Неки људи су толико сиромашни, да немају ништа осим новца

Галу Галина

Српско-руско братство печаћено је вековима, често и крвљу заједнички проливеној против истих непријатеља. Ти непријатељи чинили су и чине све да нас што више удаље и раздвоје, најчешће преко наше европезиране и позападњачене интелигенције. Као да су западни сатанисти услед незаустављивог војног јачања Русије осетили да губе тло под ногама, па пред своју пропаст очајнички покушавају направити што више смутње у српском роду – једином истинском, вековном савезнику руског народа. Прљави Сорошев новац на који пљувају и римокатолици Мађари, поново је убачен у великој количини у Србију као и приликом финансирања издајничке олоши из покрета „Отпор“. Данас се тим прљавим новцем финансирају дубоко антисрпски и антируски пројекти, од којих је један и одвратна серија која ружи руске избеглице пристигле у Србију између два рата. Истинска уметност не може бити заснована на манипулацијама и лажима и као неко ко се озбиљно бавио питањем реке руских избеглица које су пристигле у српске крајеве између два рата, не могу овакво „стваралаштво“ другачије назвати осим – културним јањичарством! Но, нећу да се бавим културним јањичарима, нити њиховим неделима, поколења ће свачије дело или недело непогрешиво оценити, хоћу да изложим колико је то могућно у једном тексту ограниченог формата, шта је заиста за српски род представљао тај талас руских избеглица који је тада запљуснуо српске земље. Ко жели, може опширније о томе да чита у другом делу мог српско-руског диптиха, у књизи „Знаменити Руси у србској историји“.

      *          *          *

Сутрадан по добијању ултиматума од стране Аустро-Угарске, регент Александар Карађорђевић је писао Руском Цару Николају II: “У овим мучним тренуцима Ја износим осећаје Свога Народа који преклиње Ваше Величанство да се заинтересује за судбину Краљевине Србије”. Уочи објаве рата од стране Аустро-Угарске, Николај II још увек гаји наду у могућност мирног регулисања проблема, али на крају писма истиче: “Ако пак не успемо, упркос наше најискреније жеље, нека Ваше Величанство буде уверено да ни у томе случају Русија неће напустити Србију”. И витешки руски Цар је одржао реч, иако га је то коштало и круне, и државе и сопственог живота и живота својих најближих. И витешки српски Краљ никада није заборавио шта је Русија учинила за Србију и учинио је све да се десетине хиљада руских избеглица у Србији осећају као у својој Отаџбини, не желећи до краја живота да призна безбожни комунистички режим у Москви одговоран за убиство последњег Православног Цара. А они незнавени Срби који уместо главе на раменима носе Сорошев ТВ екран па питају – а када су то нама Руси помогли? – нека прочитају следеће речи светог српског владике Николаја: „Дуг, којим је Русија задужила српски народ 1914. године, тако је велики, да га векови и покољења не могу одужити. То је дуг љубави, која повезаних очију иде у смрт за спасење свога ближњега.”

Када је Петар Велики послао учитеља Суворова у Сремске Карловце, вероватно ни сам није био свестан шта ће тај градић и Српска Митрополија која је настала у њему, значити за духовни опстанак српског православног рода. Такође, талас руских избеглица који је запљуснуо Србију после крвавог грађанског рата у Русији, био је насушно потребан Србији десеткованој у два Балканска и Првом светском рату.

Као што је после двовековног Татаро-Монголског нашествија, Русији по ослобођењу од ропства насушно био потребан талас српске духовне и интелектуалне елите коју је запљуснуо после пада Цариграда и Смедерева, тако је и после Балканских и Првог светског рата Србији био насушно потребан талас руске духовне и интелектуалне елите који ју је запљуснуо после Октобарске револуције и крвавог грађанског рата. И без рата и страшних страдања Србија је била сељачка земља са малим бројем квалификованих кадрова у било којој друштвеној, културној или научно-просветној области, па је долазак великог броја висококвалификованих и висококвалитетних кадрова из Русије, за Србију двадесетих година двадесетог века био истински “дар са Неба”. После Балканских и Првог светског рата Србија је практично била остала без учитеља, лекара, инжењера, свештеника… и Руси су у великој мери надокнађивали тај недостатак. Око 200 “Руских колонија” постојало је у Краљевини Југославији, а најзначајније су биле у Београду, Новом Саду, Панчеву, Белој Цркви, Нишу, Земуну, Великом Бечкереку, Крагујевцу… Мноштво најразличитијих руских организација у свим областима друштвеног живота – црквено-просветних, друштвено-политичких, хуманитарних, научних, војних, спортских, као и професионалног карактера, културних, књижевних, уметничких, издавачко-просветних… – егзистирало је у српским земљама у том периоду. Нема области друштвеног, државног, научног, уметничког и културног живота у коме руске избеглице у Србији нису оставиле неизбрисив печат. О некима се данас веома мало зна, па и ова књига представља покушај да се један број тих великих људи сачува од заборава. Навешћемо податке и нека значајна имена руских стваралаца у разним областима свог интересовања, свесни да је немогуће и побројати, а камоли описати, сва достигнућа тих руских избеглица у српској земљи.

Према статистичким подацима, око 75% руских избеглица у Србији имали су средње или више образовање (локално становништво у тадашњој Србији било је између 50 и 80% неписмено). Само у Београд доселило се око 10 хиљада Руса и брзо је на квалитетно виши ниво подигнуто универзитетско образовање у српској престоници, ницали су научни институти, факултети, различите оперске, балетске и остале уметничке групе… Али не само Београд – у доброј мери захваљујући руским професорима, факултети се отварају и у Новом Саду, Суботици, Скопљу…

Црква. Треба истаћи да је Српска Православна Црква представљала убежиште “Сабору руских епископа” и “Вишој Привременој Руској Цркви у иностранству”. Синод СПЦ је дао аутономију РПЦЗ у Краљевини Југославији, па је све до 07.09.1944. године РПЦЗ у Југославији имала свој Привремени Архијерејски Синод и Епископски савет. РПЦЗ је у Краљевини Југославији имала своју званичну штампу, своје локалне црквене парохије и свештенослужитеље. У многим српским храмовима певали су заједнички српско-руски хорови, мноштво диригената били су управо Руси који су Духовну академију завршили у Царској Русији, српске богословије биле су препуне руских професора и тешко је мерљив њихов допринос развоју српске православне мисли. Са доласком комунизма и у Србију и радикалног заокрета у ставу државе према Цркви, посебно значајну улогу у очувању вере у српском народу одиграли су ти монаси, диригенти српско-руских хорова, деца свештеника, војника, козака, предавача…

Око 15 српских фрушкогорских манастира били су у рушевинама по завршетку Првог светског рата и у многа братства су примани руски монаси (Јазак, Врдник, Гргетег, Беочин, Шишатовац, Привина глава и други). Српско женско монаштво нарочито је било при издисају па је долазак великог броја руских монахиња увелико допринео обнови и препороду женског монаштва у фрушкогорским манастирима, па и читавој Србији. Тако је 1920 године у Ново Хопово смештено око 80 монахиња Светобогородичиног манастира Лесна из бивше Холмско-Варшавске епархије на челу са схиигуманијом Екатерином која је и основала обитељ (1850-1925 – у световном животу – графина Евгенија Борисовна Ефимовскаја) и игуманијом Нином (Наталија Григоревна Косаковскаја 1874-1949). Монахиње су пред црвеном пошасти из Бесарабије избегле у Србију носећи са собом чудотворну икону Пресвете Богродице. У обновљени од стране игуманије Меланије и њеног сестринства манастир Кувеждин, такође је 1923. године стигло двадесетак руских монахиња. У Хопову је 1925. године уз учешће и благослов Митрополита Антонија Храповицког одржан Трећи конгрес Руског Хришћанског Студентског Покрета (РХСП). Многи касније познати делатници РПЦ попут о.Сергија Булгакова, С.Л. Франка, В.В. Зенковског, Л.А. Зандере, С.В. Троицког, Г.Г. Куљмана и других, узели су учешће на том конгресу.

У Србији је (нарочито у Фрушкогорским манастирима) боравио и одређен број руских архијереја: Архиепископ Мински Георгиј (у Крушедолу и Раваници), Архиепископ Чељабински и Тројицкиј Гаврил (Бешеново, Шишатовац, Гргетег), Архиепископ Вољински и Житомирски Евлогиј (Гргетег), Епископ Курски и Обојански Теофан (Јазак и Ново Хопово), Архиепископ Јекатеринославски и Новомосковски Гермоген (Ново Хопово и Гргетег), Епископ Севастопољски Венијамин (руски манастир Миљково).

Поменуто Миљково је посебно значајан манастир, у њему је замонашен будући светитељ Свети Јован Шангајски, као и један од највећих српских стараца двадесетог века отац Тадеј, а игуман манастира Амвросиј био је један од последњих послушника Оптинске пустиње. У Миљково је често долазио и Митрополит Антоније Храповицки и остали јерарси РПЦ. Монаштво манастира Миљково 1940. године прелази у манастир Туман (1940-1945).

Наука и култура. За почетак, наводимо имена руских научника који су постали српски академици, уз извињење ако смо некога изоставили: А.Д. Билимович, К.П. Воронец, И.Г. Грицкат, С.М. Куљбакин, В.Д. Ласкарев, Г.А. Острогорскиј, Н.Н. Салтиков, Ф.В. Тарановски, В.В. Фармаковски, Ј.М. Хлитчијев, а дописни чланови Е.В. Спекторскиј и Н.А. Пушин.

У Србији је основано и Руско научно друштво чији је први председник био академик Спекторски, па сматрам да је пригодно цитирати самог Спекторског: “…Руски научници одлазили су у изгнанство празних руку, али пуна срца. Они нису носили са собом кофере напуњене материјалним добрима, већ СВЕТИ ПЛАМЕН РУСКОГ ДУХА. И прва њихова брига приликом удомљавања у туђини, била је да не угасе тај дух, да га сачувају и предају га новим покољењима”.

И то нису биле пусте речи, читав низ српских научних института који су преносили и до данашњег дана преносе знања новим покољењима, основали су или били међу оснивачима руски професори. Ентомолошког института – Ј.Н. Вагнер, Зоотехничког – И.П. Марков, Пољопривредног – Т.В. Локот, Института за вештачка ђубрива – Н.И. Васиљев, Института за изучавање земљишта – А.И. Стребут, Института за Микробилогоију – С.Н. Виноградски итд. Мноштво руских професора предавало је између два рата на техничким факултетима, као и на Филозофском, Правном и Богословском факултету. Да наведемо неке од њих: Е.В. Аничков, П.М. Бицили, Н.Л. Окуњев, В.А. Розов, С.В. Троицкиј, Е.К. Елачич, Г.В. Демченко, М.П. Чубинскиј, П.Б. Струве…

Поред рада у високошколским институцијама, велики број Руса радио је и у српским средњим и основним школама. Само у Војводини је између два рата у средњим школама предавало више од 350 руских предавача. Сличан број руских наставника радио је и у централној и јужној Србији. У међуратном периоду је више од 20 Руса само у “Матици Српској” публиковало више од 200 огледа, рецензија, чланака о књижевности, социологији, економији, праву, словенској култури… “Савез руских писаца и новинара” који је основан 1925. године бројао је преко 200 чланова. Припадници “Руског београдског круга” оставили су у међуратном периоду нарочито дубок траг на целокупну српску културну делатност (Да напоменемо да су они радили и на промоцији српског, а не само руског избегличког песништва, па су у Београду 1933. године песници из “Руског београдског круга” на руском језику издали “Антологију нове југословенске лирике”). Да наведемо нека најпознатија имена: Бек Софијев, Јуриј Борисович, Гаљски Владимир Љвович, Г.И. Георгијевна, Плетњев Владимир, Сердјуков Александар, Таубер Леонид, Штаковски Анатолиј, Скринченко Дмитриј, Работин Владимир, Иваников Михаил Дмитријевич…

Руски историчари такође су оставили дубок траг у српској историографији: Г.А. Острогорски, А.В. Соловјева, Ф.В. Тарановски, С.М. Куљбакин, П.Л. Погодина, Н.Л Окуњева, И.Н. Голенишћева-Кутузова, В.А. Мошина, А.К. Јелачич, И.Г. Грицкат, Мајевски Владислав, Полчанинов Ростислав, Лав Сухотин, Сергеј Смирнов…

Захваљујући мноштву руских врсних преводилаца, у Србији су између два рата штампана сабрана дела многих бесмртних писаца “Златног” и “Сребрног” века руске књижевности, попут Достојевског, Чехова, Островског, Тургењева, Јесењина… Само “Браћа Грузинцеви” су у Новом Саду штампали књиге преко 80 руских писаца. Мало људи данас у Србији зна да је чувену “Просвету” практично основао Рус Анатолиј Иванович Прицкер 1926. године. Та традиција је настављена и после рата, па Лидија Владимирнова Затворницкаја – Суботина данас представља бисер српског преводилаштва. Она је преводила Гогоља, Кузмина, Буњина, Ремизова, Мерешковског, Иванова, Брјусова, Цветајеву, Ахматову, Сологуба, Пастернака, Леонтјева, Розанова, Шкловског, Флоренског, Жирмунског, Ајнхејнбаума, Авербинцева, Лихачева, Мења, Солжењицина, Набокова, Битова, Војновича, Т. Толстоја,… морам да се зауставим и да као преводилац са руског језика поцрвеним од стида.

Руско издаваштво било је веома јако у Краљевини СХС, али између 80 и 90% на просторима данашње Србије. Само на руском језику руска емиграција штампала је око две хиљаде књига и брошура и око 320 различитих периодичних издања. Познати истраживач живота руске емиграције Алексеј Арсењев у својој књизи “Русские в Сербии”, Београд 1999, пише да је између два рата само у Београду постојала 21 руска библиотека, а у Новом Саду 7, Белој Цркви 4, Сремским Карловцима 2, Нишу 2, Панчеву 2 итд. Арсењев наводи и рачуницу по којој је у Београду између 8 и 12 хиљада Руса имало на располагању већи број књига од онога којим је располагала Народна библиотека Србије чији је књижни фонд премашивао 212 хиљада томова књига. Руска јавна библиотека у Београду направљена је 1920. године. На почетку је била у згради Краљевске Српске академије наука и поседовала је велики књижевни фонд, који је непрестано попуњаван куповином и добијањем нових књига. После пресељења у завршену зграду „Руског Дома Императора Николаја II“, у њен фонд се улило неколико библиотека руских установа – Савез руских писаца и новинара «Земгора» (12 хиљада томова), Руско-српска мушка гимназија, Савез руских инжењера, Руска ратна организација и део купљених књига Леонида Андрејева у Финској библиотеци. Била је то највећа руска библиотека изван граница Русије, али на жалост, приликом ослобађања Београда 1944. године (под никад утврђеним околностима) изгорео је скоро целокупан књижни фонд ове грандиозне руске библиотеке.

На естрадном пољу, руски уметници су били углавном окупљени око часописа “Медуза” и њихов допринос развоју српске опере, балета, драме и музичког појања као и педагогије у тим жанровима, једноставно је немерљив. Захваљујући руским режисерима, нису само Београд и Нови Сад имали своје театре, него су позоришне трупе постојале и у Сомбору, Великом Бечкереку, Нишу, Вршцу, Крагујевцу, Суботици, Панчеву, Кикинди, Сремској Митровици… Чувена је између два рата била руска музичка породица Слатин (“Трио Слатин”), а огроман допринос Руса огледао се и у изучавању православног црквеног и хорског појања, као и организацијама многобројних духовних концерата широм српских земаља. Директор “Југоконцерта” био је Ј.А. Жуков, а у балетској, драмској и музичкој уметности посебан траг оставили су Ј.Д. Пољакова, Н.Н. Архипов, К.Л. Исаченко, Н.В. Кирсанова, Ј.Л. Ракитина, З.Г. Грицкат, С.Г. Гушћин, Т.К. Поклонскаја, Н.Н. Петин, Ф.М. Петровна…

У сликарству и скулпторству Руси су такође оставили дубок траг. Светску славу стекла су три руска сликара рођена у Београду – Леонид Шејка, Оља Ивањицки и Игор Васиљев. Само у Београду је између два рата стварало преко 30 руских сликара и 5 скулптора. Пастухов, Колесников, Ложечникова, Шелоумова, Сосновски – пунили су изложбене салоне српске престонице, а посебно је била позната група “Круг” која је 1930. године у Београду организовала “Велику изложбу руске уметности”. Познати су били и руски скулптори Верховски и Загородњук, као и графичари из “Београдског круга комикса” Г.П. Лобачева, С.С. Соловљева, К.К. Кузњецова, И.И. Шеншина, Н.П. Навојева, А.Б. Ранхер. На плану фрескописања руски уметници су такође оставили дубок траг у многобројним српским светињама, а велики допринос развоју српске уметничке фотографије дао је Г.В. Скригин.

Шта рећи за област архитектуре? Пре доласка руских избеглица, српска престоница је била варош са једноспратним и двоспратним кућама, без посебних архитектонских вредности. Долазак великог броја врхунских руских архитекти школованих у Руској Царевини довео је до изградње на хиљаде објеката пројектованих од стране тих руских архитекти, па је “једноспратни” Београд доживео муњевити развој. Само у Историјском архиву Београда сачувано је преко 2 хиљаде пројеката руских архитеката који су живели у Београду. Мноштво храмова, амбасада, банака, архива, болница, позоришта, студентских домова, војних и индустријских комплекса, споменика, меморијалних гробља, поликлиника, школа, пошта, кућа, приградских вила и осталих различитих објеката, изграђени су према пројектима руских архитеката. Још у Русији велико име стекли су бесмртни  Николај Петрович Краснов и Сергеј Николајевич Смирнов (о којима ћемо посебно писати у књизи), Андросов, Фетисов, Баумгартен, Амосов… Мноштво архитеката се школовало у Русији али тек у Србији су стекли велико име попут Веловског, Лукомског, Коваљевског… Многи познати руски архитекти стекли су код нас образовање, попут Рика, Макмејева, Медведева, Самојлова, Крата, Анагноста… На проспектним материјалима изложбе “Руске архитекте у Београду” која је 1998. године одржана у Београду, Москви и Петрограду, речено је следеће: “Може се са пуним правом рећи да су архитектонски облик Београда између два светска рата формирале управо руске архитекте и грађевинари”.

У периоду од 1919 до 1938. године Технички факултет у Београду је завршило 1771 студент, а више од 25% (451) тих инжењера били су Руси. Већ 1920. године у Београду се оснива чувени “Савез руских инжењера”. Да поменемо само неке значајне људе и пројекте настале у овом удружењу: П.И. Вандровскиј – пројектант хидро-система Дунав-Тиса-Дунав, Г.А. Воробљев – технички директор “Ивана Милутиновића”, Г.Г. Грицкат – пројектант великог броја најважнијих водовода у земљи  и дугогодишњи директор “Београдског водовода”…

Неизбрисив траг у развоју српске агрономије (пионири у развоју српске генетике, агрокултуре и истраживања земљишта били су руски научници) оставили су руски научници и делатници попут више пута одликованог научника светског гласа Виктора Карловича Нејгебауера који је први картографисао тло Војводине, затим ту су и С.А. Виноградскиј, А.А. Ротов, Ј.А. Деркачев, М.Н. Максименко, Н.П. Фемелизи, В.И. Толстој…За стварање и славу знаменитог Пољопривредног института у Новом Саду, такође су “криви” Руси: Гибшман Јевгениј Владимирович, Кисловскиј С.А. (творац десетина сорти пшенице, овса, јечма и граха), Полински Н.Н. (велики стручњак за семена)…

Пилоти, авио-техничари, авио-конструктори, метеоролози (само у Икарусу радило преко 30 Руса) били су пионири српске авијатике. Легендарни пилот С.М. Уварчев који је 1918. године из Француске позвао руске пилоте да се упишу као српски добровољци и Лобач-Жученко – творац цивилног авиона “Ресава”, уписани су у прву српску ескадрилу у Вертекопу која је учествовала у борбеним акцијама. Прва српска авиокомпанија “Аеропут” основана је 1927. године. Имала је само тројицу пилота – све тројица су били Руси (В.И. Стрижевски, В.М. Никитин, М.С. Јарошенко). У “Априлском рату” 1941. године, херојски је погинуло неколико руских пилота у саставу Југословенске ратне авијације…

О руским медицинским конвојима током Првог светског рата изашла је и на српском језику одлична књига Галине Игоревне Швецове “Руска добротворна помоћ Србији” која нам показује какво су изузетно и умеће и пожртвованост тада показивали припадници руских медицинских конвоја у Србији. Међутим, српска страдања су била тако застрашујућа, да је упркос помоћи, рат преживело свега 593 лекара. И кад јој је то било толико потребно, Србија “добија” 440 лекара из Русије, од чега су њих 16 били професори Медицинског факултета у Русији, а у Србији су између два рата радиле и “Руске поликлинике”. Супруга амбасадора Трубецког, Марија Трубецка, била је на челу једне велике руске хуманитарно-медицинске мисије током Првог светског рата.

Грехота би било не поменути и “велику тројку” руске дипломатије из периода Балканских ратова и Првог светског рата – Хартвига, Трубецког и Штрандмана. Николај Хенрикович Хартвиг, који је у до данас неразјашњеним и сумњивим околностима напречац умро у просторијама Аустро-Угарског конзулата у Београду у тренуцима када је донет ултиматум Србији, био је вероватно најомиљенији страни дипломата у историји српске државности. Његови критичари у Петрограду говорили су да он делује више као представник Србије на руском двору, него као посланик Русије на српском. Српске дипломате су руским дипломатама поводом честих сусрета Хартвига са Пашићем (познато је да су они имали импозантне браде) говорили у шаљивом тону: “наша брада се састала са вашом брадом”. Своју одбојност према Аустро-Угарској и Енлеској Хартвиг уопште није скривао, а Србе је заиста доживљавао као један, апсолутни братски народ са Русима. О Трубецком и Штрандману опширније сам писао у поменутој књизи, овде само да додам да они нису попут Хартвига отворено показивали своје србофилство али су дали значајан лични допринос добробити српског народа и српске државе.

Да поменемо и велики утицај пристиглих белогардејаца на развој српске војне науке. Око пет хиљада козака (углавном са Врангеловом армијом) стигло је у Србију и читаво међуратно време радили су руски кадетски војни корпуси.

Резиме. У свим великим  историјским искушењима Срби су у Русији и Руси у Србији имали јединог истинског пријатеља и искреног савезника. Иван Иљин пише: ”Ма где се у расејању налазили, ми руски национални емигранти, морамо бити свесни да нас други народи не схватају, да се они плаше Русије и радују се сваком њеном слабљењу. Само једна малена Србија инстиктивно је саосећала са Русијом, без њеног великог познавања и схватања. У осталим земљама и међу осталим народима – ми смо усамљени, несхваћени и “непопуларни”. И то није нова појава. Она има своју историју. М.В. Ломоносов и А.С. Пушкин су први схватили посебност Русије, њену особеност у Европи, њено неевропејство, а Ф.М. Достојевски и Н.Ј. Данилевски су схватили да нас Европа не познаје, не схвата и не воли. Од тада је прошло много година и ми смо морали на себи искусити и потврдити да су сви ти велики руски људи били прозорљиви и да су били у праву”.

“Западњаштво је партија спремна за бој против народа” – једном приликом је записао велики Фјодор Михаилович Достојевски. Сигуран сам да српски народ неће прихватити одвратне лажи српских западњака. Дакле, ако су однарођени и дехристијанизовани српски „културни“ јањичари спремни да зарад Јудиних србрењака са ТВ екрана пљују по најсветлијим тренуцима заједничке српско-руске историје, у дубини народног бића Србиновог осећање српско-руске јединствености није могуће угасити. Међу многим сличностима  духа Срба и Руса, налази се и јак порив за састрадавањем, порив сажаљења над незаштићеним, како бићем тако и народом и та благочестива одлика красила је и многе знамените Србе у руској историји, као и многе знамените Русе у српској историји. Та “слабост” по западним мерилима вредности, претворила се у велику снагу Срба и Руса као народа, јер сила састрадавања уистину је велика сила и она је до данашњих дала остала у срцима руског и српског човека. Због тога треба веровати у препород свог рода, јер је много лакше преовладати грешке ума од грешака срца. Јер, за разлику од своје прозападне јањичарске интелигенције, српски народ није сиромашан ни у чему, осим у новцу…

Када су подаци о томе ко је поднео главни терет Другог светског рата по ангажованим снагама и губицима, свима (па и историчарима на Западу) је јасно да је СССР поднео далеко највећи терет Другог светског рата и отпора осовинској агресији. Чек 74% свих губитака Немачка је имала у рату против СССР-а а битком за Стаљинград је преотета иницијатива и добијена морална прекретница рата. У одбрани Отаџбине животе је положило преко 8 милиона војника Црвене армије а укупни људски губици су око 27 милиона грађана СССР-а. Нажалост службену историографију не прати и медијска слика о Другом светском рату. У кинематографији и популарној историографији (публицистика и видео продукција) преовладава слика по којој су „кичму Немачкој војсци“ сломили Британци и Американци и да је искрцавање у Нормандији кључни моменат у целом рату. Са војностратегијское тачке гледишта прекретница у Другом светском рату је немачки неуспех у реализацији плана „Барбароса“, односно неуспех немачке војске и њених савезника да сломи борбену моћ Совјетског Савеза. Сви каснији проблеми које су имали у рату су последица овог неуспеха.

Историографија је већ објаснила учешће Румуна, Мађара, Словака, Финаца, Хрвата и Италијана у оквиру плана „Барбароса“ и рата на Источном фронту[1]. Добро је осветљео ангажовање других европских народа, обично у оквиру СС или легионарских јединица[2]. За разлику од ових држава и народа, Срба као савезника нацистичке Немачке, није било на источном фронту[3]. Са друге стране, веома је важно да сагледамо да ли је било и, уколико га је било, какав је допринос Срба овом немачком неуспеху.

Да бисмо о доприносу Срба говорили кроз немачка документа важно је најпре да констатујемо да су Немци у документима „ствари“ називали правим именом. Тако када су у плановима за операцију „Подухват 25“ (напад на Краљевину Југославију) говорили о снагама за које очекују да им пруже отпор нескривено су говорили о Србима. Када су говорили о Источном фронту говорили су и писали “Руси“ без обзира на јасну свест да су им противници сви народи Совјетског савеза[4].

Каково је објективно место Краљевине Југославије и Срба у борби против сила осовине?

Војни пуч и смена владе која је два дана пре тога, противно плебисцитарној вољи српског народа, приступила Тројном пакту био је удар који је показао моралну величину српског народа и рањивост немачке доминације Европом. Под директном претњом ратом и војничким поразом Краљевина Југославија се определила да остане на страни Велике Британије. Оваква одлука је била не само емотивна већ и рационална. Правилно је процењено да дугорочно гледано Немачка не може добити светски рат. У рат је тек требало да се укључе Совјетски Савез и САД, прва по пространству и потенцијалу а друга по индустријском развоју водеће земље за које се претпостављало да дугорочно не могу остати ван ратног вихора.

Илузија да и Краљевина Југославија може остати ван светског рата показала се немогућом. Хитлер је пре отпочињања рата на истоку желео да расчисти ситуацију на Балкану и због тога је Југославији поставио ултиматум. Повољни услови за приступање Тројном пакту били су само варка којој је Хитлер често прибегавао[5]. Још у јулу 1940.године (одмах након слома Француске) одлучено је да Југославија у постојећем облику не може опстати у „новом европском поретку“[6] .

Да би се омаловажио допринос Срба у Другом светскомрату често се понавља, у Британији лансирана, теза о томе како су Британци „платили“ пуч. Истина је да су Британци уложили доста труда да Југославију одрже ван домашаја сила осовине. Али чинили су то на типично британски начин. Уместо ефикасне војне помоћи они су сплеткама и лобирањем покушали да се супротставе снажним немачким притисцима. Новац који је исплаћиван дат је политичарима који нису ни учествовали у пучу (земљорадничкој странци) а главни организатори и извршиоци пуча били су потпуни „идеалисти“. Пуч је и за Британце био изненађење. Они су доста труда и новца уложили у Будимпешти, Букурешту и Софији са никаквим резултатима. Илузија о некој њиховој акцији је плод вапијуће жеље да се на континенту постигне било какав успех па и по цену приписивања заслуга које су постигли други. Чињеница је да су патриотски орјентисани официри самостално донели одлуку и да су их у томе подржалне српске политичке елите.

Након консултација са представницима Велике Британије постало је јасно да су изгледи на успешну одбрану веома слаби. Одржавање каквог-таквог балканског фронта било би могуће само у варијанти да се Бугари нису прикључили Тројном пакту и уз снажну подршку Британије и Турске. Без тога процене су биле да је војни отпор могућ до 6 седмица и то у планинском масиву Црне Горе и источне Херцеговине, након чега би уследио неминован војнички слом.

Процењено је да ће окуптор поделити земљу и завести строг окупациони систем посебно усмерен према Србима које је Хитлер сматрао за иницијаторе преврата. Оно на шта се није рачунало и што је фатална грешка ондашњег вођства Југославије:

– није правилно процењена могућност масовног и свеобухватног геноцида који су власти НДХ, који су вољом сила осовине водиле ову фашистичку творевину спровеле над Србима;

– није правилно схваћена опсаност од могућности да се окупација искористи за социјалну револуцију, грађански рат и преотимање власти од стране комуниста.

Непосредно пред агресију у Краљевини Југославији је преовладало мишљење да је једини спас у повезивању са Совјетским Савезом. У том циљу успостављени су дипломатски контакти а 6.априла 1941.године у два часа иза поноћи (практично у време отпочињања инвазије) у Москви је потписан Уговор о пријатељству и ненападању. Чак се и Милану Недићу (у историографији означеном као колаборационисти) „признаје“ заслуга што је одбио притисак да Србе, макар симболично, пошаље на источни фронт^[7].

Потписивање Уговора је дошло прекасно и није могло да измени судбину Југославије која је већ била одређена. Ипак смисао овог споразума није био без дугорочније вредности[8]. Без обзира што је непосредни почетак рата и брз војнички слом Краљевине условио да се потписани споразум не спроведе у дело, његова срха је била постигнута моралним подстреком да се сви друштвени слојеви (укључујући и комунисте који су могли попут француских „да одбију да бране буржоаску државу“) мобилишу на отпор. Нажалост због интервенције Велике Британије осујећено је даље зближавање Краљевине Југославије са Совјетским Савеом[9].

Првобитни план за отпочињање напада на Совјетски Савез био је да операције отпочну 15.маја али је почетак напада одложен за 4 недеље због операција на Балкану против Југославије и Грчке[10] а за те операције је ангажовано 13 дивизија предвиђених за рат на истоку[11]. Хитлер је тек 30.априла као коначни датум напада на СССР одредио 22.јун.

Основни узрок немачког неуспеха на Источном фронту је масовни хероизам совјетских војника и официра и њихова решеност да бране своју Отаџбину. Следећи узрок је неадекватан и преамбициозан ратни план који су сачинили Немци. Једноставно, Немачка и њени савезници нису имали довољно ресурса да покоре огромно пространство СССР-а и совјетске народе решене да се бране. Без обзира што је за напад прикупљено око 4,4 милиона, само немачких, војника, показало се да је то недовољно за замашан план какав је био немачки. Предност која је дата операцијама на фронту и уништавању војних групација Црвене армије онемогућила је „Луфтвафе“ да спречи измештање ратне индустрије иза Урала и да онеспособи СССР за дуготрајно вођење рата.

Без обзира на ове кључне разлоге не сме се занемарити да је 37 дана проузрокованих ратом на Балкану допринело да се спроведу совјетске ратне припреме и да се успоре немачке операције у касну јесен када су киша, снег и ниске температуре умањили немачку технолошку предност.

Фактор време:

На „Саветовању о ситуацији у Југославији“ 27. марта, Хитлер је, доносећи одлуку о нападу на Краљевину Југославију, саопштио својим највишим официрима да се операција „Барбароса“ мора одложити за четири седмице. До тада је 15. мај 1941. био специјалним наређењем означен као дан до кога морају бити завршене све припреме за напад на СССР. Операција „Барбароса“ ће отпочети тек 22. јуна, што значи 37 дана касније, или пет седмица, а не како је по Хитлеровом наређењеу било планирано четири. И не свим снагама које су биле планиране за напад на СССР. Неке елитне и веома битне офанзивне јединице – пре свих оклопне – због учествовања у нападу на Краљевину Југосалвију и Краљевину Грчку закасницу веома много са ступањем у борбени поредак на будућем Источном фронту[12].

Веома интересантно је сведочење генерал-потпуковника Валтер Варлимонта (Walter Warlimont), помоћника начелника Оперативног одељења Врховне команде Оружаних снага (изјава – сведочење на Нирнбершком процесу) јер она даје суштинску разлику између операције „Подухват 25“ (против Југославије) и „Марита (против Грчке):

„… Када је реч о утицају балканског похода на рат на Истоку, онда треба у том походу разлучити „Подухват 25“, напад на Југославију, од операције „Марита“, напада на Грчку. Зашто? Зато што рат против Грчке уопште није имао утицај на рат против совјетске Русије. Напротив, да би могао напасти Русију, Хитлеру је био услов да прошири тај рат претходним нападом на Грчку, где су биле британске трупе и њихови аеродроми. Циљ тог превентивног напада, на Грчку, пре свега је био заштита нафтоносних извора без којих се више не би могао водити никакав рат, и обезбеђење бока за напад на СССР. Према томе, „Марита“ је била планирана увертира за „Барбароса“. За „Маритима“ су снаге биле правовремено концентрисане у Бугарској. Напад на Грчку, време трајања тог рата, укључујући и повратак трупа са бојишта, све је то требало да буде окончано до 15. маја. Од тог датума, на концентрационом простору, немачке Оружане снаге могле су да очекују Фирер-бефел за „Барбароса“ Б-дан (дан напада). Међутим, тада је био извршен преврат у Београду. То све мења из основа. Искрсава „Подухват 25“, напад на Југославију. Мој шеф Јодл се енергично супротставио рату против Југосалвије. У кругу Оперативног одељење шеф је тврдио да ће та кампања довести до ненадокнадивог губитка времена. Предложио је Хитлеру да принуди Југославију на покорност другим средствима. Хитлер није хтео да га слуша. Подвикнуо му је да умукне. Ми у Оперативном одељењу били смо свесни чињенице колико је наше командовање скупо стајало поход на Југославију. Прво, у изгубљеном времену до зиме. Затим, уследиле су и многе друге импликације.“

Сличног мишљења је био и Курт Асман (Kurt Assmann), вицеадмирал, начелник Историсјког одељења Врховне команде Оружаних снага (војна студија):

„Одређено је да се све припреме за кампању с конспиративним називом „Барбароса“ окончају средином маја. Овај датум почетка операција остао је непромењен током зиме 1940/1941, у време када је планирана кампања „Марита“. „Марита“ је у почетку била ограничена на план окупације северне Грчке, са циљем да се помогне италијанска офанзива у Албанији која је била застала, а у складу са директивама Адолфа Хитлера издатим 17. марта. Снаге предвиђене за овај подухват нису узимане у обзир при концентрацији снага против Русије. Штавише, датум почетка „Барбаросе“ није био одложен ни онда када је по Хитлеровом наређењу од 22. марта балканска кампања проширена као последица британског искрцавања у Грчкој, тако да је обухватала целу Грчку са Пелопонеза. Веома прихваћено веровање да је британска интервенција у Грчкој изазвала одлагање датума почетка извођења „Барбаросе“ – није тачно. Напротив, извођење тог плана одложили су догађаји у Југославији.“

Нема сумње да су и временске прилике у пролеће 1941.године имале извесног утицаја на термин инвазије, али је чињеница да је првобитна одлука о почетку напада одложена за 4 седмице из стратегијских а не метеоролошких разлога. Тек се тачан термин могао кориговати због метеоролошког фактора одлагањем за још једну седмицу[13].

Очито је да је одлагање напада на СССР за немачку страну било губљење времена. А како је то време искористио СССР?

Немачки обавештајни и извиђачи подаци су потврдили да је „руска“ страна ово време искористила на добар начин[14]. И у мемоарима маршала Васиљевског[15], Рокосовског, Баграмјана[16] и Жукова[17] можемо видети да су период након напада на Југославију а посебно мај и јун искориштени за јачање одбрамбене мођи СССР-а. Све припреме нису биле довршене и пропусти отклоњени али је стање на фронту било далеко повољније 22.јуна него 15.маја.

Не треба изгубити из вида да је ток операцијке „Барбароса“ имао пресудног утицаја и на понашање царског Јапана и њихове планове на далеком истоку. Под руководством самог Цара 2.јула 1941.године је највише јапанско вођство донело одлуку да у случају пада Москве до краја августа Јапан ступи у рат на страни Немачке против Совјетског Савеза[18]. Због неизвесности у вези јапанског држања у почетку агресије није могло, у одбрани, бити употребљено 25 дивизија са далеког истока које су касније имале великог удела у одбрани Москве у касну јесен 1941.

Наношење губитака је класично поимање умањења снага неке од зараћених страна. Убити, уништити или „избацити из строја“ јасан је али недовољан показатељ о расту или умањењу борбених способности неке армије. Црвена армија је пребродила кризу у лето 1941.године иако је изгубила скоро целокупну мирнодопску армију у само неколико месеци. Њена борбена моћ је нарастала а немачка, мада са знатно мањим губицима, слабила. Некада је важније противника лишити мобилизацијских потенцијала заузимањем територије него му нанети губитке или уништити индустријска постројења за производњу наоружања уместо уништења борбене технике на бојном пољу.

Немачки губици у Априлском рату су били минимални[19] и са становишта људских и материјалних губитака. Ове операције су биле међу онима које немачка војска сматра практично „бескрвним“  јер је добар део јединица само промарширао територијом Југославије без правих борби.

*

Аналогије у операцијама против Југославије (немачка документа скоро искључиво говоре Срба) и Совјетског Савеза (немачка документа говоре совјетска Русија) имају још једну „страшну“ димензију. По први пут је нацистичка Немачка отворено саопштила свој расни став према противницима. У Југославији се јасно раздвајају Хрвати и Македонци[20] а сав бес усмерава према Србима третирајући их на далеко строжији начин (у наредби упућеној Францу Халдеру (Franz Halder), начелнику Главне команде копнене војске 9.априла се налаже. „Са грчком армијом треба особито добро поступати, а са српским официрима крајње сурово“). Судбина намењена Русима била је још страшнија. На „Генералском већу“ одржаном 30.марта 1941.године на коме је ширем генералском саставу саопштен план „Барбароса“ Хитлер је јасно саопштио да се рат на истоку битно разликује од рата на западу[21]. Наређено је погубљење без ислеђивања политичких комесара који су на тај начин постали прва категорија (још пре Јевреја) којима је одређена судбина да буду уништени без утврђивања икакве кривице.

*

Пред почетак агресије на Краљевину Југославију у њој је живела бројна Руска заједница „белих“ емиграната стиглих у Југославију након Октобарске револуције. О њиховом ангажовању током окупације и укључивању у Руски заштитни корпус историја је заузела двојак став. Али на држање Руса пред и у току априлског рата није могло бити приговора. Руси, официри Војске Краљевине Југославије часно су вршили своје дужности верни својој новој Отаџбини[22]. Руси, поданици Краљевине али и они који су уживали избеглички статус, били су спремни да се за њу боре и дају живот за њену слободу[23].

Закључак:

Војска Краљевине Југославије није нанела велике губитке осовинским снагама. Ипак она је успела да за 5 недеља прикује на граници СССР-а целокупну немачку армију и пружи драгоцено време да се СССР, макар делимично, припреми за напад. Истовремено она се неповратно сврстала на страну оних који су спремни да поднесу жртву за одбрану властите али и слободе других.

Исход рата би био исти и да су осовинске снаге напале према плану 15.маја, али би губици и страдање совјетских народа били још већи а пут до победе још крвавији и тежи.

ШЕСТ ДЕЦЕНИЈА КАСНИЈЕ:

Србија је 1999.године поново постала мета агресије оних који су сламањем Русије и експанзијом на исток желели да створе нови светски поредак. И поново је Србија постала учесник „рата за време“ између оних који су желели да искористе тренутну војну супериорност за реализацију својих агресивних циљева. Србија је бомбардована, разорена и привремено окупирана. Губици које је нанела агресору били су минимални. У рату за одбран од агресије чланица НАТО пакта можда нисмо успели. Али „рат за време“ није изгубљен, Русија се политички, војно, културолошки а делимично и економски опоравила и припремила. Данас Русија није она слаба држава из 1999.године. Можда су поучени искуствима из 1941. године када су „37 дана закашњења“ можда одлучивале о судбини рата агресори овај пут одложили или одустали од напада?

_____________________________________________________________________________________________________

[1] Поред 152 немачке дивизије (19 олопних, 10 моторизованих, 4 СС моторизоване, 1 коњичке, 1 СС полицијске, 4 брдске, 9  за осигурање и 104 пешадијске) било је ангажовано и 16 финских пешадијских дивизија и 3 бригаде, 13 румунских дивизија и 9 бригада и 4 мађарске бригаде. Нешто касније на јужни део фронта су упућене 3 италијанске дивизије, 2 слабе словачке дивизије и једна моторизована бригада.

[2] Caballero Jurado, Carlos and Lyles, Kevin, (1983). Foreign Volunteers of the Wehrmacht 1941-45. London.

[3] Није било ни Бугара али су они у замену за своје неучествовање добили окупациону зону у Србији и Грчкој да би „растеретили“ немачке јединице.

[4] Михаило Марић, „Уништити Југославију!“, Београд 1984. Немачко вођство је добро знало да су приче о идеологији само изговор. Немцима су увек противници били Словени и они су се трудили да их победе и поробе због „расе“ а не због идеологије. У свом спољнополитичком програму немачко-нацистичко вођство је након формирања Великог Рајха, у трећој фази „стварања новог поретка у Европи“ предвидела формирање више типова држава. Први тип би чиниле територије под директном влашћу Великог Рајха (Чешко-моравски протекторат, Пољско генерално гувернаторско и источно генерално гуварнаторско у обиму Белорусије, Украјине и европског дела Русије). Остале државе и народи „нове Европе“ делили би се на три политичке категорије: 1.- САВЕЗНИЦИ Великог Рајха који би обухватали Скандинавце, Холанђани и Фламанци и по могућности Енглези. 2.- ВАЗАЛИ, Мађари, Грци и романски народи као инфериорни имали би мање повољан и завистан положај. 3.- ЗАВИСНИ НАРОДИ пре свега Словени као „најнижи европски народи“ били би доведени у потпуно зависан положај од Рајха и подвргнути потпуној контроли и потпуној економској експлоатацији.

Конкретно за Србе, Хитлер је 19.априла 1941.године рекао мађарском посланику Деме Стојаи-у: „Срби су завереничка банда….Никада нисам у животу био огорчен као 27.марта. Ми морамо овај заверенички центар Београд, заувек угушити. Југословенска војска мора бити уништена без остатка…… Ваздушним нападом на Београд ја сам установио један пример. Ја ћу се већ постарати да то гнездо, у коме се окупљају изазивачи немира у свету нестане: 210. Очигледна сличност са политиком НАТО пола века касније и става нових светских моћника 2000.године (након НАТО агресије) када је одлучено да Србија мора остати ван сваког европског развоја

[5]   Немци су прекршили све споразуме које су потписали и повредили неутралност свих земаља које су им стајале на путу.

[6] Драган Ненезић, Југословенске области под Италијом 1941-1943, Београд 1999, 31. На састанку Хитлера и Ћана 7.јула 1940.године одлучено је да Југославија као “версајска творевина“ нема место у новој Европи и да се, према Хитлеровим речима „тај проблем ликвидира у италијанском смислу“ али тек кад се уништи Велика Британија и отклони опасност од уплитања Руса.

[7]  О његовим контраверзним ставовима и понашању сведочи и Драгољуб Јовановић (који му лично није био наклоњен), првак Земљорадничке странке који је по налогу совјетског посланика Плотњикова ступио у контакт са генералом (у то време Министром војске и морнарице Краљевине Југославије) Миланом Недићем, који му је уз податке о груписању немачких снага на границама Русије саопштио и: „Немци хоће на исток. Они знају да је комбинација Словена и Германа дала одличне резултате, многе велике људе. Хоће нас Словене да употребе као подлогу за свој калем. Можда и као гнојиво за своје њиве, као јефтину радну снагу за своје фабрике. Ми то не можемо допустити. Ја ћу господине, радије бити редов под Стаљином него генерал под Хитлером“.

[8] Као што је Хитлер рекао у разговору са Јоном Антонескуом 12.јуна 1941.године у Минхену: „Совјетска Русија покушава својим држањем да ојача вољу Енглеза за отпором, а наде Американаца у јаког континенталног савезника  у Европи. Русија се нада, пре свега, да спречи окончање рата у 1941.години….. такав став Стаљин је први пут показао  учи напада Немачке на Југославију, закључивањем познатог уговора са њом. Овај уговор је само наизглед теоретски и платонски. Практично, он је ојачао југословенски отпор и требало је, уосталом, да буде употпуњен руским обавезама о испоруци оружја и муниције. Једино је брзина немачког наступања онемогућила испуњење тих обавеза. 191.

[9] Слободан Јовановић, записи о проблемима и људима 1941-1944, Београд 2013.190. У делу о Нинчићевој спољној политици Јовановић детаљно објашњава како је Велика Британија уз помоћ чланова владе из редова ХСС саботирала закључивање споразума са владом СССР-а о војном савезу.

[10]  Други светски рат (преглед операција), Војноисторијски институт, књига 2, 41-42. Командант копнених снага је 7.априла издао наређење по коме се, ради рата на Балкану, напад на СССР одлаже за 4-5 недеља.

[11] Од тога 6 дивизија упућених из Француске на Балкан уместо на исток (4. и 8.оклопна, 16. и 20.моторизована, 1.брдска и 79.пешадијска); 6 из Немачке (101. лака, 125., 132., 169., 183. и 197. пешадијска) а са истока је доведена 14.оклопна дивизија.

[12] Вилхелм Кајтел (Wilhelm Kaitel), фелдмрашал, начелник штаба Врховне команде Оружаних снага (Нирнбершки процес): „Желео бих још једном да истакнем како је одлука да се нападне Југославија унела потпуну пометњу у све војне припреме и поступке предузете до тог часа. Нове снаге морале су бити доведене са севера, преко Мађарске. Да није било те наше интервенције на Балкану, напад на Русију започео би много раније. Из те интервенције проистекле су за нас многе непријатности. “

[13] Као што је у својој студији генерал-мајор Буркхарт-Милер Хилдебрант (Burkhardt-Muller Hilderbrandt) навео(у нападу на Краљевину Југосалвију у чини мајора ађутант начелника Главног штаба Копнене војске – војна студија):

„Поход на Југославију, који је до сада постао неопходан, крио је у себи опасност да се почетак“ Барбаросе“ толико одложи да озбиљно нашкоди његовом спровођењу. Због непланираног рата против Југославије одложен је завршетак концентрације снага за „Барбароса“ отприлике за шест седмица – од 15. маја за 23. јуни. Треба, међутим, рећи да би почетак операције „Барбароса“ морао бити одложен и због касног пролећа. Средином јуна било је још доста поплава у долинама река на пољско-руском подручју. Због тога се може рећи да је рат против Русије, да није било рата против Југославије могао почети једну до две седмице раније, али не више.“ Другачије мишљење је имао генерал Лотар Рендулиц (Lothar Rendulic)  који у својој изјави наводи:“ Бавећи се војним студијама после рата , чуо сам разне оцене задоцњења напада на совјетску русију. Већина, међу које спадам и сам, сматра да је за то кривац напад на Југославију.  За колико је недеља тај напад одложио план „Барбароса“, то је веома тешко рећи. Као командант, међутим, не сматрам да су пролећне временске прилике толико неповољан фактор за нападача. Могу бити, чак, повољније за напад него за одбрану, како кад и како где….“. 253.

[14] Примера ради према извештају извиђачке ескадриле Ровел од 22.маја 1941.године примећени су „бескрајни одбрамбени радови (пре свега копање противтенковских ровова) дуђ границе.

[15] Мемоарска грађа:“…На пример, средином маја 1941.године на основу директива Генералштаба, пребацивање неколико армија (укупно 28 дивизија)  из унутрашњости у пограничне војне округе, чиме је започета реализација плана концентрисања и распоређивања совјетских трупа на западним границама. Почетком јуна 1941.године, позвано је на вежбу око 800.000 резервиста, који су упућени као попуна у трупе западних пограничних војних округа и њихове утврђене рејоне.“ 264.

[16] „Ускоро је Генералштаб издао директиву да се у план заштите државних граница унесе низ суштинских измена. То је уследило одмах након окупације Југославије од стране фашистичких трупа. Команди округа било је наређено да знатно повећа састав  трупа које су биле издвојене за непосредну одбрану државне границе….. сећам се 26.априла је стигло наређење да се до 1.јуна формира пет покретних артиљеријских-противоклопних бригада….“ 264.

[17] „На дан 13.маја Генералштаб је издао директиву унутрашњим војним окрузима да упуте трупе на запад. Са Урала је пребачена у рејон Великије Луки 22.армија; из приволшког војног округа пребачена је у рејон Гомеља 21.армија; из северно-кавкаског војног округа пребачена је на линију дуж западне Двине 25.стрељачки корпус а из Забајкала у Украјину, у рејон Шепетовке 16.армија. У току маја птребацили смо из унутрашњих војних округа ближе западним границама укупно 28 стрељачких дивизија и четири армијске управе….“ 265.

[18] Džon Toland: Успон и пад јапанског империја, Загреб 1982.

[19] Подаци о немачким губицима у Априлском рату, у немачким изворима,  дати су обједињено са губицима у кампањи у Грчкој („Подухват 25“ и „операција Марита“). Према најмеродавнијем извору, ратном дневнику Вермахта, под датумом 30.април 1941. године дати су укупни  дотадашњи губици, дакле целе кампање сем напада на Крит. Према тим подацима погинуло је до тада 2.559, рањено 5820 а нестало 3.169 немачких официра, подофицира и војника.

Према подацима преузетим из књиге „Други светски рат (преглед ратних операција) књига 1, страна 511, у издању Војноисторијског института ЈНА, Београд 1957, а која се позива на књигу : „Der Deutche balkanfeldzug 1941. Wehrwissenschaftiche Rundschau; gneral Tippelskirch, 1955, str.64“ у кампањи у Грчкој (без заузимања Крита) немачки губици су били око 5.100 људи (1.100 погинулих и 4.000 рањених и несталих).

У свом говору 4.маја 1941.године Хитлер је као немачке губитке саопштио цифру од 17  погинулих официра и 1042 војника док су се касније појавили подаци о: у КоВ  57 официра и 1050 подофицира и војника и у РВ 15 официра и 84 подофицира и војника који се наводе као укупни губици Балканске кампање али се по свему судећи односе само на операције у Југославији (као и број заробљеника које је саопштио Хитлер).

[20] У самој Хитлеровој наредби-прогласу саопштеном војницима вече пред нападм се изричито каже: „Немачки народ нема никаквих повода да се бори против Хрвата и Словенаца. Од ових народа он ништа не тражи. Али немачки народ жели сада да се обрачуна са оном српском издајничком кликом у Београду….“ или у извештају Кајтелу од  9.априла „Само се још старо-Срби боре. Македонци и Хрвати одбацују оружје“

[21] „Морамо одустати од становишта војничког витештва….Сада је у питању уништавајући рат…Будућа слика држава. Северна Русија припада Финској, Протекторати: источноморавске земље, Украјина, Белорусија……Борба против Русије: уништавање бољшевичких комесара и комунистичке интелигенције….Комесари и људи ГРУ су  злочинци и као такви се морају третирати“

[22] Само један пример је Константин Јермаков, капетан I класе, командир 112. ловачке ескадриле са аеродрома Рожановачка Коса код Куманова који је првог дана рата положио живот у неравноправној борби предводећи своју ескадрилу.

[23] Председник Савеза Козака-учесника Светског рата, пуковник,  Никола Примеров у име Савеза понудио је, 30.марта 1941.године, формирање добровољачког одреда и приложио списак од 178 официра, подофицира и редова. Војни архив, П-17, к-13,1/1.

Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца односно каснија Краљевина Југославија у крајевима где су Срби били под аустроугарском окупацијом дочекана је као спасоносна. Сам краљ Александар као и Пашићева странка у тим деловима прихваћени су радосног срца и раширених руку. Исто тако онај део Словенаца и Хрвата који је реално сагледававао опасност од своје у будућности извесне денационализације у суседним државама, јер су биле католичке са радошћу су ушли у нову државу. Баш они су краља Александра називали ујединитељем осећајући јасно да их је нова држава спасла лаганог нестајања.

Сам краљ највећу опасност за новостворену државу увиђао је од два њена суседа, Мађарске и Италије. Мађарска никад није скривала своју жељу коју и данас истиче њен премијер Виктор Орбан за ревизијом Тријанонског споразума. Док је у Италији била изражена вечита тежња да некако подјарми целу јадранску обалу. Тријанонски споразум је био последњи у низу мировних уговора потписаних са побеђеним државама после Првог светског рата. Само име добио је по месту потписивања, палати Велики Тријанон у Версају, а закључен је 4.јуна 1920. године.

Споразум је регулисао статус и дефинисао границе према суседима поражене мађарске државе. Нескривену велику жељу да ревидирају споразум тиме што ће проширити своје границе на рачун других држава и народа Мађари никад нису могли да сакрију. Зато су покушали за то да искористе и Други светски рат опет приступајући природно тамо где и припадају, агресорима. Тако су мађари на челу са Миклошем Хортијем приступили Тројном пакту под патронатом Нацистичке Немачке. Та политика им доноси тренутне „слатке плодове“. А Мађарска на основу тога за време Другог светског рата успева да прикључе делове Чехословачке, Румуније и Југославије. Тако им погрешна политика доноси за кратко остварење жеља са једне стране. Са друге стране историја им још једном понавља лекцију да се тако могу наћи само на страни губитника, доносећи им још једно растрежњење. (1)

Без обзира на лекције које су добили Мађари ни данас не скривају своје тежње и јасно показују да само чекају да им се отвори нова прилика. Самим Тријанонским споразумом Краљевини СХС тада је припало укупно 63.540 квадратних километара са 4.2 милиона становника. Пошто се Мађарска стално позива на своје сународнике који су тада остали ван граница њихове матичне државе, треба напоменути да од укупног броја преко 3.7 милиона становника нису били Мађари. Дакле на поменутој територији Мађари су чинили једва до 10% становништва.

Њихова злонамерност се јасно може уочити и у томе да се при сваком садашњем поновном помињању стварање „велике Мађарске“ упорно тражи некаква паралела са српским Косовом и Метохијом. Јасно пренебрегавајући чињеницу да је српско Косово и Метохија вековна српска света земља, коју ми нисмо ником отели или се ту неприродно насељавали. Управо су и ту на српском вековном огњишту чињене Србима неправде неприродним насељавањем арбанаса још у време отомана. Што се касније уз подршку комуниста и на крају и Запада наставило, са циљем да се Срби побију, иселе и да им се Косово и Метохија отме.

Вратимо се ипак Краљевини Југославији, Александар I Карађорђевић као румунски зет био је идеалан промотер стварања савеза новостворених држава које ће се прозвати „мала Антанта“ (Чехословачка, Румунија, Југославија). Мада је духовни творац овог савеза заправо Томаш Гариг Масарик. То је управо онај  Масарик који је остао упамћен и по томе да је бранио права Срба и Хрвата. Нарочито за време анексије Босне и Херцеговине од 1908. године. Захваљујући његовој умешности цар Франц Јозеф био је приморан да ослободи Србе оптужене за велеиздају Хабсбуршке монархије. Тако је монтирани загребачки процес у ком су се чуле и опасне оптужбе на рачун Краљевине Србије доживео свој крах. (2)

Политичар, филозоф, социолог, новинар и први председник Чехословачке Масарик искуствено и визионарски је предвидео да ће немачки реваншизам бити највећа опасност за Чехословачку републику. Тада индустријски најразвијенија средњеевропска држава није могла рачунати на то да ће у будућности Немци навикнути на искоришћавање њене индустрије то олако испустити. Ипак, у међувремену до јачања нацистичке Немачке некадашња водећа индустријска област Двојне монархије, као самостална држава  развијала се сада интензивно у свим гранама. Постајући тако један од замајаца европског напретка.

Идеја да се новостворене државе удруже имала је своју јасну како политичку тако и економску логику. Јака индустријска могућност улагања фирми из Чехословачке, спојена уз традиционалну туристичку навику Чеха да летују на Јадрану, били су уз соколски свесловенски покрет пресудни, да се и Александар I Карађорђевић одлучи за савез. Временом ће баш он постати симбол тог савеза. Иако је само седиште било у Прагу, куда су водили скоро сви путеви из Румуније и Југославије, традиционално су следили франкофонску политику. Због тога постају трн у британском увек крмељивом оку, које је безобзирно тежило да се они у Лондону питају за све и свашта.

Јачање индустрије, посебно у Србији за време министровања Стојадиновића, али и значајан помак у експлоатацији нафте у Румунији, скретали су све више пажњу немачких банкара и индустријалаца. Тако временом краљ Александар за запад симбол и оличење „мале Антанте“ постаде личност која изразито смета плановима великих који теже ревизији. Италија није са наклоношћу гледала ни на Александрову отворену бригу за наоружавање југословенске војске модерним чехословачким оружјем.

Уз набавку новог оружја вршена је успешна репарација оружја наслеђеног од некадашње Двојне монархије. Упоредо са тим ишло је и стварање планинских јединица као елитне формације копнене војске. Јачање војске Краљевине Југославије доводи до све већег италијанског  размишљања и окретања ка употреби хрватских сепаратиста усташа. Хрватским терористима, названих украденим српским именом коришћеним за време Босанско – херцеговачког устанка 1875-1878. Наравно они су већ имали и отворену подршку мађарских ревизиониста, предвођених некадашњим адмиралом црно-жуте монархије, Миклошем Хортијем.

Савез терориста Павелића и Михајлова, који су 1929.године у Софији потписали заједничку декларацију против државе Југославије, определио је краља Александра да додатно прида значај удружењу старих четника. Као осведочени познаваоци метода бугарашких комита који су упорно подривали јачање власти у  Вардарској бановини, како се тада звала некадашња Јужна Србија, четници су поново требали да буду она сигурна полуга која чува и штити државу.

Хрватски терористи нису имали практичног искуства, изузев оних који су служили у Великом рату у формацијама названим „ловачке бојне“ (извиђачке јединице КуК пешадије). За разлику од њих  бугарски комити имали су богато „радно искуство“ у ликвидацијама српских жена, деце, свештеника, учитеља и првака, као и грчких такође, из времена отоманске окупације. Свестан ове опасности Александар је подузео јаку дипломатску активност. Покушавао је  да нађе заједнички језик са бугарским премијером, како би спречио настанак заједничке хрватско-бугарске иницијативе.

Чим је обавештен да је у мађарску усташку базу на Јанка Пусти стигла група инструктора из ВМРО, коју је предводио Величко Керин било је јасно шта се спрема. Величко који носи конспиративно име Владо Черноземски сигурно није случајно свратио у камп у Мађарској. Хрватски курсисти ће га звати и „Владо шофер“. Разлог томе је што је био шофер и пратилац Ивана-Ванче Михајлова, вође ВМРО-а, али и оно важније, искусни дугогодишњи ликвидатор! 

После неуспелог покушаја атентата на Александра Карађорђевића у Загребу, закључили су Павелић и Михајлов да је Александра немогуће ликвидирати у земљи. Зато су почели разматрати варијанту атентата приликом посете некој од других држава  јер је он  често путовао. Он је својим честим путовањима покушавао да ојача сарадњу своје земље чак и са некадашњим непријатељима и вишевековним окупаторима. После успешног споразума који Александар постиже са Стамболијским, гневни реакционари у Софији предвођени вмровцима извршили су пуч. Том приликом самом Стамболијском су пре убиства за казну отсекли шаку којом је потписао споразум са Србима.

То је био видљив доказ колико смета ревизионистима политика сарадње краља Александра. Али још више можда показатељ мишљења британских покварењака, јер није марио за њихове покушаје да наметну своје „добронамерне савете“. За то време немачки нацисти, када је Југославија у питању, имали су стицајем околности моћног савезника у Коминтерни. Њено тадашње руководство чинили су Мађар, Аустријанац, Бугарин и Италијан. Тадашњи све већ осведочени српски непријатељи.

Исто тако не сме се заборавити ни чињеница да су усташки атентатори за Француску путовали са чехословачким пасошима и уредним визама. Коминтерна је имала свој центар у Прагу, будно пратећи догађања у „малој Антанти“, те је и та улога у самом атентату још недовољно истражена. Треба напоменути да су те визе издате у генералном конзулату у Загребу, а не у амбасади у Београду.  Значај румунске рафинерије у Плоештију, која је пленила пажњу немачке војске сигурно није занемарљив. Јер су Немци већ увелико стварали стратегију будућег блицкрига у ком тенкови имају водећу улогу. А тенкови без горива тешко би се кретали. Па управо ту чињеницу треба посматрати као пресудну на утицај да донесу одлуку да помогну хрватско-бугарске планове за атентат. Што даје и јаснију слику зашто је  оружје коришћено приликом атентата било искључиво немачко, и то савремено а не неко ратно, трофејно.

Остала је некако недовољно истражена и прича о фаталној плавуши која је пренела оружје до Француске. Неки хрватски историчари тврде да је то Стана Година, супруга америчког мафијаша из Трста, који је тамо водио усташки терористички пункт. Али има и тврдња да је то била љубавница немачког агента из Београда, који је радио по директним Геринговим инструкцијама. Ова друга тврдња је у некадашњој Источној Немачкој чак и филмовано у документарцу „Тевтонски мач“.

Иако је благовремено обавештен о припремљеном атентату, краљ је наредио да се само детаљно упозна француско министарство иностраних послова, верујући у земљу савезницу. Притом одбијајући савет да путује возом до Париза. Намерно је кренуо бродом, да оном дрипцу Мусолинију покаже чији је Јадран, а пре силаска са брода упркос савета одбио је да обуче панцир. Показао је својим понашањем и ставом две карактеристике које Србе историјски прате али и скупо коштају. Уз неоспорну храброст краљ је показао инат али и поновно наивно веровање у лажне западне пријатеље и савезнике.

Атентатору је олакшано на још један начин уместо затвореног аутомобила коришћен је отворени. Што је у односу на јасна оперативна сазнања да ће доћи до покушаја атентата било недопустиво. Тако је и тај потез јасно указивао на осмишљену помоћ како би атентатор лако обавио посао. Сама ликвидација атентатора после убиства, тумачена је као неконтролисани бес масе. Истовремено, убиство министра Бартуа, изразитог противника попуштању нарасле нацистичке тежње за променом у односима, и то француским метком који се разликовао од свих других пронађених на месту злочина, није расветљено.

Чињеница је да британски архиви али ни француски, нису ни данас доступни. Немци су их мало додатно прочешљали после окупације, али све то није изазивало пажњу браварових историчара. Отуд се намеће потреба за детаљним расветљавањем позадине убиства Александра, као прве жртве нацистичко-фашистичких планера. Оних  који су намерили да разоре „малу Антанту“ као стварни ембрион уједињене Европе. Наравно то данашњи политичари у Бриселу не би признали ни у лудилу, јер, како то да један Србим буде међу иницијаторима.

До дана данашњег, одржала се прича о усташком атентату у Марсеју. Није спорно да они јесу учествовали али нису имали они јунака који би припуцао они су одувек знали само да кољу и пуцају  у нејач, жене, старце и ненаоружане цивиле.  Стварни извршилац био је Бугарин, кога ће и македонствујушћи својатати јер је био из Пиринске Македоније. Међутим, плански и намерно, пласираће се песма – „За Радића, Карађорђевића“. Покушавајући да на тај начин величају хрватску улогу у том злочину, уједно популаришући усташке терористе као „осветнике“.

Епилог који је уследио након тога добро је познат свима. Распала се „мала Антанта“ а румунска нафта појила је жедне немачке тенкове док су газили Европу у успешном блицкригу.  Француска политика потпуно је клонула пред Хитлером. „Добри“ Британци су у Минхену даровали своју савезницу Чехословачку на тацни, само да они мирно спавају. Југославија се ипак упркос предвиђања није распала после атентата,чак је вешти Стојадиновић успевао да игра по жици између Мусолинија и Хитлера. Ипак Британци нису дозволили да им се тек тако план изјалови. Зато су све што је Стојадиновић успео да изгради немилосрдно својим захтевима урушили код послушног намесника Павла, који није наставио континуитет Александрове политике.

Четници и српски добровољци који су били ослонац краља Александра, које је плански насељавао у Западној Славонији, у Кумановској котлини, по Бачкој и Банату, по Метохији, били су први на удару  после окупације државе. Мачекови заштитари и усташе почели су геноцид управо убијањем тих патриота. Бугарски окупатори и шиптарски злочинци чинили су исто. А ни муслиманско „хрватско цвијеће“ није изостало иза мађарских фашиста и немачких фолксдојчера, који се окомише на њих!

Наравно,комунисти као ђаци Коминтерне били су шлаг на торти, својим беспоштедним прогоном припадника ЈВуО, као антифашиста, у чијим редовима су били и бројни стари четници и добровољци из Великог рата. Одувек је за запад и њихове пајаце у нашем суседству главни циљ био уништење родољуба и патриота оног главног ослонца Отаџбине, како би спречили поновно уздизање Србије на место које јој припада.

Олује неправде које су нас кроз прошлост шибале направиле су од српског народа само још чвршћу стену, која и поред свог њиховог труда неће попустити. Западни „пријатељи“ су нам већ толико пута показали своје право лице, окрећући нам леђа сваки пут кад је потребно. Толико пута нам је то показано да више немамо никакав разлог ни права за нека нова улагања у та лажна пријатељства. Зато оставимо те „савезнике“ где им је место, далеко од нас. Они и онако су одувек једва чекали да паднемо јер су једино тада могли да нам се приближе. Окренимо се себи и онима који нас нису напуштали када више нисмо имали где.

 „Не читам књиге оних људи који су издали Отаџбину“ 

Владимир Владимирович Путин

Време је и да Срби престану да читају али и да слушају разне издајнике и западне слуге. Време је да из своје прошлости научимо са ким, где и како да градимо своју будућност.

1. sr.wikipedia.org/wiki/Тријанонски_споразум
2. sr.wikipedia.org/wiki/Томаш_Масарик

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ ЈЕ ОВО ПРОРЕКАО

У својој песми „Небеска Литургија“ Свети владика Николај прориче шта ће бити са Србима кад отпадну од Бога:“Још завеза руке у Србина,/ да не смије радит’ ван кулука;/ Нити сести, нити хљеба јести/ без сатанске горде заповести;/ Нити своју децу својом звати, /нит слободно мислит’ ни дисати.“ И то време је дошло. И на наше се очи збива. Девојчица од шест година, Марија Тркуља, одузета је својим родитељима од стране Центра за социјални рад, и родитељи не могу да је виде. Овај застрашујући случај, који још траје, показује куда иде Србија под влашћу ЕУ интегратора и компаније, којих би се, како рече Николај, „марва застидјела и вепрови дивљи посрамили“.(1)

Србију, негда православну земљу, чека страва новог ропства: породица Тркуља је само међу првима на удару. Јер, ова  власт је спремна да широм света продаје нашу децу.(2)

ШВЕДСКИ СТАНДАРДИ ОТИМАЊА ДЕЦЕ

Ви, наравно, сањате о „шведском стандарду“. Ево шта каже Ирина Бергсет, Рускиња којој су у Норвешкој одузели децу, и  која је у својој Отаџбини покренула велику борбу за заштиту породице, о томе како се шведски стандард примењује на децу: “Недавно сам добила документ – извештај од Швеђана. То је извештај о случајевима одузимања деце у Шведској и суседним скандинавским земљама. Реч је о чудној појави. У том извештају се говори да је у Шведској одузето триста хиљада деце од родитеља. То јест, реч је о целом поколењу украденом од њихових родитеља. Научници, криминолози, адвокати, правници – људи са традиционалним вредностима који још увек памте шта је породица била у Шведској – не схватају. Они кажу да се догађа нешто чудно. Догађа се државни погром породице.“(3)

А како је у Норвешкој, такође једној од најбогатијих земаља Европе?

НОРВЕШКА ПРОТИВ МАЈКИ

Рускиње у Норвешкој често заврше живот самоубиством. Јер им одузимају децу. И то на најциничнији начин. Опет Ирина Бергсет: „Говоре вам: ”Ти не правиш омлет по норвешком рецепту. Ти тераш дете да пере руке. Ти шепаш, не можеш да седиш са дететом у песку. Значи – ти си лоша мајка, ми ти узимамо дете!”.  Систем заштите деце у Норвешкој је заснован на претпоставци кривице родитеља. Родитељ је свесно крив. На родитеље се излива море лажи. А све почиње од просте тврдње: ”Ви хоћете да одете у Русију”. И ви не можете то да оповргнете јер имате рођаке у Русији. Или: ”Ви хоћете да убијете своје дете”. Зато што Руси кад се наљуте говоре: ”Убићу те!”

Вас непрестано стављају у ситуацију да морате да се правдате. И ви схватате да је то немогуће. Сами не можете да зауставите норвешку државну машинерију засновану на баснословним наградама за адвокате, сараднике социјалних служби, судије, психологе, психијатре, пријемне родитеље, специјалисте и остале… Награде се дају за сваког узетог плавооког малишана. На жалост, ви немате шансе да спасете свог сина или ћерку од норвешког усвојитељског дома. Ја сам прошла све инстанце норвешких судова. Све је обухваћено, свуда је корупција. Деца су роба. И не враћају их назад.

Све материјале које је руска штампа објављивала о мојој деци је преводио адвокат Барневарна и користио их у корист оптужби на суду. ”Она је луда, штити своје дете у штампи!” На Западу не постоји слобода штампе по питању деце. Немогуће је обратити се друштву. Тамо постоји закон о тајности података, који се активно сада протура и у Русији.“(3)

То се није десило само Ирини Бергсет.

СЛУЧАЈ ПРИКАЗЧИКОВ

Андреј Приказчиков се 2002. године оженио држављанком Норвешке, након неколико година су добили троје деце – Николаја, Сашу и Антона. Све је било добро до момента када је током фудбалског меча у школи један од Андрејевих синова повредио једног норвешког дечака у игри. Упркос томе што су родитељи покушали да среде ситуацију, руководство школе је послало жалбу организацији „за заштиту права деце“ Барневарн. После извесног времена родитељи су добили писмо да лоше васпитавају децу и да им је потребна помоћ. У писму је наведено да је дете „током игре са мамом повредило руку“. Двоје деце им је одузето, и стављена су у старатељске породице. Родитељима је дозвољено да виде дечаке по два сата двапут годишње. (4)   

Све о чему читате је, у ствари, систем. Што је у Шведској и Норвешкој, биће и у Србији. Јер то је озбиљан, темељно постављен, систем, права замка за човека.

У ТОМ ЛУДИЛУ ИМА МЕТОДЕ (ШЕКСПИР)

Наравно да ништа од овога није случајно. Реч је о глобалистичком неототалитаризму који се намеће широм света. Унутрашња култура породице може да постане кочница за формирање новог човек глобализма, роба који ропски ради а затим безумно троши. Савремена одрасла особа у Новом поретку оријентисана је на личну реализацију, на постизање успеха, напретка у каријери, на стицање задовољства; људима не остаје много времена које би посветили породици и деци. Све, међутим, зависи од расположења и тежњи конкретног човека. Увек постоји претња да ће се човек, уморивши се од трке за лажним сјајем играчака за одрасле, које немају никаквог смисла, окренути истинским вредностима, међу којима су и породица и деца. То треба спречити.

Држава у служби глобализма породицу растура причом о „породичном насиљу“. Насиље се тумачи као свако спољашње ограничавање индивидуе. Онда се ствара лажна прича  да, уколико се индивидуа асоцијално понаша, то значи да је и сама била жртва патолошког понашања. Малолетничко насиље појављује се, тврде глобалистички пропагандисти, као последица негативног утицаја средине, а агресивност коју малолетник испољава последица је тога што је и сам био изложен агресивности. Будући да је средина из које човек потиче породица, онда изворе младалачке и дечје асоцијалности треба тражити унутар породице. 

Евроунијатско законодавство, које намећу наши ЕУ усрећитељи, у породици види зону потенцијалне опасности. Породица је територија која је до сада била скривена од јавног посматрања. Ова природна затвореност се оцењује као претња општој хармонији неототалитарног друштва. Уклањање претње мора да значи увођење спољашњег надзора над породицом. То се дефинише као систем откривања породичне нефункционалности у раним стадијумима. У том циљу, најпре се мора добити што је могуће више информација о породици. Свака установа, чија се делатност на било који начин повезује с породицом, оријентише се на прикупљање информација. Треба да се прикупљају не само реалне чињенице, него и да се у добијеној информацији пронађу неки знакови, показатељи нефункционалности, а они ће се затим несумњиво тумачити према кључу који је неповољан за породицу. Посебно се користе различити тестови и анкете за децу, на основу којих се формира мишљење „објективних посматрача”.

ПОРОДИЦА ПОД НАДЗОРОМ

Сматра се крајње пожељним да се законски обезбеди спровођење непосредне провере унутарпородичне ситуације у свакој породици. Опуномоћеном лицу се мора омогућити да спроведе надзор породичног живота, да понуди препоруке или одлуке за његову „оптимизацију” и да, у случају неспремности родитеља да прихвате оно што им се прописује, изведе дете из породице. Идеал Новог светског поретка је хранитељска – уговорна, а не рођена породица. У биолошкој породици, односи између родитеља и деце нису формализовани, а приступ контролних органа ограничен је на неке неуобичајене ситуације. У уговорној (хранитељској) породици, где је дете смештено на основу потписаног споразума, сви односи су правно регулисани, а присуство контролних органа се од почетка подразумева. Што већи буде број деце која су из биолошких премештена у уговорне (хранитељске) породице, утолико ће „транспарентнији“ постати породични односи у целини. Биолошким породицама ће – уколико се већ од њих не може у потпуности избавити – такође бити наметнуте уговорне форме, на пример, споразум између родитеља и контролних органа (такозвани социјални патронат), у којем се утврђују параметри живота детета унутар породице.             

ВРЛИ НОВИ ЧОВЕК

Постојање изграђеног система надзора над породицом, повезаног с контролом органа образовања, дозвољава неототалитарним структурама да у потпуности управљају васпитањем омладине. Требало би бити свестан да је брига о добробити детета само повод, али не и циљ система. Циљ је да се обезбеди несметано формирање новог човека, оријентисаног на „неохуманистичке вредности“ (на моралну и културну аутономију, слободу „самоостварења“, усредсређеност на сопствену индивидуалност, сексуалну разузданост, итд).                                       

У оквирима образовног система, дате вредности се укорењују, а систем надзора спречава покушаје да се оне блокирају унутар породице. У случају да породица не жели да се повинује и да истрајава на порицању неолиберално – капиталистичког система вредности, свуда тоталитарно наметнутог (све је новац, све је уговор, све је слобода индивидуе) њој се деца одузимају и бивају смештена у лојалнију породицу. Примери реалне породичне нефункционалности, који допуштају да се постави теза о опасности породичне сфере као оне која је скривена од пажње друштва, врше функцију почетног импулса који покреће рад читавог механизма. Кроз плаћеничке медије инциденти се проглашавају правилом, а породица, како у својим брошурама тврди Инцест траума центар, опасно место за живот. Суштина система новог антипородичног тоталитаризма није у решавању конкретних случајева, него у тоталном преуређењу целокупне сфере породичних односа.

ПОЗИВ ЧИТАОЦУ

Сада и овде, свим силама, свом вером, свом надом и свом љубављу за коју смо способни, устанимо у одбрану породице Тркуља и свих породица Србије. Нема изговора, нема одступања! Сви смо ми породица Тркуља! Обавештавајмо јавност, шаљимо петиције, протестујмо код народних посланика из нашег краја без обзира којој партији припадају! Качимо причу о отимању деце на Интернет, трудимо се да нам не прође дан да нисмо учинили нешто за оне који су на удару новог нацизма, маскираног у причу о људским правима и ЕУ интеграцијама! Овај текст је позив да се не дамо злотворима који, тобож, брину о нама и нашој деци, а продају нас и изручују туђину! И све то чинимо мирно, ненасилно, концентрисано, не дозвољавајући да нас ништарије у служби Новог светског сатанизма провоцирају како би нас приказали као лудаке и насилнике!

А Бог Који је постао Дете и рекао да пусте децу к Њему, јер је таквих Царство Небеско, Господ Исус Христос, биће са нама! Како рече Свети владика Николај: “Буди храбар и слободан,/ рече Господ Навину./ Ја ћу с тобом војевати,/ само држи Истину.// То и сада Господ збори/ сваком правом Србину:/ Ја сам с тобом, буди храбар,/ и одржи Истину.“

__________________________________________________________________________________

УПУТНИЦЕ (ИНТЕРНЕТУ ПРИСТУПЉЕНО 18. НОВЕМБРА 2017):

1.православнапородица.орг.срб/index.php/apokalipsa/1601-otimanje-dece-u-srbiji-porodica trkulja;православнапородица.орг.срб/index.php/apokalipsa/1602-usaid-otima-decu-u-srbiji-porodica-trkulja; православнапородица.орг.срб/index.php/apokalipsa/1588-nakaradni-zakoni-razaraju-porodice-u-srbiji

2.www.blic.rs/vesti/drustvo/saznajemo-izraelci-ce-usvajati-malisane-iz-srbije/fj93sle

3. srpskaelita.rs/janjicari-novog-doba/

4.fakti.org/globotpor/quo-vadis-orbi/bergset-dolazak-u-norvesku-sa-detetom-postao-opasan

У апсолутно незаконитој судској инстанци познатој као Међународни трибунал за бившу Југославију (МТБЈ), 22. новембра ће бити изречена пресуда српском генералу Ратку Младићу. Рећи да је садржај пресуде унапред познат, не значи ништа. За злогласну „међународну заједницу“ чије је живо оваплоћење МТБЈ (у даљем тексту – хашко судилиште), Ратко Младић је постао злочинац већ у том тренутку када је, остајући веран војничкој заклетви, устао на заштиту своје Отаџбине, Социјалистичке Федеративне Републике Југославије – када је крајем јуна 1991. године био пребачен у Книн (Република Српска Крајина) за команданта 9-ог корпуса ЈНА. Тамо је он не само успео да разблокира касарне ЈНА које су се налазиле блокиране од стране хрватских усташа, него је и прешао у офанзивна дејства узевши под контролу низ важних објеката које су пре тога држали Хрвати.

Своју кривицу он је продубио у мају 1992. године када је био постављен за начелника штаба и команданта Другог војног корпуса ЈНА са штабом у Сарајеву. Наравно, кривицу је продубило не само постављање, него и то што је Младић приступио формирању регуларне армије од припадника Југословенске војске и територијалне одбране из Босне и Херцеговине, као и бораца добровољачких одреда који су се већински састојали од Срба који су се осмелили на „дрско супротстављање“ (у очима „међународне заједнице“) злу, које је потпуно отворено изјавило и продемонстрирало да намерава да уништи српско становништво бивше југословенске републике Босне и Херцеговине. Тада је он и постао Врховни командант Армије Републике Српске (АРС) и то остао до децембра 1996. године.

Може се утврдити да је пресуда Младићу била потписана и изречена званично већ 11. јула 1996. године, када је „међународна заједница“ у лицу хашког судилишта, издала налог за хапшење српског националног хероја.

* * *

Ратко Младић је био приморан да се повуче у истинску илегалу после хапшења и изручења у Хаг Слободана Милошевића, у лето 2001. године. Отворено прозападно руководство Србије кренуло је у истински лов на Младића. Довољно је рећи да је за његову главу расписана награда од 1 милион евра. У октобру 2010. године за „информацију која би помогла хапшењу Младића“ одређена је већ награда у висини 10 милиона евра. Колонизатори и њихови сатрапи су увек високо ценили главе бораца за слободу и независност.

Несумњиво да су сарадници и присталице генерала из безбедносних ресора и специјалних служби помогли Младићу да избегне хватање и испоручивање Хагу, које би без њихове помоћи било неизбежно. Током 2006. године разоткривена је група грађана која је организовала у Београду мрежу за подршку националном хероју, који је био принуђен да се скрива од иностраних „ловаца за главама“ и српских колаборациониста.

Несумњиво да је подршка управо из структура специјалних служби дозволила генералу да остане на слободи тако дуго време. Схема дејстава присталица Младића из специјалних служби била је веома проста. Информација о предстојећој операцији за хватање генерала, пошто је откривено место његовог лоцирања, процурила би у медије. Генерал би добио сигнал и једноставно би муњевито мењао место сакривања.

Тим пре чудно изгледа историја његовог хапшења 26. маја 2011. године.

У другој половини маја 2011. године, низ српских и српско језичких листова саопштили су да је београдска врхушка дала „зелено светло“ свим специјалним службама за почетак опширне акције потраге за Ратком Младићем. Између осталог, српско језички франкфуртски портал „Вести онлајн“ је саопштио да у тој акцији први пут треба да узму учешће и сарадници западних специјалних служби.

Неколико неименованих извора „Вести“ су саопштили издању о најширој акцији у потрази за Младићем и навели су два могућа датума за које се спрема „завршно решење питања“ о Младићу. То је 6. јун, када главни тужилац МТБЈ Серж Брамерц буде наступао у УН са извештајем о сарадњи Србије и Хашког трибунала, и то је септембар, када руководство ЕУ буде разматрало кандидатуру Србије за „зближавањем са ЕУ“.

Тих дана су и београдске „Вечерње новости“ такође писале о значајном интензитету у потрази за генералом.

На тај начин је Младић био поново информисан да су га открили. Због чега он није променио своје место скривања, као што је то радио и раније? Да ли су само старост и болест одиграли своју улогу? Или се нашао неки „добронамерник“ који је наговорио човека са подривеним здрављем да се преда. Онда уз какве услове? Ја могу претпоставити, чак утврдити, да је ту било и уцена по питању живота генералових рођака. Неко је наговестио генералу да ће, уколико он поново побегне или примени оружје (које је имао са собом приликом хапшења), погинути неко од његове најближе родбине. Та судбина би чекала и човека блиског Младићу уколико би он разгласио чињеницу са уцењивањем. Пошто је 1994. године преживео убиство своје 23-годишње кћери, Ратко је, по тој логици, био принуђен да се покорно сагласи. Тешко је наћи друго објашњење онога што се десило ујутро 26. маја у селу Лазарево.

* * *

После хапшења и затварања генерала у затвор хашког судилишта, јавност је покушавала да створи комитет за заштиту Ратка Младића. На жалост, на фону изјава представника МИД РФ о томе да се они надају на „праведно разматрање предмета“, покушаји стварања таквих комитета су у најмању руку изгледали као некакав нејасан сан, посебно када се један од учесника руског комитета, посланик Државне Думе Русије, заклео да ће „довести у Москву Младића жива и слободна“. Истовремено, сарадник руског стратешког института који се сматра водећим, којим је руководио бивши обавештајни генерал, недвосмислено је изјавио: „Ја не скидам са Ратка Младића одговорност за то што је починио. Хашки трибунал несумњиво има шта да му предочи“. Самим тим је још једном формално легитимизован незаконити судски орган. nasledie.ru/node/5122

Штавише, представник РФ у СБ ОУН ни једном није гласао за затварање хашког судилишта, сваки пут се уздржавао при гласању о продужетку „пуномоћја МТБЈ“. Последњи пут је таква одлука прошла у децембру 2014. године. Оштро негативну оцену читаве двадесетогодишње позиције руских дипломата по питању МТБЈ дали су 27. марта 2013. године, посланик К. Затулин и правник, стручњак за међународно право А. Мезјајев.www.materik.ru/institute/tv/detail.php?ID=16204

* * *

Садашње кривично право у Европи је толико хумано, да ће предвиђени за најстрожу казнену меру, херој српског отпора Ратко Младић, добити веома људску „доживотну робију“, попут данас већ покојног његовог најближег сарадника и заменика генерала Здравка Толимира.

Пресуда српском националном хероју ће бити не само завршно оверавање печатом у сведочењу о „несумњивој кривици“ Срба у распиривању „најстрашнијег европског рата ХХ века“ и у спровођењу „најстрашнијег покоља после Другог светског рата“. Сценарио предвиђа постављање ултиматума Србима – или ћете се ви одрећи од својих врлина оличених у Младићу – части, достојанства и идентитета – истовремено га признајући заједно са целом „међународном заједницом“ као „крвавог касапина, злочинца број један“ југословенских ратова, или… Међутим, никаквог „или“ неће бити. У српским уџбеницима историје Ратко Младић ће бити представљен управо као ратни злочинац. И ако услед разумљивих околности руководство Републике Српске (РС) себи не дозвољава да се сагласи са одлуком хашког судилишта по предмету држављанина РС и првог председника земље Радована Караџића, то, како ће се понашати званични Београд у односу према држављанину Србије Ратку Младићу, буди много више стрепње.

Но, оно што је најважније, 22. новембра се доноси пресуда последњем вођи отпора америчком хегемонизму у свету, који је још жив. Младић је не једном у својим интервјуима приказивао себе као доследног борца против америчког диктата у свету, као борца против агресивног ширења НАТО пакта. У свом последњем обраћању „Руским пријатељима“ он је писао да је рушење СФРЈ које је починио НАТО први корак светске америчке агресије, чији је крајњи циљ – овладавање целокупном територијом Евроазије.

Но, он је на то упозоравао још од самог почетка рата у Југославији, када се још није догодио 24. март 1999. године, када још нису били разорени и згажени Ирак и Либија, када НАТО авиони још нису били на сат лета до Москве.

Нису хтели да слушају, одбили су да подрже, нису хтели да спасу… Сада немојте говорити да вас нису упозоравали!

„Ја сам увек био обичан српски православни војник, који је морао да живи у немирна времена и који је, заједно са својим народом и војницима, морао да одбија западну агресију, тежњу Запада ка туђим територијама и новој колонизацији“.

Ратко Младић, 5. фебруар 2013. године.

Запад упорно понавља бајку о „владавини права“. Док декламују напамет научену рецитацију сви који из Брисела кроче у Београд иако лепо избељених зуба доносе само црна саопштења. Нити знају, нити хају, што толике лажи изговарају, опет ће они своје покварене зубе да избеле. Те њихове лажи за оне обавештене Србе нису новост. Већ више од једног века све је јасно доказано и на примеру српских патриота из Сарајева.

Од полувековног јубилеја Сарајевског атентата, почело је упорно планско лагање. Покушавају тако  да сакрију правно насиље у „претечи ЕУ“ – онако како данас  радо зову Аустро-Угарску.  Тврде они да је то била правно уређена држава. Наводно европски пример поштовања владавине права. На њихову жалост српски пример их у томе тако лепо разобличава. Зато и заслужује да се изнесе још једанпут за оне необавештене.

Када су европске силе 1878. године договориле окупацију БиХ, већ су се увелико лоше играле поштовања права. На Берлинском конгресу орочили су тај свој експеримент на тридесет година. Биће вероватно да је још тада утицајни аустријски канцелар све израчунао. Поготово да ће се тo навршити тачно на шездесет година владавине милога им цара Франца Јозефа II.

Не чуди онда одлука о анексији БиХ  донета управо те 1908.године. Био је то само већ припремљен и чекан поклон драгом владару. Наравно без  сагласности Срба као оних правих домаћина у БиХ. Додуше ни „царски народ“ Мађари нису баш били ради да подрже ту великоаустријску намеру. Зато њихов парламент и није дао сагласност на ту дворску играрију. Криза која је потом избила, показала је дубоко неслагање и царске Русије са тим правним насиљем. Ипак искоришћен је започети процес реформи и наоружавања руске војске након руско-јапанског рата у Индокини. Процес који је још недовољно опорављену Русију условио да се вербални сукоб не радикализује.

Плански су потом у Двојној монархији наметали причу о „анектираној БиХ“, као почетном експерименту преумљивања и анестезирања Срба. И поред свих тих насилних преумљења и „анестезија“ Срби су ипак показали хомогеност са обе обале Дрине. Толико су Срби забринули царевину, да је аустроугарски генералштаб одмах сачинио план агресије на Србију. План је садржао и намеру да се онако успут стигне и до Солуна. Покушавајући да то изведу без оружаног сукоба са Отоманском империјом. Сматрали су да је то могуће постићи планираним наметањем „неопходних реформи“ и „демократизацијом“ султанове тираније. Рачунало се наравно да се то све изведе уз отворену подршку великогерманске политичке елите и подршку врха немачке војске.

Срби у БиХ су тада јасно увидели да се парламентарном борбом неће успети ослободити аустријског јарма. Зла које је само наследило и наставило континуитет оног отоманског којем су Срби били изложени пре тога.  То рађа идеју утемељену у искуствима Манцинија и „Младе Италије“, који су заговарали атентат као облик политичке борбе. Нарочито се то односило на окупиране земље, што је БиХ тада и била као и Италија пре стицања своје независности.

Група младих и школованих патриота на челу са Владимиром Гаћиновићем, изнедрила је тако „Младу Босну“. Они су првенствено с почетка упорно покушавали да наметну демократски дијалог о преуређењу БиХ. Али уз јасне намере да док год су под окупацијом користе и радикалније методе политичке борбе, ако је то неопходно. Тако се на Видовдан 1914.године огласио Гаврило бесмртни, са својим „принципом“ за окупаторе. Доказујући да живот ипак не могу да планирају нељуди и злотвори, што окупатори свакако јесу. Колика год да је моћ зла и како год да су све испланирали у стварности ће на крају добити лекцију коју су пропустили да науче. Лекцију да се Српски слободарски народ никаквом силом не може држати под јармом а још мање у ланцима.  

Нажалост многима ни то није било довољно да схвате и да покушају да се бар мало промене. Тако је и тада великоаустријској  ратној камарили оличеној у лику престолонаследника Фердинанда, који је био њихова узданица судбина одредила другачији пут. Није то био свакако онај пут који су они прижељкивали и планирали. Живот им је послао нову лекцију као још једну горку пилулу коју ће морати да прогутају јер се још увек нису ослободили свијих империјалистичких болести.

Наравно одмах након тога се показала та „владавина права претеће ЕУ“ у свом правом светлу.  Да би се учврстила централна власт, одмах је уведена војна управа у БиХ. Тиме су  суспендовани сви цивилни закони који су регулисали верске, националне и грађанске слободе.Тако је створен простор да отпочне невиђени прогон Срба, као наводних „издајника“. Била је то заиста страшна „издаја“. Срби су се борили у својој Отаџбини против окупатора, да би изборили основно право на живот, право на слободу. Како су смели тако нешто и да помисле када им запад није то право одобрио.

То доводи до нове „демократске“ одлуке да се ухапшеним атентаторима суди пред већем војног суда. За то је одабрана једна сарајевска касарна у којој је наравно било забрањено присуство публике. Ипак се одлучише да оптужени морају имати бар некакве правне браниоце, да се задовољи форма, колико толико. Покушавајући бар тако да спрече т.ј. смање касније прозивке за кршење основних права и принципа.

Судбина се ипак поиграла са планерима те судске фарсе. Показујући им поново да није баш све у њиховим прљавим рукама. У Сарајеву се затекао млади адвокат-приправник Рудолф Цистлер. Он је после положеног испита дошао на позив свога друга, чиновника земаљске управе. Надајући се да ће лакше добити државну службу у тој провинцији. Та одлука га је одједном довела у центар тада најважнијих догађаја.

               Цистлер је заинтересовано пратио развој ситуације након самог атентата. Верујући у  право, а жељан посла и доказивања одмах се пријавио за браниоца самих  атентатора. Тада је чак и његов пријатељ веровао да је то само младалачки хир и жеља за славом. Нису га схватали сасвим озбиљно, што га је кандидовало и потпуно одговарало западној „владавини права“. Нису веровали да ће то бити један одговоран приступ поштоваоца стварне владавине права.

Цистлера није интересовало што је без двоумљења ово било само једно монтирано суђења и велика фарса. Судско веће радосно је прихватило његову жељу да буде браниоц, као дар са неба. Рачунали су ем наш човек, ем нема никакво искуство у одбрани, таман ко наручено. Оптужени ће формално имати правника али не и браниоца. Тако је без проблема именован за браниоца Вељка и Васе Чубриловића, Неђе Керовића и Иве Крањчевића.

 Међутим, Цистлер иако млад  и неискусан је врло вешто поставио своју одбрану. Доказујући ставку по ставку да не постоји законска одлука о анексији. Те је стварни статус покрајине и реално и правно окупациони. Тако је заправо обарао основу тезу оптужбе, бранећи све оптужене за лажну „велеиздају  са намером отргнућа БиХ из Монархије“.

У окупираној покрајини, не може бити расправе о велеиздаји домовине, то искључује једно друго, доказао је Рудолф Цистлер. Тако тврдња из оптужнице није основана те је за суђење заправо надлежан цивилни суд. Који би требало да утврди кривицу за атентат и то малолетнику. Није успео ни притисак Аусто-угарске да СПЦ изда за Гаврила лажну крштеницу како би му се судило као пунолетном.  Надлежни свештеник СПЦ  није прихватио захтев да лажном крштеницом сачува свој, а угаси Гаврилов живот. Православци ипак верују само у један суд а то је онај Небески, тај суд засигурно није у контроли западне „демократије“.

              Оваква одбрана младог правника, разгневила је војне и цивилне власти у Сарајеву, па они напујдаше франковачку руљу на Цистлера. Кога су због тога након његове завршне речи морали најпре да сакрију у згради касарне – суда. Да би га потом изнели у дрвеном бурету кроз двориште. Јер је то био једини начин да избегне линч огорчене руље која га је чекала на службеном излазу. Тако се показало како европска „демократија“ дрвеним буретом брани некакву њихову владавину права.

Цистлер је хитно протеран из Сарајева. Игром судбине преживео је рат. Вративши се поново у Сарајево, где је наставио своју каријеру, поштован и омиљен у тој средини. Међутим, чим је проглашена НДХ, опсетише се некадашњи франковци а тадашње усташке главешине да потраже браниоца тог „злочинца Гаврила“. Немачки окупатори већ су уклонили спомен-таблу са именима родољуба, која је јасно упозоравала да се Срби никад не предају.  За то време су хрватски домољуби заливали стопе на месту где је стајао српски родољуб онда када је и дефинитивно разјаснио Фердинанду ко је домаћин, а ко окупатор у Сарајеву.

Цистлера су извукли из стана у Загребу где је тада живео, и затворили у подрум дворца Керестинец. Дворца који је  већ био претворен у усташко мучилиште Срба и Жидова. У њему је још раније   загребачка бановинска полиција интернирала истакнуте антифашисте по налогу Влатка Мачека. Оне који нису били за сарадњу са усташама, као противници браварове фракције у КПХ. Супруга Рудолфа Цистлера, срећом за њега била је Немица. Она се обраћа директно немачком окупационом команданту у Загребу, молећи за живот свог мужа и то као аријевца. Што је био довољан разлог и пресудно да се немачки управник заинати, и докаже ко је ту ипак главни!

Али, и он се поприлично намучио док је успео. Није било лако отети га из руку тадашњег председника хрватске владе у Загребу моћног Николе Мандића. Гле чуда, некадашњег члана судског већа из Сарајевског процеса. Добрано измученог Цистлера, и његову супругу добронамерно су посаветовали да се што пре удаље из Загреба, јер ноћ нема сведока.

Преживевши тако трајање НДХ, принципијелни Цистлер је као бранилац у судском процесу после Другог светског рата заступао оштећену швајцарску фирму. Компанију којој су браварови пулени отели рудник боксита у Међугорју (Херцеговина). Зато га сада комунистичка власт осуђује на седам година робије за наводну сарадњу са Немцима. Ипак упорни Швајцарци га успевају ослободити, после неког времена. Ни тада не напушта Сарајево које је поред свега толико заволео. Живео је потом повучено до своје смрти. Објавивши само неколико запажених текстова о одбрани у Сарајевском процесу, и примерима правног насиља оптужнице.

Цистлера данас у ЕУ  ни не помињу. Нису им баш лепе успомене на ту судску претећу Хашког трибунала. У Сарајеву данас су поново уклонили таблу која је сведочила о родољубима за које слобода није имала цену. Залили су и стопе бесмртног Гаврила, покушавајући да сакрију ко су прави домаћини у БиХ. Наравно „хулигани“ свако мало случајно оштете гробницу Видовданских хероја. Али то је све демократско право различитости, казаће острашћено разне тете из НВО „Мајке Сребренице“ или једна дрчна баронеса из Лондона. Важно је да они припремају нове лажне оптужбе и предлоге за резолуцију о „српској геноцидности“.

  Могу тако да се понашају јер су им главе очито празне па им је онда лако глупостима напунити уши. Опет су заборавили су лекцију коју су одавно морали да науче.Морају само да буду свесни да то што руше табле са именима српских родољуба, то што покушавају да прикрију трагове својих злочина заливајући стопе српских родољуба неће им бити од помоћи. Срби ће им свакако показати да нису изгубили своје „принципе“. Да умеју да препознају и пронађу и стопе и свој пут без обзира како га злочинци покушавају сакрити. Појавиће се засигурно и неки нови Цистлер који ће им поново аргументовано зачепити лажљива уста. Будимо стрпљиви, али и надајмо се се да на то нећемо још дуго да чекамо. 

слика https://www.in4s.net/rudolf-cistler-sve-kipi-osvetom-mrznjom-prema-atentatoru-narodu-kojem-pripada/

Чим је аустроугарска влада упутила ултиматум Србији, започело је у Босни и Херцеговини хапшење и интернирање српског цивилног становништва. У пограничним срезовима према Србији и Црној Гори аустроугарске власти су муњевитом брзином извршиле мобилизацију да би тако предуприједиле било какав покушај отпора или побуне. Затим су почели масовна хапшења и интернирања становништва у унутрашњост или у злогласне логоре широм Монархије. Најпознатији аустроугарски логори за Србе били су Арад, Коморан, Шопроњек (Нежидер), Кечкемет, Туроњ и други широм Монархије, а у Босни Добој, Жегар код Бихаћа и многи мањи логори. Тако је прве концентрационе логоре на тлу Европе формирала Аустро-Угарска 1914. године за Србе, чак и за жене и дјецу. Према непотпуним подацима из 1918/19. године у арадском логору било је 3323 особе из Босне и Херцеговине, осим Сарајева, за које нису достављени подаци, а В. Ћоровић наводи податак о 5500 сужњева од којих је скоро половина помрла у логору. Први транспорт од око 600 Срба: људи, жена и дјеце, већином српских породица претходно експатрираних из Босне и Херцеговине, а које су похватане послије Макензенове офанзиве на Србију и Црну Гору и нешто србијанских војника, отпремљено је у добојски логор 27. децембра 1915. године. До краја рата, само кроз овај логор прошло је преко 45.000 људи, жена и дјеце из Босне и Херцеговине и Србије. Живећи у нељудским условима, интернирано становништво је масовно умирало изложено сваковрсним тортурама, тешким физичким пословима, глади, невремену и заразним болестима. Према подацима које износи В. Ћоровић, само у току једног мјесеца, априла 1916. године, у добојском логору умрло је 643 дјеце, а према забиљешкама свештеника Славка Трнинића у току 1916. и 1917. године у овом логору сахрањено је преко 1000 дјеце испод десет година старости. Према непотпуним и фрагментарним подацима, у Шопроњеку је једно вријеме било преко 8000 логораша, у Бихаћу око 8000, у Требињу преко 2500 и тако даље.

Да би што боље очистиле погранични појас од српског живља, аустроугарске власти су један дио становништва депортовале у унутрашњост, а један дио протјерале. По наредби Земаљске владе од 7. октобра 1914. године искључени су из поданства и конфискована је имовина онима који се без дозволе босанске владе налазе у иностранству, а ако су под сумњом да раде против Монархије. Та мјера посебно је погодила све оне који су побјегли из Босне и Херцеговине након офанзиве српске и црногорске војске. Породице тих људи протјериване су преко границе без игдје ишта. Само у требињском крају протјерано је становништво из 952 дома, опљачкано 619 кућа, попаљено 400, а у затворе и логоре отјерано преко 5000 лица. Перо Слијепчевић је израчунао да су за само мјесец дана аустроугарске власти протјерале из Босне и Херцеговине 5260 српских породица и конфисковале им имовину. Све ове мјере имале су и дубљу позадину и сежу још у вријеме од прије окупације Босне и Херцеговине од стране Аустро-Угарске, а коријени су им у настојању аустроугарских власти да дуж Дрине што више ослабе српски етнички елемент, а оснаже католички и муслимански, како би на тај начин и физички раздвојиле српски народ с једне и друге стране Дрине. Рат је аустроугарским властима пружио јединствену прилику за етничко чишћење Подриња и Источне Херцеговине од српског становништва. Осим тога, одлуком да један дио конфисковане имовине Срба може бити подијељен „лојалном“ локалном становништву, доносио је нову међусобну мржњу између православних с једне те муслимана и католика с друге стране. Поред тога, муслиманско становништво дуж Дрине и из Новопозарског санџака, које се борило на страни аустроугарске војске приликом њене офанзиве, бјежало је или је пресељавано по Потјорековим наредбама у унутрашњост из такозване „ратне зоне“, приликом наступања српске и црногорске војске на те просторе. Ратне операције на том простору умножавале су патње цивилног становништва, а поготово што су наступање црногорске војске понегдје пратиле пљачке и паљевине, а понекад и одмазда над заосталим муслиманским становништвом, посебно шуцкорима и њиховим породицама. У почетку је Потјорек био против досељавања муслимана из Новопазарског санџака у Босну и Херцеговину, али је убрзо у томе увидио могућност дефинитивног рјешавања српског питања у Босни и Херцеговини и то насељавањем ових избјеглица на имања протјераних српских породица из Подриња.

Да би у потпуности обезглавили и национално дезоријентисали српски народ у Босни и Херцеговини Аустро-Угари су схватили да му, прије свега, морају уништити интелигенцију. Први се на удару нашао национално ангажовани дио интелигенције, на чијем раду су почивала културно-просвјетна, спортска и омладинска удружења као носиоци просвјетног, културног и друштвеног уздизања народа и борбе против свеопште заосталости и сиромаштва. Први су, наравно, били политички експонирани Срби, а посебно припадници средње националне генерације и омладинци. Већ првих дана рата ухапшени су сви они који су на било који начин били политички и национално ангажовани, па чак и муслимани који су се у националном погледу осјећали као Срби.  У прво вријеме они су служили као таоци, да би затим некима било суђено на велеиздајничким процесима, а неки су одведени у већ помињане злогласне логоре. Свој живот у злогласном логору у Араду завршио је и идеолог „Народове“ групе Ристо Радуловић. У арадском логору умро је и Авдо Сумбул, секретар „Гајрета“ и један од истакнутих Срба муслимана, као и многи други истакнути појединци. Из истих разлога, страдали су масовно и православни свештеници. Од 343 парохијска свештеника, колико их је тада укупно било, послије атентата 1914. године седморица су стријељана, 56 је оптужено или осуђено, 156 је отпремљено у логоре или узето у таоце, што значи да је више од 65% православних свештеника у БиХ изгубило слободу, а тортура над њима настављена је и у току рата, па је тако ријетко који српски свештеник остао на слободи.

Међутим, српска интелектуална и политичка елита у Босни и Херцеговини највише је десеткована серијом велеиздајничких процеса. Најпознатији је био Бањалучки велеиздајнички процес против 156 најугледнијих Срба из Босне и Херцеговине. Процес је трајао од новембра 1915. до априла 1916. године, а на њему је суђено седморици чланова Сабора, 24 професора и учитеља, 21 свештенику, осморици студената, а остали су били трговци, чиновници, и угледни сељаци. Оптужница их је теретила за сарадњу са Народном одбраном чији је циљ био уједињење Босне и Херцеговине са Србијом. Као коловође су оптужени Васиљ Грђић и Саво Љубибратић, а као чланови и повјереници Народне одбране у БиХ, још 121 оптуженик. Посебно је суђено руководству СКПД „Просвјета“ као и руководству осталих српских културних, просвјетних, привредних и спортских организација. Чак 16 оптужених, на челу са Васиљом Грђићем било је осуђено на смрт, 81 на робију, а 51 оптуженик је био ослобођен. Осим овог процеса одржана је и читава серија других велеиздајничких процеса, укупно 17, на којима је суђено различитим генерацијама и различитим социјалним структурама српског народа у Босни и Херцеговини. Серија судских процеса није заобишла ни средњошколску омладину. Први процес одржан је ђацима у Бањој Луци и на њему је суђено 27 ђака, двојици професора и директору школе. У Сарајеву је 1915. године, на казну затвора од 1 до 12 мјесеци, осуђено 8 омладинаца и 2 грађанина из Мостара. У Травнику је одржан највећи процес против школске омладине на коме је 65 омладинаца суђено у предмету против Виктора Рупчића и другова, а у Бихаћу је суђено 40 ђака тузланске гимназије у процесу Тодору Илићу и друговима. У Травнику је, такође, суђено десеторици припадника Српско-муслиманске организације, коју су чинили српски оријентисани ђаци муслиманске вјероисповијести. Групи омладинаца из Требиња суђено је у Тузли. Осим припадницима средње и омладинске генерације Срба у Босни и Херцеговини суђено је и старијој генерацији бораца за црквено школску аутономију, а међу њима и „оцу Босанске Виле“ Николи Кашиковићу и његовим синовима, затим Григорију Јефтановићу, а 1917. године и Војиславу Шоли. Ови процеси, осим практичног обезглављивања српског националног покрета имали су и своју политичку позадину, али и практични циљ да се за избијање рата оптуже српске националне организације из Босне и Херцеговине, а преко њих, доказујући директну везу са Србијом, да се за избијање рата оптужи Србија.

Дакле, ово су све били начини на које је Аустро-Угарска монархија проводила своју „цивилизаторску“ мисију у Босни и Херцеговини и на Балкану.