Баш зато што је српски национализам чиста и неискварена мисао, она запад плаши. Светосавски завет је оно што код њих изазива паничан страх, то је она ватра које се плаше, онај пламен у коме њихово зло не може да опстане. То је исто тако пламен који се никад неће угасити. Она ватра која све нечисте душе које јој се приближе сагори. Знајући ту истину покушавају да нас успавају, заведу, бар на тренутак одвоје од српства и светосавља. Када би то успели, могли би слободно и самоуверено да нас нападну и униште. Тај проблем покушавају вековима да реше и премосте, покушавају да пронађу прави моменат да нам се на силу наметну.

 Наивне упорно убеђују да је национализам нешто страшно, нешто неприродно. Можда се то и може рећи за њихово поимање национализма. Односно за шовинизам који они носе у себи а желе да га представе као национализам. Тај западни осећај шовинистичке надмоћности, проткан презиром и нетолерантношћу ка другима је нешто чему су Срби вековима изложени. Срби су увек били жртве тог нељудског и нечовечног приступа и он нема никакве везе са светосавским осећањима.

 Српски национализам је светосавље и њега може имати само чиста и неискварена душа. Светосавски је волети своју Отаџбину више од других држава. Светосавски је волети свој народ више од других народа. Ова осећања не искључују него подразумевају правдољубивост, толеранцију, искреност и часност ка другима, јер без тога не би више била светосавска. Свако друго размишљање може се само подвести под лицемерје, јер онај ко не воли себе и своје не може волети ни друге.

 „ Господо српска, браћо и сестре, у Христу Богу. Ево зашто је тешко бити Србин. Ево шта је то српски национализам:

То је рам у коме је икона Христова.

То је дом у коме је Христос домаћин.

То је брак у коме је Христос благословитељ.

То је село и град у коме је Христос начелник.

То је држава у којој је Христос Цар.

То је уметност у којој је Христос чаробник.

То је школа у којој је Христос учитељ.

То је црква у којој је Христос првосвештеник.

То је борба у којој је Христос војсковођа.

То је страдање у коме је Христос главни страдалник.

То jе мука, где се Христос мучи кроз невину децу.

То је мрак у коме је Христос једина свећа.

То је робовање које је издржљиво само са Христом.

То је устанак против неправде са барјаком Христовим.

То је победа с певањем: Христос Воскресе!

То је песма која Христово име слави.

То је весеље где анђели Христови са људима играју.

Шта је то српски национализам ?

То је ткиво историје српског народа коме је основа Христос,

 а потка свеци и светитељке и јунаци, мученици Христови.

То је молитва до последње сузе и последње капи зноја.

То је пост док очи не постану двапут веће.

То је жртвовање за Христа и свега имања и себе сама.

То jе снежна чистота у девичанству и анђелска верност у браку Христа ради.

То је срећа у самоћи, срећа у браку, срећа у друштву, срећа у побратимству,

срећа у колиби, на престолу, срећа у оба света у име Христа Бога.         

 Ево због чега је речено да је тешко бити Србин.

А то је речено комшијама српским и издајницима српским, којима је национализам рам у који они стављају другу слику, коју им противници Христови гурну у руке.“

 Владика Николај Велимировић

Треба ли и смемо ли онда да се кријемо и да у себи сабијамо свој српски национализам. Не, ми требамо њиме да се поносимо. Неопростиво би било да заборавимо речи нашег светог владике српског. Знао је свети владика Николај да једино српски и руски братски и јединоверни народ имају такву историју. Знао је да су највеће жртве за веру и Отаџбину поднели Срби, Руси и Јермени. Знао је владика али ми смо ти који не смеју да забораве своју историју пуну борбе за истину,страдалништва за правду, сужањства за Христа Бога. Не смемо да заборавимо часну прошлост и, понашајући се по истим мерилима, морамо и будућност оставити на понос потомцима.

 Морамо бити спремни да се одупремо западним лажима и притисцима. Зашто би пред крсташима и инквизиторима данашњице крили свој национални идентитет ? Смемо ли се склањати испред њих? Зар ће нас њихове нове претње уплашити толико да се одрекнемо себе? Можда би им то успело са неким другим народом, али не и са народом Светог Саве. Пролазио је овај христолики народ и до сада кроз сва њихова мучења и није посустао. Не плаше се Срби њиховог звецкања оружјем, звецкања ланцима, њихових санкција и претњи. Не плаше се Срби, јер им је душа испуњена вером. Испуњена је српска душа национализмом, истином и љубављу, таквој души се не може претити.

 Национализам је свест о припадности одређеној нацији, поседовање националног духа, родољубље, патриотизам. Србин поседује тај национални дух и никад се неће одрећи својих предака. Не би се ови нови крсташи и инквизитори трудили да нас натерју да се одрекнемо српског национализма да то нису највредније и најчистије вредности и осећања. Западним каубојима је то добро познато и с обзиром да они немају на шта да се поносе, а не могу да поднесу боље од себе, циљ им је да нас натерају на грешку. Жеља им је да национализам прикажу као ману, да сакрију истину да је то осећај поноса на своје претке, на своју Отаџбину. Упорно покушавају да сакрију истину да је национализам љубав, спремност на жртвовање за своју мајку Отаџбину и да за оне искрене и часне не представља никакву опасност. Они који имају страх од српског национализма су они који се плаше верујуће, искрене, часне, пробуђене нове Србије.

НОВА СРБИЈA

Ја имам визију нове Србије,

са оном славом из старије’ дана,

гдје ни један човјек заборављен није,

гдје су дјеца безбрижна, срећна, насмијана…

Ја већ јасно видим, да се из сна буде

уснули: храброст, правда и поштење.

Видим да старе и безвољне људе

смјењује, свијетло, ново покољење.

Видим како стид се међу људе враћа,

доносећи са собом понос, поштовање…,

како сваки човјек усправно корача,

како је преваре и биједе све мање,

како жена образ чува породици

и како за дјецу, своју, све жртвује,

како се цијене: сељаци, радници…,

како се земља воли и поштује.

Видим како ничу нови великани,

коријени јаки пуштају изданке,

видим како нестају мозгови испрани,

туђинске: вјере, школе, књиге, банке…

Видим слободу,

нашу власт…,

а они нека оду

бестрага, у пропаст!

Ако, можда, неко, не вјерује мени,

нека сам погледа – сви су пробуђени!

 Горан Полетан

 Знају они добро да ће нова пробуђена Србија вратити истину тамо где јој је и место и од тога их је страх. Не могу они да поднесу истину. Истина је оно што им смета, што их плаши. Јер истина искључује лаж, отимање, користољубље ,превару… Све оне вредности на којима су они створили своје државе, своја друштва и своје нације. Не брину они више за последице, не размишљају ко су постали, зло их је потпуно обузело. Они само интуитивно осећају опасност од искреног и правдољубивог национализма једног христољубивог народа. Предосећају да ће их вера, љубав и истина победити. Морамо им овај пут признати да их осећај не вара.

 Не увиђају они своју основну грешку: да никада нису прво размишљали о својој Отаџбини, да је прво требало своју земљу да направе бољом и праведнијом. Они су, уместо тога, увек били сконцентрисани на туђе. Увек су свој живот желели да проведу на туђој муци, једино о чему размишљају је како да отму оно што су други стекли. Зато им и смета српски национализам – јер он то неће дозволити. Запад нема припадност осим материјалне, и једини циљ им је да зарад тога отму и нашу Отаџбину. Препрека на том путу им је верујућа српска душа која је, као и увек, спремна да страда за оне једине праве вредности. Светосавац ће се увек водити вечном истином да зло никад није остало некажњено нити је добро остало заборављено и без награде. Оставићемо их зато нека наставе и даље без нас свој пут ка материјалном, а ми настављамо свој пут светосавља.

„Овце траже поља и ливаде а паметни мир и спасење.“

                               Свети Симеон Дајбабски

 Увек ће неки нови западни инквизитори, без обзира којим именом се представљали, да отимају – као што то вековима чине свугде по свету. Где год се појаве, ти крсташи и каубоји само краду. Док има шта да се краде они су ту, живе као пијавице. Када нестане „крви“, западне пијавице траже нову жртву остављајући иза себе „демократску“ пустош. А онда ту пустош опет треба неко да изгради и опорави. Можда неком делује невероватно али то увек чине националисти. И тако вековима, они који воле свој народ и своју земљу стварају и граде а онда доћу лепо васпитане космополите и све то демократски покраду.

 Битно је да ми не посустанемо, да зло никад не прихватимо. Не смемо себи дозволити да у злу или од зла живимо. Зло које нам нанесу они чије душе у злу спавају прихватамо као свој крст и искушење са којим морамо да се суочимо и са којим ћемо да се изборимо. Зато нам је и дато најјаче и најмоћније оружје – светосавље. Светосавље је српски национализам, то је Србиново оружје које сваког непријатеља оставља пораженог. На нама остаје само да никад не посумњамо у своју снагу, да никад не одустанемо од свог пута, од српског национализма. Они који одустају никад не побеђују, зато прави Срби никад не одустају.

Протекли век обележила је борба за национално ослобођење свих Срба, угрожених у два светска рата од истих окупатора. У тој су се борби као активисти делом својим нарочито истакли двојица српских научника, као већ светски признати „американци“.

За разлику од данашњих модерних исељеника који тако лако забораве „стари крај“, они су  осећали моралну обавезу да пораде на ползу рода свога у часу када Аустро-Угарска објави анексију БиХ, кршећи тако међународне договоре на штету словенског становништва.

Кршење међународних договора на штету Срба, обележиће протекли век као почетак примене   двоструких стандарда  протестантске Европе према Словенима православне вере, уз подршку Ватикана и вероломне сабраће у злу времену склоњене му под скуте!

Иако далеко, у „новом свету“ где се само долар слави као мерило успешности, они прегоше да својим угледом и утицајем помогну оправдани отпор земљака све три вере (како је то назвао Вук Стефановић  Караџић) у „старом крају“.

Михајло Пупин и Никола Тесла, аустријски држављани по рођењу али Срби светосавци по осећању, током ослободилачких балканских ратова прегоше да  помогну у окупљању исељени ка у САД и Канади. Окупљени око парохија СПЦ, исељеници су сакупили средства и упутили у Србију значајну медицинску опрему и лекове. Већином аустро-угарски поданици по рођењу, али узрасли на српским јуначким песмама у свим српским земљама, желели су да помогну ослобађа ње од вишевековног османског ропства које је још Карађорђе започео а силе европске упорно и злонамерно отежавале, упорно спречавајући и братску, несебичну помоћ Русије!

Балкански су ратови тада усталасали редове америчких Срба, а Велики рат силно подгрејао наде да ће најзад донети ослобођење и уједињење свих српских земаља у једну јединствену српску државу. Нико тада од Срба у Америци није ни сањао о неком уједињењу са Хрватима, из простог разлога што су Хрвати почетком ратних сукоба отворено подржавали Аустро-Угарску и Централне силе, чак и у далекој Америци.

Њихов лист „Заједничар“, гласило ХБЗ (Хрватска братска заједница) величао је тада хрватске домобране у царској војсци а током XX. века величаће и Павелићеве НДХ домобране и Туђманове „домољубне“ домобране у крвавом распаду заједничке државе, у коју су и амерички Срби толико много живота уградили!

У  предвечерје Великог рата, просечна старост српског емигранта била је између 25-30 година. То је била једна млада и снажна емиграција, пуна воље за борбу и полета за помоћ браћи у Србији. Већ у јулу 1914.године, оснива се СНО (Српска народна одбрана) у Америци са седиштем у Њујорку. Агилни председник централног одбора Михајло Пупин, успева да убрзо оснује 83 месна одбора по свим главним градовима а помогне стварање и јачање још око 180 патриотски организација широм Америке и Канаде, које су помагале централни одбор у Њујорку.

Чим поче Велики рат, СНО одбор у Њујорку започе тешку и дуготрајну борбу са администрацијом у Канади која као британски  доминион одмах у логоре затвори све држављане Централних сила, који су затечени као досељеници. Тако је утамничен већи број Срба а положај им је отежавала отворена хрватска подршка непријатељу, те се канадски службеници нису нимало освртали на Србе који као аустро-угарски држављани имају исте пасоше. Пошто је власт у Лондону помагала активност Југословенског одбора а Срби једнодушно одбијали сваку сарадњу са њиховим делегатом, додатно је компликован положај тих логораша. Пожртвован  рад и залагање свештеника СПЦ који су уживали несебичну подршку РПЦ у Америци и Канади, умногоме је помогло напоре Михајла Пупина да се ови родољуби ослободе из логора. Већина њих се по ослобађању јавља у српске добровољце и након бројних перипетија  успева да стигне на Солунски фронт.

Почетком рата, Срби су из Америке због њене неутралности морали илегално улазити у Канаду и одатле бродовима ићи у борбу за ослобођење. Током Великог рата, што илегално у почетку што легално након уласка Америке у рат, отишло је преко 17 000 Срба у борбу за ослобођење.

Када је у јануару 1917.године у Америку напокон стигла српска државна делегација са Михајлом Веснићем и генералом Рашићем на челу, њих су свуда радо дочекивали  само Срби и тек понеки Хрват-Далматинац. Иако је у Лондону већ декларативно заживела „југословенска идеја“ у Југословенском одбору, они су некако успели да сакупе око 200 добровољаца у целој Америци, већином Хрвата-Далматинаца. Испраћени су на Солунски фронт као чета „Зрински и Франкопан“ носећи хрватску тробојку као своју ратну заставу. Регент Александар дозволиће им из политичких разлога да је и задрже, иако су само пукови српске војске имали ратне заставе. Покушао је тако да савезницима покаже  толеранцију за лажне оптужбе Југословенског одбора у Лондону о „великосрпском“ ставу према њиховој наводној идеји Јадранске легије, као некакве војске од КуК ратних заробљеника у Русији и Италији, родом  из земаља „троједнице“ (Далмација, Хрватска, Славонија)!

Сазнавши за формирање хрватске чете „Зрински и Франкопан“, група црногорских официра и око батаљон војника који су се после њихове капитулације самоиницијативно прикључили српској војсци у повлачењу преко Албаније, иако су дотада били у саставу српске војске, покушала је одмах да формира некакву „црногорску војску“! Ове закулисне игре српска врховна команда енергично је спречила изолацијом и разоружавањем побуњеника. Када им је француски делегат, пуковник, понудио да ступе у француску легију странаца, они су то одмах прихватили и тако је формирана чета француских легионара на Солунском фронту. Оне који су одбили улазак у легију, Французи су конфинирали на удаљено острво. У саставу француске јединице легионари су упућени на фронт против Бугара али су тамо истакли „црногорски крсташ-барјак“ изазивајући тако политички проблем, те је српска врховна команда енергично затражила да се удаље са фронта. Француска команда била је стога присиљена да ове „ђетиће – легионаре“ евакуише чак на Корзику, у састав тамошње легионарске јединице.

Успешна акција слања српских добровољаца на Солунски фронт, где је чак и Вардарска дивизија променила име у Југословенску, само да се угоди незадовољницима са Темзе након пропасти царске Русије коју потреса „спонтана“ револуција, ипак није прекинута до самог краја Великог рата.

Као светао пример високе патриотске свести, десеторица рођене браће Вајагићи из околине Петровца (бањалучка регија Р Српске) одлазе на Солунски фронт, где су распоређени  у састав 7. пешадијског пука Дунавске дивизије.

Иако је то „београдски“ пук српске војске, браћа Вајагићи који су га и ослобађали немају данас своју улицу у Београду, док разни „feldvebelovi дедињски узурпатори“ имају чак и булеваре, а потомци су им данас углавном перјанице НВО „берлинске Србије“, само да не буде српска!

У две заједничке државе које су стварали и ослобађали Срби, много ће се лагати о добровољцима нашег „троплеменог једноименог народа“ први, и „свих наших народа и народности“, други пут! Поред акције окупљања добровољаца, водиће успешно Пупин и Тесла и акцију сакупљања материјалне помоћи и укупно ће сакупити преко 554 000$, суму која је у оно време значила веома много. Преко српског Црвеног крста упутиће је за рањенике и ратну сирочад у Србији.

Од 1915.године, покренута је акција за помоћ српским ратним заробљеницима у Аустро-Угарској и Немачкој јер Бугарска уопште није дозволила било какву хуманитарну акцију, за помоћ заробљеним српским војницима.

Светла улога Михајла Пупина и Николе Тесле као српских патриота биће плански потиснута и злонамерно заборављена после стварања заједничке државе, а лагаће се о некаквом Богдану Радици, челнику ХБЗ који је цео Велики рат намерно саботирао српске акције.

Америчко удружење ХБЗ дало је отворену подршку настанку фашистичке НДХ и поново ометало патриотски ангажман Николе Тесле у новом српском страдању и затирању у Другом светском рату, које Пупин на срећу своју није жив дочекао.

После 1945.године, Радицу ће Josip Broz -Tito прихватити као представника „исељене Хрватске“ али ће строго забранити свако помињање патриотске улоге Пупина и Тесле.

Нарочито Теслину изразиту подршку антифашистичкој борби ЈВуО под командом генерала Драгољуба Михаиловића, као првог герилца поробљене Европе. Тесла је као почасни председник Српског народног савеза на прослави 4. јула 1942.године у Детроиту, јавно позвао све Југословене да несебично помогну антифашистичку борбу ЈВуО  у окупираној Отаџбини.

Време је да српски историчари најзад расветле патриотски рад СНО у Америци и Канади, током  два светска рата, и скину љагу са часног имена, коју су разни изроди током постојања две заједничке државе, тако обилато удворички  бацали.

Добар део њих били су потомци француских „легионара-ђетића“ али и идеолошких претеча „другосрбијанаца“ који се данас декларишу као „атлантисти“, горљиви заговорници другог историјског НЕ из Београда, макар и да потпуно нестане Срба!

Време „браварове“ диктатуре у заједничкој држави и отежавање рада СНО у Америци учинило је да потомци српских исељеника данас буду потпуно скрајнути од своје матичне државе и сведени на некакву  алтернативну групу, која помаже економско преживљавање својих рођака у привредно разореној Србији после злочиначке акције НАТО-а  назване „милосрдни анђео“, о којој су у хрватском „Заједничару“ писани само похвални текстови! 

Има ли ичег јачег, има ли ишта снажнијег на овом свету од љубави родитеља ка свом чеду?

Наравно да такво нешто не постоји, та љубав ка деци може се мерити још само са љубављу ка Господу и Отаџбини. Немогуће је изразити снагу и величину те љубави, она је једноставно онолика колика је и душа човека. Очинска и мајчинска љубав су најискренија и најјача осећања на свету.

Можда искрено постоји мала разлика између мајчине и очеве љубави, без обзира што су и једна и друга неисказиве. Та мала али не и небитна разлика је што једино мајчина љубав ка детету досеже безусловно небеске размере јер је окренута првенствено њеном чеду. Очева љубав се такође не доводи у питање, јачина и снага његове љубави, иако их друкчије исказује, може бити и већа. Ипак, код светосаваца очева љубав има један предуслов – не смеју чеда издати веру, не смеју издати Отаџбину, не смеју никад згазити на сени предака својих. Само таква деца која поштују веру, Отаџбину, своје претке, а тиме и себе, имаће безусловну љубав оца.

Онај ко жели да оца учини поносним, онај ко не жели да му срце сломи зна да мора кроз живот ходати часно. Управо та улога у животу очеве чини незаменљивим, они су звезда водиља нашег пута. Онај путоказ који нас усмерава а уједно и контролише да не залутамо. Они нам стоје као узор како се иде кроз живот, како се не гази свој понос и како се чува име да би и потомци имали чиме да се поносе.

„Породица без оца је као кућа без крова.“

 Руска народна пословица

Знају очеви да су могли и да могу себи да олакшају животне стазе али да онда нама не би оставили шансу да ходамо. Онда би наш живот био осуђен на пузање. Тада би се ми цео живот борили пузећи са крвавим длановима и коленима, без шанси да станемо усправно. Зато, Србине, то што данас ходаш усправно није зато што си ти посебан – не, ти тек треба да докажеш да си доостојан тога – то је заслуга твојих предака. Никад не помисли да им је било лако, али их тешкоће нису зауставиле. Оно што нама данас остаје јесте да се очевима захвалимо али и да се замислимо како желимо да ходају наши потомци. То ће зависити искључиво од нас.

„Пре него што почнеш судити о мени и мом животу, обуј моје ципеле и иди мојим путем! Прођи улице, брда и долине! Осети бол и срећу! Прођи године кроз које ја пролазим, падни преко сваког камена који се мени нашао на путу! Устани увек поновно и иди истим путем, као што и ја радим! И тек ми онда можеш судити.“

 Патријарх Павле

Нажалост, нису сви били довољно храбри, довољно часни, неке су изгледа исувише „жуљале“ ципеле, за неке је можда камен на путу био планина. Такви су дозволили да их слабости надвладају, такви нису били достојни улоге оца и сада због тога њихови потомци испаштају. Светосавци нису део тих палих душа, нас су наши очеви оставили поносним. Наши очеви су били они прави јер вековима нису подлегли притисцима запада и олакшали себи продајући душу душманима. Нису се они тада водили лепшим животом за себе, него јединим могућим животом за нас.

Дали су нам пример да не паднемо за шаку нечије милостиње, не остављајући после тога шансу за частан живот онима који су нам најмилији. Тај пример нас води и онда кад нам се учини да не знамо шта тражимо и где да тражимо. Тада вођени њиховим примером само настављамо даље уверени да је, ако смо искрени у томе, оно што тражимо близу иако то не видимо. Препознаћемо га и осетити када дође време, исто као што су и наши очеви, само будимо стрпљиви и верујмо.

ОТАЦ

Где сте? Вашу песму не чујем из луке,
А то, децо, љуто боли ме и вређа.
Непрестано мотрим, испод сухе руке,
Хоћете ли доћи са далеких међа.

Орању је доба. У плавоме небу
Поздрави се чују ластавица рани’.
Старати се треба о насушњем хљебу,
А ја сам оронô. Ко ће да нас храни?

Момчило, Милојко, Мргуде, мој диве,
Хоћете ли скоро узорати њиве? –
Хоћете ли жњети кô што лани жњесте?

Еј, плугови ваши без вас пусти стоје…
С болом на темена унучади своје
Суху руку спуштам… Моја дјецо, где сте?

 Алекса Шантић

Отац је тај који својој деци даје пример. Само са правим очевима можемо очекивати и праву децу. Само онај прави, онај који је живео и радио по светосављу може иза себе оставити потомке који ће Србију учинити бољом, направити је поносном. Тада можемо мирно спавати сигурни да ће потомци вођени часним примером својих очева увек знати да на прави начин одбране своју Отаџбину. Само од таквих Срба можемо очекивати наследнике који ће бити достојни српске историје. Само од очева достојних предака можемо очекивати нове Обилиће, Синђелиће, Мишиће, Степановиће… Неког какви смо и ми сигурно желели бити али нисмо у томе до краја истрајали. Можда и неког новог Карађорђа. Оног Карађорђа кога је Петар Петровић Његош тако лепо описао:

 „Диже народ, крсти земљу, а варварске ланце сруши, из мртвијех Срба дозва, дуну живот српској души.“

Српски очеви немају други пут, то што на западу владају поремећене вредности и то што је за њих бесчашће начин живота, српску породицу неће заварати. На челу српске породице је светосавац, а такав отац зна једини Богоугодни пут. Зато увек прво погледајмо у себе и нека свако од нас постави себи питање: да ли смо достојни својих очева, да ли смо ослонац своје породице, деце, Отаџбине? Да ли смо светосавци? Ако нисмо на правом путу, тргнимо се на време, Србија зависи од њене деце а она се угледају на своје очеве. Време је очеви, пробудите се!

Неће светосавац, неће прави отац говорити како треба да се живи. Он ће то увек показивати својим примером. Деца не могу сама пронаћи пут, не могу пронаћи Господа све док у очевима не виде комадић Бога. Само тако, правим примером можемо очекивати да наша деца буду онаква какви смо ми у ствари желели бити. Народ који не поштује очеве осуђен је на пропаст и нестајање. Најбоље што можемо учинити да би били прави очеви јесте да ми испунимо очекивања својих очева. Тада ћемо сигурно бити прави пример својој деци. Тада ћемо осетити тај препознатљив а тако неописив осећај среће, када смо сигурни да нисмо издали своје претке и нисмо разочарали своју децу. Очеви, време је за буђење. Време је да се покаже да смо достојни своје деце.

„Много је лакше постати него остати отац.“

 Василиј Кључевски

Време је да докажемо да у данашњим светосавацима тече иста она крв која је текла и венама њихових очева. Време је да се покаже да се та крв не може и није изгубила, није разводњила. Убијали су нас западни шакали годинама. Лагале су нас те западне змије вековима, њихово је да то и даље наставе да покушавају. Уништавали су нас финансијски, и то и даље чине. Уводили су нам санкције, бомбардовали, претили су нам а и даље нам прете. Ништа чудно, то и јесте понашање карактеристично за такве нељуде. Све је то тачно и није ништа ново али оно што је важно је да нису успели крв да нам затрују,униште, разводње. Крв Србинова никад не губи на густини, пред неправдом се само буди и постаје још јача. Она права крв светосавца који неправду не трпи и зна како са њом да се избори.

Важно је не заборавити, пре него што поново нешто будемо тражили од Господа, да Му се захвалимо на својим очевима и деци, и да онда учинимо да и наша деца имају разлог да се захвале Богу што смо им баш ми били очеви. Док то будемо радили, не заборавимо да све зависи од нас, да добро и лоше није тек тако настало већ да је последица наших одлука, наших дела.

Тако ће и наша деца бити последица наше искрене вере, наших часних дела. Зато покажимо да смо достојни улоге оца, задржимо част и веру које су нам преци оставили, будимо пример деци и онда можемо веровати у њих. Без обзира шта мислили о себи за живота, оног дана када наше тело буде почивало под једним крстом и каменом, иза нас ће остати деца и дела која ће или вредети или не, у зависности од тога да ли смо живот живели душом или смо само узалудно трошили време које нам је Господ подарио да проведемо на овој планети. Очеви, сада је наше време, немојмо га изгубити. Наши стари су знали како да своје време не изгубе. Не смемо дозволити да нас се наши потомци стиде.

Отаџбина није изгубила наду у своју Србадију. Не сме ни Србадија да изгуби веру у себе. Ако нешто хоћемо онда није питање да ли можемо већ када крећемо. Верујући Србин може све и када одлучи да то и хоће питање остаје само када ће то урадити. Oд тог момента више нема назад више га ништа не може зауставити. Сви ми добро знамо ко су нам ђедови и поносни смо на њих. Задатак њихових унука данас је да и они буду понос своје Отаџбине.

Да би успели да испунимо свој задатак не смемо никад прескакати чињенице које нам је прошлост оставила. Та истина која је записана кроз нашу историју јасно нам говори да нам пријатељи могу бити само они који имају исте непријатеље као и ми. Светосавци одлично знају ко су нам вековима били непријатељи а ко је увек био са нама на истој страни. Ако пажљиво сагледамо ко нас је све нападао, бомбардовао, лагао, варао, убијао,клао све ће нам се само казати. Потражимо ли истински разлог за то наћи ћемо само један одговор  за толику мржњу. Једино што је спајало све наше непријатеље јесте мржња ка оном нашем православном делу душе.

Управо наше упорно не одустајање од пута којим нас је повео свети Сава је оно што је те злочинце увек иритирало. Они нису могли тим путем јер нису имали душу, нису имали смирености да нас прате, зато су једини излаз за себе видели у томе како да осмисле начин да се српски народ сатре. Знајући то није нам тешко да данас одредимо ко су нам једини могући и логични пријатељи и савезници, кога једино можемо звати сабраћом. Ово је јасно свим искреним и правим Србима и они зато и данас знају куда морамо кренути. Нажалост у Србији има и оних других који су зарад тренутног  спремни да продају веру.

„Proditores etiam iis, quos antepanunt, invisi sunt.“

                                                    „Издајници су мрски и онима којима служе.“

                                                                                                                                    Латинска изрека

Није то ништа ново њих је кроз историју увек било. Нису они само српска коб имао је и Исус Незарећанин Јуду Искариатског, имао је и Авељ Каина и Цезар Брута… Једино што је чини се код издајника Србије ново и другачије јесте да су ти неверници  касније немајући куд били и већи крвници од оних којима су се продали. Злотвори су смишљали Ћеле Куле а неверници са њима одсецали Србима главе. Окупатори су убијали сто за једног  а издајници и невере потказивали. Немци и Италијани су стрељали а усташе убијали маљем и бацали у јаме. НАТО нас је бомбардовао а неверници палили села и клали. Данас ти исти злотвори преобучени у јагњећу кожу траже нове невере и издајнике да заједно са њима покушају поново да нас униште.

За оне јањичаре које су некад Турци као децу отимали од мајки можда би се и могла пронаћи нека олакшавајућа околност. Али како пронаћи било шта олакшавајуће за ове данас који су расли поред својих српских мајки, које је Отаџбина у својим недрима чувала, које је мајка Србија отхранила и ишколовала. За њих нема олакшавајућих ни речи ни околности, њихов кукавичлук то сигурно не може бити. Србин је одувек знао да се смеје проблемима у очи. Тешкоће су га само јачале, чиниле одлучнијим и храбријим. Следећи своје принципе праведности снага вере и оправданост дела водиле су га увек на пут истине. Прави светосавац никад неће „продати веру за вечеру“.

Издајницима тој куги српске нације која је своју душу продала за вечеру више нема помоћи. Мораће поново да се суоче са истином да коначну победу односи увек вера и никад невера. Успех које су себи змије зацртале не зависи од њихове жеље већ искључиво од наше вере и одлучности да се одупремо том злу. Тачно је да ми можемо одлагати своју одлуку а делује да то данас управо и чинимо. Немојмо само заборавити да оно што не можемо зауставити је време, а оно неумитно тече. Опасност коју може изазвати наша неодлучност, наша тренутна слабост у вери је да када будемо успели да победимо себе и коначно донесемо одлуку схватимо да је време истекло. Србадијо Отаџбина се и даље у тебе нада, не смеш дозволити да ти време истекне.

Разговор мале србадије с отаџбином

Отаџбино, мајко моја,

И дедова мојих славни’,

Докле стижу крила твоја

И питоме твоје равни?

Покажи им међе своје,

Твоје горе, реке твоје.

„Од Солуна до Будима

И где Тимок златни стиже,

И где шуми бистра Уна,

И Ловћен се небу диже —

То су моје кршне горе,

Куда Срби српски зборе”.

Отаџбино, мајко моја,

Што је тужно лице твоје?

Зашто храбра деца твоја

Сузом квасе лице своје?

Какав бол им мучи груди,

И дубоки уздах буди?

„Моја деца сузе лију,

Јер их душман мучи стари,

Душмански им крвцу пију:

Турци, Немци и Маџари,

Што слободан свуда није,

Зато Србин сузе лије”.

Отаџбино, мајко тужна,

Има л’ кога у мом роду,

Да распали роба сужна,

На бој свети за слободу,

К’о у доба она стара,

Против Хуна и Авара?

„Прихватите луч слободе

Усред ове ропске таме;

А старији нек вас воде

Где гинути ваља за ме:

Књига, то је луча твоја,

Србадијо, надо моја!”

                                                                                                           Војислав Илић

Докле да дозволимо душманима да нам крвцу пију? Докле да гледамо оркестрирану издају? Не обраћамо довољно пажњу на нове „стручњаке“ који без милости прекрајају историју увек по правилу на штету Срба. Када то долази из уста западних змија то је некако и логично. Шта би змије радиле него увек жртву покушавале подмукло да удаве а кад отворе уста пуштале свој смртоносни отров. Али зашто дозвољавамо поново да у својим недрима гајимо гује?

Како сме неко ко себе приказује ко Србина да измишља српске геноциде, да Сребреницу приказује оним што није? Да ли је Србин онај ко 700.000 невиних српских живота у Јасеновцу умањује за нечије потребе? Ко су заиста они који нас стално убеђују да је истина увек оно што је по Србе и Србију лошије? Да ли су Срби они који се извињавају за измишљене срске злочине а не стигну да оду да се поклоне српским страдалницима у Јадовну? Коме требају Срби који да би се додворили западу прекрајају чињенице?   

Неприхватљиво је да од „Срба“ и даље слушамо како су у Јадовну убијани Роми, Хрвати комунисти, Јевреји и Срби. Не, истина је да је тамо убијено преко 40.000 Срба. Нико наравно не оспорава да су усташе Хрвати убијали Јевреје и Роме. Али у Јадовну су бацали у јаме српску интелектуалну, политичку, духовну, привредну елиту. Жеља им је била да обезглављени преостали српски живаљ који је остао без својих вођа преведу у римокатолике. Нажалост у томе су у великом делу и успели. Не дозволимо да нам данас разни умишљени великаши прекрајају историју и прецртавају српске страдалнике.

„ Великаши грдне кукавице, постадоше рода издајице.“

                                                                                                                                Петар Петровић ЊЕГОШ

Раскрстимо што пре са слушањем лажљивих полтрона запада. Лажу нас о жртвама, лажу нас о прошлости, лажу о садашњости. Са таквим великашима једина истина је да нема будућности. Прекинимо са издајом покажимо да смо је препознали. Немојмо себе лагати да сада није време за одлуке јер ћемо сутра бити сведоци да је за одлуку касно. Одлуке нису то ако их не доносимо храбро и на време, а још мање се могу звати одлукама ако нам их други намећу. Зашто би ми покушавали да постанемо део нечега што је настало на превари и тлачењу других? Ако смо рођени као светосавци не смемо бити део западног зла у коме су вера, истина и част непознати појмови. То што је око нас свет саткан од преваре и зла не сме нас да увуче у ту извитопереност.

Знамо ми да живот није бајка, научили смо то. Пут којим иду праведници није посут латицама ружа, историја нас је јасно упозорила да у животу постоје само два решења: или ће нам западне хијене наметнути будућност или ћемо је ми сами стварати. Они скептични ће нам наравно речи да нас је та част и храброст често водила  у смрт. У праву су, верујући, часни и храбри не живе вечно али ни ови други то неће успети. Разлика је у томе што ће се за светосавце ипак моћи речи да су живели за ове друге се то сигурно неће говорити.

„За сваку акцију неопходна је храброст, и што човек има више храбрости утолико је шира и потпунија његова акција. Човек који није храбар не може бити ни поштен, јер за поштење су потребне жртве какве кукавица не може да поднесе.“

                                                                                                                                                                Јован Дучић

Кад год се негде догоди злочин чиста душа мора да осети тугу и да саучествује у том болу. Светосавска душа то осећа још јаче још интезивније то је оно чиме нас учи наше светосавље. Али шта се то десило са том светосавском душом када стално  заборавља злочине над собом? Неопростив грех је заборавити бол који су други нанели нашем народу. Смемо ли заборавити браћу, смемо ли заборавити нашу децу?  Смемо ли заборавити српске јунаке који су не склањајући се, не плашећи се за своје животе бранили нас и наше домове? Оне који су бранећи Отаџбину бранили и част коју су нам преци оставили, који су дајући свој живот омогућили да и будуће генерације задрже понос и част.

Управо су они доказ оне неуништиве истине која вековима води српског хероја у славу, која стоји на уснама српских витезова. Оне истине која је увек водила српску нацију напред,  која је увек омогућавала да се са поносом сетимо прошлости и још поносније гледамо у будућност. Оне истине због које Отаџбина још увек није изгубила наду у своју србадију. Та истина је увек знала да борба, вера, успех и част никад није зависила од величине и бројности народа већ искључиво од искрености снаге и величине идеје за коју се народ борио. Србадијо пробуди се, препусти гмизавце њиховој судбини и окрени се светосављу, себи и Отаџбини. Србадијо никад немој дозволити да на твом огњишту се греју туђе руке или руке издајника. Будимо звезде наде на небу Отаџбине и не заборавимо никад да и кад је тама звезде на небу и даље сијају.

Већ извесан повратак у Отаџбину њених синова, невиних жртава Солунског процеса владара аутократе и његових злобних послушника, отвара низ херметички затворених „истина“ о времену настанка антисрпских лажи, које се са реповима својим вуку скоро већ век цео.

Апис, патриота који је из идеала желео бољу, срећнију и пожељнију Србију за све угњетене Словене тада у Отоманском и у Двојном царству, сатанизован је од разних антисрпских држава, партија, тајних удружења и цркава, плански, злонамерно и систематично.

Данас је тако видљиво ко се у Србији панично ужасава повратка земних остатака његових, јер се тиме симболично откључава брава давно закључана, а иза браве тајне староставне нежељене у земљи српској за антисрбе, који на лажима већ век цео опстају на брдовитом Балкану!

Онај који толико најављује повратак националног посленика општесрпског, челник је  једне минорне анационалнекомби странчице леве провенијенције, која као прилепак сапрофитски егзистира уз фактора стабилности у региону.

Јел најављивани повратак толико у функцији припреме за еутаназију странке којој расте рејтинг, да угрожава неке нагло фаворизоване странке и странчице чији лидери добише простор у антируским медијима у земљи Србији, после предлога британске резолуције о непостојећем „српском геноциду“ а подржавају их отворено каубоји и слуге њихове у ЕУ?

Јел видљиво учешће тадашње владајуће странке у монтираном процесу против патриота у Солуну, довољан прљави веш да на њему профитирају они који се саветују са диливери „пријатељима са Темзе“, ил ће можда ипак требати јачи аргументи за покриће њихове стварности пузајуће колаборације са отимачима српске земље и светиња!

Ипак, није та странка донела 1945. године забрану повратка за Србе, изгнанике пред шиптарским фашистичким терором на Космету у време окупације Југославије, већ управо feldvebel Josip Broz (Tito) и његови антисрпски комунисти, које данас следе сви атлантисти и еуроунијати без резерве, уз отворену подршку диливери пријатеља са Темзе.

Век који је прошао у српским поделама на проаписовце и антиаписовце, преобукао је нажалост потомке у  дражиновце и брозовце, а унуке данас неко жели да преобуче у атлантистичке еурофанатике са тесно скројеним „сужас – оделцем“, за које покварени челници ЕУ углас вичу – „Што вам лепо стоји, још само неколико преправки да се уради и бићете баш по нашој мери“.

Злоупотреба онога који не може да се злоупотреби, што за век протекли дело његово јасно казује да је био у праву, јер борба против тираније и окупације нема цену а настанак слободне државе као резултат те борбе, имао је успутну цену у његовој жртви.

Солунски процес био је увод у диктатуру краља Александра који је своју владавину целу на антисолунским последицама градио, обесмишљавајући тако суштину националне борбе за српску државу, што је мисао и сврха делања Аписа и другова  било. Тај Александар ће пасти жртвом терористичког акта доказаних србождера, као спорна историјска личност. То што је жртва заједнички удружених србождера, донекле ће га рехабилитовати у очима Срба, таман толико да засени лик и дело хрватског домобрана из Великог рата Josipa Broza (Tita), кога диливери пријатељи са Темзе доведоше за управника Србије, да не би била никако нормална и по мери српског народа, притом разграђујући и Александрово државно дело.

Неопходну рехабилитацију Аписа најавио је још Светозар Прибићевић, у Паризу својом књигом  након разлаза са краљем Александром, износећи јавно документе о његовој невиности које је намерно отуђио још 1919.године из  полициског списа припремљеног за суд у Солуну.

Гаулајтер Briz, рехабилитујући потом Аписа заправо је желео да сахрани сећање на српску државу, Карађорђевиће и ослободилачке ратове, јер је нова историја почињала од њега и његове пратеће камариле јахача белих коња на српској грбачи, које неки данас упорно подгревају на „антифашизму“ по мери региона, али не и по стварној мери српског народа.

Они што здушно кукају да је Апис погазио официрску заклетву и насилно уклонио последњег Обреновића (изразито самовољног), заборављају да се српски официр заветовао свом народу кога суверен оличава, али суверен који народ не води у пропаст већ у бољитак.

Није Апис издао Србију већ самовољни последњи Обреновић, зарад својих хирова у пропаст очиту државу и народ упорно је  стрмоглављивао, а патриоти се тој пропасти супротставили.

Са мртвим Аписом, спрдала се једна што активно шмрче и наручене игроказе ствара, пишући да му је гроб мали а заборављајући да су са њим у гроб и идеале који не старе желели сахранити, па је он претекао и васкрсао, макар и у покушају злоупотребе за дневно политикантске игре без граница, али идеали за које је пао нису ни умрли ни сахрањени упркос толиког напора диливери пријатеља, и труда њиховог да цео Балкан прекопају само да их сахране. Данас, док фарса са УНЕСКО  пријемом у чланство дела српске окупиране територије траје пред очима целог света, ти идеали изнова израстају у свој својој величини! 

„Пријатељи са Темзе“ су у тренутку насилног разарања заједничке државе чак вратили у земљу пензионисаног британског мајора да глумата лажног суверена, само да се икако одржи њихова визија прекомпоновања српског етничког простора, а сахране идеали Аписови!

Потомци  feldvebelovih  сарадника, сада обучени у модерно атлантистичко-ЕУ оделце по мери каубоја, упорно доказују да је пуковник био примитивац православне провенијенције и руске визије света, а то никако не сме бити у ЕУ која нема алтернативе, те је његов повратак свакако неприхватљив, барем за пола садашње ЕУ чији су преци од живог пуковника бежали као мишеви, иако су били дипломатски заштићени док су покушавали наћи сараднике у тадашњој Србији.

Нажалост, смрћу пуковника и другова само је ојачала та неумрла жеља многих чији су потомци сада у ЕУ, те ваљда зато и слугерањско-удворичко разглабање НВО о штетности за Србију, ако се достојно сахрани доказани српски патриота а не издајник!

Неки чак и тезу о неповредљивости гробова развијају, само да Апис остане тамо далеко и то по могућности заборављен и необележен, као архетипско великосрпско зло за земље окружења.

Истина о антисрпском деловању разних странака, народа и држава, полако али сигурно крчи пут до Срба, као упорни домаћин који коров из њиве крчи, јер ваља радити, стварати и плодове рада свога уживати у слободној држави по мери народа који је настањује, а у Србији би ваљда требало да Срби живе, барем по називу њеном тако се доима.

Додуше, једна што државном картицом модне гаће у иностранству купује већ јавно прича о милион Срба мање, само да се испуни план диливери пријатеља о пријему јадних избеглица. Она заборавља притом да је у последње две деценије Србија сама, без ичије помоћи удомила милион прогнаних и изгнаних Срба и то из српских земаља а не арапских, и да се притом странке на власти нису потрудиле да тим невољницима помогну, већ здушно да одмогну.

Ако већ жели да помогне, нека са диливери пријатељима договори да се укључе у борбу против светскога зла званог ИД, што га „НАТО – стручњаци за  демократска гибања“ изазваше и то по унапред зацртаним плановима господе са Темзе!

Нека помогну у земљама које су разорили да њихови становници тамо остану, јер Србија није жељена дестинација тих невољника а гнев очајника није потребан Србима, нарочито да на њима сав свој гнев, бес и безнађе искале, што им већ више од четврт века диливери пријатељи и каубоји тако обилато доносе као видљиве „демократске промене“.

Пуковника свакако треба да сахране на лафету, али српске војске а не никако кадета тете генералице из Охаја, да не устане и кратко, јасно и гласно одреже – марш…, јер је он био српски питомац у српској војној академији, у слободној држави Србији!

Онај што је имао храбрости да међу бесне Шиптаре зарад српске слободе одлази, није заслужио да од његове сахране циркус стварају, још само да екипе телевизије Б-92, Прва и Пинк доведу, па је и неупућенима видљиво чему се заправо тежи.

Морал је категорија са мером за оног који га следи и категорија за оне на које се примењује, а ко не следи Косовски завет о Апису да говори неморално је надасве, чак и ако је политикантски исплативо на тренутак који брзо прође, али се и памти.

Век цео су разни „месечари“ и „видовњаци“ зурили у небо да им се укаже истина о делу мајстора Драгутина, али то клубе заплетено ко Гордијев чвор ни наследници Двојне монархије за окупације Србије, ни feldvebelovi стручњаци у Британији усавршавани, ни потомци разних вештачких народа на брдовитом Балкану, нису успели да размрсе, напротив, само још већу збрку су створили.

Време је да се пуковник у српској земљи најзад одмори, а Срби по жељи искреној да га походе и свећу му за покој душе запале, јер његово неумрло дело живи, упркос свих оних који неће мирно спавати када он најзад у довољно велики гроб легне!

Они који по послу што за државу али најпре за народ свој обављају, имаће место за посету и опомену да љубав према својој Отаџбини и старању о њој увек има цену, али и да се ценом на кантару не мери, поготово не по диливери пријатеља мери!

Аписова мера и Гаврилов принцип, нису ни нестали ни престали, нити ће док има оних који о злу српскоме сањају, већма радије него ли о срећи својој! 

Лажу нас! То више и није новост, питање је докле ће наставити да нас варају, лажу, краду а да ми то немо и олако прихватамо. Зар требају статистике које нам сервирају преко медија да нам уређују живот? Верујемо ли ономе што осећамо на својој кожи или политичарима и медијима? Свако од нас треба да погледа себе, у себе и око себе и значе недвосмислено шта је истина. Тачно је рецимо да Кинеза има много, кажу преко 1.350.000.000. Ако је веровати тим бројевима можда им је донекле тачна и статистика да је сваки пети човек на планети Кинез. Морамо само бити свесни да је то нека њихова статистика. То и даље сигурно не значи да је сваки пети члан наше породице Кинез. Не, и даље смо сви Срби без обзира зашто и шта њихове статистике показују.

                            Ми Срби имамо душу, а она има неке своје друге статистике. Оне које нису релативне управо оне које никад не лажу. Та светосавска статистика јасно каже да ако не будемо својој Отаџбини вратили љубав којом нас је она даривала изгубићемо и себе и Отаџбину. Наша статистика ће увек бити вера, правда, част, истина и Отаџбина. Та статистика је она једина истинита и не зависи од тренутних прилика. Душа Србинова се никад није водила потребама одређене клике, никад није ишла за тренутним. Светосавац зна да нема истине ако не буде поштовао своје претке и себе.

                         „ Ако желиш бити поштован, најпре мораш поштовати сам себе, само тако можеш учинити да те други поштују.“

                                                                                                    Фјодор Михајлович Достојевски 

                              Извини Србијо што смо икад поверовали лажима. Извини што смо своју Мајку тиме изневерили. Опрости нам што смо на тренутке падали не поштујући ни себе ни тебе. Извини, опрости ако можеш ипак смо само обични смртници који неки пут не виде куда смо кренули. Као људи, као грешници догађало нам се да кренемо за оним што чујемо а што тако лепо звучи. Дешавало нам се да поверујемо у те западне статистике, заборављајући да је у поквареном западном свету истина увек прва жртва. Опрости нам Отаџбино, задобићемо својим делима у будућности поново твоје поверење. Пробудићемо се, ипак смо ми Срби. Нећемо дозволити да због наше непромишљености без Отаџбине оставимо следеће поколење.

„ОТАЏБИНИ“

Крв рођена ме свег сажиже врела;
У сузама се покајничким купам:
Са светим страхом, погружена чела,
Пред жртвеник Ти грешном ногом ступам.

Јест’, ја сам силно грешан према Теби,
Ја нисам ишо путем Твојим светим;
Ја сам се само старао о себи,
А никад Тебе, Мајке да се сетим!

До сад сам био себичан и ружан:
За своје боле ја сам само знао,
Без осећања да сам Теби дужан,
И да ти ништа, ништа нисам дао!

Ал’ данас љуту ја осећам грижу
До саме сржи сваке своје кости,
И плачем: сузе једна другу стижу,
И грцам: „Мајко, молим те, опрости!

Крв моја српска жеже ме и пали!
У грлу глас ми трепери и грца!
Ко врело гвожђе душа ми се кали
У огњу крви и сузи што врца!

И ево Ти се тешком клетвом кунем:
Звезданим плавим небом нада собом,
И земљом, где ћу мртав сам да трунем —
Животом својим, земаљским, и гробом,

Животом вечним — и распетим Богом,
Да нећу више грешит се о Тебе:
По твом ћу путу ићи чврстом ногом,
Заборавити на самога себе!“

                                                                                                                      Велимир Рајић

                   Нека се запад и даље користи својим оружјем – лажима, они верују у његову снагу и оно јесте опасно али само за оног ко истину не потражи. Срце светосавца живи у светој истини, њом се увек  поносило кроз векове и тако и успело да преживи. Нова времена донела су нам и нове проблеме, искушења и скривене непријатеље. Неопрезна душа пада по неки пут у њихову замку, али са својом чистотом осећања брзо увиђа да у таквој средини не може да живи. Никоме више не смемо дозволити да мрачи име српско.

                   Познато је нама да није свиња онај ко је у каљ упао него онај ко у том каљу жели да живи. Зато ћемо свиње оставити у њиховом природном станишту, а своју Отаџбину очистити од прљавштине коју су нам унели док их нисмо препознали. Није данас лако одмах препознати ко је ко, променило се све. Сви су научили да се притаје нико више не иступа отворено са својим ставом, чини се да се сви крију под заставом неке измишљене статистике. Покушавају да нас заварају па најчешће плове под том лажном заставом приказујући је као пријатељску. Тако прикривени траже унутар наше средине квислинге да би заједно са њима успели да скину нашу заставу и да онда обуку своја права одела.

                     И ако су давно прошла времена гусара сада морамо бити још опрезнији. У оним временима када су гусари харали морима људи су се плашили њихове снаге и изгледа, њиховог изненадног напада. Мислило се тада да су то најстрашнији криминалци, да никад неће бити горих. Данас када сагледамо та прошла времена видимо да није баш тако. Тачно је да су гусари били страшни, да су били зли. Сигурно да је било тешко увек се изборити са њима, поготово при изненадном нападу али су се бар могли лако препознати. Они се нису под лажним заставама скривали.

                      Када препознате непријатеља колико год  да је снажан или страшан имате шансу за борбу, знате како да се припремите за битку. Данас „гусари“ не носе као некад минђуше и тетоваже они не живе на пустим острвима и не плове морима на својим бродовима. Гусари данашњице не носе своје заставе на јарболима више се и не зову гусарима. Данас највећи криминалци носе одела и кравате живе у институцијама система и возе се у лимузинама са обезбеђењем. Крију свој прави идентитет облачећи се као поштен свет.

                       То сигурно није случајност, ништа они не раде без разлога како то наивни мисле. Не крију се они под лажним заставама, у скупим оделима иза неких статистика зато што су храбри, зато што су сигурни у своју исправност и победу. Не, они се крију зато што су до сада увек губили а оно чега сада можда нису свесни је да ће изгубити опет. Очито је да нису научили или само нису схватили лекцију да битке не губе због лоше тактике, зато што су слабији или зато што смо их препознали, већ зато што вера, част и правда не могу бити побеђени. То никад не смемо сметнути са ума, то је оно што увек изнова мора да нам улива нову веру и снагу.

                              „ Да је свима нама, као људима и као хришћанима, јасно начело „зло добра донети неће“, да је „крв људска храна наопака“ ствари би ишле сретније.“

                                                                                                                                          Патријарх Павле

                     Очигледно је да запад ово никако не успева да схвати и прихвати. Зато нас вековима и убијају знајући да у сваком сукобу и рату губимо увек оне најбоље. Крајњи циљ им је да нам убијајући најбоље на власт доведу оне најгоре, нажалост као и сад кроз историју то су често и успевали. Није њима први пут да нам приређују несреће, не стижемо ни предах да ухватимо између голгота које нам запад приређује. Само колико год да се труде то им не даје жељене резултате, светосавцу управо та искушења су доказ да је на правом путу. Голготе кроз које је пролазио и пролази му казују како и за шта вреди и мрети и живети.

                       Натерали су нас на дефанзиву успевали су они то и раније, али су након тога наше офанзиве увек биле још јаче. Нисмо и нећемо никад заборавити Албанску голготу у којој је како је писало у званичном извештају министра војног генерала Божидара Терзића, председнику владе Николи Пашићу: нестало, погинуло, умрло или заробљено 243.877 људи.  Високи официр званично тада једне савезничке  војске рекао је о томе:

                     „Повлачење наших савезника Срба, под околностима под којима је извршено, превазилази по страхотама све што је у историји као најтрагичније забележено“.            

                                                                                                      Француски маршал  Жозеф Жофр 

                        Са друге стране саопштење немачке Врховне команде те 1915 године гле чуда баш на дан 29.новембра је гласило:

                     „Пошто српска војска више не постоји, већ постоје само њени бедни остаци који су се разбегли у дивље албанске и црногорске планине, где ће без хране по овој зими наћи своју смрт, то су прекинуте даље операције и неће се више издавати извештаји са балканског ратишта“.

                      Тако је говорила њихова статистика. Али Срби ко Срби шта они знају о статистици. Иако су нам предвиђали да смо нашли смрт врло брзо су били суочени са нечим сасвим другачијим. Са истином да нас је близина смрти учврстила у вери и да смо уместо смрти нашли живот. Вратили смо се живљи него икад и опет својој Отаџбини вратили част, а западу показали да их статистике кад су Срби у питању по ко зна који пут лажу. Поново смо им пружили лекцију да живот не зависи од статистика које праве људи већ искључиво од вере и љубави ка Отаџбини коју човек носи у души.

                      Никад светосавац неће одустати од своје Отаџбине. Можда смо се о њу пуно пута огрешили али је никад нисмо оставили. Има Србин снаге за све голготе које му спремају неће им у томе помоћи ни ови Богумрски српски отпадници. Србин живи по православним начелима и неће дозволити да га заведу хијене да му западни „гусари“ узму душу. Светосавац није онај ко ће одустати од нечег само зато што је тешко, он одустаје од нечег само зато што није вредно. Зато и не желимо са западом. Чега су они то вредни? Отаџбина може мирно да спава и да буде сигурна да се у њој још увек рађају и да њом корачају они Срби који ће пре заборавити на самога себе него на своју Мајку Србију.

Иако је, у историјском смислу, још увек рано изрицати коначне судове  о узроцима и последицама крвавог разбијања Југославије, тим пре што је процес још увек у току, његова основна димензија је недвосмислена. Био је то  анти-српски процес који је српском народу донео не само велика страдања, неправду и понижења, већ је на најболнији начин поново отворио сву сложеност решавања српског националног питања. Крвавим исцртавањем нових граница на Балкану, сходно евро-атлантским стратешким плановима, српски национални корпус нашао се развејан у четри нове државе (Хрватска, БиХ, Црна Гора и Македонија) и једној парадржави (Косово), са перспективом даљег уситњавања и подела кроз подстицање сепаратистичких тенденција у Војводини и Рашкој области.

Агресија на српски народ наставила се пето-октобарским пучем којим је успостављена власт корумпиране квислиншке политичке елите, као и активирањем глобалних манипулативних и казнених механизама који су имали за циљ да дрском заменом теза српском народу импутирају статус колективног кривица и тиме отворе простор за сложене психолошке операције потирања националног, верског и цивилизацијског идентитета српског народа, са циљем успостављања потпуне контроле над његовим животним простором и ресурсима. Све те операције изводе се у оквиру “безалтернативног европског пута”, а српском народу не нуде бољу перспективу од оне коју су, у новијој историји, имали амерички Индијанци. Можда, чак и лошију.

На тај начин, српски народ је постао једна од првих колективних жртви отвореног напада корпоративног капитализма на аутохтоност и субјективитет нација, а ради успостављања тоталитарног друштва познатог као Нови светски поредак, или униполарни свет.

Последица наведених процеса није само да је српски народ  изгубио своје природно, историјско и биолошко право да живи у једној држави, већ се као колективитет нашао у врло тешком положају па, без бојазни да погрешимо, можемо констатовати да данас, на свим етничким просторима које насељавају Срби, рачунајући и матицу, једино кроз Републику Српску, могу остварити задовољавајући степен људских и националних права, као и основне облике културног и верског организовања. То нам, уједно, и објашњава због чега толики напади евро-атлантизма на изворне дејтонске принципе, Републику Српску и њено председника Милорада Додика.

Све изречено јасно указује да се српско национално питање, почетком 21. века, практично вратило два века уназад, на време које је претходило чувеном Гарашаниновом “Начертанију”, са том разликом што, за разлику од ондашње Кнежевине, властодршци пост-петооктобарске Србије не показују никакв институционални интерес за положај свог народа у новоуспостављеним балканским државама на тлу бивше СФРЈ, чак ни у оном домену које предвиђа међународно право. Укидањем Министарства за дијаспору српске власти показале су озбиљну националну некомпетентност, неодговорност и одсуство визије у решавању, разбијањем Југославије, изнова актуелизованог српског националног питања.

Поражавајућа је, али непобитна, чињеница да српска држава и њене националне институције, ни после више од две деценије од разбијања јединства српских етничких простора, немају не само националну стратегију, него чак ни концепт,  који би се озбиљније бавио перспективом српског народа на његовим вековним стаништима, или успостављањем и јачањем покиданих српско-српских веза  на Западном Балкану. Водећа државна национална академска институција, САНУ, која је чак и у време комунизма налазила снаге да чува и јача националне вредности, сада, под јаким утицајем масонског лобија, потпуно пасивно посматра процесе потирања националног идентитета српског народа, а јачање екуменистичког крила унутар СПЦ има за последицу њено све очитије удаљавање од Светосавља и Косовског завета као стубова Српског Православља.

У таквим условима, читаву судбину државе и народа одређује интелектуално недозрела, нацинално неодговорна и геостратешки неписмена политичка елита, створена и доведена на власт по формулама и програмима евро-атлантских обавештајних служби, које у потпуности управљају њиховим деловањем.  Отуда, од ове групе јефтиних политиканата, чије приватно богатство расте пропорционално општем националном осиромашењу, не можемо ни очекивати рационалну и одговорну политику, већ само испуњавање задатака које добијају од својих западних налогодаваца. А задаци су јасни – праволинијско кретање тзв. “европским путем” и одрицање од свих облика националног суверенитета у корист западних над-националних институција, без обзира на све промене односа геополиотичких снага у свету последњих година  и чињенице да се свет, данас, налази пред трећим светским ратом или је већ ушао у њега. И што јединствена Европа у коју смо, наводно, кренули више не постоји, осим као трула бриселска администрација која доноси бесмислене закључке и препоруке које више нико не поштује.

У ИЛИ ПРЕД ТРЕЋИМ СВЕТСКИМ РАТОМ

Друго кремаљско устоличење Владимира Путина у руску политику није само вратило геостратешки приступ, срозан од Горбачова а уништен од Јељцина, него га је и подигло на веома висок ниво.

Након што је стратешко партнерство са Кином максимално ојачао трговинским, финансијским и војним споразумима Путин се окренуо борби против концепције униполарног света, главног непријатеља Русије, чији су протагонисти прерано почели да славе своју победу. Понудивши свету дијаметрално супротни концепт привредног и друштвеног развоја заснован на традиционалним вредностима које су створиле и очувале људску цивилизацију, поштујући право на различитост нација и истинску слободу појединца, Путин је постао симбол борбе против корпоративног капитализма и на њему заснованог униполарног концепта који је почео да се руши као кула од карата.

Наравно, творци униполарног света су одговорили мерама из свог арсенала. Након неколико неуспелих покушаја организовања тзв. „обојених револуција“, окренули су се директној дестабилизацији стања у окружењу и мерама економско-финансијске агресије познатијим под именом „санкције“.  Но, то Путина није удаљило од његових геополитичких циљева. Не желевши да прихвате чињеницу да свет више није униполаран његови творци активирају  дестабилизације великих размера и на широком простору (ИСИЛ, Сирија, „мигрантска криза“, Француска). Русија је спремно дочекала и тај изазов. Први видљиви ефекти су потпуни распад ЕУ концепта и  оружана ескалација на Блиском Истоку. Спремност Европе да Турској плати 3,5 милијарди долара како би она каналисала избегличку кризу није ништа друго него плаћање данка потенцијалном освајачу да вас остави на миру.

Улазак турске војске у Ирак, а иранске у Сирију, уз Керијеву отворену претњу да ће Америка донети „тешке одлуке“ ако Русија настави да подржава Асада, јасно указују да се ширење отворене конфротације на Блиском Истоку не може избећи, као и да је то само увод у нову поделу света. Турско обарање руског авиона и ситуација која се више не мења из дана у дан, већ из сата у сат говоре самe за себе. Да ли је то Трећи светски рат почео, или тек почиње?! Свеједно. Све разумне земље убрзано се прилагођавају насталим околностима и приликама, неопходно је да то учини и Србија.

ШТА ЧИНИТИ?

Пре свега, Србија се мора што хитније окренути преиспитивању свог кретања европским путем у тренутку када јединствена ЕУ постоји још једино кроз бриселску администрацију отуђену од народа и стварности.

Затим, неопходно је утврдити националне приоритете у случају отворене конфротације између Запада и Русије и направити концепт (за целовиту стратегију нема времена) заштите свог народа и етничког простора који је разбијањем Југославије остао ван матице. Промене које ће неминовно уследити после овог политичког и војног одмеравања снага (под условом да он не прерасте у нуклеарни сукоб) биће прилика да се поново, на некој новој Јалти, преиспита српско национално питање, и о томе би свака одговорна власт морала озбиљно водити рачуна!

Такође, мора се одмах престати са пропагирањем тзв. „војне неутралности“ која нам у војску уводи НАТО стандарде и деловање у западним међународним мисијама.

Крајње је време и да се призове и уважи историјско сећање на то ко су нам вековни пријатељи, а ко непријатељи, ко нас је бранио а ко убијао, где су нам етнички и верски корени и где нам је цивилизацијско место.

Најзад, знајући дубине промена које се дешавају, свесни свега што нераскидиво везује српски и руски народ, Русија и Владимир Путин показују огромно стрпљење и толеранцију за прилично неодговорно понашање корумпиране српске политичке елите, али прилике су такве да то не може трајати у недоглед. О томе се најозбиљније мора повести рачуна!

 ЖИВЕЛА СРБИЈА!! ЖИВЕЛА БРАТСКА РУСИЈА!!

Немојте никада заборавити да није довољно само то што су нас наши преци поставили на прави пут. То што смо се затекли на том путу имаће смисла само ако њим и ходимо. У супротном ако будемо само наставили да седимо као и свако ко седи на путу бићемо прегажени. Оно што нам је ваљда јасно морамо се кретати ићи напред само тако можемо успети. Верујте својим ђедовима нису они случајно чврсто корачали путевима вере, части, праведности.

                             Никад тај пут није био лак  и врло често је деловао неизвесно, њих то није зауставило. Ни кад кренемо уз степенице желећи да стигнемо до неких врата нисмо сигурни да ли ће нам их неко отворити када до њих и дођемо. Тако је и у животу нико нам не гарантује да са друге стране има неког ко ће нам отворити врата среће, љубави, успеха. Али без обзира на то да ли ће се отворити или не да би то сазнали морамо се попети уз степенице. Зато покренимо се и почнимо да се пењемо чувајући се од нељуди које ћемо успут срести.

                 „Чувајмо се од нељуди, али се још више чувајмо да и ми не постанемо нељуди“.

                                                                                                                                                          Патријарх Павле

                                 Свуда око нас су нељуди, негде су они давно завладали као рецимо у Енглеској, одмах после тога заразили су и њихову сестру Америку. Зараза зла се ту није зауставила, да би се лакше препознали међу собом направили су и клуб зла и назвали га НАТО. За Европске земље захваћене овом епидемијом сем НАТО клуба направили су још један, назван ЕУ. Каква је то болест и несрећа која је захватила тај запад, колико су велике њихове патње можемо схватити видевши да они мисле да ће им помоћи, да ће се спасти ако другоме наносе бол. На њихову жалост страшно греше, несвесни да бол пролази само дубоком вером. За веру је потребна душа а ту им ништа не може помоћи. Давно су се одрекли хришћанства давно су својим избором напустили православље и неповратно изгубили душу.

                               Запад је давно напустио веру и истину ту се више не може ништа учинити , али шта радити са онима међу нама који су се заразили том западном пандемијом?  Сада ти модерни јаничари без душе као да им мајке нису српкиње глуме нове дахије. Можда су помислили да је српски народ заборавио Аганлију, Кучук Алију, Мула Јусуфа и Мехмед – Агу Фочића па неће препознати сличност са њима ове нове владајуће клике. Светосавца неће заварати тако лако само зато што имају српска имена и презимена јер искрени православац јасно види да немају оно најважније , немају душу. Онај ко нема душу не може у себи имати ни вере, ни части, ни чојства а онда без обзира на име и презиме не може се звати Србином.

                              У време османлија знали смо да су радили у турском интересу па смо их могли звати турским поданицима. Данашње српске издајнике више се и не зна ко све са запада плаћа и за чији интерес раде. Зато их не можемо назвати само каубојским коњушарима или крсташким штитоношама или швапским поданицима … Сигурно је међутим да нећемо погрешити назвавши их дахијама јер оно што је евидентно у српском интересу не раде.

                             Не може се погрешити поред толике сличности са Аганлијом, Кучук Алијом, Мула Јусуфом и Мехмедом – Агом Фочићем. Њих четворица су те 1801. Године убили дотадашњег београдског везира Хаџи- Мустафа пашу и поделиле Београдски пашалук између себе. Дахије се нису зауставиле на томе већ су завели диктатуру укинувши све повластице које су Срби имали до тада, владавину терора, уводећи читлучење и додатне намете Србима. Преузевши власт сами су убирали порезе, одређивали дажбине, сами судили и пресуђивали по својој вољи баш као и западне хијене и српски јаничари данашњице.

„Боже мили! Чуда великога!
Кад се ћаше по земљи Србији,
По Србији земљи да преврне
И да друга постане судија,
Ту кнезови нису ради кавзи,;
Нит’ су ради Турци изјелице,
Ал’ је рада сиротиња раја,
Која глоба давати не може,
Ни трпити Турскога зулума;
И ради су Божиј угодници,;
Јер је крвца из земље проврела,
Земан дош’о ваља војевати,
За крст часни крвцу прољевати,
Сваки своје да покаје старе...“

                                                                                   Филип Вишњић (Почетак буне против дахија)

                           Има ли данас разлике није ли и данас Србија подељена између дахија? Нема ли свако од њих свој део пашалука где слободно спроводи своју вољу и законе? Зар вас не подсећају на дахије ови који данас убирају и одређују порезе? Суде нам данас ти модерни јаничари по законима који сами без народне воље кроје, пресуђују нам по некој њиховој правди. Покушавају да народ направе лудим убеђујући нас да живимо никад боље, да је запосленост на највишем нивоу у последњих 50 година, да су пензије највеће у историји… Српску војску и полицију су уништили и претворили у своје личне патроле које ће им помоћи српски народ да глобе. Рећи ће они који још не виде добро да нису они ипак дахије јер нису посекли српске кнезове.

                          Како да их посеку кад Србија данас нема кнезове, није сада 1804. година? Нема Србија данас Алексу Ненадовића, Илију Бирчанина, Стевана Андреића Палалију, Стефана Михајловића, Теофана из Орашја, Петра Ресавског, Марка Чарапића… Увидевши да Србија нема кнезова они су се охрабрили ваљда помисливши да им нико не сме стати на пут. Тачно је да кнезова нема али је Мајци Отаџбини свако њено чедо кнез. Сав српски народ, сви прави Срби јесу кнежеви Отаџбине Србије.

                          Зато ти слугани запада глумећи дахије и покушавају да посеку свеколики невини српски народ, знајући да су они кнезови Србије. А те западне хијене са издајницима и слугама не могу да трпе ни Србију а камоли њене кнезове. Секу они данас уместо кнезова свим модерним методама (претњама, уценама, кредитима, отказима, измишљеним наметима, продајом свега српског…) српски народ. Само морају бити свесни да ће светосавски народ  што је већи зулум бити храбрији. Што више српски народ покушавате да угушите у њему се све више јача вера, чојство и јунаштво.

„…Потекоше хоџе и ’ваизи,
Донесоше књиге инџијеле;
Књиге гледе, грозне сузе роне,;
Дахијама овако говоре:
„Турци, браћо, све седам дахија“
’Вако нама инџијели кажу:
„Кад су ’наке бивале прилике
„Виш’ Србије по небу ведроме,;
„Ев’ од онда пет стотин’ година,
„Тад је Српско погинуло царство,
„Ми смо онда царство задобили,
„И два влашка цара погубили:
„Константина насред Цариграда;
„Украј Шарца, украј воде ладне,
„И Лазара на пољу Косову;
„Милош уби за Лазу Мурата,
„Ал’ га добро Милош не потуче,
„Већ све Мурат у животу бјеше,;
„Док ми Српско царство освојисмо,
„Онда себи везире дозива:
„Турци браћо, лале и везири!
„Ја умријех, вама добих царство,
„Него ово мене послушајте,;
„Да вам царство дуговјечно буде:
„Ви немојте раји горки бити,
„Веће раји врло добри буд’те;
„Нек је харач петнаест динари,
„Нек је харач и тридесет динари;;
„Не износ’те глоба ни пореза,
„Не износ’те на рају биједа;
„Не дирајте у њихове цркве,
„Ни у закон, нити у поштење;
„Не ћерајте освете на раји,;
„Што је мене Милош распорио,
„То је срећа војничка дон’јела:
„Не може се царство задобити,
„На душеку све дуван пушећи;
„Ви немојте рају разгонити;
„По шумама, да од вас зазире,
„Него паз’те рају к’о синове,
„Тако ће вам дуго бити царство;
„Ако л’ мене то не послушате,
„Већ почнете зулум чинит’ раји,;
„Ви ћет’ онда изгубити царство. –
„Цар умрије, а ми остадосмо,
„И ми нашег цара не слушасмо,
„Већ велики зулум подигосмо:
„Погазисмо њихово поштење,;
„Свакојаке б’једе износисмо,
„И гријоту Богу учинисмо,
„Сад су ’наке постале прилике,
„Сад ће нетко изгубити царство;;
„Не бојте се краља ни једнога,
„Краљ, на цара ударити не ће,
„Нити може краљевство на царство,
„Јер је тако од Бога постало;
„Чувајте се раје сиротиње;;
„Кад устане кука и мотика…“
                                                                            Филип Вишњић (Почетак буне против дахија)

                               Хтеле су дахије и те 1804 да убијањем Срба застраше српски народ, али је овај чин само још више разљутио Србе. Како пролазе они који Србе разљуте дахијама је тада објаснио Миленко Стојковић. То би требала да буде довољна опомена свима онима који желе да убијају Србе да то неће проћи некажњено.

„Друмови ће пожељет’ Турака,
„А Турака нигде бити неће,
„Тако књиге инџијели кажу…“

                                                                  Филип Вишњић (Почетак буне против дахија)  

                            Данас опет српским друмовима полазе неки слични „Турци“ сада само носе друге заставе, заставе ЕУ и НАТО. Опет немају мере што је ваљда последица тога што немају ни душе, опет зулумима хоће да нас промене. Видели су да ћутимо па мисле да то радимо зато што се плашимо, нису довољно констатовали прошлост да би схватили да је то знак да сматрамо да више не желимо на њих ни речи да трошимо.

                           Можда немају или су изгубили књиге инџијеле које би им јасно рекле да јесу српске друмове походили али да долази време када ће их се друмови пожелети али њих на њима више бити неће. Можда негде другде и могу да живе по њиховим правилима зла. Али ово је земља Србија и овде док год има светосаваца ће владати наша правила. Та правила јасно кажу да ће сваког ко једе и пије са непријатељем и издајницима стићи казна и проклетство. Та правила јасно говоре да је живот стварно живот само ако слободно живимо на своме. Зато светосавац неће дозволити да га живог сахрањују, не постоје силе зла које Србина могу да сломе.

Дошло је време, да се сваки може звати како му је воља. И себе и језик свој.

                  Читава композиција и звук ових реченица јасно казују да су изречене и записане у неком прошлом добу. Али, како је онда њихов смисао толико свеж, толико савремен? То су речи Јаше Томића штампане 1909. у књизи још увек врло актуелног наслова: „Како се зовемо“.

                Да је Јаша жив, вероватно би био згранут колико је проток времена учинио да буде још више у праву, него онда. Кад бих хтео да се шалим, рекао бих – зато се и каже историја јер је све исто. Али, вратимо се Јашиној књизи. Она је заправо ласерски прецизан приказ положаја Срба у Аустроугарској прве деценије двадесетог века. Изванредни, толико „савремени“ пасажи се нижу један за другим, овај је рецимо интересантан, циници би казали, и са становишта развоја фотомонтаже.  Данас такозваног фото-шопа.

             „Још је 1902. године поскидала је руља ћирилске натписе са српских школа, са српске банке, са српске штампарије. И нема те руке, која је смела покушати да те ћирилске натписе поврати. Братимљења је било доста, али онај плод што га је извојевала руља над Србима у Загребу, мора да остане.

              У календару „Србобрану“ од ове, 1909. године, има на страни 65. слика која показује „Привредников дом у Загребу“. На тој слици у календару има над капијом табла, на којој пише ћирилицом: Привредников дом. А то је, видите, само да обману свет. Да Срби браћа мисле, како у Загребу цвета српско писмо. Нема на привредниковом дому тога натписа. Ко је год био у Загребу, зна да га нема. И не треба ићи у Загреб, па да се човек увери о томе. Та већ по оној слици у календару „Србобрану“ види се, да је онај натпис ћирилицом дометнут на фотографији, јер кућа стоји у сасвим другом правцу, косо, а слова су уписана – управо.“

               Књига „Како се зовемо“ бави се заправо као средишњом темом суђењем педесет тројици Срба на такозваном велеиздајничком процесу у Загребу. Тај догађај су савременици називали велеиздајничком парницом. Исте године у Бечу је вођен тзв. Фридјунгов процес. То су два спрегнута суђења, процеси близанци. Велеиздајнички је вођен на првом месту против српског народа, а бечки против српске државе – Краљевине Србије. Нека пажљиви читалац не помисли да се овде ради о плеоназму, јер у то доба, добро је подсетити се, постојале су две српске државе! Србија и Црна Гора.

              Лако је данас рећи да су оба процеса били лакрдија и фијаско читавог правосуђа Аустроугарске. То је и неоспорно и потпуно тачно. То је време када црно-жута монархија мора да оправда и на брзу руку „легализује“ припајање  Босне и Херцеговине. А Србе, видимо, све и свуда, покушава да застраши не бирајући средства.

              Човек би помислио да се ради о некаквој франшизи „Јазавца пред судом“ . Петра Кочића. Јер, Јаша Томић користи стенограмске списе са суђења и потпуно аутентично преноси трагикомичну, на моменте дилетантску атмосферу из суднице, где уместо учених судија и оптужбе, вербално и логички бриљирају заточени Срби, без обзира да ли се ради о обичним сељацима – тежацима, или образованим поседницима.

               Србима је од почетка све јасно: „Јер овој парници није главно да осуди поједине људе. Њој је главно да осуди народ српски“. И даље Томић пише: „Та парница треба да покаже, како данас ‚з а к о н‘ сматра, да је великоиздаја чак и оно, што је Србима и законом ујемчено. То значи: У истини и пракси нерпизнавање Срба. Узети Србима могучност да постоје и да се развијају као Срби“

              Може се слободно ово размишљање померити сто година у будућност – у хашку судницу, и рећи: Трибуналу, није циљ да осуди поједине људе, њима је главно да осуде српски народ! Која је то по реду франшиза?

               Вратимо се велеиздајничкој парници. „Јер шта видимо? У судници се озбиљно испитује: Код кога је неко купио гусле? Како је смела његова кћи вести српски грб на кошуљи? Је ли била у селу светосавска беседа? Зашто шире ћирилицу? Зашто српску заставу? Зашто називају ћирилицу српским писмом? Откуд се називају Срби? Откуд певају српске песме? Зашто су оснивали: српске земљорадничке задруге? Зашто српске читаонице? Српске соколе? Зашто српска певачка друштва? Зашто називају своју вероисповест: ‚Српска православна‘. Своју цркву: Српска црква?“

               Тешко је одредити који пример је „лепши“ од кога, али овај ми се баш допао. Јетко, готово црнохуморно, наставља низање примера из парнице:

              „Оптуженог Перу Бекића испитивао је државни одветник о соколима. Зашто, нашто и крошто ‚Српски Соколи?‘ и т. д. Па онда рече:

                ‚Државни одветник Милан Акурти: Ви сте рекли да имаде 485 ‚Српских  Сокола‘ а у Чешкој чини ми се 60.000 па да Чеси за то нису сматрани погибелним монархији. Али видите, Чеси не гравитирају каковој чешкој држави ван монархије, они немају чешког Београда, нити чешког Петра Карађорђевића‘. (Види стенографски записник страна 668.)

                Дакле, да нема Србије ни српског краља, а сигурно ни Црне Горе, могли бисмо и ми србовати као што Чеси чехују. Овако смо опасни. Сироти оптуженици!“

                 Тешко је наравно данас знати шта су заточени Срби тачно подразумевали под србовањем. У том смислу појам чеховање иако географски даљи, чини ми се више јасан – Чеси, чехујући потврђују да су Чеси.

               Србовање пак, у својој суштини, остаје за мене до краја нерастумачен појам.

Знаменити Руси у српској историји – Сергеј Николајевич Смирнов

На ничим изазване патолошке изливе евроеурофорије српских властодржаца, најбољи одговор је сведочење о вековним мрзостима Запада према српском роду и сведочење о вековном братству Срба и Руса…

     *          *          *

Када Руси за некога кажу да је “масштабнаја” личност, то је тешко једном речју превести на наш језик, јер тај појам подразумева свеобухватног и веома талентованог човека, изузетно широког опсега знања, интересовања, образовања – како би наш народ рекао – Бог га је за све обдарио. Један од таквих “масштабних” личности био је и Сергеј Николајевич Смирнов, који је својим делом оставио упечатљив траг и у руској и у српској науци и култури. Поједини великани захваљујући свом таленту и раду достигну у својој области инетресовања изузетне резултате, међутим када је у питању Смирнов, тешко је и побројати сва интересовања Смирнова у којима је показао изузетну надареност. Био је веома талентован инжењер, врстан архитекта, археограф и библиограф, археолог, нумизматичар, историчар уметности… – уз сва та занимања и хобије, био је и друштвено веома ангажован човек.

С.Н. Смирнов рођен је у Петрограду 1877. године, упокојио се у Монтевидеу (Уругвај) 1958. године. По деди хероју Отаџбинског рата (Наполеонов поход 1812) Смирнов је по рођењу имао статус наследног дворјанина, а отац му је такође био војни инжењер и архитекта војних установа у руској царској престоници. По завршетку Првог кадетског корпуса у Петрограду (1893), по упутству Цара Александра I уписује Институт инжењера железнице, где дипломира 1898. године. Са супругом Н.А. Масловском (оженио се 1904. године) имао је двоје деце, сина Михаила и кћерку Елену. Истиче се у различитим пројектима, па и каријера брзо напредује од Титуларног саветника (1903) за само 6 година постаје Дворски саветник (1909). Имајући у виду његов каснији научно истраживачки рад у Србији, само је Промисао Господња могла уредити тако да он те исте 1909. године ступи у Археолошки институт где је стекао полазна знања из историје древнеруске уметности и грађевинарства. Он 1911. године завршава тај Институт и постаје Стални члан Археолошког института. Дакле, са титулом Дворског саветника следеће две године предано ради на изградњи храма Спас на води у Петрограду. За велелепни ентеријер храма био је најзаслужнији управо Смирнов. Овде треба истаћи следеће, што ће се показати као врло важно и у раду Смирнова у Србији – пре него што се прихватио посла на изградњи храма Спас на води веома пажљиво изучавао руску средњевековну архитектуру, не устежући се од путовања ради обиласка многих руских спчоменика средњевековне архитектуре. Ускоро по његовом освећењу Смирнов је унапређен у дворски чин камер-јункера двора Његовог императорског Величанства. На жалост, то ремек дело руске архитектуре срушили су безбожници 1932. године. Као дворјанин Смирнов је често био ангажован у хуманитарним пословима дечијих домова, попут ангажовања у дечијем дому при Канцеларији Царице Марије, као и дечијег дома Јелисавете и Марије у Павловску где је једно време био и директор. Захваљујући највише њему, квалитетно је одрађен огроман посао на сређивању богатог инвентара, уметничке колекције и библиотеке Павловског дворца. Очигледно је то искуство и предодредило његов огромни ангажман у помоћи руским избеглицама после несрећне револуције, овај пут на српском двору. Поред стручно инжењерских радова и друштвеног ангажмана који смо поменули, још две области “свестраног” Смирнова треба посебно истаћи, а то је научни рад и рад на проучавању историје уметности. Када имамо у виду заиста запрепашћују преданост раду и сву његову изузетну радну способност, опет не може да не задиви његов бесконачан списак занимања и интересовања, како у “руском” тако и у “српском” периоду његовог живота. Да сада побројимо само нека интересовања из “руског” периода његовог живота: Стални члан Архивске Петроградске губернијске научне комисије, Члан Ревизионе комисије друштвене управе Петрограда, Члан Комисије за изградњу Сабора Свете Тројице на месту изгорелог Тројицког сабора у Петрограду, Председник управе Петроградског индустријског акционарског друштва, Члан Ревизионе комисије Акционарског Средњеазијског нафтно-индустријског друштве “Санто”, а навођење учешћа у свим добротворним фондовима у којима је учествовао Смирнов, одузело би много простора. И упркос свим овим чињеницама о несвакидашњој заузетости, Смирнов ни у Русији ни у Србији није био неми посматрач догађаја око себе, већ активни учесник у многим од њих.

Једна дивна каријера једног свестрано надареног руског дворјанина, један примеран породични живот који је то пратио, прекинут је попут каријера хиљада благочестивих Руса након “Крвавог Октобра” и доласка “синова пакла” на власт у Русију. Следе месеци затвореништва, прво у Перму, потом у Москви, да би коначно некако успео да се са породицом дочепа Србије – “резервне Отаџбине” десетине хиљада руских емиграната. После плодотворног рада у новој Отаџбини о коме ћемо опширније писати у даљем тексту, такође при двору (овај пут Краљевском), Смирнову као и многим другим руским емигрантима, било је суђено да беже и из Србије по доласку комуниста на власт. Из Србије Смирнов одлази у Уругвај, где је под неразјашњеним околностима 1958. године завршио свој животни пут.

Дакле, Смирнов је наставио службу на двору православног монарха, овај пут на Краљевском двору Карађорђевића. Као што смо већ рекли, он је и пре доласка у Србији имао присне везе са Карађорђевићима, пошто је две године (1916-1918) био управник комплекса Павловског дворца који је припадао Ивану Константиновичу Романову, мужу српске принцезе Јелене, сестре Краља Александра Карађорђевића. Да кажемо да је и овај српски зет, кнез из царске лозе Романових, мученички завршио свој живот пошто је жив бачен у јаму под Алапеском у јулу 1918. године, а потом су у јаму са живим људима “црвене звери” бациле гранате. Његова супруга, српска принцеза Јелена, после мужевљеве смрти била је у затворима Перма и Москве и ослобођена је само захваљујући дипломатској интервенцији и храбрости и оданости самог Сергеја Николајевича Смирнова. Опис мисије ослобађања кнегиње Јелене, Смирнов даје у књижици која је објављена у Паризу, где је он сведочио у својству сведока пред чувеним Соколовом, који је водио истрагу о убиству Царске породице Романових. Он је кренуо у потрагу за кнегињом на Урал и Сибир са фалсификованим српским пасошем, ризикујући и сопствени живот. У томе му је свесрдно помогла “српска мисија” са српским амбасадором у Русији Спалајковићем на челу, који се код нових власти свесрдно залагао за Јелену Петровну. Само чудом Божијим је Сергеј Николајевич Смирнов преживео, иако је био на списку за стрељање и у Русији чак постоје публикације у којима се наводи да је он стрељан у Перму, јер је био на списку за стрељање. Спасао га је српски фалсификовани пасош и лажно сведочење српског официра Божичића да је он радник “Министарства српских железница”. Овде није згорег направити мали искорак и написати пар речи о Спалајковићу, великом и храбром српском дипломати који је до краја 1918. године био српски амбасадор у Русији, а после Првог светског рата дипломатску каријеру је наставио у Паризу, сад већ у Краљевини СХС. Наводимо сведочење руског дипломате Н. Трубецког из његове књиге “Рат на Балкану 1914-1917”: Дипломате су ми причали како је крајем јула 1918. године на једном од редовних пријема дипломатског кора, Лењин изјавио да је Царска породица стрељана. Спалајковић није могао да се уздржи, пришао је Лењину и пљунуо му у лице. Совјетска власт је била још слаба и инцидент је “заташкан”. Било је одлучено да се не обраћа пажња на једног “неваспитаног, неконтролисаног и болесног човека”.[1] Сама Јелена, кћерка српског Краља Петра, у тим данима је исказала изузетну храбросст, пожртвовање и оданост према мужу. Пошто су јој деца била на сигурном у иностранству, она се пре мужевог убиства новој власти обратила молбом да јој омогуће да подели судбину са својим мужем у затвору наглашавајући да због тога одбија евентуалну помоћ страних амбасада. После много перипетија и затвора, српски официри и Јелена су ослобођени, а по ослобођењу, Јелена 1919. године стиже у Шведску одакле са свекрвом и децом емигрира у Југославију. Са децом 1921. године одлази у Лондон.

Дакле, пошто се 1919. године са породицом срећно дочепао Србије, Сергеј Николајевич Смирнов почиње са радом на Двору Карађорђевића као лични секретар Јелене Романове, истовремено започињући и инжењерски рад у грађевинском оделењу Двора, као и у Канцеларији Државног комесара по питању руских избеглица. Као и у Русији, један ангажман није довољан за неисцрпну енергију и неуморни дух Смирнова и оно што посебно импресионира, он на свим тим пољима оставља иза себе дубог траг и дело непролазне вредности.

Као управник Двора Јелене Петровне која после 1921. године више времена проводи у Лондону него у Београду, Сергеј Николајевич Смирнов према речима Људмиле Кузмичеве у великој монографији “Руски некропољ у Београду” обавља посао читавог једног тима бринући о пословима и финансијама Јелене Петровне, организацији и протоколу њених званичних посета, финансијском обезбеђењу њене деце, регулисању статуса у дому Романових и у европској монархистичкој породици…

На ангажовању Сергеја Смирнова на пословима везаним за пружање помоћи и организације живота руских емиграната у Југославији, сведочи обимна грађа у Архиву Југославије. Фонд кнегиње Јелене и на овом пољу је дао велики допринос у олакшавању живота многим руским емигрантима у Југoславији. “Друштво помоћи руској сирочади” такође се налазило под покровитељством Фонда кнегиње Јелене и помагало је два сиротишта, у Белој Цркви и манастиру Хопово. Хуманитарни ангажман везан за Фонд кнегиње Јелене, Смирнов је обављао и као државни чиновник у ништа мањем обиму. Делатност Државне комисије за послове руских избеглица бележи огроман ангажман Смирнова све до 1944. године.

И на крају трећи вид ангажовања Сергеја Смирнова на Двору Карађорђевића био је његов рад дворског инжењера и архитекте. Грандиозан рад  и грандиозно дело Смирнова у овој области једноставно је непроцењиво. Несвакидашње умеће да брзо схвати суштину проблема и начин његовог решавања, било је као богомдано за руководиоца пројеката на Двору Карађорђевића. Руководио је изградњом нове краљевске резиденције на Дедињу, његове организационе способности исказане су и приликом организације изградње предивног меморијалног комплекса Карађорђевића у Тополи. Смирнов је за опремање храма у Тополи ангажовао “руски тим” врхунских стручњака потпомогнут неколицином српских зналаца. Да набројимо неке: Николај Краснов, Николај Мејендорф, Борис Образков, Владимир Предојевић, Виктор Шевцов, Иван Диков, Борис Иваншенцев.

Да напоменемо да је поред ова три магистрална поља делатности Смирнова током његовог живота у Србији, благодарећи њему извршена озбиљна систематизација Библиотеке Краљевског Двора, која је Смирнову истовремено служила и као место на ком се бавио озбиљним научно-истраживачким радом. Овде посебно треба истаћи један ангажман који је од изузетног, непроцењивог значаја за целокупну српску културу. Ради се о послу прикуљања и анализи старих писаних споменика српске културе. Ослањао се на помоћ Руског Археолошког друштва Краљевине СХС које се такође налазило под покровитељством Фонда кнегиње Јелене. На позив Краља Александра у лето 1922. године специјална експедиција на челу са С. Смирновим почела је рад на проучавању 29 српских манастира и цркава. У екипи је био и генијални Краснов, а ту су се налазили и научници истричари уметности, архитекте, уметници, фотографи и цртачи. Преко 500 цртежа храмова је прикупљено и тада је по први пут у српској истрији урађено једно комплексно истраживање средњевековног наслеђа Србије. Смирнов је као носилац пројекта уз велику помоћ својих пре свега руских колега, обавио то грандиозно истраживање. Касније је са Красновом организовао и личне експедиције ради проучавања српских средњевековних споменика на Космету и у Албанији. Истраживали су “Српске Свете Горе” на Скадарском језеру, у Овчарско-Кабларској клисури, на Фрушкој Гори и многе српске светиње у Србији, Црној Гори, и на просторима свих других српских земаља. Тај рад је био основа за касније Красновљево мозаичко “фрескописање” храма светог Ђорђа на Опленцу, где су у јединствен мозаички ентеријер храма уграђени мотиви из преко 50 најзначајнијих српских светиња различитих епоха. Колико је тај посао значајан, говори нам чињеница да у великој Русији није постојало тако комплексно истраживање највећих средњевековних светиња Русије какво су руски стручњаци извршили у Србији. Сав тај посао послужио је за касније још једно монументално истраживање Смирнова “Српске светиње у руским летописима” које је 1936. године уврштено у Јубиларну збирку “Руског археолошког друштва” у Краљевини Југославије. Огроман истраживачки рад је стајао иза овог подухвата и ту је први пут сачињен потпуни списак помена српских светиња у руским рукописима. Такође, Смирнов први пут у Србији публикује биографије тројице “знаменитих Срба у руској историји” – Митрополита Кипријана, Григорија Цамблака и Пахомија Логотета или Пахомија Србина како су га још ословљавали у Русији.

И тако, одмах примећен у високим круговима како Царске Русије тако и Краљевине СХС, Смирнов је веома брзо стекао углед веома савесног и поузданог делатника коме се могла поверити било која дужност са стопостотном сигурношћу да ће посао бити обављен на веома високом нивоу. Интересантно је да су му и у Русији и у Србији стизале многе поруџбине за изградњу храмова, а сваки нови посао на храму, Смирнова је одводио у све дубља и дубља истраживања древне архиктетуре и наших светиња, што је и довело до описане импозантне улоге Смирнова у темељном истраживању српске средњевековне црквене уметности и архитектуре. Списак црквених ствари које је одабрао чувар Уметничког одељења Руског музеја из колекције Смирнова који се чува у Павловском дворцу-музеју, данас броји 220 јединица. Међу њима је и икона коју је Смирнов добио на поклон од Митрополита Скопског Викентија 1914. године, тако да Смирнова видимо и у улози великог сакупљача руских старина. С. Н. Смирнов је пројављивао и дубоко интересовање за нумизматику па је куповао каталоге са нумизматичких аукција. У ономе што је остало од његове библиотеке у дворцу-музеју у Павловску која је пре Револуције бројала више од 2 хиљаде томова, сачувано је и неколико тих нузмиматичких каталога.

Владимир Мајевски, још један од веома интересантних личности руске емиграције у Србији који је живео у соби поред светог владике Николаја Велимировића у последњим данима његовог живота, описује један интересантан моменат из разговора Краља Александра са Смирновом. Краљ се интересовао за живот руске емиграције у другим земљама, а Смирнов је о томе опширно говорио и на крају рекао: “Ипак, захваљујући бризи Вашег Величанства, Руси не живе нигде тако добро као у Југославији”. Мајевски наводи да је на то Краљ одговорио: “Можда је то и тако, … али и Руси се нама одужују”.

Иако “човек дела” током читавог свог живота, један од оних људи који никада нису знали за беспосличарење, који никада нису говорили о себи али је њихово дело говорило много о њима, ипак је написао и сопствене мемоаре. На жалост, ти мемоари великог поборника монархизма Сергеја Николајевича Смирнова, још нису објављени. Имајући у виду грандиозно дело и свестраност Смирнова, само српском немарношћу се може објаснити чињеница да ти мемоари нису још публиковани и нека ово буде и својеврстан апел на све оне који могу помоћи да ови изузетно важни мемоари великог руско-српског прегаоца и патриоте, угледају светлост дана. Јер, чак и без описа његовог живота у Уругвају, биографија Смирнова из руског и српског периода по богатству догађаја који су произашли у судбини овог изузетног  човека, превазилазе уобичајене биографије и највећих људи. Српски народ дугује огромну захвалност овом истински великом Русу, нарочито за несвакидашњи допринос научном проучавању српске средњевековне црквене уметности и архитектуре.

[1] Григорије Николајевич Трубецки – “Рат на Балкану 1914-1917. и руска дипломатија”. Просвета, Београд, 1994. Стр 145.

Сагледамо ли човеков живот могли би да га поделимо на три суштинска дела: рођење, живот, смрт. Само рођење човеково последица је љубави двоје људи и њихове одлуке да ту љубав обележе и крунишу децом. Смрт је као и рођење сегмент живота о коме не одлучујемо ми, једино је сигурно да свако ко је рођен мора и умрети. Између ова два сегмента живота о којима ми не одлучујемо али сасвим сигурно су део нас, налази се живот. Оно што је најважније је да нам време не пролази размишљајући о ономе што не зависи од нас а да у исто време заборавимо живети. Живети се може само ако учествујемо у ономе што зависи од нас. Срећни и задовољни бићемо искључиво уколико будемо имали довољно вере и храбрости да утичемо на оно што од нас зависи.

„Чутање је теже од лажи, јер чак и највећа лаж подразумева ма и најмању меру истине, а ћутање чак и њу игнорише.“

 Борислав Пекић

Вековима упорно и систематски нам понављају гомилу лепо упакованих историјских лажи и неистина. Посматрајући Србију и Србе данас испада да су успели у свом пројекту зла. Питате ли данас грађане Србије о њиховој историји, већина ће вам причати о доласку Словена у 6. веку на Балканско полуострво иако сви трагови указују да смо ту били бар 7-8 векова пре тога. Лаж која им је потурена из западне кухиње неће их зауставити да вам испричају како смо дошли преко Карпата и поред тога што је то тада и на тај начин како су бајкоисторичари запада описали било немогуће. Такву измишљену и подметнуту истину користимо и у школским уџбеницима одакле уче наша деца. Очито је да нико и не размишљамо какве последице ће имати то што лажемо нова поколења.

Надајмо се да ће наши потомци ипак бити храбрији и вреднији од нас и прочитати и оне књиге које се заснивају на истини и чињеницама а не нечијим подлим жељама. Надајмо се да ће они сем бајки и басни подмуклог запада читати и историју. Морају само у томе бити истрајни јер ће сигурно за све што западу не одговара бити нападнути и обележени као легитимна мета, покушаће да их дискредитују и изложе подсмеху. То је начин који су увек користили да би њиме бранили своје историјске неистине. Тужно је што су им у томе увек помагали и неки бивши Срби.

Морамо знати да док год постојимо, докле год осећају присуство светосавске душе, они неће стати са својим лажима. Сетимо се само последњих дешавања на простору бивше СФРЈ. Србе су оптужили за злочин од 5.фебруара 1994. на пијаци Маркале иако за то никад нису имали доказе. Данас када истина излази на видело, када и бивши припадници муслиманских јединица износе признања да су злочин осмислили Алија Изетбеговић и Мустафа Церић а извели га генерали армије БИХ, запад то гура под тепих и заташкава. Такво њихово понашање је и за очекивати али где је наш глас, докле ћутати?

Мислимо ли да је то са Маркалама прошло и да се на то не треба враћати? Нисмо ваљда и даље толико наивни? Нећемо им ваљда дозволити да због нашег ћутања и наивности на наше потомке ставе крст геноцида? Допустили смо да у Меморијалном центру у Поточарима у камену плочу буде уклесан број од 8.372 жртве. Тај измишљени број сребреничких жртава стоји оптужујући српски народ, иако се ни у једном документу не помиње ни приближан број. Заборавља се истина да је за пет година прекопавања терена Хашки трибунал ископао једва 442 тела за која се може са сигурношћу потврдити да су стрељана. Избегава се чињеница да је највише рангирани цивилни званичник УН Филип Корвин у јулу 1995. чврсто остао при тврдњи да је у Сребреници погубљено између 700-800 људи.

Како то да се нико не запита како су могли 200 српских војника и 5 тенкова да почине геноцид над толиким народом у Сребреници, коју су при томе бранила 5.500 муслиманска војника. Потпуно је јасно да снаге ВРС које су тада биле далеко технички и бројно инфериорне нису могле починити ни већи злочин а камоли планирати некакво „масовно истребљење“. На то указује и изјава једног од највећих светских ауторитета, директора центра „Симон Визентал“ Ефраима Зурофа, који је у јуну 2015. за Сребреницу изјавио следеће:

„Колико знам, оно што се тамо десило није опис или дефиниција геноцида. Мислим да је одлука да се то назове геноцидом донета из политичких разлога“.

Да би Сребреницу схватили још боље, да би јасно видели „пријатељски“ загрљај запада треба подсетити на констатацију директора Специјалне комисије америчког конгреса за тероризам и неконвенционални рат Јосифа Боданског:

„Сви независни форензички докази указују на број од неколико стотина муслиманских жртава, и то вероватно у нижим стотинама. Непрестано инсистирање на високом броју муслиманских жртава такође служи прикривању претходних убистава српских цивила у том граду од стране муслимана“.

Не смемо никад заборавити на опасност које носе њихове лажи. Морамо бити спремни како на нове неистине из ЕУ и НАТО кухиње тако и на помоћ наших властодржаца, оних бивших Срба који су спремни да признају и измишљене злочине. Остаје ипак чињеница коју ни ЕУ ни било какве Алијансе не могу изменити: лаж може успети, може и потрајати као и ове њихове до сада, али не може вечно трајати. Када се њен почетни успех заврши остаћемо само ми и они. Ми који смо се без обзира на тешкоће, проблеме, жртве држали вере и истине, и они који су измишљали лажи или их због личних интереса прихватали. Тада нико неће моћи да се крије иза неке „више политике“, тада ће свако носити крст својих речи и дела и предати га својим потомцима.

ЖИВОТ

Србин је увек знао да истрпи, али никад није престајао да се бори, увек је волео све животом дано. Као што светосавац зна да су живот или смрт само почетак, тако и неуспех или пораз никад нису трајно стање. Они су само део животног испита и без њих не би било успеха и победа. Зато када наступе та времена у којима не изгледа све лепо морамо напунити срца вером и добро размислити. Сагледати зашто су се баш нама догодила, зашто онда и зашто сада – али никад не смемо очајавати, никад се предати, никад ћутати.

Ти тренутни порази или неуспеси су само опомена да морамо бити бољи, да наш глас мора да се чује. Све што нам се догађа су само опомене да нисмо до краја испратили пут својих предака, да смо застали, да нисмо показали довољно храбрости, одлучности, смелости. Разлог за то увек је био што смо недовољно веровали, што смо се удаљавали од светосавља. Зато похитајмо назад у своје душе и исправимо грешке, јер тада нам ништа неће моћи ни домаћи каљ ни западне хијене.

Нема разлога да више слушамо како ће бити боље, не догађа се овај живот неком другом да би ми чекали то боље време. Доста је било пораза и кукања, престанимо са тим, време је да нас више не изненађује ништа у животу, већ да ми зато изненадимо живот и почнемо га стварати по нашим мерилима. Судбину кажу да нико није променио али нико нам не брани да уредимо окружење у којем ћемо живети своју будућност.

Одлуке које доносимо не могу чекати неко друго време. Будемо ли одлагали одлуке, не скупимо ли довољно вере и храбрости за дела сада, остаћемо само неми сведоци времена. Дозволимо ли да време настави да тече без нашег утицаја, моћи ћемо само да посведочимо привидно неминовни пораз. Време ће нам истећи а историја нас избрисати. Време је да престанемо да ћутимо.

Ми знамо ко смо и не тражимо да нас због тога воле. Имамо веру, душу, част и реч, и знамо да нас се због тога плаше. Ми им за то нисмо криви и као Срби сигурно им нећемо дозволити да нас мењају или застраше. Данас када су све свеће којима се траже људи догореле, прави светосавци ће храбро стати и поново покушати да овом свету дају нови пламен наде. Знајући да и најцрњи камен када се обасја постаје бар за нијансу светлији, пламеном вере, части и истине бранићемо српство и покушати тамна срца запада бар за нијансу да просветлимо. Наше је да будемо оно што јесмо, а да ли ћемо њих успети бар мало да променимо није толико битно колико је важно да не заборавимо да свако свитање почиње буђењем. Време је зато да се пробудимо и престанемо да ћутимо.

Светећи се за војни пораз, пре једног века оставише „културтрегери претече ЕУ“ своје оболеле од пегавог тифуса међу рањеницима у Ваљевској болници, и намерно их не хтедоше изоловати.

Бес због пораза, изазвао је њихову нељудску жељу да се уништи цео српски народ, не бирајући притом средства. Тада, није се ни знало ко и како изазива то смртоносно оболење, које је било сталан становник неких локалних средина у големој „претечи ЕУ“, а њена се државна управа и није баш преморила да га искорени, јер то бејаху неки словенски народи тамо у Галицији далекој или забитима око Тузле.

Многобројне рањенике, и своје и непријатељске, српски су лекари покушавали да одвоје од оболелих, и тако је цело Ваљево болницом постало, а скоро све стамбене зграде постале су резервна болница за коју један лекар и рече – „ако постоји пакао, онда је резервна болница у Ваљеву његов улаз“ – добровољно улазећи и сам, да помогне тим несрећницима!

Већина српских лекара тада није ни покушавала да дезертира из те своје битке, како би свој живот евентуално сачували, али и заклетву лекарску погазили.

Због таквог њиховог високо моралног професионалног односа, притекоше им у помоћ многи лекари из земаља савезница у Великом рату, али и неутралних, где је лични став одговорности појединца био пресудан за одлуку доласка у пакао који их чека!

Век после, управо ових дана, користећи ову годишњицу и чињеницу да је веома пожељно „диливери пријатељима“ фактора стабилности у региону показати захвалност за стварно хумано дело њихових предака, уприличена је свечаност поводом издања јубиларне серије марака на којој су заслужени ликови стварних хероина, шкотских лекарки, медицинских сестара и организатора рада шкотске болнице у Великом рату у Србији.

Његова екселенција амбасадор острва које некад давно беше велесила, беседио је како и приличи, док су пажљиви слушаоци помно пратили његов ситан везак, да га боље разумеју, јер је понекад баш неразумљив те мора и разјаснити шта је то казати желео, а нису га разумели како је он то очекивао, можда и због чињенице да српски језик не користи много кондиционал.

Истине ради, преко је потребно подсетити заборавне да ту мисију није организовала службена власт иако је била тобожња савезница, већ самоорганизована група хуманитарних радница које су већ имале неопходно искуство помажући у недавно минулом енглеско – бурском рату, где су водиле успешну борбу са епидемијама у енглеским концентрационим логорима за бурско цивилно становништво, жене, децу и старе и немоћне, које је главнокомандујући Киченер без милости конфинирао, све планирајући да тако онемогући даљи оружани отпор храбрих Бура.

Лондон је тако могао да се поноси изумом концентрационих логора, али британско реформисано школство нешто данас баш и не помиње ту епизоду из славне прошлости!

Селективно изостављање марке са ликом лекара, официра санитетске службе и стручњака за епидемиологију са радним искуством из колонија, које је британска власт послала организова но (пуковник Хантер и мајор Самерс), можда и није случајност али јесте ефектност, јер се ето тако у Србији најзад увиђа прека потреба за истицањем улоге жене као личности и ствараоца, а не само мајке, сестре или супруге.

Пошто обележавање јубилеја Великог рата траје, за очекивати је и појаву серије марака са ликовима хероина из Русије, и оне су одмах дошле у земљу Србију да се боре са злом званим пегави тифус.

Понеле су и оне комплетну болницу за заражене, и сместиле се у Нишу, где беше у Великом рату највећа војна болница у Србији. Средиле су дерутне напуштене бараке код железничке станице, које су у другом Балканском рату биле болница за колеричаре, претварајући их у место за помоћ многобројним цивилима и војницима, јер опака болест не бира.

Једна њихова екипа је на позив великодостојника СПЦ отишла и на Косово, у манастир Дечане да помогне оболелим цивилима, понајвише женама и деци, радећи у тада немогућим условима.

И оне су остављале своје кости у земљи Србији, а целу њихову акцију осмислила је кнегиња Трубецка супруга руског амбасадора, уз помоћ госпође Хартвиг, супруге трагично преминулог амбасадора-претходника, само, њима је руска влада ставила на располагање и материјална средства и лекове и медицинске инструменте, не штедећи, иако и сама Русија беше у светском рату изложена огромним напорима.

И њихови племенити ликови свакако завређују да се поводом јубилеја нађу на маркама, тим пре што су скоро цео век скрајнуте и заборављене из идеолошких разлога (та буржоазија!).

Његова екселенција руски амбасадор још лепше би то разјаснио на пригодној свечаности, беседама свим Србима разумљивим језиком (изузимају се сорош секе и тете, оне и тако не разумеју словенске језике а нарочито не руски!).

Зар племените Францускиње, чланице бројне хируршке медицинске екипе не завређују јубиларну марку за свој пожртвовани рад на непосредном збрињавању рањеника?!

Француски амбасадор би свакако радо о њиховом раду беседио на пригодној свечаности!

За очекивати је и да се на маркама нађу Холанђанке, чланице хируршке екипе доктора Аријуса ван Тиенховена, њихов допринос у збрињавању тешких рањеника немерљив је као и истраживања о коришћењу забрањене муниције, што су војници претече ЕУ масовно чинили. Додуше, његова екипа је самоиницијативно стигла преко Одесе у Србију, јер је помагао још у Балканским ратовима и успоставио присно другарство са члановима РДЦК (Руско друштво црвеног крста), који ће такође поновно стићи организовано у Србију почетком 1915.године.

То би могло и да иритира млађаног дипломату незгодног презимена (ах тај српски језик, штета што нема еуропског, да се најзад ослободе ружне прошлости!), али би његова екселенција холандски амбасадор ипак радо о њима казивао, на таквој пригодној свечаности!

Светски познати новинар Џон Рид, у својим репортажама назвао је тада Србију „земља смрти“ ужаснут оним што је лично видео, а утиске је по повратку у САД преточио у књигу као својеврсну хронику времену рата и ужасима његовим, на брдовитом Балкану.

Да селективност ипак није случајност, доказује и прошлогодишња свечаност уприличена од челника Српског лекарског друштва, где су у присуству званичника владе и изабраних амбасадора подсећали на немерљив допринос медицинских екипа из Европе, у борби са епидемијом пегавог тифуса у Србији те далеке 1915.године. Помно су набројали све екипе и случајно су баш „заборавили“ руске медицинске екипе, које су прве доспеле у Србију још у августу 1914.године предвођене доцентом доктором Софотеровим. Реч је о хируршкој екипи која се одмах укључила у тежак посао збрињавања многобројних рањеника, радећи и преко граница издржљивости, а позната српска сликарка Надежда Петровић за њихов рад имала је само речи хвале! Једна од чланица ове руске екипе је добровољно отишла на прву линију фронта, да убрза разврставање рањеника, како би медицинска помоћ била још квалитетнија.

Поштујући правила јавила се команданту батаљона, али је њена хумана мисија прекинута непријатељском гранатом која је разнела и њу и српског официра, а војници су њихове земне остатке сахранили заједно, као своје ратне другове и саборце!

Зар племенити лик Дарје не завређује српску марку из јубиларне серије, данас век после ?!

Додуше, можда челници СЛД и нису учили да је Русија у Европи, али свакако није у њима жељеној ЕУ, те је зато у њиховом „шлихтању“ и нема, а није ни пожељно да се помињањем парају тако селективно осетљиве уши слушалаца који одређују све садржаје на брдовитом Балкану, нарочито оне службено одобрене.

Да део или скоро сви вршиоци власти у земљи Србији показују синдром заборавности, селектив не или злонамерне, небитно је за појавни облик и штету коју производе, али је одавно видљиво и препознатљиво онима који имало познају релације међуодноса на брдовитом Балкану.

Можда штампар-издавач и не зна све те детаље, али није ни битно, за намеру која се поодавно у Србији назива „шлихтање“ (корен је из немачког језика и ваљда је зато и тако радо коришћена!) и има небројено много појавних облика, битно је показати захвалност диливери пријатељи ма а све остало је и тако релативно, за ЕУ преумљенике.

Машта удворица чини да се „шлихтање“ одржава у безваздушном простору, просто лебди као аура око изабраних, а они то чак више и не примећују као ни осиони „диливери пријатељи“!

Можда је управо сада време да неко од новинара поново напише књигу, али под актуелним насловом „Земља шлихтања“, јер појава узима размере епидемије а нажалост нема видљиве реакције да се покушава зауставити или ограничити ова актуелна епидемија, која на брдовитом Балкану већ има карактер регионалне пандемије!

Појава за сада срећом обухвата само локалне политичке представнике, нарочито после директног контакта са носиоцима епидемије из врхова ЕУнијатства или државног естаблишмента САД и НАТО, као носиоцима нарочито опасног вида заразе.

Оболели од синдрома „шлихтања“ показују појаву организовања дочека високих дужносника НАТО, хлебом и сољу или пригодним концертом песама из региона, да се успешно докажу.

Српски народ напротив још увек показује природни имунитет, стечен током злочиначке натоовске хуманитарне акције назване „милосрдни анђео“ и ширен путем бомби са осиромашеним уранијумом, као већ доказаном инфективном дозом!

Хибридни рат је постао главни тип међународног конфликта. Он је у основи мултидимензионалан, са широком лепезом адаптирајућих активности, јер се креатори овог типа ратовања прилагођавају ситуацији и своју дјелатност усмјеравају на стварање економских притисака, воде информацијски рат, па и класичну пропаганду којом шире дефетизам, дезоријентацију, несигурност, страх. Грађани су изложени информацијским ударима, а путем медија се припремају на хапшење одговорних за наводни криминал, што су обично носиоци најважнијих функција, који су од почетка кампање означени као мете. Од оних који су блиски владајућој структури  траже се сарадња и признање, а заузврат нуди аболиција, као што је то било у често истицаном случају Санадер. Крајњи циљ је да незадовољни грађани, односно нерегуларне групе, на јуриш заузму институције, изврше хапшења или убиство неког из позиције. Нове лидере грађани треба да виде у дуго припреманим политичким пијунима, а то су обично особе које су придобијене манипулацијама, убијеђене да раде исправну ствар, или то чине свјесно ради будућих позиција, а неки једноставно раде за новац. Основ операција су манипулације и дезинформације. Провокатори и играчи на терену припремају сцену, а у теорији се обично називају агентима хаоса. Сврха хибридних активности и јесте стварање хаоса, који се затим усмјерава или претвара у оружане сукобе. При томе се користи егоизам једне од страна у сукобу, употребљавају се фрустриране личности изостављене из власти, а које је лако придобити и њима манипулисати. Што је више тих особа лакше је поставити кулисе иза којих се крију главни извођачи радова. Убачени провокатори у завршној фази пуцају на грађане или на полицију (што је виђено у Кијеву).

Против Републике Српске је покренут хибридни рат, али је и цијели Балкан изложен читавом арсеналу метода хибридног рата. Неоосманске претензије Турске према Балкану, Ираку, Сирији и Јерменији су познате. Ердоган има невјероватне аспирације према туђим територијама. По њему Турска империја треба да обухвати већину грчких острва (Лезбос, Родос, Крит), Пелопонез, и већи дио Балкана. С друге стране, Сједињеним Државама и Великој Британији познато је да не могу контролисати везу Европе и Азије ако не контролишу Балкан, поготово Србију, Републику Српску и Македонију. На тај начин би уједно контролисали ЕУ и будуће бенефите од новог „пута свиле“, чиме би условљавали Кину и Русију. Стога НАТО планира да инкорпорира Србију и БиХ, како би опколио Русију, остварио контролу пута према Евроазији и Централној Азији. Такође, користећи утицај Турске на туркофонске земље на Кавказу и Подкавказју, показује намјеру да и те земље прими у своје окриље. Прва новопримљена чланица треба да буде Грузија. Како ће се ствари одвијати зависиће од одговора Русије и Кине.

Ставови представника међународне заједнице у БиХ као и појединих амбасадора су неконзистентни, непримјерени, и не доприносе стабилности и помирењу у БиХ. Ако се изјаве упореде може се закључити да су синхронизоване, подударне, али увијек различите конотације. Широк је дијапазон изјава типа да „Српска мора поштовати Дејтон“ (што је стандардна замјена теза, јер су сви потези које Српска повлачи у функцији одбране Дејтона) до изјава о праву на референдум, које су комплементарне са изјавама лидерима опозиционог Савеза за промјене да референдум не треба користити због сваке „ситнице“, да референдум не треба профанисати и слично. Све изјаве које у том смислу циркулишу босанскохерцеговачким медијима су избалансиране и филингрански сложене по правилима Џина Шарпа из његовог приручника за подизање побуна „Од диктатуре до демократије“. Шарпове методе су, опет, само дио псиоп операција. Изјавама се подиже градација, сугерише да је потребно водити борбу против корупције, а америчка амбасадорка Морин Кормак је на твитер налогу написала да се нада да ће у сљедећој години бити ухапшен бар један корумпирани политичар. Ко је год то прочитао, јасно му је ко је мета, шта је циљ и ко су егзекутори. Градација и динамика воде до тајминга, а тајминг се одређује изјавом да наводно постоји десет особа на топ листи корумпираних, при чему се не наводи гдје се они налазе, односно из којег су ентитета. Јасно је да се мисли на челнике СНСД, партије Милорада Додика, и њима блиске људе у пословном свијету. Нико уопште не спомиње десет милијарди долара, донираних Федерацији БиХ одмах након завршетка рата, нико не покреће питање како је тај новац потрошен, иако су у јавности одавно присутне оптужбе да је већи дио донација покраден. У Федерацији као да нема корупције, незапослених, сиромаштва. Западна номенклатура у Сарајеву, ради драматургије сазива хитну сједницу ПИК-а, чиме сама себи даје додатну снагу. Српској се поводом одлуке Владе о прекиду сарадње са Тужилаштвом и Судом БиХ, приговара да мора поштовати владавину права. То у практичном смислу представља додатно указивање на мету – Републику Српску и СНСД који је сада води.

Поређењем изјава изманипулисаног дијела опозиције, односно појединих опозиционих лидера у Републици Српској, увиђа се велика сличност у погледу избора тематике, актера, личности и институција Српске које су мете. Западна номенклатура у Сарајеву одустала је од намјере да предсједника Додика јавно означи као диктатора или терористу, а одустали су и од оружаног напада, јер је то процијењено као потпуно погрешан потез. Опредијелили су се за перфидније методе. Запад рачуна на српско-српске сукобе и немире. Након што су анализирали тренутну ситуацију, увидјели су да предсједник Додик предузима активну противодбрану, која је за корак испред оног што чини опозиција, те су додатно инструисали лидере изманипулисаног дијела опозиције, који су почели да дају озбиљно компоноване изјаве.

Међутим, дају се и изјаве које се већ сутрадан доводе у питање, како би се створила што већа пометња. То се најбоље види из изјава министра безбједности Драгана Мектића, који је на министраску позицију дошао као кадар СДС-а. На примјер, поводом прекида сарадње Муп-а Српске и СИПА, прва Мектићева изјава гласила је да представници СИПА и Муп-а Српске „треба да сједну и договоре се“, а недуго затим изјавио је да он неће да разговара ни са предсједником Додиком, да неће ићи у Бања Луку на састанак с министром Драганом Лукачем, и да ће СИПА радити по своме. Мектићеве изјаве су у међусобној супротности, а његов наступ подржан је из неких амбасада и од политичког Сарајева различитим пријетњама упућеним Муп-у Српске, у смислу да ће они који буду пуцали у припаднике СИПА кривично одговарати. Мектић јавно оптужује предсједника Српске за криминал, при чему оптужује и пресуђује, понаша се час као директор СИПА, час као опозиција. Он држи предавања уставној категорији – полицији Српске, с намјером да створи перцепцију да је Муп Српске само сервис Сарајева. Уговор који треба да потпишу представници СИПА и Муп-а Српске, прво прихвати, а сутрадан изјави да нема потребе за потписивањем уговора јер он постоји већ десет година итд. Према Дејтону, надлежност у области безбједности имају ентитети, безбједност је уставна категорија, СИПА без сагласности Муп-а Српске не би требало да приводи лица на територији Републике Српске. Српска је само дио надлежности из области безбједности пренијела на ниво БиХ, а не све, како то приказује Сарајево.

За очекивати је даље демонизовање предсједника Српске Додика, Владе Српске, а нарочито полиције. У плану је да се Бања Лука оквалификује као генератор кризе и сукоба. Од опозиције се очекује да борбу институција Српске за очување надлежности оквалификује као изазивање сукоба ради одбране предсједника Додика и „његових криминалаца“. Све указује да је у припреми примјена насиља укомпонована у политичке притиске. Рачуна се на дефетизам који се плански стимулише, и на то да ће дио позиције напустити владајућу коалицију уз образложење да „неће да гину за Додика“.

Како Српска може да опстане? Тако што у њеним институцијама треба да схвате да је борба за ум и душу сваког појединца данас најважнији фронт. Преко културних мрежа, цивилне заштите и Муп-а треба се вратити на вриједности друштвене самозаштите, као што су препознавање агитатора, провокатора, непознатих група чудног понашања. Потребно је држати предавањима о тероризму, објаснити како реаговати у случају терористичког акта и коме јавити на уочене сумњиве активности.

Новостворене државе проистекле самовољним признањима бивших република заједничке државе (Југославије) од стране чланица ЕУ и НАТО имају један заједнички предзнак, упорно негирају пресудну улогу српске војске у Великом рату и сваки допринос у борби за њихове националне границе током распада Аустро-Угарске, те касне јесени 1918. године.

Словенија као државна целина, није ни постојала те 1918. године већ је неколико аустријских покрајина имало хомогено словеначко становништво у различитом проценту, од већинског до значајно мањинског.
Долазећи распад Двојне монархије активирао је малу групу национално свесних грађанских политичара да се укључе у рад Југословенског одбора у Лондону, тачније његовог радног дела у Женеви, плашећи се изражених талијанских аспирација за проширење своје доминације као државе победнице над Аустро-Угарском, али и Аустријанаца и Мађара као „државних“ народа царевине. Октобарски распад алпског фронта узроковао је да маса од 1,5 милиона војника КуК армије разних националности, крене до својих матичних земаља преко делова Словеније у ешалонима камиона, возова и коњских запрега. Истовремено, из европског дела тадашње Русије пристижу и некадашњи КуК заробљеници који су успут покупили „мираз“ – антиратне идеје, бољшевичку револуцију и идеју о „комунизму“! Све то ствара огромне тешкоће малобројним активистима борбе за Словенију као државну целину. Ситуација у Словенији била је специфична, враћајући се са талијанског фронта словеначки војници и официри су већ 29. октобра 1918.године одржали у Љубљани демонстрације. Поручник, др. Михаило Ростохар јавно је предложио да одрекну послушност аустро-угарском цару и положе заклетву својој новој „националној држави – Југославији“, помињући први јавно име државне заједнице која ће на овим просторима трајати седамдесет година са насилним прекидом током фашистичке окупације у Другом светском рату!

Царским декретом од 1.новембра 1918. године, бити ће наређено да све „народне заједнице“ у Аустро-Угарској формирају своје националне војне јединице, како би могло да се спречи безакоње и пљачка који дивљају територијем „претече ЕУ“ у часу њеног распада, иако је била „пример правне државе“ како то данас упорно лажу усмерени српски „ЕУ усрећитељи“!

Самопроглашено Народно вијеће СХС (самопроглашена држава Словенаца,Хрвата и Срба) у Загребу доноси одлуку о стварању „народне војске СХС“, делећи територију на четири војна округа. Словенија као територија потпада под II војни округ, коме је за команданта именован генерал-лајтнант Никола Иштвановић, Хрват а за начелника штаба пуковник Улмански, Србин, обојица активни официри КуК армије.

Упркос противљења из Љубљане, Народно веће за Штајерску доделило је чин генерал-мајора народне војске Рудолфу Мајстеру, Словенцу, мајору КуК армије! Он је већ 3.новембра 1918. године преузео комплетну власт у Марбургу (Марибор) и целој Штајерској, само са 26 официра и 160 војника 26.пешадијског пука. Мајстер проглашава општу мобилизацију Словенаца-војних обвезника и одмах почиње да ствара јединице Народне страже!

Некако истовремено у Словенији се појављују и прве групе повратника Срба, бивших ратних заробљеника из Немачке и Аустро-Угарске, које возовима, колима и пешке стижу до Штајерске. Угледавши повећу групу Срба – бивших заробљеника на челу са поручником Мирковићем у месту Сент Иље, РКЦ свештеник Евалд Врачко истакао је на звоник цркве обрнуту словенач ку тробојку, стварајући привид „српске тробојнице“! Када су Срби видевши заставу запитали у које место су стигли, објаснио им је градоначелник да су стигли на границу будуће државе Србије – Хрватске – Словеније и да ће им они помоћи да се железницом пребаце за Србију. Одмах су организовали превоз камионима у касарну Марибор, известивши хитно генерала Мајстера о њиховом приспећу и то као војника Антанте! Мајстер је инсистирао да се Срби ангажују као оружане снаге Антанте у решавању спора са дотадашњим аустриским властима у граду Марибору и оружаним одредима Аустријанаца, који су насилно покушавали да запоседну целу Штајерску као дотадашњу аустријску покрајину.

Тако је формирана чета од 150 српских добровољаца, који су промарширали градом Марибором уз пратњу чешке музике а изненађени аустријски локал-патриоти и полицајци који су при премали преузимање Марбурга, побегоше главом без обзира. Појава српске шајкаче, тада симбола победе за све Словене у мрској царевини, учврстила је северну словеначку границу. Српски добровољци били су ембрион за настанак мариборског пешадијског пука, када је пристигла група словеначких „солунаца“ који су били у саставу Југословенске дивизије. Њих укупно 21 (двадесет један) из заробљеништва у Русији, били су добровољци у српској војсци и они такође представљају снаге Антанте, што је Мајстер веома вешто користио у решавању граничних спорова са Аустријанцима.

Прва већа организована група српских заробљеника из Немачке стигла је возом у Љубљану 10.новембра 1918., где им је приређена срдачна добродошлица. Транспорт повратника (470 официра и 800 војника) предводио је потпуковник Стеван Швабић који је већ био упознат са одлуком о формирању нове државе. На молбу Народног већа из Љубљане које нема адекватне војне снаге у самој Љубљани а камо ли у покрајини Приморској, да им помогне, телефонирао је Швабић пуковнику Милану Прибићевићу у Загреб, где је већ била мисија српске врховне команде. Они су стигли на преклињање представника Народног већа СХС да им помогну да се организују и спасу шта се спасти даде, од отвореног насртаја новоформиране војске Мађарске и Аустрије, које запоседају рубна подручја која би требало да уђу у састав будуће заједничке државе СХС, и то управо по предлозима Хрвата-делегата Југословенског одбора.

Пуковник Прибићевић овластио је потпуковника Швабића да формира српску војну јединицу и координише своје активности са њим као надређеном командом, и представницима Народног већа у Љубљани. Швабић, од половине људства формира батаљон за дејства у Љубљани а други део под командом потпуковника Борисава Суботића упућује у Загреб. По наређењу српске врховне команде формира у Љубљани 26.пешадијски пук као формацију српске војске, јер само тако има статус оружане силе Антанте и може да регулише питања разграничења са Аустријом, али и Италијом, иако је чланица Антанте.

Када су талијанске јединице прешле демаркациону линију код Врхнике кренувши да запоседну руднике угља у Трбовљу, потпуковник Швабић их је најпре упозорио нотом а потом упутио батаљон српских добровољаца са 12 митраљеза под командом капетана Кујунџића, као отворену претњу агресору.

Талијани су се хитно повукли до утврђене демаркационе линије која им је додељена Лондонским уговором 1915., не желећи оружани сукоб са српском војском.

Када је 1. децембра обнародовано уједињење са Србијом и настанак заједничке државе у Љубљани је одржана величанствена прослава, те тако часопис „Словенски народ“ у броју од 2. децембра описујући свечаност цитира речи Антона Корошеца вође словеначке Људске странке који радосно изјављује:
„Словенци су захвални Србији и српској војсци, јер она много чини за одбрану наше територије“.

На своју иницијативу, а без усаглашавања са пуковником Прибићевићем као представником српске врховне команде код Народног већа СХС у Загребу, покреће Народно веће у Љубљани „велику офанзиву“ према Корушкој под командом словеначког пуковника Мilana Bleiweisa и мајора Аlfreda Lavriča. Они планирају употребу 610 официра и 8315 војника колико их имају у евиденцији, али у борбама активно учешће узима само 2500 бораца, од чега је 500 Срба – добровољаца. Када је енергична аустријска офанзива запретила потпуним војним поразом те словеначке војске, по наређењу српске врховне команде покренуо је генерал Крсто Смиљанић контраофанзиву са јединицама српске војске (три пешадијска пука и артиљерија) и потиснуо аустријске трупе назад, продирући у Корушку. На мировној конференцији у Паризу, жалиће се аустријски представници да су ове борбе вођене после потписивања споразума о прекиду непријатељстава и захтеваће да им се врате те територије, добивши одмах зато отворену подршку Италије. Српски научник Михајло Пупин лично ће писати америчком председнику Вилсону, инсистирајући да се Блед додели Словенији као њен неотуђиви део. Међународна арбитража у Паризу пресуђује да се у Корушкој одржи плебисцит, изјашњавање свих становника у којој од нових држава желе да остану, у Аустрији или СХС. Те одлуке српска влада и прихвата и поштује, јер само она има легитимитет у новонасталој држави СХС.

Српска влада је препустила Народном већу у Љубљани да организује рад на терену са словеначким грађанима, који су већина у Корушкој. Међутим, свештенство РКЦ организује активну кампању за останак у Аустрији и под њиховим утицајем на изјашњавању се већина Словенаца одлучује за католичку државу Аустрију, а не за заједничку државу СХС у којој су Словенци народ, али у заједничкој држави са православним Србима и СПЦ што веома брине РКЦ и Ватикан.

У време комунистичке власти, упорно су словеначки комунисти умањивали учешће, значај и резултате улоге српске војске у борби за словеначку северну границу, уз злонамерно истицање наводно недовољне ангажованости српске владе око припрема словеначког становништва за плебисцит у Корушкој, као пример „великосрпске“ шовинистичке политике.

Пре било какве „заборавности“ о учешћу Срба у борбама за северну границу некадашње заједничке државе, нека словеначки историчари поново прочитају текст оне спомен-плоче у Аустрији где јасно пише чија је коњица стигла дотле, те далеке 1918. године! Јесу ли можда носили домобран ске капе (словеначких домобрана )или победничку српску шајкачу?!

Данас, век после, „захвална словеначка браћа“ учествују у обуци будуће војске Косова и гласају за учлањење дела Србије у UNESCO, враћајући тако захвалност потомцима својих ослободилаца!

Време пролази, неумитно тече, догађаји се смењују, људи се мењају, једино циљеви остају увек исти. Запад одавно има свој пут и своје циљеве, лако је увидети да су они некако увек супротни нашим. На том њиховом путу, крећући се ка свом циљу као да желе да светосавље и православље нестане. „Као“ је засигурно вишак у претходној реченици. Са друге стране Срби светосавци само желе да мирно живе на својим огњиштима. Та српска огњишта су западне хијене уз помоћ дивљих хорди са ових простора претворили у згаришта. Наравно Србин не би био светосавац када се не би трудио и веровао у то да ће згаришта поново постати топла огњишта српска.

 Давно је била та 1214.год. када је Призрен припао српској средњовековној држави Стефана Немање. Призрен је саставни део душе и духовности српске, престоница царева Душана и Уроша. Путописци тог времена јасно су видели снагу и значај Призрена, приметили су да је постао несумњиво срце Отаџбине Србије. Да би то и другима јасно дочарали називали су га онако како заслужује, „српским Цариградом“. Нажалост као што је и Цариград пао, и Призрен је 1459.год. доживео исту судбину. Као што је српски Цариград поделио судбину Цариграда, и српска црква Богородице Љевишке доживела је судбину Свете Софије. Османлије су их обе претворили у џамије. Дуго је тако наша Отаџбина окована туговала, дуго су јој ране крвариле. Дуго је наша Мајка на апаратима дисала. Али је после Балканских ратова срце поново закуцало у пуном броју откуцаја, вративши се у груди вољене Србије.

 Нажалост недовољно опорављену Србију зликовци нападају поново. Баш ту у њеном срцу у Призрену јесени 1915.год. краљ Петар сазива чланове владе и доноси тешку одлуку о повлачењу српске војске преко Албаније. То јесте било повлачење из Србије и њеног срца али никад и њено трајно напуштање. То Србин никад није и неће учинити. Бугари након тога српско ишчупано срце покушавају да присвоје али већ 1918.год. морали су да се суоче са стварношћу, да се добро освесте и срце поново у наше груди врате. Наравно да то није довело до одустајања наших непријатеља већ их је само зауставило на неко време. Зло никад не спава. Неће се они смирити док нас не убију, а то једино могу ако нам узму душу, ако нам трајно ишчупају срце.

 Нису дуго чекали нову прилику, већ су одмах после априлског слома Краљевине Југославије 1941.год. под новим ознакама и заставама наставили тамо где су претходне змије стале. Сада је тај пројекат само имао друге боје. Боје фашистичке Италије и замисао некакве Велике Албаније. Опет Србе убијају, исељавају, поново пале манастире, поново се у наше срце на силу усељавају. Познато је да све што се ствара силом не може опстати, тако да Призрен 17. новембра 1944.год. Срби поново ослобађају. Нажалост западу није требало дуго времена да смисле пакост. Подметнута нам је нова идеја, нов западни пројекат и Титова ера под којом Србе тихо истребљавају и протерују а Албанце по ко зна који пут у српски Призрен усељавају.

 Када и то постаје недовољно да нам срце ишчупају, западни зликовци постају све нервознији. Не могавши више да издрже неуспех идеје коју је њихов искривљени ум зацртао, НАТО креће у офанзиву. Те 1999.год. без икакве милости бомбардују Србе и нашу мајку Отаџбину. Светосавци, иако остављени од свих, без обзира на силу која је на њих кренула, нису устукнули, нису се предали. Нажалост нисмо до краја и успели. Поново су успели да нам отму срце, да нас окупирају. Оно сада ишчупано у њиховим рукама куца. Само не знају они истину да може оно да куца у њиховим рукама али никада у њиховим грудима. Не схватају они да оно куца да би га чула њена деца која ће га поново вратити у груди мајке Србије.

 „Ако си оборен, устани; ако си обманут и разоружан, поново се наоружај; ако си побеђен, поново крени у битку.“

 Св. Игнатије Брјанчанинов

 Нису ово за нас неке нове ситуације, није нама ово нешто што не познајемо. Ово је само још једно искушење. Можда је сада неки други век, можда запад има и неке нове „демократске“ методе и заставе али циљ нису променили, он је опет исти. Циљ им је душа, циљ им је духовност. Онда када једном народу одузмеш душу, трајно ишчупаш срце – он више не постоји. Зато Србин никад не сме издати православље, никад напустити свој светосавски пут. Вера Србинова је вечити шапат који тихо говори: успећеш и онда када цели свет каже да нећеш. Увек ћемо веровати у свој светосавски брод којим пловимо без обзира на олује и буре које нам запад спрема.

 „Тешка је бура на мору, још тежа у души. Али ни море ни душа не чисте се без буре“.

 Владика Николај Велимировић

 Поново ће Призрен бити српски поново ће метохијски манастири бити пуни верујућих. Морамо веровати, морамо желети, морамо знати да нам могу уништити и отети само оно што ми дозволимо само оно чега се ми одрекнемо. Да ли смо се одрекли Косова? Да ли смо заборавили ко смо? Да ли ћемо дозволити да нас избришу? Увек ће бити оних који ће вас убеђивати да је борба са њима немогућа, да је то рат против ветрењача. Такве треба разумети јер душу су сигурно изгубили а срце немају или је скривено негде у петама. Зато њихово «немогуће» треба тумачити само као да су рекли: У складу са нашим ограниченим могућностима и искуством као и немањем срца и храбрости за деловање и са искривљеним и наметнутим виђењем света, то је тешко вероватно. Да смо ми као они, да нам преци нису Немањићи, да нисмо светосавци – они би онда можда и били у праву.

Догодине на Косову

Шта ће мени вода студена?
Не треба ми вина румена,
ни Београд, Тара, Дрина
ако нема манастира
чију крсну славу славим ја.

Рефрен:
Нек’ устане цела Србија,
нек’ се сети мајка Русија
и помоли милом Богу
да певамо песму ову:
“Догодине на Косову…“
Нека Српче свако запоје:
“Косово је срце Србије!”
И помоли милом Богу
да певамо песму ову:
“Догодине на Косову…“

Шта ће мени бисер ђердана?
Не треба ми сребра ни злата.
Само завет славног цара:
“Земаљска су кратка царства,
а небеска трају довека!”

Рефрен:

Нек’ устане цела Србија,
нек’ се сети мајка Русија
и помоли милом Богу
да певамо песму ову:
“Догодине на Косову…“
Нека Српче свако запоје:
“Косово је срце Србије!”
И помоли милом Богу
да певамо песму ову:
“Догодине на Косову…“

Живимо у таквом времену када је на западу душмана све више, када Косово и Метохију разарају и дивљим хордама дају да га муче. Али Срби кад се сложе и поново обоже, синуће ново сунце слободе и растерати западне тмурне кише зла. Изаћи ћемо из таме и пронаћи за наше душе спас догодине у Призрену, стати на том путу Србин не сме и не може.

 Данас док гледамо како Срби сахрањују сваког дана своје драге и миле, своје ближње, док сахрањују најдраже покошене опаким болестима, помислимо ли – откуд то у толикој мери? Има ли у Србији оних који се сећају „Милосрдног Анђела“? Има ли оних који се сећају звука сирена и душманских бомби након тога? Смемо ли да дозволимо да док наше драге прерано умрле гризу црви, ми које Бог и даље награђује животом допуштамо издајницима да нас сахрањују живе? На корак смо од понора, живог блата новог светског поретка, новог ропства али и на корак од новог сунца слободе. Сами бирамо на коју ћемо страну закорачити и у зависности од тога где ћемо завршити.

 Живот светосавца је живот само ако слободан живи на своме. Само ако слободно слуша литургију у својим манастирима. Само онда када ни једна стопа Отаџбине није остављена да је чизма злочинаца гази. Свака нас стопа Отаџбине зове и моли да јој вратимо понос и слободу, да је вратимо ономе коме припада – светосавском роду. Вековима нас је она подизала, хранила, дојила и тиме нас задужила да сваку њену стопу љубимо, да је свим срцем и средствима бранимо. Да је никад не издамо и не оставимо.

 Не може нико да живи без срца, не може то ни наша Отаџбина. Има Србија главу –можда је то Београд, у Дрини, Тари, Морави је вероватно њен крвоток, крв њена јесу светосавци, али без срца јој нема живота. А срце Србије је Косово и Метохија, нико нам не може и не сме узети срце. Опет су успели да нас гурну да дишемо на апарате, није први пут. Светосавци су ипак сувише јаки да би тек тако били поражени. Питање је само дана када ће у нама пуном снагом поново Призрен закуцати. Када ће се срце у наше груди вратити. Догодине већ време је да Отаџбина нормално дише. Догодине већ срце мора пуном снагом да куца. Догодине Србине.

Драга браћо, док ишчекујемо најрадоснији хришћански празник, морамо телесно и духовно да се за то и припремимо. Док се трудимо да то учинимо на достојанствен начин и Богоугодно, не смемо заборавити на нашу браћу која овај најрадоснији хришћански празник поред вере, среће и љубави у срцу дочекују и испуњени зебњом због неизвесне сутрашњице. Морамо им својим молитвама, вером и љубављу улити наду да окупиране српске територије неће остати то и довека. Морамо им јасно ставити до знања да у тој борби нису сами, да је Србија њихова Мајка а да су светосавци њени војници. То можемо учинити само искреном вером, истрајношћу и пожртвовањем.

Божићни пост је можда први испит наше спремности на самоодрицање и самопожртвовање. Пост нам помаже да се очистимо покајањем, молитвом и самим постом. Да би се даље кроз живот кретали чисте душе, срца и тела. Само тако очишћени имаћемо довољно храбрости, доносити исправне одлуке, смелије се супростављати неправди. Само срцем испуњеним вером ћемо и побеђивати. Такви ћемо бити спремни да својој браћи које испуњава зебња докажемо да нису сами, да се данас заједно са њима молимо али да смо исто тако спремни да се сутра са њима раме уз раме за слободу боримо. Доказаћемо да смо способни да се изборимо за слободу сваког српског чеда, за право на осмех и љубав сваког српског детета. Никад више да не морају својим невиним очима да гледају неправде.

Свако ново јутро доноси нову борбу. Оног тренутка када се човек пробуди мора бити свестан да се пробудио у џунгли. У једној огромној прашуми запада препуној неправде, где постоје само ловци и њихов плен. Где ловци имају сва права и средства а ловини су везане и руке и ноге. Улоге ловца додељене су западу а православним душама додељена је улога плена. Док год будемо дозвољавали да будемо ловина мораћемо да се склањамо, кријемо, бежимо, страхујемо, да тако везани покушавамо да трчимо у нади да ћемо се спасти.

 Да би преживели тако везани, опет морамо да будемо бржи од најбржег ловца. Питање је ипак само времена докле ћемо издржати тако везани. Упитајмо се зато зашто би то чинили? Ако смо везани бржи од најбржег ловца, ако успевамо да преживимо и поред свих мука и неправди – не показује ли то и да смо јачи, бољи, квалитетнији од тих зверова? Зашто би онда свако ново јутро дочекивали са стрепњом? Зашто се тим западним хијенама не би супроставили? Разлика између тога да ли ћемо бити ловци или улов је само у одлуци. Са мало више храбрости, упорности, љубави, вере улоге могу да се измене.

 „Уђите на уска врата! Јер широка су врата и простран пут који води у пропаст и много их је који њиме иду. О како су уска врата и тесан пут који води у Живот и мало их је који га налазе!“

 Матеј 7:13,14

Морамо са вером у срцу храбро кренути путем којим смо увек ходали. Никад више непријатељу да не дозволимо да нам одузима веру, срећу, љубав, радост. Никад више да у невиним очима деце не видимо страх, стрепњу, сузе. Не смемо дозволити никад више да нам радост Христовог рођења замени туга. Није западу ништа свето, па ни рођење Христа, показали су то много пута. Говоре нам стално о разумевању, толеранцији, једнакости – али кад су они у питању то ипак остају само речи. На делима се показују сасвим другачији. Показују мржњу и подршку за уништење оних који нису као они душе предали злу. Оних који се нису одрекли своје вере, нису издали православље, нису мењали традицију, обичаје, календаре.

Како иначе схватити немо посматрање УН и такозване Међународне заједнице на извођење геноцида над Србима? Како другачије тумачити да су у зони заштите и контроле УН Орић и његове јединице вршиле злочине? Како Срби да забораве 7. Јануар 1993? Док су становници села Кравица надомак Братунца те 1993 год. напуштали цркву након Божићне службе напале су их снаге Насера Орића. Спаљено је тада 690 кућа и помоћних објеката, црква је сравњена са земљом, гробља уништена, гробови прекопани. Сеоска стража је покушала да брани одступницу за око 1000 становника села Кравица али и околних села Шиљковић, Јежиштица, Бањевићи…

Резултат одбране је нажалост био 49 погинулих Срба. Међутим нису убијени само стражари који су покушавали да одбране невино становништво. Убијани су и старци и деца. Међу жртвама су се нашли: Ристо Поповић 73 године, Владимир Стојановић 78 година, Мара Божић 84 године… Да Срби никад не забораве са каквим злом се боре демони су се додатно потрудили, остављајући иза себе беживотна тела четворогодишњег Владимира Гајића и једанаестогодишњег Слободана Стојановића. Слободаново тело је пронађено без 6 избијених зуба у горњој вилици, са рукама одсеченим до лаката и стомаком распореним у облику крста. Такав је Божић под заштитом „цивилизоване“ и „демократске“ Међународне заједнице.

То је био само један у низу Божића које су се злотвори потрудили да нам обележе њиховим потписом. Али нису Срби заборавили ни 1942. На подручју тада окупиране Бачке Мађари су почевши од Божића у наредних 30 дана извели масовне ликвидације Срба желећи да се ослободе „непожељних“ светосаваца. Новосадска рација тада је однела између 3.000 и 4.000 невиних и добила епитет највећег покоља на подручју Војводине у Другом светском рату. Сада су све те фашистичке земље део „цивилизоване“ ЕУ и чланице неке нове војне алијансе.

Некако у исто време 7. јануара 1942. у Придворцима општини Гацко у Источној Херцеговини над Србима је извршен још један покољ. Тамо су усташе заједно са муслиманима из суседних села побили комплетно српско становништво међу којима су наравно били и старци, жене, деца. Ни покољ 180 мештана Придворице дириговано од стране усташа није изазвало осуду њихових учитеља из Ватикана. Зверства су и овде чињена по већ устаљеној режији: мацолама, вешалима, бајонетима, жицом… Један део мештана убијен је тако што је затворен у штале и запаљен. Баш онако како Ватиканске слуге замишљају православни Божић.

Покољ у Придворици

Има једна давна прича те ми мучи душу ову, 
А сјени ме мученика много љетa ево зову: 
О, пјесниче невољниче пиши пјесму, гусле кити, 
Тако ћеш се нашем праху за довијек одужити! 

А ја онда обуваче попритегох око нога, 
Па отидох не бил жива нашо кога, 
О покољу борачкоме да ми нешто каже више, 
И да видим о злу томе шта у људској души пише! 

Нађох старца, самораног, пуног бола, пуног сјете, 
С ожиљцима непреболним са врх главе до на пете. 
На штап главу наслонио, па низ образ сузе лије, 
А код старог чељадета то је виђет најболније! 

Па кроз сузе проговара, причаћу ти мој соколе, 
Но ме ране непреболне српског рода много боле. 
Заратио Хитлер бјеше роби пали земље наше, 
А уз ањ се придворише домобрани и усташе. 

Крв се српска Херцег-земљом никад тако лила није, 
Ни за пуних пет стољећа док владаху Османлије, 
Зима дошла снијег пао, има скоро до рамена, 
Рекло би се да у Борчу живе душе више нема! 

Ни куће се не виђаху, нит испред њих чељадета, 
Нит се мога куд крочити од мећаве и намета. 
Па на Бадње вече свето, страх ме неки обузима, 
Срце ми се од зла неког стаде ледит у грудима. 

Нијемо сам посматрао како кућу сламом ките, 
Како кроз њу сипљу зрна житарице племените. 
Ђед Никола ватру ложи, она гори и пуцкета, 
Па кораком старачкијем за Бадњаком Бадњак срета, 

Крај иконе бјеше стављен житни лагањ и јавниште, 
Мајка рибу за вечеру окреташе на огњиште, 
С братом сам је у Неретви био уловио дости, 
Бадњи дан се од постанка у народу српском пости. 

На сред стола бардак стоји насут вина, 
Отац га је доћерао за Божића од Дивина. 
Кад се Богу помолисмо, ђед наздрави свим од реда, 
Попи вина па га првом с десну стране своје преда. 

Још се сјећам те здравице, и кандила и свијеће, 
Коју никад нико више упалити тамо неће. 
Када вечеру вечерасмо на посо се мајка дала, 
А онда је на вратима људска рука закуцала. 

То комшије и рођаци бјеху дошли да сијеле 
И да пусте задње жеље сви заједно подијеле. 
Прстен игру затурише, онда гусле узе неко, 
Па запјева кад је Милош турског цара посијеко. 

Бјеше вино братска срца угријало својом моћи, 
И у пјесми уживасмо таман неђе до поноћи. 
Шта је након тога било несјећам се ништа више, 
Осим кад но веселицу да се кува наставише. 

Јер ме младог сан освоји, Боже мили тог удеса, 
Пред очи ми размакло се све бијаше до небеса, 
Видио сам и Неретву, крвава се Борчом ваља, 
А око ње чујем удар гвозденога тупог маља. 

Покушо сам разабрати ко га диже и на кога, 
Ма у јаду том нијесам баш никако виђет мога, 
Ђевојка се појавила, незнам ни сад ко је била, 
Фереџа јој лице бјеше од очију мојих скрила. 

Ја дијете ко дијете ма разумих шта ми рече, 
Ово вам је несрећниче задње ваше Бадње вече. 
Ово што ти рекох сад живота се ваших тиче, 
Зар не видиш у цркву вам и минарет ено ниче, 

Изникнуће у висине ђе планине орла крију, 
А под њиме славиће се дан напада на Русију. 
Страдаће ти оба брата, ђед и баба, отац, мајка, 
Њихова ће крв угасит овај огањ од Бадњака. 

Пробудих се па се питам, шта ли сам то ноћас снио, 
Па се надам да ко ме је сан крвави преварио, 
Камо среће да је тако, но да видиш грдних јада, 
Ускоро ће Херцег-земља од усташа да пострада. 

Шиповица страда прва, етнички је чиста саде, 
Тридес Вера посјекли су крволоци на комаде, 
На ред дође Придворица неђе испра саме зоре, 
Навалише полазници на врата и прозоре. 

По кућама упадају као вуци у торове, 
Око људских шака вежу челик жицу у чворове, 
Притежу је објеручке крвожедну душу гале, 
Да би прије придворичке жуљне руке малаксале. 

Док су оцу моме свезали смрзнут коноп око врата, 
Стриц је ножем изненада усмртио два џелата, 
Свезане их обојицу изведоше преко прага, 
Рад освете на сред куће убише ми брата Драга. 

Старијега у ходнику својом руком сатник уби, 
Видио сам тога часа мајку како свијест губи. 
Ја се од зла скаменио па ме крвник прође тако, 
На пољу је у мукама ко дијете неко плако, 

И молио и преклињо: немојте нам ђецу клати, 
Све богатсво које имам за живот ћу њихов дати! 

А други га глас шуткаше пред молбом сад ђеда мога: 
Кољи рђо неваљала, очинског ти оца твога. 
Полагано побратиме, испред куће, неко рече, 
Тек од скора почео је да усташки вакат тече. 

А ти што ми нудиш благо, да ми дајеш Мисир цио, 
Живота ти ниједнога јутрос не би опростио, 
Шта је сребро, шта је злато, када Србина треба клати, 
Шта је џихад Никола је још одавно моро знати. 

Као Божур Аџић што је синовског ће јести меса, 
А њихов ће вапај тада на седма се чут небеса, 
Ће прегамбел мој царује и о овом добру ради, 
Чуј Никола Гојковићу побратим те изненади, 

И овога ко и оног протеклога свјетског рата, 
Само што си у небрату ревновао на зор брата, 
За то ће се кућа твоја овчарником мојим звати, 
Ја ћу у њој ако бог да своје овце затварати. 

Ја сам доље у потоку Бојанине пробо сисе, 
И провуко плетенице да кроза њ тако висе, 
Онда сам је разапео ко што је Пилат Христа, 
Да се тако обнажена на Божићном јутру блиста. 

Но га у то пресијече и команда обамете, 
Припремите сада маље оставите бајонете, 
Вријеме је да оружје опробамо сад и ово, 
Анте га је у Загребу за геноцид српски ково. 

Од тупијех удараца још сам чуо гору јеку, 
Три ђевојке утекле су и скочиле у ријеке. 
Отац и стриц посрнуше, крв им врела лице смочи, 
А Николи моме ђеду извадише ножем очи. 

Онда су их нанизали као ђердан на тетиву, 
Да би Борач тијем даром поглавника свог дариво. 
Моју стрину распорише да порођај лакши има, 
А дијете исјекоше и бацише пашчадима. 

И од тога призора се свијест моја и сад мути, 
Чини ми се од живота душу ће ми откинути, 
Аџићу су Мирку били бодљикавим крајем жице, 
Завезали чвор крвави од мошања за вилице. 

И тако му свезаноме извадише оба ока, 
А онда је на ред дошло преко тридес и пет Скока, 
У шталу их затворише Боже један грдно лома, 
И пропасти чувенога и поштеног овог дома. 

Кућу су ми преотели шта од тога има горе, 
Имање ми мој душманин од чедрдес друге оре, 
Ево ова суза моја од сваке је сузе јача, 
Одавно се прелијева про српскога зида плача. 

Придворица није једна, да је Бог до таман тако, 
Наш би народ ову рану преболио и некако. 
Но примјера има таквих на стотине и још више, 
Које памти српски народ, еј, у својој души пише

 Обрад Говедарица

Ако се неко пита како су могли, зашто су изабрали баш те Божићне дане, мора да зна да злу никад није довољно зла. Морамо бити свесни да зло не може бити срећно док нема у чему да се огледа. А сатанско лице зла тек пред огледалом светиње може у пуном светлу видети свој демонски израз до краја. Није зато сигурно случајност скрнављење тренутка највеће хришћанске среће и љубави које православна душа осећа на Божић.

Успевши да нам поремете осећај среће, љубави, демони покушавају да нам пољуљају веру, покушавају да нас одвоје од душе. То покушавају јер не познају или нису довољно читали о светосавској души. Да су покушали мало више да прочитају о српској души сигурно би схватили да је то немогуће. Наишли би сигурно на речи Василије Вукотић, оне би говориле саме за себе. Можда је данас време да их све подсетимо на оно што је рекла ћерка сердар Јанка Вукотића након Мојковачке битке, која се одиграла на Божић 1915:

  „Да није било крвавог Божића на Мојковцу не би било ни Васкрса на Кајмакчалану.” 

Долазе времена када ће се стварно позлатити оно што треба: вера, искреност, љубав, правда. Времена у којима више неће лажне демократије, лажне патриоте, лажни моралисти узимати и присвајати награде које им не припадају. Маске полако падају и питање је момента када више неће моћи да прекрију тo од зла искривљенo лицe запада и њених слугу. Можда је баш данас 10. јануара право време да размислимо о томе? Баш данас док се Америка и њени НАТО послушници присећају свог јунака. Оног њиховог јунака који се на данашњи дан 1917. године упокојио, а био је „јунак“ јер је убијао староседеоце Америке – Индијанце, и по прерији вијао бизоне због крзна.

Погодили сте у питању је Вилијам Фредерик Коди – Буфало Бил. Славе га они који се данас декларишу као борци за људска права, она „демократска“ друштва које се декларативно боре против убијања животиња. Вероватно ће и они када маске падну као и њихов јунак завршити у неком од многобројних циркуса где ће моћи да приказују своје вештине. Додуше њихов јунак је приказивао вештине јахања и пуцања а за њих ће бити резервисана једина могућа улога, улога кловна.

Док запад има своје разлоге за сећања православна браћа имају своје. Једна од таквих је сигурно и 10. јануар 1943. године када су након одбијања немачке команде да капитулира јединице Донског фронта Црвене армије почеле уништавање немачке Шесте оклопне армије код Стаљинграда. Иако је Шеста немачка армија била ударна песница нацистичке армаде Совјетска армија је чврсто показала своју снагу и било је јасно да креће потпуни слом фашистичке Немачке.

Једна друга битка је исто 10. јануара, само 1916, добијена и окончана – Мојковачка битка. Почела је 6. и 7. јануара и у њој су учествовале са једне стране црногорска Санџачка војска у чијем су се саставу налазиле и три српске батерије а предводио их је сердар Јанко Вукотић, а са друге три пута бројнија аустроугарска војска. Иако се тадашња црногорска војска изузев регрутских батаљона више могла називати племенском милицијом или наоружаним народом, епском храброшћу извојевана је победа и испуњен дуг према братској српској војсци.

Делови 52. и 63. аустроугарске дивизије, укупно 14 батаљона, натерано је на повлачење. Без обзира на огромну бројчану и оружану надмоћ Аустроугара, битка за спас српске браће је добијена срцем. Аустроугарска војска није успела да затвори „Мојковачка врата“ делу српске војске како је то планирала. Тиме је том делу српске војске омогућено успешно повлачење. То је уједно била и последња војна операција војске тадашње Краљевине Црне Горе. Каква је то била битка и о каквој се храбрости радило можда најбоље описују речи аустроугарског генерала Хецендорфа:

 „Борили смо се против јунака из бајке…“

Убрзо након тога долази до капитулације Краљевине Црне горе и њене војске, која практично не постоји све до 1918. године, када велика народна скупштина племенских првака, посланика и угледника једногласно одлучује да се присаједини победничкој Србији.

Док наше мисли и душу испуњавају сећања на све ове и многе друге јунаке који су се храбро борили против зла, не смемо заборавити ни нашег Лазу Лазаревића, лекара и писца. Лаза Лазаревић је рођен 13. маја 1851. у Шапцу а упокојио се 10. јануара 1891. у Београду. Са шеснаест година Лазаревић уписује правни факултет Велике школе у Београду, који 1871. и завршава, након чега одлази у Берлин на студије медицине. Важно је напоменути да је за време Српско-турског рата 1876 -1877. Лаза прекинуо студије и служио као лекар у српској војсци, за шта је био и одликован сребрном медаљом за ревносну службу. Након рата враћа се у Берлин и завршава студије медицине.

Лаза Лазаревић ће у српском народу ипак више бити запамћен по својим приповеткама због њихових истинитих социјалних тематика. Он је припадао писцима реализма и сматра се творцем српске психолошке приповетке. За живота је написао девет приповедака а ми би данас требало да се сетимо једне од њих и дубоко размислимо о њој. Реч је о приповетци: „Све ће то народ позлатити“. Знам да сте је сви прочитали али није на одмет да се присетимо барем кроз фрагменте тог дела:

“И сумрак се почео хватати, а лађе још нема. Свет који ју је чекао почео се разилазити….

…Сава, која је била тако опала да се готово на сваком месту могла газити, сањиво отицаше одбијајући слабачак црвенкаст рефлекс од облачака поврх ње…

…Сем слугу и чиновника паробродских на обали стајаху још само два човека — један у фесу и чакширима, други у мундиру и мамузама. Онај у фесу — Благоје казанџијa…

…Капетан, пак, по имену Танасије Јеличић, стајаше готово цео дан на једном месту подбочивши се на сабљу…

…Капетан ћути.

— А кога ви чекате? — упита опет Благоје.

— Жену!

— А ја сина! Рањен је.

Он се мало стресе, брзо стаде истресати скоро пуну лулу и поновно је напунивши и палећи настави преко чибука:

— Али лако, сасвим лако! Писао ми је његов друг Јоле…

 …Пристао би он сада и да се бије, и да га бију, само да му прође време. Није он, иначе, био баш ни врло разговоран човек, и вечерашње његово управо нападање на свакога кога сретне беше само очајнички покушај да разагна чаму. Због тога он опет јуриша на капетана:

— Јесте ли видели онога с ногом?

— Кога с ногом?

— Та онога без ноге!…

…— Па, кажу, хтео је да умре од ране што је добио на Јавору, па му онда одсекли ногу, па сад иде без ноге … Зар ви не знате оног с ногом?

— Не знам, — рече капетан — нисам га видео.

— Па све проси пред црквом!

— Хм!

— Ух, боже! — Благоје се стресе…

…Капетан се осети позван да објасни казанџији положај инвалида:

— То је лепо што је он за своју земљу осакатио себе. Али зато он не може тражити сада да буде саветник. Видите, сваки онај који је пролио крв за своју земљу, треба да се рачуна у срећне јер се одужио својој мајци, својој земљи. Сваки је дужан својој земљи, земља није никоме ништа…

…— Е, знам и ја те ваше философије! Знам ја, ако ћеш, и „земља јеси, у земљу отидеши!” Али дај ти, брате, штогод у жива уста! Видите: то је чисто … како да кажем? … то је страшно погледати! Довде одсечено — а човек хоће хлеба! Па сад зар да проси? Мора! Не може да оре, не може да копа! Па још, може бити, понеки пут слабо што и напроси. Бре, да је мени власт, ја бих знао шта бих радио! Ја бих лепо из куће у кућу. Уђем унутра — седи газда и једе питу од ораха. — „А, ти једеш пите?” — „Једем!” — „А је ли крв јевтинија од пите? А камо ономе онда с ногом?” — „А шта ме се он тиче?” — „Ха, не тиче те се, је ли? Дај овамо докторе! Један, два, пет — колико их треба! Деде, сеци. Сеците му ногу овде! Јок, јок, не питам ја треба ли или не треба: сеци ти само! Тако. Сад види како је ономе онде! Ха, синко!”

Капетан виде да се с Благојем не да објашњавати у вишим регионима. Он се спусти ниже:

— Тако је, тако је! Али ће они и добити сви пристојно издржавање из државне касе кад се сврши рат. Немајте ви бриге!…

…Капетан истрча напоље у свеже јутро. Једва је дисао. Неисказан страх владаше њиме. Он у трк дотрча до станичне лађе. Докопа бачен алат с лађе која долазаше и стаде вући себи. И таман да заметне уже на казук, а у гомили света опази једну жену која издиже више главе дете у повоју. Капетан баци уже момцима, који се чуђаху његову послу, занесе се и мало што не паде у воду. И кад му жена у оној тишини и гурању паде на прси и предаде му сина, прво сузе па онда пољупци почеше падати на пуначко детенце које се нимало не срђаше на свог досад невиђеног оца.

И жена је плакала — то се већ зна! И друга једна постарија жена иза ње — и без тога не иде! И најзади детенце ототањи.

Они брзо пређоше преко моста и склонише се у страну правећи места другим путницима који се гураху заједно са својим пртљазима, јер још не беше ниједног кочијаша ни носача.

Капетан хтеде много штошта питати жену, али никако да отпочне; напослетку му се одреши језик:

— Међер, ти си жива!

Он је ухвати и стеже за мишицу, као хтевши се уверити.

— И овај мали! Ти, ти, војниче? А што ти ја којешта нисам мислио! Боже, боже!

Он обриса лице рукавом, и држећи дете, настави:

— Знао сам, зацело сам знао да ћеш доћи. Тако сам баш у длаку рачунао. А нана?

Тек у тај пар он угледа стару жену и потрча јој руци:

— Хвала богу, само кад сте ви сви живи и здрави! Кад је све добро!

Стара жена бризну у плач:

— Далеко смо од добра, мој синко! Остадосмо без куће и кућишта.

Капетана као да нека ледена рука шчепа за срце; али та рука исто тако нагло попусти, јер он у исти мах опази како се преко ћуприје креће један човек у простом војничком оделу, а без десне ноге и леве руке.

— Ћути! — рече капетан с ужасом на лицу. Брзо предаде дете жени, па притрча богаљу. Потхвати га руком испод мишке и поможе му да закорачи једну греду која се била испречила на мосту.

— Да ниси ти, војниче, газда-Благојев син? …

— Јесам, господине капетане! — рече војник, састављајући ногу и штаку и дотакнувши се по војнички капе. Али га штака издаде, и он се придржа за једну госпу с кучетом и зембилом која врисну и одскочи у страну.

— Ту ти је отац! Чекај да му кажем!…

…У тај пар гологлав Благоје истрча из механе.

Капетан поскочи и дохвати га за руку:

— Стани! Он је тешко рањен! Здраво тешко!

— Како тешко? Ко то каже? … Ево, ево писма!… Његов друг Јоле…

…Зверајући на све стране он потрча поред инвалида и заустави се на крају публике:

— Па гдје је?

— Тата! — викну војник милостиво окрећући се на једној нози и подупирајући се штаком. — Тата! Та ево ме!

Благоје се као муња брзо окрете. Стаде пред сина. Гледа га, гледа — па онда тресну о земљу.

Нико не мишљаше да иде својим послом. Сви прискочише, попрскаше га водом. Дама с кучетом и зембилом тури му некакве капљице под нос. Брзо га повратише и дигоше на ноге. Он се прво обриса од воде којом су га поливали, па онда загрли сина, али тако нагло као да се бојао да ће му побећи!

Дуго га не пусти. А и кад се одвоји, он га гледаше правце у очи, не смејући никако спустити очију доле где је некад нога била.

— Хвала богу, само кад си жив! Све ће опет добро бити. Ово — он руком напипа штаку — ово ће народ позлатити. Је ли тако, браћо?

Сви прискочише одобравајући….

…— Хајдемоте одавде! — рече капетаница. — Овде је несрећа, а ми… — онда погледа у обе ноге своме мужу и у пуне обрашчиће свога детета… — ми смо, хвала богу, срећни и пресрећни!…

…Тада су одвели Благоја и сина с поклонима на каруцама у варош. Људи добра срца чинили су им донекле поклоне, али све на свету огугла. Све избледи: и одушевљење, и љубав, и дужност, и сажаљење, и не можеш га више познати, као ни Топузова вранца који је некад добивао сваку трку, а сад окреће сухачу.

Капетан је опет озидао кућу на истоме месту у Књажевцу. Покрио ју је, истина као што се то каже, хартијом, али му је жена весела и синчић здрав, и чупа га већ за бркове.

Благоје је још донекле говорио: „Све ће то народ позлатити!” После је окренуо на: „Све ће то теби Бог платити!” Напослетку се пропије и ту скоро умре. А његов син прима издржавање из инвалидског фонда и — проси!”

Кад рат прође држава некако по правилу заборави на своје синове и хероје приметио је то још тада Лаза Лазаревић. Тако је то са државом, али државу не треба мешати са Отаџбином. Ми смо данас дужни да од државе направимо Отаџбину. Морамо да вратимо понос српском војнику и српском официру, време је да Србија добије и Српску војску. Никад више се не сме догодити да своје браниоце испоручујемо непријатељу, да своје хероје оставимо, заборавимо, дозволимо белосветском шљаму да о њима прича без поштовања.

Нећемо ваљда дозволити да нам деца уче о некаквом убици Индијанаца уместо о војсковођама попут Карађорђа, Степановића, Мишића, Бојовића, Путника, сердар Јанка Вукотића… Никад Србији нису недостајали хероји, зато смо и успели да сачувамо Отаџбину. Опет су наишла она тешка времена у којима морамо да докажемо да смо Срби достојни предака. Наравно да ће, без обзира да ли ће народ нешто позлатити, Бог сигурно свакоме платити како је заслужио. Живот је саткан како од осмеха тако и од суза. Осмеси ће временом избледети а сузе ће се осушити, док ће се потомци сећати једино наших дела.

Потрудимо се зато да хероји никад више не просе, да нам Отаџбину никад више не понизе. Наравно да не можемо да изменимо оно што је прошло и да тако сада направимо неки нови почетак али сигурно је да можемо од овог часа почети да стварамо другачију и светлију будућност потомцима. Поклонимо се пред сенима хероја: нека им је слава и вавек хвала и нека нам њихова вера, храброст и истрајност буду једини путоказ. Све ће то народ…

У условима духовног и физичког ропства у коме се данас нашао обезглављени и издани српски народ, подсећање на заветне подвиге предака подиже потомке из стања ропског ништавила и враћа их са безалтернативног ЕУ-беспућа на пут који води ка Смислу. Тек из ропске перспективе постаје јасније зашто је крв мученика проливена на олтару Отаџбине клица новог живота и залог Васкрсења. Зато данас, сто година после, нововековна косовска, светолазаревска жртва мојковачких див-јунака („Крв се проли и Косово створи”, каже песник и сведок Мојковачког мартиријума – Радован Бећировић) делује сјајније и вредније него што је то била у хладним и крвавим божићним данима 1915. године (датуми су у тексту дати по јулијанском календару). Јер у времену у коме се понекад и заточницима Завета чине непремостиви ровови братских издаја и омраза, сећање на саможртвени чин јунака са Мојковца 1915. духовно снажи, повезујући покидану историјску свест и зацељујући дубоке братске ране.

            Тек у светлу Мојковачке битке може да се схвати пуни смисао догађаја из лета 1914. и јесени 1918. године. Јер, како рече кћи команданта славне Санџачке војске, сердара Јанка Вукотића, Василија, „да није било крвавог Божића на Мојковцу, не би било ни Васкрса на Кајмакчалану”. Пошто је кључ разумевања Мојковачке битке у смислу, а не у фактима, она је прво ушла, како рече владика будимљанско-никшићки Јоаникије, „у стихове који се пјевају, а тек онда су, потом, историчали обратили пуну пажњу на Мојковачку битку”.

Битка, која је у историји позната као Мојковачка, завршни је чин једногодишњих борби Санџачке војске. Прецизније, Мојковачком битком Санџачка војска је у потпуности остварила ратни циљ због којег је ова оперативна група и формирана. Наиме, 25. августа 1914. године Врховна команда Војске Црне Горе објединила је под заједничком командом Санџачке војске јединице бројности 26.380 војника, са 54 топа и 39 митраљеза. Под командом најспособнијег црногорског официра Јанка Вукотића, већ прослављеног 1912. „суворовским” походом преко планине Богићевице и ослобађањем древне Пећке патријаршије и Дечана, нашло се више од половине расположивих оружаних снага Краљевине Црне Горе. Овај број је одговарао ратном задатку, који је дефинисан у прокламацији Владе Црне Горе од 28. јула 1914: ,,Аустроугарска је на подне Србији објавила рат. Наша храбра војска налази се већ дуж граница, спремна да изврши славну и свету дужност какву још никада имала није од како је Црне Горе, од како је српског народа. Србија  и Црна Гора сачињавају један исти фронт према заједничком непријатељу. Оне у овим најтежим данима за српско племе дијеле исту судбину”. Још јасније је ратни задатак Санџачке војске одређен у писму које је судбоносних летњих дана 1914. године Народна скупштина Краљевине Црне Горе упутила Народној скупштини Краљевине Србије: ,,Народна скупштина Црне Горе, сазвана у овим судбоносним часовима за цио српски народ – поздравља своју драгу браћу и преко њих цио српски народ братске Краљевине и  увјерава их да је свака душа у Црној Гори сада као икад готова принијети и потоњу кап крви на жртвеник српске слободе и независности, коју дивља и ненасита Аустрија хоће да нам одузме”. Сходно овим политичким прокламацијама, при оснивању Санџачка војска Црне Горе је добила ратни задатак да у координисаној акцији са борцима Ужичког одреда војске Краљевине Србије изврши удар по аустро-угарском боку на горњем току Дрине и тиме за себе веже што више аустругарских јединица. Првобитни циљ је био да се ослаби централни део аустроугарског фронта према Србији на доњој Дрини и Сави. Истовремено, требало је привући на себе што јаче војне снаге Аустро-Угарске, како би она била ослабљена на фронту према Русији.

Једном речју, ратни циљеви због којих је у августу 1914. образована Санџачка војска проистицали су из непомућене историјске и националне свести српске Спарте, која је 5. августа 1914. језгровито исказана у црногорској ноти урученој аустроугарском посланику на Цетињу о прекиду дипломатских односа: ,,Црна Гора спојена са Србијом јаким везама једне исте крви и привржена Русији несаломљивим везама вијековне захвалности… принуђена је да изјави да не може остати неутрална у тој борби и да се мора такође латит оружја ради учешћа у одбрани слободе српског народа”.

Испуњавајући свој ратни задатак, јединице Санџачке војске су у септембру 1914. године  прешле Дрину, ослобађају од аустроугарске војске Горажде и настављајући преко Рогатице и Гласинца своје наступање ка српском Сарајеву. Од 9. до 10. октобра 1914. јединице црногорске војске су водиле жестоку борбу против аустроугарске војске на Гласиначком пољу испод Романије. Током највећег дела 1915. године, све до 5. октобра, на ратишту које су држале војске две српске краљевине владало је затишје. У том периоду Санџачка војска је заједно са Ужичким одредом држала фронт на Дрини, од Шћепан поља до Вишеграда.

Тек када је 5. октобра 1915. године започела здружена немачка, аустроугарска и бугарска офанзива на Србију, под командом фелдмаршала Макензена, Санџачка војска и њен командант Јанко Вукотић ступили су на завршну деоницу голготског пута који је Краљевина Црна Гора са братском Краљевином Србијом изабрала у јулу 1914. Заветни саможртвени задатак који су почетком октобра 1915. на Сави свесно извршавале јединице мајора Гавриловића, „жртвоване за част Београда и Отаџбине”, од 22. октобра 1915. преузеће на себе Вукотићеви борци на Дрини. Управо онако како је Јанко Вукотић у јулу 1914. у својству председника Владе Црне Горе клицао у Народној скупштини: ,,загрљене Ловћен и Авалу, штитити руски народ и њен племенити и моћни цар”. Наиме, 22. октобра 1915. догодила се кључна промена на заједничком фронту војски Србије и Црне Горе, јер су тог дана бугарске трупе су заузеле Скопље и тиме онемогућиле српску војску да се повуче преко погодног терена вардарске долине у Грчку. Истог дана, други српски непријатељ, аустроугарска 62. дивизија отпочиње са нападом у рејону Вишеграда, отпочињући са форсирањем Дрине. Јединице Санџачке војске укопале су се на десној обали Лима, у подручју Руда и  Прибоја, како би  напале леђа аустроугарске 62. дивизије, која је наступала правцем Вишеград – Ужице. У последњим данима месеца октобра постала је пресудна одбрана правца  Прибој – Нова Варош – Нови Пазар, јер би пробој ове линије постао кобан за војску Краљевине Србије. Наиме, 31. октобра начелних Врховне команде, војвода Радомир Путник, доноси у Крагујевцу одлуку да се у последњем моменту изврши повлачење Прве армије правцем Краљево – Рашка. Главни удар аустроугарске војске требао је да прими Косовски одред Санџачке војске формиран од Горњо-васојевићке бригаде, под командом Луке Гојнића. Ове ратне догађаје Хаџи-Радован Бећировић Требјешки верно описује стиховима:

„Но кад Швабе пребродише Дрину,

И Вишеград шћаху да размину,

Дочека их Гојинићу Лука

Крдиса им половину пука.

С њим Санџачка Прва дивизија

Од регрута и од Санџаклија

И од Куча и Братоножића,

Извиђачки одред Зрновића;

Та је сила на Вишеград била

Под командом Матановић Мила.

До Рудога и града Прибоја

Стопу земље не даду без боја.”

Тако се црногорска Санџачка војска, ојачана официрима и топовима Војске Краљевине Србије („Да командант буде батерије, Младеновић из земље Србије”), нашла у ситуацији да постане последња одбрана десног бока која ће омогућити војсци, краљу, Влади, Скупштини, једном речју држави Србији, да у егзодусу преко метохијских, црногорских и албанских врлети сачува клицу српске слободе и државности.

„Црногорци град Мојковац бране.

Не бране га да се њиме спасе,

Но да силу дочекају на се,

Која шћаше Србе да претече

Да им жива ока не утече,

Да направе страшну костурницу,

У Ругову, тврду качаницу.

Сад нек чују који чути желе

Српске гусле шта о томе веле.

Сердар Јанко кад одступи с Дрине,

Пред великом силом осовине,

Он за собом крвав траг оставља,

И централне силе зауставља”.

После напуштања Ужица 2. новембра, а у циљу спречавања даљег продора непријатеља ка Сјеници и Новом Пазару, командант Санџачке војске формира посебну јединицу за заштиту правца Ивањица – Јавор – Сјеница. Реч је о Јаворском одреду под командом Петра Мартиновића, начелника штаба Санџачке војске. О херојским борбама које је при постепеном планском повлачењу водила црногорска Санџачка војска, значајно успоравајући напредовање неупоредиво бројнијег и опремљенијег непријатеља, песник вели:

„А за битке код Кокина Брода

Причаће се докле је народа,

За крв људску која се потроши

На вратима од Нове Вароши.

Мићуновић Јован с Ловћенцима

Отпор даје Шваби и Њемцима.

Понови се стара историја

На шанцима Црнога Ђорђија”.

После 55 дана борби и повлачења древним устаничким путевима вожда Карађорђа и изасланика Светог Петра Цетињског, војводе Јована Шибалије, уз омогућавање Србијиној Првој армији да се повуче правцем Краљево – Рашка – Пећ – Чакор – Андријевица- Матешево – Подгорица –  Скадар, јединице Санџачке војске нашле су се 14, 15. и 16. децембра на линији Чакор – Турјак – Беране – Мојковац – река Тара. Песник Бећировић пева:

„Онда рече сердар Вукотићу:

Драги брате војвода Лакићу,

Српска војска одступа од Пећи

Ками мајци да могу утећи,

Пред њима су планине и кланци

На оружје устали Качаци.

Ту Чакорски одред нека чека,

Јер се Кевеш генерал зарека

У Ругову Србе да претече.

Као што се у Бечу зарече.

Бранте Чакор и Мокру планину

Србијанске трупе док размину.

То су наша браћа најмилија

Ми смо Срби једна фамилија.

И по вјери и по народности

Зовемо се браћа од милости“

То је била линија фронта, дугачког 140 километара, у предвечерје Мојковачке битке. Уочи битке однос снага је био 1:3,5 у корист делова Треће аустро-угарске армије на мојковачком положају, на тарском 2:1 у корист непријатеља, док је у артиљерским оруђима однос био 8:1 за аустроугарску војску.

Сама Мојковачка битка започела је на Бадњи дан снажним артиљеријским нападом делова 62. и 53. аустроугарске дивизије на положаје Прве санџачке дивизије. Атмосферу на Мојковцу уочи одсудног божићног боја, кћерка сердара Јанка Вукотића, Василија, живо описује речима: „Војници и официри насекли бадњаке и запалили велику ватру пред зградом у којој се тренутно налазио штаб. Ватру је упалио мој отац, сердар Јанко, па редом остали официри и војници, бацајући на пламен храстове гранчице, које су варничиле и пуцкетале. Ја сам међу њима била једино женско чељаде. Дочекивала сам их са упаљеном свећом и житом. Плануше пушке и означише почетак великог славља. Божићње расположење беше све обузело. Око бадњака који су лагано сагоревали одјекнуше гусле, песма испуни простор и све ме то подсети на оне сцене из „Горског вијенца“. Ноћас, уочи великог празника православних, осећам да сви слуте да ће сутрашњи дан бити обојен крвљу, да ће се и сутра сударити две војске, једна малена, али храбра, која брани своје куће и свој голи крш, своју чељад и своје мајке, и друга, силна, која је кренула да освоји туђе, да нас учини робљем… Важно је да је братска српска војска измакла, ако ми изгинемо имаће ко да нас освети и сатре швапску силу… Кад се мало стиша расположење, мој отац нареди покрет. Кренули смо према Мојковцу. Ноћ мрачна. Ледена. Ми на око хиљаду метара надморске висине. На челу колоне је сердар Јанко… У свануће смо стигли на положаје Доњег Препрана. Од Горњег Препрана, где је био непријатељ, делила нас је река Тара. Лепо су се могли видети непријатељски ровови… Борба је већ у јеку… Земља и небо су у пламену…”

Бојна њива, Развршје, Улошевина, Мједно гувно, то су положаји који су на Божић 1915. прелазили из руке у руку, на којима се прса у прса водила одсудна борба за одбрану мојковачког пролаза. Са заветним речима на уснама – неће проћи – на древном немањићком Брскову прославили су се нововековни српски Југовићи: Мило Матановић, Милош Меденица, Љубо Полексић, Милинко Влаховић, Грујица Грдинић, Павле Вујисић, Васо Дожић, Михаило Ракочевић, Ђорђије Пилетић и још многи знани и незнани витезови, који су предводили неустрашиве саплеменике – нове Обилиће.

„Благо вама Мојковачке горе,

Са вама се Црногорци зоре.

Сви се Срби са вама поносе

И славу ви свијетом проносе;

 Гледам ваше крваве пољане,

 Гдје се мрки гавранови хране,

По Брскову и по Бојној њиви

Гдје су пали соколови сиви,

Стресала сам са горе китину

На јунаке који туда гину,

Од тога им покрове кројила

И лешеве њемачке бројила,

Не зна броја колико хиљада

Паде с Дрине до Мојковца града.”

            Божићно опредељење за Крст часни и Слободу златну мојковачких витезова трајно је, као у камен, утиснуто у српски етос. На мојковачком надахнућу се у хладним ноћима садашњег евроатлантског ропства и националне издаје греје извиискра српске слободе у срцима неких младих, душману непознатих српских осветника, нових Мандушића и Принципа! Зато се у  ово божићно јутро молитвено сетимо мојковачких јунака и на њиховом светом примеру огрејмо своја малаксала срца, како би се покајани са белосветских странпутица вратили на светосавски пут.

Од како су објавили славодобитно да им НАТО поклања вишецевне бацаче ракета и да ће набавити и балистичке, па нек кошта шта кошта, ал радост очекиваног разарања Ниша цене нема, Хрвати ћуте, ал зато Алек и Дачек, дежурни миротворци у региону, уста не затварају.

Они ето не би никако да се Србија наоружа, ал кад су из комшилука навалили, па неће да уваже силне разлоге за миран суживот, они што о народу брину(тобож!) морају да упозоре да се то неће од народа српског лако поднети, а миротворачки планови muti ANGELE такође то не трпе.

Изузев, ако моћници из НАТО нису осмислили да Хрвате наоружају као будуће чуваре гасног терминала на острву КРК, где ће се (наводно?) све земље бивше Југославије и остатка Балкана снабдевати засада још непостојећим гасом, ал да руски туда никако потећи неће!

Пројектовани ТАП гасовод и игре око забране изградње Јужног тока, дали су посебну улогу у НАТО плановима Хрватској и Албанији, већ век цео доказаним србождерима и злочинцима.

Господари рата свим средствима за енергетску доминацију у свету, немире се са истином да гаса који би текао преко терминала (неизграђеног) на КРКУ нема, ал има њихових планова да се сви будући потрошачи задуже и заједнички изграде прилазну инфраструктуру за снабдевање, па нек кошта шта кошта.

Макар и по цену да се у комшилуку инсталирају ракетни системи, а Србија скаланих гаћа, што јој разни диливери саветници баш успешно учкур развезаше, да јој гаће саме падоше.

Иако је самодржац био, Милан Обреновић IV ипак је уважио савете умних, који су још пре век и по увидели да се Србија најбоље брани, када је војно способна за самосталну одбрану.

Знајући да војске без оружја нема, прихватио је владар предлог да се уведе модеран систем редовног служења и активне резерве, која се на маневрима уиграва да као целина следи и извршава замисли стратегијске команде у главном генералштабу.

Срби, који су о свом круву и руву, како је то Вук Караџић описао, два устанка подигли и аутономију у Отоманском царству изборили, а потом под чврстом руком Милоша Обреновића темеље државности учврстили, и припреме под Михајлом почели за коначно ослобођење што ће чекати скоро век цео, тешко и мучно су застарело оружје из куће у магазине државне давали.

Модерну пушку од миља названу „кокинка“, нису више у кући држали а тек на маневрима су је многи у руке и узели.

Упркос трагичне епизоде са Тимочком буном и зле судбине да се „кокинка“ најпре на Србима испроба у гушењу буне, коју радикали зарад освајања власти подигоше а не зарад ослобођења потлачених српских земаља, Милан Обреновић ипак спроведе реформу одбране и Србија стече модеран безбедносни систем, а млади питомци војне академије стекоше солидно знање које усавршавањем и њиховим свакодневним радом са кадровцима и резервистима, даде видљиве резултате у ослободилачким ратовима, почетком прошлог века.

Иако су Турци модерно оружје код Аустро-Угара и Немаца набављали а официре у њихове војне академије слали, ипак је Србија била спремна да се брани и одбрани, јер је имала и оружје и знање и срце јуначко. Додуше, тада није било сека, тета и бака из Сорош фонда, да шире приче о узалудности одбране и прекој потреби да се само под кишобраном НАТО (за Србе тако бушним!) сачувати може, јер неће правични господари из Брисела дозволити злочестим хрватским и шиптарским дечкима да голоруке Србе кољу, а претци им ту дисциплину успешно три пута у прошлом веку вежбали, па потомци једва чекају да понове, док певају:

„Ко то каже ј — ли га ћаћа, да се црна легија не враћа“!

Додуше, не певају то на службеном дочеку Алека и Дачека у комшилуку, бране им господари из Брисела, да се они можда неби уплашили од стварности коју и врапци на гранама виде!

Најава са НАТО ракетама у комшилуку, војничким речником речено, средство је одвраћања да ослабљена Србија најзад не посегне за модерним оружјем, као првим степеником успона ка јачању и обнови своје урушене државности!

Међутим, историјско искуство је показало да је Србија после набавке „кокинке“ почела сталан успон и изградњу система колективне безбедности, како би се могла и економски ојачати и одупрети свим уценама и диктатима моћних, јер више нису олако могли да посегну за својом оружаном силом као средством политике притиска, а само челници народни неодговорни, не користе ни искуство туђе а камо ли сопствено!

Иако су Грчка и Турска чланице НАТО савеза, спорови који нису решени већ десетинама година утичу да љубав није заменила преко потребни опрез, а НАТО застава лепрша и код једних и код других.

Остатку остатака српског етничког простора, поодавно су разне „добронамерне“ комшије већ измериле по њима одрживи остатак кад се они намире, а корисника је све више што је Србија мања, ал ЕУ видиоци само о неопходности суживота и толеранције причају, макар на штету националних интереса, ал национализам је штетан упорно уче добро плаћени сорош- друго србијанци из разних НВО.

Они што тобож о средствима брину, већ причају колико ће коштати руско оружје а ми смо сиромашни и не можемо то поднети, уместо да израчунају колико ће коштати кредит код ММФ да се изгради инфраструктура за непостојећи терминал на КРКУ, где гас никада потећи неће, ал оће камате на камате за подигнути кредит, у недоглед!

Срби имају пословицу која гласи – „Ко носи не проси“! – а гас само из Русије може да се набави, по повољним условима и без политичких уцена и притисака.

Суочен са нескривеним претњама и уценама моћне „претече ЕУ“, умни Никола Пашић није се у сличној ситуацији нимало двоумио, и модерне топове је код пријатељске земље набавио, упркос разним брижним критичарима што су о цени набавке безуспешно разглабали, све плаћени туђим парама!

Стога, нека Хрвати инсталирају ракете, ал нека прочитају поново мемоаре царског генерала Алфреда Крауса, који је њиховим претцима у Великом рату командовао, а и драгог им Влатка Мачека, њему потчињеног причувног домобранског частника (резетвни официр), што је као ратни заробљеник НИШ, ратну престоницу Србије, особно упознао!

Иако су се они Шкодиним топовима као најмоћнијим поносили, дочекали су их на првој стопи земље Србије прослављени српски „пољаци“ (француски топови 75мм) и обучена посада, да им улазницу наплате, како је домаћински ред и закон.

Са комшијама који су нескривено ратоборни и агресорски расположени, нема бољег средства за разговор осим модерних „пољака“ и добро обучене посаде, али свакако без диливери пријатељских саветника који би дискете за њихову употребу у својим рукама држали.

Управо се у целом свету, јасно и транспаренто како то из ЕУ воле да кажу, види ефикасност модерних „пољака“ и обучене посаде у Сирији, где се претеће општесветско ИД зло разара, да се даље не шири.

Срби су не мање мотивисани да савладају употребу тих борбених средстава, да би успешно своју Отаџбину од претећег зла чували и сачували, као и Руси, који се позиву легитимне власти у Сирији одазваше да заједничко зло и заједнички у корену сатру!

Умни предводници народа којима је до очувања и јачања стало, не треба да се обазиру на претње било споља било у самој земљи од многобројних (нажалост) НВО плаћених Јудиним сребрењацима кад завапе против јачања одбране Отаџбине, као првог корака на путу од хиљаду миља, јер се разорено неће ни лако ни напречац опоравити.

Извесно је да у српским касарнама опет треба да се чује српска песма регрутска, а не даире несрећника које је немилосрдна рука отимача енергетских ресурса отерала да се злопате по белом свету, а битанге из Брисела планирају да их у Србији удоме до одрживог решења (читај заувек!) или до трагичног тренутка када ће очај из њих измамити нежељену акцију и још нежељенију српску реакцију!

Да се све то предупреди, неопходно је да Алек и Дачек престану да кукају по региону и предузму неопходне кораке на јачању одбране Отаџбине, а Тома без земље поздрави прву генерацију српских регрута радосно приспелих да модерним „пољацима“ успешно руковање савладају, у касарнама које имена бранилаца Отаџбине славом овенчана, носе.

Да се заори поново већ заборављени поздрав српски – Помоз Бог јунаци! – као најбољи одговор разним мериоцима српске земље, који никако да науче лекцију о њеној цени и наплати при непозваном туристичком излету, који у два светска рата није био лака шетња по брдовитом Балкану земљом Србијом!

НИШ, као сабирни центар за ратне заробљенике, остао је у сећању многима из моћне „претече ЕУ“, иако нису ни знали где се тачно налази, ал су ипак научили!

Показана дипломатска умешност, да се елегантно прокоментарише о нескривеној претњи Србији из комшијске ЕУ и НАТО чланице, краси обраћање руског потпредседника владе, за разлику од напрасно муцаве говоранције челника Србије, који невешто покушавају разјаснити, шта је то тако неувијено из комшилука и поручено. Као преводиоци који питијске изразе користе, сервирају се шупље фразе из бриселске кухиње, још и подгрејане, ко некадашњи сиротињски вишенаменски пасуљ за путнике намернике, у успутној друмској кафани.

Умеће изазивања Павловљевог рефлекса, мајсторски постигнуто од руског вицепремијера у наслову, који је попут пожара запалио друштвене мреже, али и додатно забринуо другосрбијан ске преумљенике, који сада страхују од могућности да макета поклоњена и нарасте до своје стварности, која ће ипак најбоље умирити забринути српски народ, али и прекинути њихову вишедеценијску сигурност прихода, у процесу нарученог преумљивања и лажних извештаја, о току неумитне „демократизације“ на брдовитом Балкану!

Да Хрватима није првина у отвореној објави својих намера када су Срби у питању, ваља читаоце подсетити на познато (али злонамерно затурено) писмо из Загреба, упућено Адолфу Хитлеру далеке 1940.године, и то баш на дан 11.новембра, као симболика, која је толико пекла поражену немачку милитантну душу, усрећену тада француским потписом у вагону, који је хитно превезен по фиреровој наредби, у намери да се Французи потпуно унизе.

Писмо, као израз намера, које се у тада заједничкој држави ни мало не скривају, потписала су тројица доктора наука а не партијских челника, пошто су прави Хрвати тада отворено прозивали Влатка Мачека, да као тобожњи миротворац али и Словенац, ни не може разумети а камо ли и осетити терет на души који хрватски народ носи, у тој Сен Жерменској творевини званој Југославија (по њиховој „истини“), а насталој управо преклињањем хрватске делегације пред регентом Александром, док су талијански берсаљери већ увелико меркали угојене хрватске кокице за ново перје на својим капама, ако се српска шајкача и пушка на Јадранској обали не покажу.

Писмо се налази у фонду ВИИ у Београду (број НАВ-Н-Т-501 267/00047-455), и другосрбијанци свакако могу и да га прочитају, пре својих узалудних „демократизованих“ антисрпских савета!
У име хрватских интелектуалаца, потписали су писмо др Стјепан Бућ, др ердо Ивануш и др Арсен Позаић (међу првима у фашистичкој НДХ, одликовани високим одличјима).

У писму насловљеном „Његовој екселенцији вођи и државном канцелару долфу Хитлеру“, тражи се мијесто за нову „Хрватску државу“ у Хитлеровој „Новој Еуропи“, и пружају докази да Хрвати и нијесу словенског поријекла, већ Готи, те потписници писма закључују да се блискост хрватског и њемачког народа заснива на „крвном сродству, сличној култури и хисторији“!

„Нова Еуропа“, чије темеље ствара национал-социјализам, не може да буде потпуна без самосталне и задовољне Хрватске!

„Хрватски народ прати са благословом Ваше велико хисторијско дијело, чврсто увјерен да ће те Ви осигурати интегритет његовог нацијоналног и хисторијског подручја, као и све предувјете за будући развој његовог нацијоналног и државног живота“!

У поглављу писма под насловом „Оснивање хрватске државе“ између осталог стоји:

„Линија јужно од Сингидунума до мора дијелила је Балкански полуоток политички на два дијела- бизантски исток и готски запад.

Познати социолог и антрополог Pittard (Питар), један од најбољих зналаца расних односа на еуропском југоистоку, поставља питање да ли граница на Дрини претставља само религиозно раздвајање или је она била одраз етнички различитих елемената?

Хисторијски догађаји јасно потврђују да је готско-хрватски елеменат испољавао увијек спонта но гађење насупрот Бизанту и бизантизму.

Све до инвазије Турака, Дрина је претстављала оштру границу између различитих свјетова са обје стране ријеке. Са турским продирањем почиње преко ријеке да струји страни елеменат и да запосиједа хрватска огњишта, опустошена ратом.

Радило се је углавном о номадским елементима са бизантским карактерним цртама. Стран хрватској крви и хрватском карактеру, и носитељ свих идеја страних држави, овај елеменат, који данас припада православној вјероисповиједи, остао је све до данас страно тијело у хрватском нацијоналном организму.

Ни Хрватска ни Еуропа не могу да стекну мир прије него што се овај клин одстрани из хрватског тијела и потисне преко Дрине, одакле је и дошао“.

Нема много писаних трагова о томе како је вођа немачког Рајха прихватио писмо, али ваља подсетити да је четири месеца касније, након догађања 27.марта у Београду, на састанку најужег вођства Адолф Хитлер наложио разарање Југославије. Том приликом је рекао да Срби никада нису били наклоњени Немцима, док ће Хрвати одмах ступити на немачку страну.

Сутрадан, 28.марта, начелник немачког генералштаба, Кајтел, издао је директиву за пропагандну припрему оружаног напада, који је већ одавно оперативно разрађен до детаља, са задацима одређеним и фолксдојчерима и усташама, који су и сарадњу са браваровом авангардом већ договорили. 

У тој се директиви каже, да су искључиви непријатељи Немачке, српска влада и српски народ, и да немачка војска не долази у хрватске, босанске и македонске куће као непријатељ. Напротив, немачка војска жели да овај живаљ сачува од српских шовиниста. (Напомена – тада се монтенегрини још не помињу као искористив савезнички елеменат!)

Још током оружане агресије на Југославију, прогласили су Хрвати своју фашистичку НДХ, прегнувши из петних жила да геноцидом уклоне из хрватског тела страни тзв православни клин, успут се улагујући Немцима, прогоном Јевреја и Цигана (Роми), које су нацисти већ одредили за „коначно решење“ по својим расним законима, док изграђују крематоријуме!

Устанак српског народа који се физички одупро геноциду, онемогућио је његово истребљење, упркос милионске жртве, која се систематски и плански умањује од разних повјестничара и римских РКЦ „добронамерника“ за будући екуменски суживот, а упорно релативизује од друго србијанаца, за потребе „демократизације“ региона, која нема алтернативу.

Пошто су практично доказали са колико труда су показивали оданост немачким нацистима, носећи њихову униформу, све са хрватском фашистичком шаховницом на левој надлактици под Стаљинградом до 1943.године, као и натоовску униформу са шаховницом у злочиначкој операцији ВРА „Олуја“ 1995.године, награда им сада следи, натовски вишак вишецевних бацача ракета, али и саме балистичке ракете, као могућност да се најзад реши оно горуће питање тзв „српског клина“ на „готско-хрватским тлима“, благословена рукама многобројних наследника трона Св. Петра у Риму, који још увек повратак свој у Ниш сањају, иако је Константин свој сан уснио на тлу данашње Италије, а не и Србије.

Још почетком деведесетих година прошлог века, писали су Хрвати поново писмо и Немцима и НАТО-у, да их сачува од „агресије“ српских шовиниста!

Творци договорене „истине о српском геноциду“ у Хаагу, упрли су из петних жила да им жељени одговор и отпишу, али их у тој намери увек омету Руси, као и прошлог јула диливери пријатеље фактора стабилности у региону, који су се толико нескривено били потрудили.

Савремени писмотворци, треба да се ипак запитају, може ли се толико омрзнути „српски клин“ преметнути у српски глогов колац за повампирени неофашизам, на просторима некадашње заједничке државе, оправдано очекивано уз несебичну помоћ Русије, као предводника преко потребне антифашистичке коалиције у свету, који се видљиво поларизује на историјски јасно одређеним принципима одбране слободе и права народа, да сами одлучују да живе у међусобно договореним облицима суживота, без насилне доминације „надљуди“ (било ког порекла).

Састављачи плана недавне посете војном музеју на Калимегдану, вероватно ни не знају, да су недалеко од зграде музеја далеког октобра 1915. године, црноморски морнари из Севастопоља гинули од граната „дебеле Берте“ испаљиваних са тадашњег тла „претече ЕУ“, бранећи српску престоницу од заједничког непријатеља, али чак и да знају, ипак данас не смеју да наљуте mutti Angelu и каубојску ергелу, па да цвеће заједнички положе и најзад договоре постављање спомен обележја, да захвални потомци имају где да се неумрлим претцима својим, и поклоне. 

Када је то било преко потребно, српски народ уписивао се увек са руском браћом у бесмртни пук, не питајући притом разне „готске“ писмотворце!