштују!

Дао је Нострадамус многа претсказања а Балкан је земља необична – ни тамо ни овамо-, али је ипак извесно да ће евентуални папин пут у Србију водити преко Јасеновца и молбе за опрост греха који се опростити и можда мора, али се заборавити не може!

Пре неколико векова почеше РКЦ челници да Москву називају ТРЕЋИ РИМ, уплашени њеним значајем међу православним народима у свету, које је увек штитила од зла свакојаког.

Ни „Тома без земље“ ни добри папа Франциско не одређују маршруту за ТРЕЋИ РИМ, то је суверено право првосвештеника РПЦ, а он није кратке памети да лако заборавља сва учињена зла руском и не само руском народу, од Ватикана.

„Тома без земље“ најпре дугује српском народу одговор на питање, коју је то „ситницу“ донео као препоруку из Ватикана, јер иде време, примиче се нови изборни рок, бирачи су као каћиперка, часком окрену ћурак наопако, још ако је „ситница“ изразито антисрпска и антиправославна, неће Тому искупити ни подизање храма (и то СПЦ) у родној Бајчетини!

Орбан воли своју земљу, а напредсоцијалисти своју – немају

0
0

„Морамо осигурати ред, мир, безбедност у нашој земљи, тешки задаци су пред вама и велике обавезе. Мађарска је хиљаду година градила хришћанску културу и не желимо да актуелна сеоба народа промени Мађарску.“[i] Тако је у на Тргу хероја у Будимпешти, у понедељак 14. септембра, мађарским полицијским приправницима говорио Виктор Орбан, пре него што ће их послати на границу са Србијом, уочи ступања на снагу новог, строгог мађарског закона о пограничном режиму, по ком ће илегални преласци бити спречени, а улазак миграната у земљу строго контролисан.

И Словаци, Чеси и Пољаци јасно поручују да неће прихватити никакве квоте које им буде одредио Брисел, или било ко други.

А Србија? По речима Александра Вучића приликом последњег поклоњења Ангели Меркел: „Србиjа jе, како jе нагласио, земља коjа чека коначан одговор EУ“.[ii]

Другим речима, напредсоцијалистичка Србија је земља без политике, без граница, без својстава. Аморфна маса, глина која се споља обликује рукама локалних извођача.

Земља коју своју незрелост и недораслост жели да пребаци на суседну земљу, Мађарску, која је управо супротно: земља која зна шта хоће, шта неће и за шта се бори. Без пардона или правдања. Земљу која памти отоманску владавину, и не жели понављање ток искуства.[iii] Земљу која се и за Јужни ток борила неупоредиво јаче и искреније од „русофилске“ напсоц Србије.

Лако је било китити се својом „великодушношћу“ надајући се да се „гости“ неће дуго задржавати. Али сад, одједном, пошто постоји опасност да исту не могу више да упражњавају на туђ рачун, перјанице власти попут Дачића[iv] и Вулина[v] прете да Србија неће прихватити мигранте које Мађарска буде враћала. Иако знају да нас, као што се на ФСК упозоравало,[vi] Споразум о реадмисији из 2007. обавезује управо на то:

„Србија ће прихватити, на захтев државе чланице и без посебних формалности осим оних које предвиђа овај споразум, било ког држављанина треће земље или лице без држављанства које не испуњава или више не испуњава важеће услове за улазак, боравак или настањење на територији државе чланице, уколико је доказано или ако је могуће на основу поднетих prima facie доказа веродостојно претпоставити да лице у питању:

  1. a) поседује, или је у време уласка поседовало,важећу визу или дозволу боравка издату од стране Србије,

 б) је на незаконит начин и директно ушло на територију државе чланице, након што је боравило, или било у транзиту кроз теритoрију Србије“.[vii]

А за реадмисију смо се кандидовали управо због онога чиме се премијер Србије јавно хвалио на некаквом „Стратешком форуму“ у Бледу 31. августа: „Суочени смо са зидовима. Истовремено, ми смо прва земља која региструје мигранте. Они не бивају регистровани у Грчкој, а ми смо успоставили прихватни центар у Прешеву и чинимо све да нахранимо избеглице, а успоставићемо и прихватни центар у Београду, који је на њиховом даљем путу”, објаснио је Вучић својим „фасцинираним“ домаћинима, додајући да се понашамо „европскије од самих Европљана“ по питању масовне мигрантске кризе.[viii] Чега се паметан стиди…

И – хоћемо ли сад напрасно да престанемо да будемо „најевропскији“ од свих Европљана, и погазимо споразуме које смо сами потписали са ЕУ? У име „европејства“?

А лепо су нас Мађари упозоравали, још од почетка лета, да ће бити изграђен зид. Зар није било логично да се на то реагује на време – кад већ није пре тога – да и Србија почне да контролише своје границе и прилив људи? Да се запита, као што смо се на ФСК и питали – шта ће бити „ако се у једном тренутку мађарска граница једноставно затвори, тј. постане веома тешко да се она пређе?“[ix]

Уосталом, Вучић је 1. јула у Будимпешти, на заједничкој конференцији за медије са Виктором Орбаном мађарском премијеру дао за право, истичући да је  „jасно да Mађарска не подиже зид због Србиjе већ да би заштитила своjе интересе и државну териториjу“, додајући да ће „две земље заjеднички деловати и на граници према Mакедониjи и да веруjе да ће успети да заштите основне вредности… две земље већ делуjу заjедно на терену, пошто су jуче почеле прве заjедничке патроле мађарске и српске полициjе на граници са Mакедониjом, и да jе спречен улазак на териториjу Србиjе 615 особа“.[x]

Како је то Виктор Орбан био у праву тад, а сад одједном није? Шта се десило с тим заједничким српско-мађарским патролама на српско-македонској граници, што је био потез за похвалу? И зашто сама Србија није на време предузела кораке да би, попут Мађарске, „заштитила своје интересе и државну територију“? Шта се то десило у међувремену? Или је Вучић био неискрен тада, што не би био први пут, или је нека „невидљива сила“ у међувремену интервенисала и захтевала да Србија постане експериментални полигон, земља-проточни бојлер, земља „најевропљанин“, земља која прва евидентира све оне које друге земље пре ње нису хтеле да евидентирају, да би се самокандидовала за ласкаву улогу европског прихватног центра. Може ли ико из власти да објасни који је то био српски – а не туђи – интерес да ми први евидентирамо мигранте?

У сваком случају, пословично „кооперативни“ напредсоцијалисти су још једном изашли у сусрет управо туђем интересу. Да ли због тога што је, њиховим посредством, како се наглас пита Мирјана Бобић-Мојсиловић, „Србија добила паре за отворене границе“,[xi] зато што им је то задатак од западних газда, или једноставно зато што су, зарад западне подршке за останак на власти, спремни за све – свеједно је.

Велика криза је дошла, и тек почиње. И то не само када је реч и масовној миграцији. Видимо да друге земље ЕУ, не марећи много за ЕУ правила, инстинктивно почеле да поступају у складу са сопственим националним интересима чим је загустило. Једино се напсоц Србија, земља са првом глобалистичком влашћу у историји, понаша „европски“. Без правца, без идеје о себи, чекајући друге да нешто одлуче за њу и у њено име. Свачија и ничија.

Сме ли то да буде коначни исход толиких жртава и одрицања, толиких векова борби за слободу?

[i] http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/3/%D0%A0%D0%B5%D0%B3%D0%B8%D0%BE%D0%BD/2037257/%D0%9C%D0%B0%D1%92%D0%B0%D1%80%D1%81%D0%BA%D0%B0+%D0%BF%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%86%D0%B8%D1%98%D0%B0+%D0%B1%D0%BB%D0%BE%D0%BA%D0%B8%D1%80%D0%B0%D0%BB%D0%B0+%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%BB%D0%B0%D0%B7%D0%B0%D0%BA+%D0%B3%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D1%86%D0%B5+%D0%B8%D0%B7%D0%B1%D0%B5%D0%B3%D0%BB%D0%B8%D1%86%D0%B0%D0%BC%D0%B0.html

[ii] http://www.nspm.rs/hronika/vucic-u-poseti-berlinu-sastanak-s-merkelovom-zakazan-za-11-sati.html

[iii] http://mondo.rs/a826819/Info/Svet/Viktor-Orban-o-prilivu-izbeglica-Ne-zelimo-muslimane-u-Madjarskoj.html

[iv] http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/1/%D0%9F%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B0/2038964/%D0%94%D0%B0%D1%87%D0%B8%D1%9B%3A+%D0%92%D1%80%D0%B0%D1%9B%D0%B0%D1%9A%D0%B5+%D0%B8%D0%B7%D0%B1%D0%B5%D0%B3%D0%BB%D0%B8%D1%86%D0%B0+%D1%83+%D0%A1%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D1%83+%D0%BD%D0%B5%D0%BF%D1%80%D0%B8%D1%85%D0%B2%D0%B0%D1%82%D1%99%D0%B8%D0%B2%D0%BE.html

[v] http://www.pravda.rs/2015/09/14/vulin-ko-od-migranata-udje-u-madjarsku-nema-nazad/

[vi] http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/autorski-tekstovi/izbeglicka-kriza-kako-smo-uvuceni-u-minsko-polje/

[vii] http://www.seio.gov.rs/upload/documents/sporazumi_sa_eu/readmisije.pdf

[viii] http://www.politika.rs/rubrike/dogadjaji-dana/Vucic-o-migranstkoj-krizi-Evropskiji-smo-od-Evrope.sr.html

[ix] http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/sledeca-faza-izbeglicke-krize-ostajte-ovde/

[x] http://www.tanjug.rs/full-view1.aspx?izb=187182

[xi] http://www.novosti.rs/%D0%B4%D0%BE%D0%B4%D0%B0%D1%82%D0%BD%D0%B8_%D1%81%D0%B0%D0%B4%D1%80%D0%B6%D0%B0%D1%98.524.html:562654-SRCE-POD-PRITISKOM-Velika-seoba

Неми филмови као допринос безбедности Србије

0
0

Афера с тајним снимцима на којима смо (са томпусом у устима и још по нечим у рукама) гледали „обрађеног“ Ивицу Дачића [i], садашњег шефа српске дипломатије а у време настанка видео клипова, да апсурд буде већи, челника министарства унутрашњих дела и потоњег српског премијера, ако ништа друго, разоткрила је сву беду и јад постпетооктобарске Србије и оголила до краја садашњи окупациони режим, који предводи Александрар Вучић као водећа западна марионета и настављач досманлијских тековина.

Која је главна порука најновије афере?

Да је безбедносни систем Србије разорен и у рукама запада (или неко мисли да они нису умешани?) што директно, што преко домаћих квислиншких полуга, те да се ту „не зна ко (и за кога) коси, ко (и коме) воду носи“. Наравно, жаргонски и у шали речено. У стварности, у свему томе постоји и те какав (но невидљив) систем и неписана правила. Али не у интересу Србије, већ оних који су је узјахали и систематски је разарају.

Рецимо, познато је да се британски држављанин (од оца Енглеза и мајке Хрватице), господин Амадео Воткинс, незванично резидент британске обавештајне службе вишег ранга и стални стручни сарадник НАТО-а, налази на месту специјалног саветника министра унутрашњих послова Р. Србије, и као такав је непосредно задужен за „реформу“ полиције. Дакле, државни службеник без држављанства Србије (можда му је и додељено али то до сада није саопштено јавности), прима високу плату из буџета и реформише МУП, онако како је реформисао и Војску Србије и систем одбране у целини, пре 10-так година.

На срамоту и понижење свих нас.

И сада питање, подразумева се хипотетичко: да ли је наведени обавештајац – саветник у самом врху српског МУП-а – био упознат са случајем Мише Радуловића зв. Банана и да ли је могао доћи до спорног материјала, имајући у виду колико већ дуго ведри и облачи и остварује и директан и индиректан утицај не само на министра Стефановића и директора полиције Вељовића, већ и на све тамошње начелнике управа и одељења?

Одговор је, надам се, на дохват руке и јасан сам по себи.

На неизбежна, сасвим реална питања – како су снимци доспели до јавности преко таблоида, ко манипулише политичком сценом Србије, шта је циљ афере, ко изазива и води кризу, да ли смо свесни понижења, на шта нам личи и у који је ћорсокак доспео безбедносни (баш као и одбрамбени) систем земље, као један од најважнијих стубова државе и гарант сигурности грађана, имајући у виду све напред наведено, наравно да правих одговора нема, нити ће их бити у догледно време. И не надајмо се улудо у супротно.

Јер, циљ ове субверзивне операције коалиције западних служби која влада Србијом, није био да добијемо тражене одговоре и дознамо истину, да истерамо Дачића и остале марионетске икебане на чистац након чега би поденели оставке са свих функција, већ да се додатно дестабилизује потпуно посрнула земља и перманентно скреће пажња са много важнијих догађаја и проблема, као што су: предаја Космета шиптарским НАТО јаничарима, поплава стотине хиљада арапских миграната која управо креће пуним замахом, наставак пљачке и распродаја преосталих српских привредних и осталих ресурса и даље територијално комадање Србије. Или нам најновија дешавања на југу Србије (Прешево и Бујановац) као и у Рашкој области, другачије изгледају?

Такође, дилема не би требало да буде – колико је у обелодањивање снимака умешан Александар Вучић, када је познато да је управо он морао, највероватније по налогу западних деливери обавештајних јунита, да омогући (пренесе сигнал, одобри, учини материјал доступним и сл.) изношење Дачићевог прљавог веша (смештеног, иначе, на десетине нарезаних дискова и још више страна пратеће компромитујуће документације наслеђене од покојног Микија Ракића, бившег шефа Бироа за кординацију служби), већ – због чега након невиђене бламаже и озбиљне штете, јер то објективно јесте тако, бар не помисли да подносе неопозиву оставку и трајно се повуче из политичког живота? И то из више врло убедљивих разлога.

Рецимо, сам је обелоданио пред милионским аудиторијумом [ii] да је знао за постојање снимака (не и да ли је истима располагао, што упорно скрива), али га то није спречавало да неморално, обмањујући српску јавност (баш као што је то чинио и Борис Тадић), Ивицу Дачића и остале превртаче из давно расточеног СПС-а, удомљава у врхове власти Србије на најзначајније позиције и да их још увек тамо држи. И тако нас организовано понижава пред светом.

Томе у прилог иду изјаве познатог социолога Јове Бакића[iii], који је открио а затим и врло уверљиво потврдио да је, приватно боравећи код Александра Вучића у службеним просторијама Владе Србије, имао прилике не само да види, већ и да добрано „скенира“ наведени компромитујући материјал.

Обратимо пажњу на напред наведено – потпредседник Владе и шеф Бироа за кординацију чини доступним најосетљивији оперативни – полицијски и тужилачки материјал – потпуно непозваном лицу. И то тако што ни он сам (Вучић) не би смео да располаже наведеним „штивом“. Без обзира на функцију, а видећемо и зашто.

Успут, ни једном до сада Вучић није директно демантовао изјаве Бакића нити их назвао лажним, већ је то само урадио индиректно, кроз немушто саопштење свог кабинета, у мају месецу ове године.

У иоле нормалним земљама само овај податак би довео до моменталне оставке председника Владе и за сва времена га удаљио не само из политичког живота, већ и од обављања било какве јавне функције. Био би жигосан од стране јавности а од тужилачких тимова кривично гоњен за одавање службене тајне и за још пар најтежих инкриминација.

Ко је бар мало пратио тзв. безбедносну сцену Србије у протеклом периоду, релативно лако је могао да дозна, да је Дачић улетео у „филмску“ причу о Миши зв. Банана, у оперативној акцији коју је према нарко дилерима водила Управа криминалистичке полиције МУП-а, тачније, њен специјализовани орган – СБПОК (Служба за сузбијање организованог криминала).

Дакле, имали смо ситуацију да потчињени орган оперативно обрађује свог шефа (министра), да у складу са том крајње атипичном ситуацијом не предузима адекватне мере, а морали су, зато што су према прописима и такве ситуације предвиђене, а затим, преко директора полиције, Милорада Вељовића (онога који једино до сада ћути и не изјашњава се поводом тајних снимака), ненадлежно и противзаконито уступа изворни материјал (или верне копије) тадашњем шефу Бироа за кординацију рада служби, сада покојном Микију Ракићу. Ономе који таквим материјалом није смео да располаже и да га умножава.

(Потребно је нагласити јавности ради, да у појам „службе“, ни тада па ни сада, према важећим законима и прописима, не спада наведени СБПОК, зато што такав статус имају искључиво – БИА, ВБА и ВОА).

Како смо дошли до оваквог потонућа?

Веома просто. Не само да су нам након (као и пре) петооктобарске револуције западни „пријатељи“ инволвирали, преко појединих лидера ДОС-а, припремљену резидентуру и бројне агентурне позиције у саме врхове служби (цивилних и војних) као и полиције, већ је легендирано, кроз такозвани „процес реформи“ (што је провидни изговор за извргавање руглу свега што је вредело у овој држави и што би се најпростије могло окарактерисати као „реформа реформе“ – десетина пута реформисаних система и подсистема државне управе), сав тај антисрпски посао озваничен кроз законе и подзаконске прописе, којима смо и дефинитивно докрајчени. Наочиглед и уз активно учешће више гарнитура посланика српске скупштине, али и бројних других друштвених делатника и српских интелектуалаца.

Првобитно је, након невиђене галаме и харанге, све под слоганом да службе морају бити под тзв. демократском и цивилном контролом и независне (на основу перфидних директива западних окупатора), донет 2002.године „Закон о службама безбедности“, које не само да су развлашћене и сатрвене, кадровски десетковане а персонал преумљен, већ су угуране, што би се народски рекло, у исти кош и бабе и жабе. На отвореној сцени смо добили не демократску и цивилну, већ партијску контролу.

Услед отцепљења Црне Горе приступило се даљем разарању и девастирању служби (као и полиције), па је тако 2007.године донет „Закон о основама уређења служби безбедности Републике Србије“ (јула 2012.године дорађен изменама и допунама)[iv], којим је, као и законима о Безбедносно-информативној агенцији и Војно-безбедносној агенцији, створен амбијент да уместо прокламованог јединственог и независног безбедносног (и обавештајног) система Републике Србије, добијемо управо супротно стање. Стање у којем је озакоњен лов у мутном, партијско балансирање и прегањање и директно мешање ненадлежних и нестручних лица у озбиљне државне послове.

Па је тако омогућена и једноставнија, нескривена и перманентна контрола и управљање овим државним системом од стране западних покровитеља.

Како, иначе, тумачити другачије својеврсну егзибицију у „Закону о основама уређења служби безбедности Републике Србије“ где је регулисано, потпуно противуставно или бар мимо духа Устава, да најважнији државни органи као што су: председник Републике, председник Владе, поједини министри, затим, директори безбедносних и обавештајних агенција и, као шлаг на торту, начелник Генералштаба, образују „Савет за националну безбедност“. Слободно се може констатовати – парадржавно тело, које, бар према наведеном закону, преузима уставну улогу управо свих наведених државних функционера понаособ.

Чему служи Савет за националну безбедност (иначе копија сличних тела са запада, али персонално потпуно другачије конципиран), уколико је врло прецизно одрђена улога и начин поступања како председника Републике, председника Владе, тако и осталих државних функционера који га чине? Или, посматрано из супротног смера – шта наведени функционери раде на питањима националне безбедности, уколико, уместо да извршавају своју уставну улогу и законима прецизиране обавезе, чекају да то у њихово име обави Савет за националну безбедност, након „саветовања“?

О чему се то они саветују, договарају, кординирају и како усклађују нешто што по дефиницији чак не би смели да чине, па још и да доносе закључке и некакве извршне одлуке?

Зашто је био потребан Савет, као нови државни али не стручни и не непартијски орган, када су директори безбедносних и осталих агенција и органа полиције и војске, могли (и морали према постојећим законима и прописима), да се саветују и поступају из надлежности, на тзв. радним и осталим експертским састанцима и сесијама, што је уобичајена и нормална пракса свугде у свету?

Рецимо, уколико је Тужилаштво независни државни орган према Уставу и уколико је искључиво оно надлежно за покретање и вођење истрага, а случај Дачић – Миша „Банана“ је уџбенички пример за тако нешто, о чему је то Савет за националну безбедност тих година (али и у времену од када је напредњачка власт кренула у „љути“ реформски бој) расправљао и које одлуке доносио? И како је то уопште смео, имајући у виду да је било каквом одлуком могао утицати на тужилачку истрагу?

Јасно је, барем сада, да је тога и те како било. Али не у складу са Уставом и кривичним законодавством, већ према задацима западних ментора и у складу са партијским политикама и свакодневним перформансима из асортимана психолошко-пропагандних операција. Ето одговора како су разноразни партијски (и агентурни) кадрови врло лако долазили до осетљивих материјала служби и полицијских органа. И да су тек након те силне реформе уследиле злоупотребе и последице по безбедност и углед државе.

Но, не би било ни по’ јада да су се наведним законом зауставили само на Савету за националну безбедност. Тадашњи (потпуно исто као и садашњи) властодршци, су „оплеменили“ националну безбедност још са три тела, односно органа, и то: (1) Секретар Савета за националну безбедност кога поставља председник Републике, према члану 7, затим (2) Канцеларија Савета за националну безбедност (као служба Владе) регулисана чланом 8, и најважније, (3) Биро за кординацију, према члану 11, који „оперативно усклађује рад служби безбедности и извршава закључке Савета о питањима из своје надлежности“.

Добро је познато ко је био у Тадићевом мандату на челу Бироа за кординацију (уједно и секретар Савета за националну безбедност), а ко је, након формалног (не и суштинског) силаска са сцене досманлија и њихове антисрпске политике, ту функцију, као тзв. први потпредседник Владе преузео. И до дана данашњег је држи, не размишљајући да је преда, иако је према Закону о Влади Србије, то морао да учини оног момента када је изабран на функцију премијера, након парламентарних избора 2014.године. Зато што је у сукобу не само са законима, устаљеном политичком праксом, основним моралним кодексима, већ и са самим собом и прокламованом политиком.

Ако наведеноме додамо, примера ради, садржај једног другог, посебно важног прописа – Закона о Безбедносно-информативној агенцији[v], а то је члан 18, у коме дословно стоји следеће: „у обављању послова из свог делокруга Агенција је обавезна да се придржава начелних ставова и смерница Владе које се односе на безбедносно-обавештајну политику Републике Србије“, онда је потпуно јасно како се манипулише службама (као и органима полиције и војске), и како помпезна прича о независности тих државних тела апсолутно нема никаквог смисла.

Шта смо, дакле, добили такозваном реформом безбедносно-обавештајног система након превратничког петооктобарског удара?

Неутралисан је раније постављен и изванредно организован (уз све слабости) јединствени систем МУП-а конциприран кроз ресоре: Јавне безбедности (РЈБ) и Државне безбедности (РДБ), с једне стране, и систем Војне безбедности (и Војне полиције) и војно-обавештајних послова, који су се налазили под командом начелника Генералштаба (у то време одговоран за јединствену борбену готовост Војске у миру и рату, која не може да постоји уколико се наведени подсистеми одстране из њеног органског састава), са друге стране.

Систем који је омогућавао да се веома просто и без додатних бирократских и партијских акробација, извршавају уставне обавезе и задаци из надлежности. Кординирано и усклађено, а уколико то није могло непосредно, државни органи (председник, премијер, министри) су имали на располагању све потребне уставне полуге како би се евентуално несагласје и различито тумачење и поступање у пракси, довело у предвиђени колосек.

Да ли је такав систем, проверен у пракси и то у најтежим условима, као што је оружана агресија западне Алијансе уз остала ратна збивања 90-тих, био савршен? Наравно да није. Такав систем и не постоји нигде у свету. Али, да ли је то у односу на ово што имамо последњих петнаест година, било куд и камо боље и успешније, свакако једно велико – да. И за то постоје и дан данас бројне чињенице и суви докази.

Уосталом, случај вишеструког министра и бившег премијера, Ивице Дачића, и његовог „случајног“ друговања са нарко босовима, као и „несналажење“ у овом случају још увек шефа Бироа за кординацију служби, Александра Вучића, наведено најбоље потврђују.

И на крају, да не заборавимо – шта у вези афере предузима председавајући Савета за националну безбедност (тако стоји у закону) – председник Републике, Томислав Николић и за када је планирао сазивање седнице тог „важног“ државног тела? Које ће мере предложити у односу на председавајућег ОЕБС-а, инкриминисаног Ивицу Дачића, који, такође, „на основу позива председавајућег“ може присуствовати не само седницама Савета, већ учествовати у раду и Бироа за кординацију служби?

Али, о свему томе и још о које чему смешном и истовремено жалосном, неком другом приликом. Након што се појаве и одслушају тонски записи (или бар прочитају транскрипти) оног „немог филма“ с почетка текста и буде извршена „безбедносно-обавештајна анализа“ од стране „независних“ српских аналитичара и тзв. експерата еуроатлантске провенијенције, подразумева се.

УПУТНИЦЕ

[i] http://www.nspm.rs/hronika/ivica-dacic-misa-banana-je-2008.-trazio-da-pravim-vladu-sa-ds-om-bitno-mi-je-sta-kaze-vucic-a-ne-stefanovic-i-mihajloviceva.html

[ii] http://www.politika.rs/rubrike/Politika/Vucic-Srbija-spremna-za-prijem-izbeglica.sr.html

[iii] http://91.222.7.145/hronika/jovo-bakic-vucic-mi-se-2012.-zahvalio-na-kritici-dacica-i-pokazao-fasciklu-sa-fotografijama-i-transkriptima-razgovora-njega-i-mise-banane.html

[iv] http://www.pravno-informacioni-sistem.rs/SlGlasnikPortal/viewdoc?uuid=6aa911af-6238-45c5-ad7d 2e611cd1c5fa&actid=&regactid=281930&doctype=reg&latest=true&firstCall=true

[v] http://www.pravno-informacioni-sistem.rs/SlGlasnikPortal/viewdoc?uuid=264ac61e-c354-46ef-8814-02ce09c6e1c5&actid=&regactid=288471&doctype=reg&latest=true&firstCall=true


Дубравка 0, Апис 1

0
0

Најава да ће мошти Драгутина Димитријевића Аписа бити пребачене у Србију, темељно је узнемирила историчарку Дубравку Стојановић, једну од другосрбијанских перјаница. Не часећи часа, ова историчарка је хитро објавила, на сајту „Пешчаника“, подужи осврт на Аписов лик и дело, не штедећи речи осуде, презира, па и мржње, према Димитријевићу, погубљеном пре 98 година у злогласном Солунском процесу.

Између осталог, кривицу за политичке прилике у Србији на почетку двадесетог века, које представља у изразито неповољном светлу, Дубравка Стојановић сваљује искључиво на Аписа и његову „завереничку групу“:

„Мајски преврат 1903. његово је дело. Официри које је предводио нису само убили Александра и Драгу Обреновић, већ су њихова тела искасапили и са прозора двора у центру Београда бацили у врт. Тај догађај довео је Србију у прву већу међународну изолацију, јер су све тада водеће европске силе (укључујући и Русију) увеле санкције због суровог краљеубиства и чињенице да се владе које су се смењивале нису усуђивале да на било који начин санкционишу официре, што је био изричит захтев европских монархија. Тек су 1906, три године након преврата, због истрајности ембарга од стране тада најутицајније силе, Велике Британије, официри пензионисани. Њихова моћ се тиме само преселила у још неухватљивије сфере из којих су, ослобођени сваке одговорности, управљали државом. Савременици су их звали `вануставни чиниоци`, `неодговорни фактори`, `неконтролисани елементи`.“

„Након преврата 1903. године прокламована је у Србији парламентарна монархија заснована на демократским принципима уистину либералног Устава. Међутим, током тих 11 година `златног доба` у Србији је промењено 18 влада и одржано је 5 избора. Најчешћи узрок тим сменама били су притисци које су на државне институције вршили официри-завереници, који су своје интересе остваривали наизменичним давањем и одузимањем подршке до крви супротстављеним политичким странкама. Такве манипулације су разорно деловале на крхку, тек уведену демократију. С временом су странке заборавиле своја политичка уверења и принципе, занемариле тек постављене институције и прокламоване јавне интересе, а сва политика се свела на придобијање подршке `ванинституционалних чинилаца` оличених у Апису и његовој завереничкој групи. Љути противници, радикали и самосталци, свели су политичку дебату на беспоштедну борбу за Аписову наклоност. У тако отворен политички простор он је ушетао као апсолутни господар, подржавао је час једну час другу странку, померао политичке пионе, завађао па владао, подизао емоције, блокирао институције, растакао државу.“

Овде је важно напоменути да Дубравка Стојановић није баш стручњак од поверења, у чији би суд о било којој историјској личности, а камоли о некоме ко је попут Аписа оправдано важио за стуб најтврђег српског родољубља, човек могао да се поузда. То што она тврди и закључује о Димитријевићу, не мора уопште да буде тачно и разумно.

Али, то не значи да се у спису Добравке Стојановић не може приметити озбиљно лицемерје, које много тога говори и о њој и о њеним саборцима/истомишљеницима. Погледајте, наиме, шта Дубравка Стојановић првенствено замера Апису. У цитираном одељку, она га изравно оптужује да је незаконитим притисцима, тј. замешатељствима и сплеткама изван прописаних установа и токова, нарушавао „крхку, тек уведену демократију“.

Најпре, ако је демократија била „тек уведена“, како каже сама Дубравка Стојановић, то нам онда говори да је ту демократију управо Апис и омогућио Мајским превратом. Уколико је нешто „тек уведено“, онда то нешто напросто није могло да постоји све до недавно. Пошто је, према Дубравки Стојановић, демократија у Србији била „тек уведена“, то посредно наговештава да је демократију у Србији управо омогућио Димитријевић, тиме што је, истина крваво, са власти смакао апсолутистичку династију Обреновић.

Не само, међутим, да Дубравка Стојановић не признаје Апису то у заслуге, него чак отворено одобрава и оправдава „изолацију“ у којој се Србија нашла због – успостављања демократије. Крвавог, али успостављања. Крхке, али демократије.

Ту такође видимо и главни наук, који Дубравки Стојановић промиче: ни тада, пре сто година, страним силама није одговарала Србија у којој коначна одлука припада народу (што је основа демократије као поретка, барем у начелу), као што им не одговара ни данас.

Предвођене Великом Британијом, стране силе су почетком двадесетог века биле бесне на Србију (Аписа) што се дрзнула да збаци династију која је спречавала демократију. У преводу: Великој Британији и њеним савезницама Србија одговара једино када је у рукама каквог диктатора, који је уз то и усмерен про-западно. Тако испада на основу онога што пише Дубравка Стојановић.

Тако је, наравно, и данас, али Дубравки Стојановић се не мили да то призна. Када би била поштена, она би, наиме, страним амбасадорима у данашњој Србији морала да оштро замери на свему ономе што, оправдано или не, пребацује и Апису.

Ако је ишта непорецива чињеница у Србији 21. века, то су онда притисци којима је свака извршна власт изложена од стране Западних амбасада. Доказа тих притисака има сијасет, али пошто је Дубравка Стојановић доказано наклоњена Западним изворима, боље сведочанство од депеша објављених на Викиликсу није јој потребно. У тим депешама, никад демантованим иначе, може да пронађе све о мешању Западних амбасадора у строго унутрашње политичке и друштвене прилике у Србији, као и о притисцима које врше на српске политичке чиниоце.

По својој природи, ти притисци не могу да буду законити и прописни, а још мање институционални. Такође, сасвим је јасно да амбасадори, као извориште тих притисака и полазиште дотичних сплеткарења, не подлежу никаквој одговорности, барем што се тиче саме Србије (коме одговарају у својим матичним државама је друго питање).

Укратко, данашњи Западни амбасадори не могу да буду нимало бољи од Аписа каквог га, веродостојно или не, представља Дубравка Стојановић.

Па зашто онда Дубравка Стојановић никада није подигла свој глас против Западних амбасадора? Зар није то ургентније и акутније питање, од историјског суда о Драгутину Димитријевићу Апису? Зар не би и част и друштвена свест налагали да се најпре позабавимо овима који нам тренутно нарушавају „крхку и тек успостављену демократију“, од некога ко је, можда, то радио пре сто година?

Зар не би, пре него што се обруши на Аписа, Дубравка Стојановић требало најпре да у огледалу погледа себе, али и све оно за шта се залаже? Док то не уради, сваки њен покушај обрачуна са Драгутином Димитријевићем Аписом завршиће се као и овај: њеним потпуним поразом.

Запад претвара Србију у логор за мигранте и директну америчку колонију

0
0

Нови, по свом карактеру веома сурови, пакет закона који Мађарска примењује од 15. септембра, донет због повећаног прилива избеглица/миграната и представља кључни догађај у Источној Европи. Примена новог пакета закона изазвала је локално погоршање ситуације на српско-мађарској граници.

Тачно се зна да је 2014. године почео нови талас миграционе кризе. Тада је у Европу, само преко Медитерана, дошло готово три пута више избеглица/миграната (око 219 хиљада људи) него за време «арапског пролећа» 2011. године (70 хиљада људи). У 28 земаља Европске уније 2014. године било је поднето 570 800 захтева за азил, што је за 44 одсто више него у 2013. години.[1] На основу података агенције Frontex, у периоду од јануара до јула 2015. г. 340 хиљада избеглица/миграната прешло је границе ЕУ. То је за 123 хиљаде људи више него за исти период у 2014., при чему је динамика веома убедљива – 70 хиљада у јуну, и 107 500 људи у јулу[2]. Огромна већина њих је нелегално прешла у Европу преко Медитерана – више од 300 хиљада људи.[3] Већина се изјаснила као избеглице из Сирије. Сирију је напустило више од 4 милиона људи, од којих се 1,9 милиона налази у Турској (која има укупно 75 милиона становника), 1,1 милион је у Либану (4,4 милиона), 629 245 у Јордану (земљи која има 6. 459 милиона људи). Ради поређења треба истаћи да је у САД отишло свега 1.500 људи, док у земље Персијског залива (Саудијску Арабију, Кувајт, Катар и Уједињене Арапске Емирате) није отишао ни један човек.[4] Овде је реч о званичним цифрама обзиром да је немогуће утврдити стварни број нелегалних избеглица. Крајем августа 2015. године у UNHCR-у су званично саопштили да се миграционој кризи која долази са Блиског Истока не назире крај, посебно оној која потиче из Сирије[5]. У условима узајамно непродуктивних консултација, неке земље ЕУ почињу да предузимају мере без преседана. Прво је Немачка увела граничну контролу, а после ње и Аустрија, Чешка, Словачка и Данска. Док су Шпанија, Бугарска и Мађарска поставиле физичке баријере.

Мађарска је на путу из Медитерана у Европу постала главно транзитно чвориште. За последња три месеца у Мађарској је азил затражило 171 хиљада људи[6]. У ову земљу је само у августу дошло 50 хиљада избеглица/миграната из укупно 74 земље, од којих највећи број из Сирије, Ирака и Авганистана. Мађарска влада је током неколико месеци узалудно позивала ЕУ да обрати пажњу на драматичну ситуацију са избеглицама/мигрантима[7]. Од почетка године па до 16. септембра број нелегалних миграната званично је регистрован на нивоу од 200 778 људи.[8]  Број избеглица/миграната, на српско-мађарској граници, само је 14. септембра 2015. достигао цифру од 8.850 људи[9].

Одмах упада у очи то што избеглице/мигранти имају војнички приступ доласку до коначног одредишта, а циљ им је Немачка. То објашњавају крајње једноставно – «високим животним стандардом и хуманим приступом». Међутим, нема само Немачка овако добре услове – зашто би, у принципу, било «лошије» у Швајцарској, Холандији, Француској, Белгији, Италији или Великој Британији, у земљама где је талас избеглица знатно мањи? Веома је индикативно што је у последњих недељу дана преко Аустрије прешло 30.000 избеглица и готово сви су наставили пут Немачке[10], иако се услови збрињавања избеглица, у овој земљи, практично не разликују.  

Ипак, Немачка се, по једној геостратешкој ствари, веома разликује. Реч је о споразумима које су у лето 2015. године потписала са Русијом. То су споразуми о изградњи гасновода непосредно из Русије у Немачку (тачка у којој трећи и четврти «цевовод» Северног тока из Русије улази у Балтичко море је Кингисепски рејон Лењинградске области у рејону Уст-Луга, а тачка у којој цевоводи излазе у Немачку налази се у рејону Грајфсвалда). То је тзв. други крак Северног тока чији је годишњи капацитет 55 милијарди кубних метара природног гаса. Уколико су САД успеле да блокирају Турски ток у Македонији преко локалног „Мајдана“, у Грчкој закулисним притисцима, а у Турској изненадним унутрашњим тероризмом, онда Вашингтон, за сада, нема средстава да контролише Северни ток – 2. Овде није реч само о префињеном заобилазном маневару, који искључује Украјину из испорука гаса, он умногоме обесмишљава напре САД на украјинском правцу и доводи до делимичног губитка контроле над Европом[11].

Да би Немачка сместила више од 200 хиљада миграната, извршена је изненадна «мобилизација избеглица и пловних средстава». Само је од 4. септембра на њену територију стигло више од 50 хиљада миграната. У суботу, 12. септембра, Минхен је прихватио 12 хиљада избеглица[12]. Ово недмосмислено говори да је реч о уводу у озбиљну институционалну, социо-политичку и конфесионалну кризу, не само у Немачкој, већ и у читавој Европи. Избеглице ће бити «распоређене» по читавој земљи, док ће незадовољство становништва нагло расти. Не могу да не брину прогнозе о наглом порасту броја избеглица у Немачкој на милион људи до краја 2015. године, као и информација о заплењеним кутијама, са 10 хиљада фалсификованих сиријских пасоша, на путу из Бугарске у Немачку.  Индикативно је да су фалсификовани пасоши израђени баш у Турској[13]. Овде се поставља логично питање – колико се екстремних исламиста и представника разних обавештајних служби увукло међу праве избеглице?

Пошто ни један проблем, везан за мигранте, Брисел није могао да реши, мађарска влада се одлучује за мере без преседана. На границу са Србијом изграђена је ограда од бодљикаве жице дуга више од 170 км; 4. септембара мађарски парламент усваја измене и допуне Закона о заштити граница и миграцији; 5. септембра 1000 полицајаца који  патролирају границом добија појачање са 2106 људи; формиране су заједничке аустро-угарско-немачке патроле за контролу возова на правцу Будимпешта-Беч-Минхен. Нови закон, који је 15. септембра ступио на снагу, омогућује и армији да контролише границу и да све који немају Шенгенске визе депортује из земље (у Србију); сви који затраже азил такође ће бити депортовани озбиром да је требало да траже азил у земљи из које су покушали да уђу у Мађарску (у Србији); за нелегални прелазак границе и оштећење ограде повешће се судски поступак и то без преводиоца, за ово кривично дело предвиђена је затворска казна до пет година.

Од 16. септембра Мађарска примењује репресивне мере: проглашено је ванредно стање у две обласи на југу Мађарске – у Чонграду и Бач-Кишкуну; прекинут је саобраћај на граничним прелазима Реске (Хоргош 2) и Ашотхалом (Бачки Виногради); војни хеликоптери и полиија контролишу сваки сантиметар ограде, полиција је наоружана аутоматским оружјем; блокиран је и прелаз преко граничног прелаза Хоргош 1, а 3.000 људи се налазе на «ничијој земљи»; специјални возови превозе хиљаде миграната из сабирног центра Реске на граници са Србијом у Аустрију – без евидентирања и званичне процедуре. «Мирни мигранти», 16. септембра, у последњем моменту, отпочињу организовани јуриш на ограду, полиција користи сузавац и водене топове, а недуго затим долазе борбене јединице на блиндираним «хамерима» и наоружани митраљезима. Мађарска, на тај начин, решава општеевропски проблем. Међутим, очиглдно је да се са европском бирократијом једноставно не може ни разговарати, а камоли решавати кризне ситуације.  

Виктор Орбан је српском премијеру А. Вучићем пренео став мађарске владе: «да земље у региону морају бити спремне за сутуацију у којој ће мигранти тражити нове путеве и заобилазити Мађарску», «захтеви оних који буду тражили азил у Мађарској, а да то претходно нису учинили у Србији, биће одбачени», «у Мађарској се неће градити никакви логори»[14]. Шта више, Мађарска и Бугарска имају намеру да појачају границу и у Израелу набаве ограду високу 5 до 6 метара опремљену сензорима за покрет и камерама.

Многострадална Србија, чија је влада изабрала стратегију и тактику бесконачног напуштања свих фронтова, треба да се спрема за најцрњи сценарио. Високи комесар Уједињених Нација за избеглице Антонио Гутереш 16. септембра је у општиим цртама описао овај сценарио, рекавши: «у Србији треба организовати селекцију избеглица на оне који имају право на азил и оне који га не могу добити. Одавде би се они који су добили азил транспортовали у европске земље које би их примале, а они који су одбијени треба силом вратити у земље из којих потичу», «Србија је земља на којој ћемо се концентрисати, то је неизбежно», «ако не искористимо Србију као платформу за релокацију имаћемо велике проблеме» [15]. Србију су изабрали за експериментални полигон, за својеврсни просторно и временски неограничен избеглички концентрациони логор. Проблеме Србије, који проистичу из ове мере, Европска унија неће решавати, осим безначајним једнократним финансијским ињекцијама. Вероватно је зато, државни секретар у Министарству за рад Србије Ненад Иванишевић, свестан значаја претњи и бескорисности позива европским чиновницима да помогну, одреаговао неуобичајено оштро, рекавши: «Србија неће примити избеглице које Мађарска враћа, њих треба слати у Грчку»[16]. Али, ни Турска, ни Грчка, ни Македонија неће издавати избеглицама/мигрантима документе, на основу којих би могли бити враћени на њихову територију. Такве документе, оверене печатом и потписом, издаје само Србија. Нови талас миграната прети да у Србији створи низ клановски повезаних енклава које би се расно, конфесионални и системом вредности разликовале од локалног становништва. Духовно-културни идентитет и цивилизација српског народа дугорочно су се суочили, у најширем смислу те речи, са вишеслојним проблемом. Србија је овим проблемом институционално, политички и економски стављена под контролу. Њој је додељена улога кордона који треба да апсорбује део избегличког таласа. Међутим, у мери како буде расла зона циљно усмерене дестабилизације и контролисаног хаоса, коју је на Блиском Истоку и Северу Африке створила евроатлантска елита, овај талас ће се само појачавати. Српска влада која безпоговорно извршава вашингтонске директиве практично нема маневарски простор. Остаје слаба нада да избеглице неће пожелети да остану у Србији. У супротном, Србија ће се наћи пред динамичним развојем ризика који непрофесионални партијско-бирократски апарат једноставно неће бити способан да исправно оцени и са њима изађе на крај.

У овом моменту око 3500 избеглица улази у Хрватску на званичном граничном прелазу Србије. ЕУ и Србија имају потписан споразум о реадмисији који поред држављана Србије укључује и грађане трећих земаља који на територију ЕУ долазе са територије Србије. Хрватска има обавезу да региструје избеглице и размотри њихов захтев о давању азила. Уколико избеглице/мигранти одбију да се региструју и затраже азил, дужни су да се врате у своју земљу или у трећу државу из које су дошли, уколико је реч о «поузданој» држави – у конкретном случају Србији. Овде се поставља питање: ко ће и како вршити процедуру утврђивања личности и држављанства? Ово је немогуће урадити, у условима када пристиже на стотине хиљада људи. И ко ће, након утврђивања личности, овим лицима платити повратак у њихову земљу, у случају да одлуче да се врате? Ако не буде могуће утврдити земљу њиховог порекла или ако одбију да се у њу врате, значи ли то да ће Србија имати обавезу да ова лица задржи код себе?

У новој фази системске кризе везане за мигранте која је управо почела, умесно је приметити да косовски Албанци – који су у јесен 2014. године изненада почели масовно да беже са „Косова“ – имају много питања на која никада неће добити одговоре. Прво, како то да је на хиљаде људи добило могућност да без докумената и препрека допутује у Европу из најразличитијих региона Блиског Истока и Северне Африке. Њихово «путовање» је финансијски веома скупо. Информације говоре да их плаћају амерички «хуманитарни фондови». Друго, зашто нема организоване контроле државне границе? Немачка је коначна одредница избегличког похода на произвољно избараној маршрути, на којој је стално «укључено зелено светло». Зашто за време «арапског пролећа» 2011. године није било толико активних пловних објеката (од луксузих бродова па до трошних чамаца који једва пливају) за масовни превоз избеглица у Европу? Упада у очи и измена маршруте: до «арапског пролећа» талас афричких избеглица улавном је ишао преко Гибралтара, а након пада Либије, рата у Сирији, настанка Исламске државе, ова линија иде преко Турске, Грчке, Македоније, Србије, Мађарске и Аустрије право у Немачку. Турска «потискује» избеглице и тиме проблем пребацује на Европљане. За први сабирни пункт изабрана је Грчка која, иако је дужна, не региструје избеглице и с лакоћом их упућује у Европу.  

Европска унија не зна шта да ради са избеглицама, није спремна за изазове, није свесна одговорности за оно што се догађа и практички не пружа отпор хаосу на свом простору. То несумњиво говори да се на њу врши притисак који може да потиче само из САД. 

Могуће је да званични Београд покушава да добије неке гаранције управо у Вашингтону и НАТО. Тако је министар одбране Србије 16. септембра посетио Команду здружених снага НАТО у Напуљу и у разговору о војној сарадњи са командантом тих снага Марком Фергусоном (у чију зону одговорности улазе територије 105 земаља) потвдио курс на партнерску сарадњу Србије и НАТО и то на вишем нивоу у оквир програма Партнерство за мир. Тренутно је у току тродневна посета српског премијера САД током које су планирани сусрети са потпредседником САД Џ. Бајденом, државним секретаром САД Џ. Керијем, директором ММФ-а К. Лагард, председником Светске банке Џ. Кимом, потпредседником Савета Безбедности за Европу и Централну Азију К. Милером, бившим замеником америчког државног секретара и стручњаком за Русију и земље постсовјетског простора и председником Института Брукингс Стробом Талботом. За сада је познато да је Џ. Бајден посебно истакао да је задовољан због намере Александара Вучића да диференцира изворе испорука гаса[17]

Дакле, корен проблема нису ни Исламска држава, ни Ал Каида, већ жеља САД и њихових европских савезника да ликвидирају просперитетне државе на Блиском Истоку и Северу Африке. Миграциона криза ће у Европи бити дугорочна и трајаће све док САД не остваре одређене циљеве везане за Немачку. За сада се на маршрутама којима се крећу избеглице одржава «нестабилна равнотежа», док избегличка криза неизбежно добија обрисе социокултурног проблема. Одсуство жеље да се спозна ниво претњи и изазова, одустајање од намере да суверени интереси земље буду формулисани и заштићени, прети да у скорој будућности дође до веома драматичног развоја ситуације.

[1] http://www.unhcr.org/551128679.html

[2] http://www.abc.net.au/news/2015-08-19/record-107500-migrants-arrive-at-eu-borders-in-july-frontex-says/6707206

[3] Из 5-миллионного населения Эритреи, пятая часть, спасаясь от репрессивного режима Исайяса Афеворка, нашла убежище в соседних странах – Эфиопии, Судане и европейских странах.

[4] http://www.theatlantic.com/notes/all/2015/08/the-global-refugee-crisis/402718/

[5] http://vesti-online.com/print/515072/Vesti/Drustvo/515072/Reporter-Vesti-sa-migrantima-Tesko-Evropi-ako-Sirija-pukne

[6] http://www.theguardian.com/world/live/2015/sep/15/refugee-crisis-hungary-launches-border-crackdown-live-updates#block-55f7ecc5e4b0a1e0c6190243

[7] http://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BF%D0%BB%D0%B0%D0%BD%D0%B5%D1%82%D0%B0.479.html:565258-%D0%9C%D0%B0%D1%92%D0%B0%D1%80%D1%81%D0%BA%D0%B0-%D0%BE%D1%82%D0%B2%D0%BE%D1%80%D0%B8%D0%BB%D0%B0-%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D1%86%D1%83-%D0%9A%D0%B5%D0%BB%D0%B5%D1%82%D0%B8-%D0%B7%D0%B0-%D1%81%D0%B2%D0%B5-%D0%BF%D1%83%D1%82%D0%BD%D0%B8%D0%BA%D0%B5-%D1%81%D0%B5%D0%BC-%D0%B7%D0%B0-%D0%BC%D0%B8%D0%B3%D1%80%D0%B0%D0%BD%D1%82%D0%B5

[8] http://www.tanjug.rs/full-view.aspx?izb=199005

[9] http://www.blic.rs/Vesti/Svet/590811/Uhapseno-60-izbeglica-na-madjarskosrpskoj-granici

[10] http://www.nspm.rs/hronika/izbeglice-presekle-ogradu-izmedju-srbije-i-madjarske.html

[11] https://www.youtube.com/watch?t=1&v=5gxMqfgU2-k

[12] http://news-mail.by/2015/09/16/bezhency-v-evrope-2/

[13] http://shoebat.com/2015/09/14/bulgarian-police-discover-boxes-owned-by-muslim-refugees-going-to-germany-and-in-them-they-find-10000-fake-passports-that-were-going-to-be-given-to-islamic-terrorist/

[14] http://www.vesti-online.com/Vesti/Svet/516548/Migrante-i-puskama-teraju-u-Srbiju

[15] http://www.vesti-online.com/print/519067/komentari/519067/Vesti/Srbija/Visoki-komesar-UN-zatrazio-u-Evropskom-parlamentu-Srbija-centar-za-izbeglice

[16] http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/518860/Izbeglice-iz-Madarske-ne-mogu-nazad-u-Srbiju-Ako-treba-slacemo-i-vojsku

[17] http://www.nspm.rs/hronika/danas-dzozef-bajden-istakao-da-zna-da-vucic-svojom-politikom-nervira-ruse.html

Како смо постали народ слепих вођа или Стаљин у очима једног четника и краљевског дипломате

0
0

Етос српског народа, обликован првоначалним радом Св. Саве и Св. Симеона и њихових духовних настављача у вредносним кординатама византијске, источно-православне цивилизације, мењао се током новог века под притиском агресивне, свеобухватне и свеизједначавајуће вестернизације. Жртва процеса вестернизације било је духовно биће Срба, односно најдубље логосно назначење српског народа као крштене историјско-есхатолошке заједнице. С тога је погрешно појам вестернизације сводити на техничку или правно-организациону рецепцију западних творевина и установа. Вестернизацијом се кида сам духовни корен српског народа, због чега позападњачене генерације Срба постају духовни странци својим крвним прецима, лутајући без логосне крме бурним светскоисторијским океаном. Једном речју, вестернизацијом Срби постају туђи војводи Драшку, а своји онима на Западу што су „Божју грдно преступили”.

Зараза вестернизације је најпре захватила Србе у крајевима под аустријском и венецијанском влашћу, кварећи лукаво и неприметно духовни вид народа што се у непријатељској прозелитској средини ради духовне самоодбране, а уз помоће православне Руске Империје, сабрао под куполу Карловачке митрополије. По премудрости Божијој, под телесном шибом турског ропства, неокрњеним се сачувао етос народног језгра из кога ће васкрснути две нововековне српске државе – Србија и Црна Гора.

Са слободом у свеопштој оскудици дошло је и у овим српским кнежевинама, понајпре у Србији, до искушења вестернизације. Када су, речју Св. владике Николаја „синови србских сељака хаџајлија отишли на Запад да проуче како треба државу и друштво уредити, и вратили су се завађени и поцепани у партије онако како су и западни народи, без теодулије, завађени и поцепани”.1)

Ипак, западњаштво отачествених синова из 19. века делује као дечија болест у односу канцерогено стање доцнијих времена. Друштво је у Краљевини Србији било вредносно располућено. Свој морални закон црпело је из патријархалног српског села, одакле је потицала и сва његова биолошка и економска снага. С друге стране, облици новог културног живот почели су да се устројавају према вредностима из туђег пресађеног цивилизацијског образца. Све врлине у животу ондашње Србијине државе могу се приписати премоћи домаћег моралног закона над спољном културном вестернизацијом, и обрнуто, све мане које су почеле да се испољавају у јавном животу јасно говоре о капитулацији предањског морала пред агресијом помодне туђинске културе. Нису случајно најблиставији примери премоћи нашег православно-патријархалног морала настали баш у време балканских и Првог светског рата, када су пред оголелом стварношћу живота падале маске психо-социолошког експеримента вестернизације Срба. Саможртвена хришћанска љубав према ближњем, кондезована у појам Отачества, увела је некадашњег конзула и песника М. Ракића као четничког добровољца у ослобођену Приштину, а децу председника влада, министара, дипломата, гувернера у славни Ђачки батаљон, јер „када наређује Србија, наредба важи за све”, говорио је ондашњи председник Народне скупштине. Тако су Отаџбини синове жртвовали, између осталих, Љуба Давидовић, Андра Николић, Ђорђе Поповић, Бранислав Нушић… Из угла оваквог национално-одговорног акта, српски политичари из времена пре 1918. показују нам се, и поред свих идејних и политичких лутања, као патриотске и моралне громаде, а њихова величина доказ да је српски народ у овом периоду био духовно жива историјска заједница.

После 1918. године, у заједничкој држави са народима туђег, поунијаћеног, западног цивилизацијског образца, убрзао се процес вестернизације, кварећи у име политичког опортунизма и државног резона наслеђене моралне основе јавног и приватног живота у Срба. О томе најбоље сведоче поређења односа који су владали у скупштинама Србије и Краљевине СХС, установама које су жижа политичког живота у парламентарним режимима. Говорећи о приликама које су владале у парламенту СХС пред убиство Стјепана Радића, М. Стојадиновић истиче: „Атмосфера у Народној скупштини била је већ дуже време затегнута. Односи између Владе и опозиције, коју су предводили два до крајности импулзивна и безобзирна шефа као што су били Радић и Прибићевић, били су не може бити гори. Све лоше навике аустријског и мађарског Парламента биле су уведене и у београдску Скупштину. Ми Срби, са нашом старом Народном скупштином, нисмо били навикли на такве сцене као што су лупање поклопцима од посланичких клупа док се не разбију, вика и галама да би се спречио говор неког посланика, личне увреде најгоре врсте и томе слично”. О нивоу расправе у Хрватском сабору сведочи један новински текст с почетка 1914, који преноси хрватски историчар Ј. Хорват: „а ко види, како се сваки дан, због ужасне личне и страначке мржње не поштеђују ни покојне мајке политичких противника – како се износе интимне ствари – како се расправа губи у ситницама и појединостима личне природе…”2)

Танка морална нит која је преко појединих личности српских политичара формираних у Краљевини Србији повезивала јавни живот српске и југословенске Краљевине, прекинута је Брозовом револуционарном тиранијом и наметањем Србима хрватског државног модела реалне уније.3) Налазећи се у положају окупаторових=Брозових службеника, српски политичари су у наредним деценијама, мање или више, били капои и денунцијанти сопственог народа. Од момента када се морална обавезност према ближњем, оличеном у сопственом народу, заменила лојалношћу према вођи окупаторског режима, политика је у Срба постала неморална вештина. Уместо морала и родољубља, стајне тачке српских управљача и квази-елите постале су анти-вредности постмодерног Запада, наметнуте кроз „кока-кола социјализам” (израз Р. Вучетић) Брозове диктатуре. Зато смо разбијање Југославије дочекали морално раслабљени, са националним покретом без националне идеологије и са опозицијом која је у име реафирмације националних вредности повела грађански рат унутар народа нападнутог споља. Једном речју, преко инсталисаног „кока-кола социјализма” мртав Броз је везивао руке сваком покушају Срба да се врате вођењу политике по сопственој мери, вредностима и интересима. Западне обавештајне службе су на српском националном простору после 1990. године дочекале не само раније припремљене структуре, већ и културолошки вестернизована средина. И наша садашња државно и национално погибељна лутања на ЕУропском путу проузрокована су духовним слепилом дуготрајне насилне вестернизације.

Да овакви закључци нису плод болесне маште некаквог православног фундаменталисте и поборника „теорије завере” најбоље потврђују ове године објављени списи др Милана Гавриловића, париског доктора права, студента-добровољца рањеног 1945. у четничкој акцији у Македонији, вође Земљорадничке странке, првог посланика Краљевине Југославије у СССР и министру у избегличкој влади Слободана Јовановића; кога је Брозова тиранија на суђењу генералу Михаиловићу осудила на казну затвора у одсуству.

У овој ванредно вредној књизи 4), коју прати поговор дубоких увида, А. Селић, налази се и дипломатска депеша под називом Стаљинов комунизам – 1940 од 18. 12. 1940., коју је Гавриловић из Москве упутио тадашњем министру иностраних дела Краљевине Југославије, Александру Цинцар Марковићу. Описујући актуелну политику појачаног идеолошког рада која је у СССР по Стаљиновом упуству започела непосредно пред почетак Другог светског рата, М. Гавриловић је повезује са претходним снажењем позиција троцкиста окупљених око Бухарина. Јер, „Бухарин је био створио читаву једну школу, и имао огроман број присталица, а његово одбацивање марксизма учинило је да је могао прикупити у ону велику заверу поред троцкиста и својих десничара, и леве социјалне револуционаре, и националисте и војску, дакле све од крајње левице до крајње деснице. Тако је и никла опасност за марксистички режим и за људе који га држе”. „Али су се зато”, додаје Гавриловић, „нашавши се пред човеком овако чврсте руке као што је г. Стаљин, могли онако лака срца везати за Немачку, утолико пре што је ово везивање за Немачку некако њима било у традицији и оно је као што знате почело још одмах после прошлог светског рата. Ово њихово везивање за Немачку подржавано је и материјално и морално од свих немачких влада без изузетка. Оно је нарочито појачано од доласка г. Хитлера на власт, када је то везивање ишло чак и до издаје своје рођене земље, до отцепљења Украјине, Белорусије итд, чак и до извесних одрицања у корист Јапана. Тако је, када је ова велика завера откривена, и морала доћи она тешка ликвидација свих тих вођа, и цивилних и војних”.

Уз објашњење зашто је морао да се појача идеолошки рад у СССР, дипломата Гавриловић анализира стварну вредносну садржину онога што се популарисало у оквиру официјелне пропаганде марксистичке идеологије, и то у војсци СССР, као најбитнијем делу државне организације крајем 1940. године. „И чудновато за нас”, истиче Гавриловић, „али овде потпуно природно, да је војска, сасвим у реду, потиснула утицај политичких комесара али пошто мора дати један идеал, она даје званичан идеал ‚совјетску родину’ и ‚совјетски народ’, што се све у пракси све више своди само на ‚родину’ и ‚народ’…. Не знам колико ће овај идеал (социјалистички) у пракси одушевити ову ваљану војску. Али сам сигуран да ће ову војску одушевити и већ је одушевљава нешто друго: мржња на онога ко посегне за њиховом земљом и љубав према родној груди, без обзира који је режим у њој, она исконска љубав које је још жива и више него тиња под овим интернационалним изгледом. Зато је моје садашње уверење да ова комунистичка пропаганда у Совјетској Русији неће донети оне користи које се очекују, али ни штете. Она иде мимо живота, а тај живот ми не смемо заборавити. Нарочито не смемо заборавити када овако вршимо анализу овог стања и заједно са њима самима подвргавамо га критици, баш ову њихову младу војску, младу али ипак са старим руским традицијама, која се спрема и која ће свој задатак сигурно извршити. Не смемо заборавити ове ратне фабрике које раде пуном паром и којих не би било да г. Стаљин није још 1926. године почео индустријализацију земље…. Ову страну њихове радиности и ову данашњу њихову војску ми морамо свим срцем поздравити и пожелети уистину сваки успех. То је прави живот Совјетске Русије и у њему је сва њена данашња снага”.

Парафразирајући М. Гавриловића, српски народ од 1945. предводе слепе квази-елите којима је непозната тајна „правог живота”. Представа о историјском лику Ј. В. Стаљина, која је код представника Србијине квази-елита и данас дијаметрално различита од представе коју је 1940. године дао четнички добровољац и краљевски дипломата М. Гавриловић, најилустративнији је доказ њихове идеологизоване историјске свести и суженог политичког видика. Као што је 1948. године сукоб са Стаљином послужио Брозу да путем репресије додатно ојача свој култ међу поробљеним Србима (потврда да је оданост вођи изнад оданости идеји), тако је и данашња жилавост наметнутог негативног стереотипа о руском генералисимусу међу српским интелектуалцима, па и оним најдобронамернијим, потврда западног идеолошког ропства наших лажних и стварних елита. За разлику од М. Гавриловића, коме је јасно да су Бухарин, маршал Тухачевски и други троцкисти ликвидирани као завереници против државе и народа, српске квази-елите их и данас сматрају невиним жртвама Стаљинових чистки. Реч је о идеал-типској представи стаљинизма која се у процесу „кока-кола социјализма” брижљиво формирала у београдским интелектуалним круговима (Праксис, Корчуланска школа), под непосредним идеолошким утицајем Блоха, Маркузеа и Хабермаса. Кривотворење историјске истине у циљу жигосања стаљинизма као модерне парадигме тоталитаризма, служило је уствари вредносној дисквалификацији руске државности, којој је, наводно, у свим фазама развитка био својствен тип државе организоване као оријентална деспотија. Тиме се у Брозовој Југославији кроз псеудофилософске расправе вршио културни рат, како би се на  вредносном нивоу припремио балкански терен за ново геополитичко „препакивање”, у коме би Срби своја политичка хтења усмерили ка Западу, као пропагандно исконструисаном завичају политичке слободе. Та мазохистичка хипноза Западом код српских „интелектуалаца” по свом трајању поклапа се, не случајно, са периодом политичке неслободе српског народа.

Тек у огледалу проницљивог приказа Стаљинове идеологије из пера Дражиног сапатника и антикомунисте М. Гавриловића, показује се сва духовна празнина и идеолошко слепило српских политичких и „интелектуалних” вођа формираних у англо-америчком експерименту „брозоморе”.

Током своје посете САД, А. Вучић се потрудио да себе представи као најрепрезентативнијег заточник идеолошке свести по мери Вељка Кораћа и Латинке Перовић, спремног да у име људскоправашке идеологије вампирски жртвује, Гавриловићевом речју, „прави живот” и интересе српског народа. Налик Брозу, који је 1948. године у име светске одбране „аутентичног” марксизма од стаљинизма покрену још један братоубилачки рат међу Србима, Вучић је пред жерцима Новог светског поретка у емотивно-идеолошком патосу преузео обавезу да до последњег динара, парчета државне територије и до последњег Србина брани окупаторску атлантску верзију  уједињене Европе. Јер, „шта год да се деси не можете да заобиђете идеју ЕУ и вредности ЕУ и то ће бити наше становиште и убудуће иако нисмо добили много од фондова ЕУ, као неке друге земље које су напустиле европске вредности одмах када су се суочиле са потешкоћама”.5) Критикујући пред Керијем у име људскоправашке идеологије поједине владе европских држава због њиховог макар и немуштог покушаја да се у условима дириговане сеобе народа ослободе англоамеричке окупације, Вучић је Србију кандидовао за проамерички квислиншки фронт у Европи, заједно са Румунијом, Бугарском, балтичким земљама и Црном Гором. То потврђује да је иста рука повукла потез са пионом Ђукановићем и пионом Вучићем.

Лични квалитет садашњих експонената вишевековног процеса вестернизације Срба најбоље говори о томе да се ближи крај овом процесу, јер су његови вредносни ресурси сасвим пресахли. Остаје питање да ли су Срби још увек духовно живи за сусрет са новом-старом цивилизацијом која се буди на Истоку.

 

слика http://www.kurir.rs/istorijski-put-vucic-kao-josip-broz-tito-izmedu-istoka-i-zapada-clanak-1290027

Пропаст без части или Томислав Николић у Ватикану

0
0

У својим сећањима на Андрића, Лепосава Павловић записала је шта се збило са Андрићевим римокатолицизмом. Једнога дана 1942, на врата им је бануо писац, рекавши да долази из полиције. Њен забринути отац питао га је да ли су и писца почели да зову у полицију и зашто, а он је рекао да је ишао сам:“Из капута је извадио своју легитимацију и пружио ми је:“Ево, прочитајте, молим Вас, на глас“. „Име, Иво/…/презиме, Андрић, народност – српска, вероисповест – без вере“- Ево, због те рубрике био сам у полицији –прекиде ме он. У ранијој легитимацији стајало је да сам вере католичке…“ – Једино су комунисти ти који стављају да су без вере- рече мој отац. – Тачно, нисам на то мислио, а сувише сам већ зашао у године да бих прелазио у православље, кад то није из убеђења. Немам ја ништа против католичке вере као такве, али да останем у њој данас, немогуће ми је. Добро познајем све оне у Загребу. Господину Степинцу било је довољно да, недељом, при одржавању мисе, горе са амвона, каже само три речи. Ниједна влас не би недостајала ни на једној српској глави. Али господин Степинац није нашао за вредно да те три речи изговори. А ја у овим временима не могу припадати једној религији, на чијем челу се, у мојој земљи, налази један Степинац…“(1)

Тако је сведочио један од највећих србских писаца 20. века, бивши римокатолик Иво Андрић.

Данас нас властодршци уверавају како ће нам Ватикан помоћи у одбрани наших светиња на Космету, и како треба да се зближимо с Ватиканом, упркос скорој канонизацији Степинца. Андрићево одрицање од ватиканско-хрватске лажи не подсећа их ни на шта, и никако их не опомиње да сачувају, у нашем општем слому, макар мрву достојанства.

НИКОЛИЋЕВА ПОСЕТА ВАТИКАНУ       

Посета Ватикану Томислава Николића, и то уочи празник Светих Новомученика Јасеновачких, само је један у низу потеза власти која се устоличила после пролећних избора 2012, и чија је инкарнација Александар Вучић у непрестаној причи о томе како се наша историја мења набоље – наши вековни противници, нагло и изненада, постају наши најбољи пријатељи (пример Немачке), а Срби мењају свој поглед на свет и трајно се преумљују.  У ту причу се савршено уклапа и Николићево чврсто уверење да папа треба да дође у Београд, јер нас он подржава у одбрани Косова и Метохије, као и то да ће се са канонизацијом Степинца „причекати“ ( иако је он већ проглашен блаженим још 1998, што је један од два ступња светости код римокатолика).

Наравно, јасно је да Ватикан, који је активно учествовао у разбијању СФРЈ, Косово и Метохију не признаје са једним јасним циљем, о коме је већ одавно писано: “Српска православна црква се генерално гледа као мост према Москви и Ватикан сматра да Москва представља кључни фактор у циљу остварења јединства између католика и православаца“(2).

 КОРИСТИ ОД ПАПИНЕ ПОСЕТЕ СРБИЈИ?     

С тим у вези, потпуно је јасан став правног историчара др Зорана Чворовића, који о овом питању каже:“Предуслов за званичну посету римског папе Србији је, по тврђењу самог Ватикана, позивно писмо од стране СПЦ. Како је римски папа челник организације која из угла догмата  Православне Цркве исповеда јерес, такав позив би био канонски споран, а политички потпуно нецелисходан. Од ове посете корист не би имала ни Црква, ни држава. Позив папи би показао, с једне стране, прозелитску премоћ римске курије и то на српском простору на коме су у име уније са Ватиканом убијене стотине хиљада Срба и њихових владика, свештеника и монаха, а с друге стране, слабост СПЦ да одоли притиску световног режима. Пошто Ватикан представља експонента западне политике, његова посета православној Србији додатно би погоршала односе Српске и Руске цркве и српске и руске државе. Резултат таквог чина било би додатно урушавање ауторитета епископата СПЦ и стварање  нових деоба у Српској цркви. Цепање духовног јединства српског народа додатно располућује социјално и економски завађено српско друштво, а такво нестабилно друштвено тло не погодује вођењу озбиљне државотворне политике. Оно је идеална средина за политичку нестабилност, револуције и марионетске режиме. Краткорочну корист могу једино да имају појединци у власти који вашингтонско-бриселску милост купују урушавање ауторитета националних установа, у овом случају СПЦ.Пошто Православну Цркву, поред клира, чини и народ, јасан глас Срба који се ових дана чуо поводом покушаја релитивизације историјске истине о усташком викару Степинцу, јемство су да Ватикан неће успети у свом науму“(3).

СВОЈ И У СЛОМУ                 

Србија се све брже урушава.

Вучић&дружина, уз прећутно одобравање Томислава Николића, продадоше Косово и Метохију, покорише нас ММФ-у, разградише институције, пузећи нас приведоше НАТО-у (СОФА споразум), учинише геј параду редовном, а сад се спремају да Србију населе избеглицама са исламског Истока, све зарад слугерањства Бриселу и Вашингтону.

Дакле, слом Србије се ближи. Али, сраман, недостојан слом, после кога ће од Срба, ако се не прену, остати само пепео што га развејавају балканске ветрине.

Можда нам је пораз био неминован, јер смо се сукобили „са силама немерљивим“( Растко Петровић).

Било је таквих пораза у нашој историји. Рецимо, онај на Косову, после кога је борба за слободу трајала још седам деценија, све до пада Смедерева 1459.

Зато, док, са жалошћу и огорчењем, гледам Николића и Вучића,на уму ми је онај величанствени старац, владар средњовековне Србије пред робовање, Ђурађ, који је целог живота на себи носио жиг свог оца Вука, и који је, свим  силама, морао да се труди да брани остатке остатака србске слободе. Распет између латинског Запада, гладног непокатоличених душа и исламског Истока, са својим незајажљивим освајачким апетитом, овај наш владалац, за века свога, нагледао се чуда и покора…

И знао је, свакако је знао, да неће моћи да одоли, као што ни Цариград није одолео 1453. године, када је Константин XI, по мајци Србин из рода Драгаша, пао бранећи Други Рим од мухамеданских хорди (кажу да је три дана, заточен у својој смедеревској келији, деспот, седокоси витез, унук кнеза Лазара, оплакивао пад Цариграда.)

Снажан и одлучан, човек који је својом појавом, како бележе сведоци, уливао страхопоштовање, Ђурађ је био свестан значења византијске изреке: “Кад те цар јури, бежи; кад те Бог јури, седи“. У драми браће Настасијевић о њему,  деспот свом војводи Кајици вели: “У корену кад коб, зло једно посеци, набуја других сто“… Дакле, знао је, знао, да  је пропаст близу…

Па ипак, није се предавао: градио је тврђаву на Дунаву, с мачем у једној  и бројаницом у другој руци; горећи од утробног, родитељског бола, назирао је, кроз очне дупље својих синова, турском руком ослепљених,  да ће се, кад-тад, родити неко ко ће његов народ повести ка слободи, и својим ухом, већ уморним од звекета мачева, слушао заклетву у Марићевића јарузи. Зато је знао да мора да сачува духовну слободу и идентитет свог народа…

И зато није насео на превару Запада, на коју је насео Манојлов син, а брат Константина Драгаша, Јован, претпоследњи из династије Палеолога на престолу Другог Рима… Јер, Јован Палеолог је склопио унију с папом  и признао  његову власт да би добио војну помоћ за рат против Турака. Вера је продана, а помоћ није дошла, осим символичне, недовољне да изађе пред, како рече Његош, „дивјачне тмуше азијатске“.

За разлику од свих осталих са православног Истока, деспот србски одбио је да пошаље своје представнике у Италију, говорећи да је он сусед Латина, и да зна да од тог посла нема ништа. Када му је познати фрањевачки ратник-мисионар, Јован Капистран, нудио да прими унију да би добио помоћ папиних крижара, деспот му је рекао да га Срби сматрају несрећним, али мудрим, човеком, али да би га, промени ли веру у старости, сматрали несрећним лудаком…

Немамо данас таквог. Немамо такве.

Али, све то треба имати у виду у добу у коме смо се нашли. Јер, обновићемо се ако сачувамо памћење.

ШТА ТРЕБА ПАМТИТИ?       

Гледајући имигранте у Србији ове, 2015, не могу да се не сетим онога што се дешавало уочи Другог светског рата, када су европски Јевреји, бежећи од Хитлера у земље до којих није допро његов Нови поредак, остајали, између осталог, и код нас (о томе више види: 4). Не улазећи у Вучићеву сервилност према газдама из Вашингтона и Брисела који, после својих блискоисточних злочина, хоће да Србију населе жртвама тих злочина, указујем на чињеницу, опет и много пута – спрема се велики рат Запада против Русије. Ако у том сукобу победи Запад, Срби ће бити уништени; ако победи Русија, има наде и за Србе и за све друге народе света. Зато Срби морају имати видовиту, молитвену наду да ће Русија победити, коју наши убоги властодршци немају. Они верују у „терминаторске“ силе Запада, у луциферијанску очигледност политике зване „Пољуби ме у задњицу или ћу ти разбити главу“ (Харолд Пинтер). Ми, који Христу и Мајци Божјој љубимо руке на иконама, угледаћемо се на деспота Ђурђа и нећемо ићи путем наших властодржаца. И вероваћемо, као и до сад, у Бога Правде, Коме пева србска химна.

УПУТНИЦЕ:

1. Лепосава Бела Павловић: Сећање на Иву Андрића, Свеске Задужбине Иве Андрића, 14/1998,стр. 148.

2.П.Пашић: Не веруј Ватикану ни кад нам Косово „чува“,“Глас јавности“, 24. јун 2008,стр. 5

3. http://borbazaveru.info/content/view/8156/1/

4. Милан Ристовић: У потрази за уточиштем/ Југословенски Јевреји у бекству од холокауста 1941- 1945, Службени лист СРЈ, Београд, 1998.

Шетња ходницима душе

0
0

Рођени смо као Срби. Ником нећемо дозволити да нам брани да покажемо да смо на то поносни. Нисмо ми криви што они нису Срби.  Вера која краси наш народ је православље. Љубав, част, правдољубивост којом православље испуњава душу је привилегија одабраних. Историја народа коме припадамо саткана је од праведности, храбрости, чојства, истине, племенитости и искрене љубави. Љубав која испуњава срце Србиново усмерена је ка породици, нацији, пријатељима, добрим људима, онима који су се покајали, али изнад свега ка Светосављу и Отаџбини.

                         Управо од момента када се у српској историји појављује Растко Немањић, као народ крећемо оном уском али једино исправном стазом. Стазом Светосавља, добивши најважнију компоненту наше корачање постаје још сигурније и стабилније. Читајући о прошлим временима видимо да су она у највећој мери прожета муком и патњом. Видимо да су периоди благостања веома кратки. Оно што не можемо а да не приметимо, јесте да та мука и патња увек долази диригована споља. Приметно је  да иза ње увек стоје неки „пријатељи“: Немци, Енглези, Мађари, Бугари, Албанци … Исто тако, не можемо а да не уочимо да у тим најтежим моментима увек спасоносно преовлада она наша унутрашња снага. Снага којом је испуњена душа Србина. Увек преовлада онај суштински део који нам и у моментима кад све изгледа безизлазно врати понос, улије храброст и истрајност.

                            Човек припадност полу добија рођењем и без свог утицаја. Исто тако припадност нацији одређена му је судбином. Ништа се на овом свету не дешава случајно. Зато ако нам је судба одредила да припадамо српској нацији, то значи да се од нас очекује да наставимо истрајно путем који су Срби пре нас одавно утабали. Баш онако како се очекује да онај ко се родио као мушкарац уистину то и буде. Не треба да сумњамо у промисао Господњу. Тиме бисмо себи само на плећа ставили још један неопростив грех. Сама чињеница да смо својим рођењем добили задатак да бранимо православље је довољан знак да смо то и способни да чинимо.

                            Наравно, то важи за оне искрено верујуће, оне који су поносни што су Срби. Ови други, који све доводе у питање, па и Божје одлуке, свакако да не могу опстати на том путу. Тамни вилајети њиховог испразног ума врло брзо ће прогутати њихове неверујуће душе. Такви никад више неће уживати у срећи која милује душу дајући јој испуњеност и спокој. Прави светосавац је нешто сасвим друго. Србин је увек свим расположивим снагама бранио од јачих своје право на постојање. Право на  живот праведног, часног и поносног човека није дозволио никаквој сили да му одзме, без обзира на њену снагу и величину. А како се понашао кад је он био јачи, најлепше описује проповед немачког протестантског свештеника из 1945 године:

                      „…Наша отаџбина је изгубила рат. Победили су Енглези, Американци , Руси. Можда су имали бољи материјал, више војске, боље војсковође. Но то је уствари изразито материјална победа. Ту победу су однели они. Међутим, има овде међу нама један народ који је од свих победника извојевао једну много лепшу, другу победу. Победу душе, победу срца, победу мира и хришћанске љубави. Тај народ су СРБИ.

                      Ми смо их раније само површно познавали. Али смо такође добро знали шта смо ми чинили њиховој Отаџбини. Убијали смо на стотине Срба, који су бранили земљу; за једног нашег убијеног војника, који је иначе представљао власт окупатора насилника. Па не само да смо то чинили већ смо са благонаклоношћу посматрали како тамо на Србе пуцају са свих страна: и Италијани, и  Мађари и Шиптари и Бугари и Хрвати … Знали смо да се овде међу нама налази 5000 Срба официра који су некад представљали елиту друштва у својој земљи, а сада личе на живе костуре, малаксали и изнемогли од глади. Знали смо да код Срба живи веровање да  „ко се не освети – тај се не посвети“ , и ми смо се заиста плашили освете тих српских мученика.

                         Бојали смо се да ће они после капитулације наше земље чинити нама оно што смо ми њима чинили. Живо смо замишљали ту драму и већ смо у машти гледали нашу децу како плове низ канализацију или их пеку у градској пекари. Замишљали смо убијање наших људи, силовање наших жена, рушење и разарање наших домова. Међутим како је било ?

                    Када су покидане логорске жице и када се 5000 живих српских костура расуло слободно по нашој земљи, они су миловали нашу децу поклањајући им бомбоне, мирно разговарали са нама. Срби су дакле миловали децу оних који су њихову Отаџбину у црно завили. Тек сада разумемо зашто је наш велики песник Гете учио српски језик. Сада тек схватамо зашто Бизмаркова последња реч на самртној постељи беше – СРБИЈА!

                 Та победа је већа и узвишенија од сваке материјалне победе! Такву победу чини ми се, могли су извојевати и задобити само Срби, одгојени у њиховом Светосавском духу и јуначким српским песмама које је наш Гете тако много волео …

                       Ова победа ће вековима живети у душама Немаца, а тој победи и Србима који су је извојевали, желео сам да посветим ову моју последњу свештеничку проповед.“

 

Фридрих Грисендорф 

                        Тај победнички пут је јасно исцртан и не сме се мењати. Не сме се одустајати од борбе за правду , истину, православље. Морамо се борити, и у тој борби поштовати кодексе наших предака . Кодексе који нам јасно говоре да морамо да наступамо храбро, да поштујемо породицу, никад не заборавимо претке, да неизмерно волимо Отаџбину,  да се кроз живот крећемо Светосавски. А Светосавље нам јасно говори да се у добру не погордимо, да се у злу никад не понизимо и да све то прожмемо племенитошћу какву познаје само православно српско срце. Али исто тако Србин зна да од боја, који је са западним силама зла неизбежан, не сме узмицати. Сукоб који покварени умови не дозвољавају да избегнемо храбро ћемо прихватити, како доликује српским вуковима. Када је већ неизбежно, зарежаћемо и показати зубе непријатељима, опомињући их још једном. Они који не схвате ни ову поруку, мораће да осете оштрину зуба српског вука.

                               Наше понашање  мора бити у складу са нашом судбом . То значи да осећање части, поноса, правде, готово несталих вредности на овој планети, мора остати саставни део душе Србинове. Са тим вредностима нема компромиса. Јер српски народ је управо онај народ који није прошао ту њихову  „еволуцијску“ промену која налаже савијање кичме и пузање. Српски народ не може да пузи, не савија кичму када се то неком прохте. Али српски народ је исто тако пун правдољубивости и љубави коју је увек неизмерно давао кад год му то дозволе, увек када се за то укаже прилика.

                             Ми од других никад нисмо тражили пузање , ни онда када смо их, натерани на сукоб, поразили. Није Србима важно какав ће ход други да изаберу, тај избор је ствар њихове одлуке. Њихова судбина је њихов избор. Има само један избор који не дозвољавамо. Избор којим покушавају да мењају нашу судбину. Ником није допуштено да својим ходом покуша нас да гази. Па и онда када је њихова физичка надмоћ евидентна, немогуће је савити кичму правог Светосавца. Немогуће је понизити искрену душу.

                          Тада они у својој немоћи и бесу због неуспелих намера често одузимају овоземаљске животе српске. Тај чин зверства, који испуњава њихова неверујућа срца, врло брзо их тера да постану сведоци за њих застрашујуће истине. Истине да су тиме само утврдили два одавно позната пута. Њихов пут ка понору зла, из ког нема повратка. И онај други, пут овенчан славом, који припада српском народу. Светосавац своју судбину увек прихвата храбро, не доводећи Божје одлуке у питање. Таквим ставом не дозвољава овоземаљским слугама сатане да га сломе.


Носећи свој колац кроз улице београдске, храбри Авакум је певао. Кад га је мајка с плачем молила да се потурчи, да би сачувао свој живот, одговори јој овај дивни Христов војник:

Мајко моја на млијеку ти хвала
Ал не хвала на твоме савјету:
Срб је Христов, радује се смрти
Ко се боји Бога истинога,
Не боји се људи ни демона.
Верне слуге Господ награђује
И од сваке злобе ограђује.
Данил свети међу лавовима
Неповређен оста од зверова;
Три отрока у пећи огњеној
Живи бише, живи остануше,
Усред огња Бога прославише
Са ангелом, Божјим послаником
Као Ноје у свету злобноме,
Ко Лот свети у Содому бесном.
И ко Јосиф у Мисиру гнилом,
Тако Данил посред Вавилона
Оста веран и оста праведан
Са три своја пријатеља млада:
Ананијем и са Азаријем
И са младим верним Мисаилом.
Муке бише, муке и минуше,
Мучени се славно прославише
У бесмртном царству Христовоме

                                 Ђакон Авакум је само један од најсветлијих примера српске духовне надмоћи. Управо оне снаге коју су показали и они Срби који су изашавши из казамата и концетрационих логора ових који нам данас деле лекције о хуманости. Они су тада миловали и давали бомбоне деци својих тлачитеља показујући снагу православља. Подсетивши свет још једном да Срби јесу неустрашиви ратници, али да никад нису побеђивали зато што су им топови највећег домета или  зато што су им пушке најпрецизније. Већ увек и једино зато што је душа испуњена православљем непобедива.

                           „Ток догађаја у животу не зависи од нас, никако или врло мало , али начин на који ћемо догађаје поднети зависи у доброј мери од нас самих, дакле на то треба трошити снагу и обраћати пажњу.“

                                                                                                                                  Иво Андрић

                       Токови догађаја који прате наше животе су иста она искушења која су пратила и наше старе. Можда нам само делују другачије, а истина је само да су прилагођена времену у коме живимо. Зато треба да се упознамо са делима својих предака , са њиховом правдољубивошћу, вером, чашћу и одлучношћу. Упознајући њихове поступке, знаћемо како ми да се поставимо данас. Читајући историју, јасно ћемо знати ко су нам пријатељи а ко не. У чијој близини смемо мирно да спавамо, а чије поклоне не смемо да примамо.

                        Не смемо бити наивни и веровати неком само зато што је ставио машну на оно што нам нуди. Добро је познато Светосавцима да те понуде, које стижу са Запада тако лепо увијене у разне машне, служе само да се ми замајавамо отварањем, верујући у нечију реч и искреност. У ствари, ти поклони лицемера само им омогућавају више времена за још квалитетнији и јачи напад на нас. Зато нам не треба ничија неискрена дарежљивост. Понизност на коју толико желе да нас натерају исто тако никад нећемо прихватити. Познато нам је да они који су спремни да пузе могу само добити статус робова. Онај статус који „цивилизовани“ Запад жели свима да наметне.

                     Србин никад није тражио нити живео од нечије милостиње, а још мање дозвољавао горима од себе да га понижавају. Искомплексираност коју Запад носи у себи мораће негде друго да лећи. Србија је погрешна адреса за то. Њихова давна жеља је да и они поседују нешто довољно вредно да би могли да буду поносни као Срби. Не вреди, жеље су једно али стварност је већ нешто сасвим друго.

                        Да би један народ имао чиме да се поноси, потребна му је права вера, чиста душа и часна прошлост. Веру је Запад издао, душу су одавно изгубили, а за прошлост им је касно. Нису спремни да мењају себе, па им нема ни будућности. Када су бирали пут, то су сами чинили, зато ће тим путем морати и да наставе сами. Касно су схватили шта су изгубили. Што се тиче нас Срба, свако би могао бити још бољи, али сигурно нећемо поћи њиховим путем и постати гори. Сачуваћемо своје душе, остати трезвени. Наставиће и ови нови Срби да побеђују, исто као и њихови преци. Пробудиће се брзо тренутно уснула светосавска душа, и наставити да плете тако познате венце части и славе.

Viewing all 267 articles
Browse latest View live