Quantcast
Channel: ОДБРАНА ОТАЏБИНЕ –Фонд Стратешке Културе
Viewing all 267 articles
Browse latest View live

Срби, свиње и вакцинисање или Вучићева концлогорска Србија

0
0
СВИЊЕ, ДЕЦА И ЕУ

У Србији ће свиње ускоро имати већа „људска права“ него Срби и њихова деца. Бар кад је вакцинисање у питању. Наиме, свиње из Србије не могу да се извозе у ЕУ зато што је код нас обавезна вакцинација ових домаћих животиња ради заштите од свињске куге, па је речено да ће ово бити укинуто, зарад ЕУ извоза.(1) Али, зато је недавно пооштрен закон о обавезној вакцинацији деце, па је уведена казна од 150 хиљада динара за оне који одбијају да децу вакцинишу, плус забрана уписивања невакцинисане деце у школе и вртиће. Родитељима се може скинути новац са рачуна, запленити имовина, или се могу послати на принудни рад. Инспекција зове Центар за социјални рад, који непослушном Србину може да одузме дете.(2)          

УСКОРО У СРБИЈИ ПРЕСТАЈЕ ВАКЦИНАЦИЈА СВИЊА, АЛИ ВАКЦИНАЦИЈА ДЕЦЕ ПОСТАЈЕ ОБАВЕЗНА, СА КОНЦЛОГОРСКИМ МЕРАМА ЗА ОНЕ КОЈИ СЕ ПРОТИВЕ.     

О „БЕЗОПАСНИМ“ ВАКЦИНАМА

Крајем 2015. године родитељи Драшка Бабића, двадесетосмогодишњака из Младеновца, преко суда су добили одштету у вредности од 30 милиона динара зато што је њихов син добио парализу после вакцинисања крајем осамдесетих година 20. века, и због које је сад у инвалидским колицима. То се није десило само њему, него и још тринаесторици дечака и једној девојчици, који су добили мања или већа оштећења. Сва ова деца добила су дечју парализу после примљене вакцине и сви су почетком деведесетих лечени на Институту за мајку и дете. Управо кад смо све ово сазнали, донете су нове законске мере против родитеља који не желе да вакцинишу децу.

ПИТАЊА БЕЗ ОДГОВОРА

Основно питање гласи – постоје ли у Србији људска права гарантована Уставом? Постоји ли на свету Међународна конвенција о људским правима у примени биомедицине? Постоје ли међународни уговори о правима пацијента (мада здрава деца нису пацијенти)? Да ли су деца власништво државе? Постоји ли јасно становиште европских закона да је забрањено вршити инвазивне методе над пацијентом без његовог пристанка, при чему се сваки убод сматра инвазивном методом? Како инвазивни поступак може одједном да постане превентивни?

Повјереништво за медицинску етику Хрватскога лијечничкога збора још у јануару 2012. једногласно донело одлуку да присилно вакцинисање против заразних болести није у складу са лекарском етиком и да лекар има право да одбије присилну вакцинацију позивајући се на призив савести. И код нас, међу педијатрима, лекарима других специјалности па и фармацеутима такође има оних који сматрају да је родитељ тај који треба да сноси одговорност и доноси одлуку о вакцинацији, јер су свесни шта значи преузети на себе ризик да се некоме упропасти здравље и живот.         

Ево што је наведено на званичном сајту Института за јавно здравље „Др Милан Јовановић Батут“, на страни 32 Извештаја о имунизацији за 2013. годину: „Број регистрованих нежељених реакција насталих након имунизације не одговара очекиваном броју који се наводи у упутствима произвођача за примену вакцина које се примењују у Програму имунизације. Неопходан је квалитетнији надзор над нежељеним реакцијама након имунизације по стандардима СЗО по којима су јасно дефинисани ентитети које треба пријављивати./…/Поједини окрузи не достављају пријаве нежељених реакција, што говори о неадекватном надзору и непоштовању Правилника. Присутни су ограничавајући фактори који утичу на квалитет надзора: педијатри/лекари недовољно заинтересовани/мотивисани за пријављивање, не поштује се процедура према Правилнику за достављање образаца, доступна документација закључака и потврда Стручних тимова је непотпуна, непостојање Стручног тима на националном нивоу, сарадња са Агенцијом за лекове и медицинска средства је неадекватна.“ Бајно стање у области имунизације, зар не?

Како је могуће да пацијент који је животно угрожен (канцер, леукемија) има право да одбије предложену меру лечења, а родитељи здраве деце немају избор? Како је могуће да особе, носиоци и преносиоци заразних болести (АИДС, хепатитис Ц, хепатитис Б, мононуклеоза, коксаки вирус итд) имају право да одбију сваку врсту лечења, да не буду дискриминисани, да им се гарантују њихова људска права, а здрава деца их немају? Како је могуће да посланици добро знају какав статус има Србија у СЗО (ми смо „земља у развоју“), и да знају да  вакцине које стижу у нашу земљу могу бити шкарт, непотрошене или експерименталне, а да ипак толико инсистирају на томе да се такве вакцине законски наметну као обавеза за свако здраво дете? Како је могуће да се у земљама у развоју, по новим критеријумима СЗО, смрт детета узрокована вакцинама не бележи као смрт од вакцине? Зар су наша деца и њихови животи мање вредни од живота деце из развијених земаља? 

ЈОШ ПИТАЊА          

1. Да ли постоје вируси и бактерије које изазивају болести, од којих су најопасније што се епидемијски или пандемијски шире?

Постоје.

2. Да ли све вакцине треба забранити ако оне спречавају ширење заразних болести?

Све вакцине не треба забранити, али све вакцине треба проверити. И треба их, по могућству, свести на најмању меру.

3. Да ли произвођачи вакцина дају гаранцију да ће оне пружити апсолутну заштиту?

Не дају.

4. Да ли произвођачи вакцина крију да додају јако опасне материје које могу довести до пропратних нежељених последица?

Не крију.

5. Да ли постоје докази да се велики број вакцина које не задовољавају стандарде ЕУ или су пред роком истека не уништавају већ прослеђују као хуманитарна помоћ или продају у земљама Трећег света?

Постоје.

6. Да ли је, разним скандалима и несавесношћу, наш, некад изврсни, Институт Торлак, који је производио вакцине, скоро разорен, због чега увозимо непоуздане вакцине из иностранства?              Јесте.

7. Да ли је могуће да Вучић и његова Влада и скупштинска већина о томе, пре доношења закона, нису ништа знали?

Није могуће. Бар неки су знали.

8. Па зашто су донели овакав закон?

Па, због наредаба из светских центара моћи, који одлучују о свим стратешким потезима Вучића, НАТО гаулајтера на нашем простору.       

9. А зашто би неко из светских центара моћи желео да Србима наметне обавезну вакцину?

Зато што Србе треба свести на најмању могућу меру, јер, како рече Хитлер Херману Нојбахеру, „народ као што су Срби не сме да живи уз Дунав“

10. Да то није теорија завере?

Није. Наиме, у Србији, од последица НАТО бомбардовања осиромашеним ураном, сваке године 36 хиљада људи оболи од рака.(3) Др Слободан Чикарић, угледни радиолог и дугогодишњи челник нашег друштва за борбу против рака, увек је био јасан – бомбардовање 1999. кључни је узрок ове појаве.(4) А они који су нас тада бомбардовали добро су знали шта раде – циљ им је био уништење Срба. Јер, њима је потребан овај простор, али не и ово становништво.Зашто и вакцине на би биле коришћене за истребљење непожељних?      

ИМА ЛИ ТАКВИХ ПРИМЕРА?

Наравно да има. Година 2014. Светска здравствена организација и УНИЦЕФ су финансирали и организовали кампању вакцинације Кенијки против тетануса чији је резултат требало да буде масовна стерилизација.

Вакцине Светске здравствене организације–СЗО и УНИЦЕФ-а су, на инцијативу локалних лекара и Римокатоличке цркве, испитане у јужноафричким лабораторијама, а резултат је био откриће да СЗО и УНИЦЕФ спремају геноцидну кампању против црног становништва у Африци.

Кенијска влада је била принуђена да прекине програм вакцинације Светске здравствене организације (СЗО) и УНИЦЕФ-а против тетануса, јер је откривено да би пета доза (како СЗО и УНИЦЕФ препоручују) узроковала стерилизацију два милиона и триста хиљада жена узраста од 14 до 49 година, о чему је подробно писала италијанска штампа, а један од текстова о томе може се наћи и на српском језику(5).

КО ЈЕ, У СТВАРИ, ВУЧИЋ?

Одавно сам писао да је Вучић инкарнација лажног цара Шћепана Малог, кога је Његош описао у свом последњем спеву. Наиме, народ је пристао уз њега као да је у питању руски цар; чак и кад изасланик из Петрограда докаже да је реч о лажову, народ и даље остаје уз њега. А сам Шћепан је, како је то показао Мило Ломпар, својеврсна слика антихриста, за кога Свети Јефрем Сирин каже да ће се многи клањати мучитељу, кличући: “Ти си наш спаситељ!“ После свега што је учинио Србима и Србији, од предаје Косова и Метохије, преко увођења у НАТО, до озакоњења присилних вакцинација, он ће, захваљујући апсолутној власти коју има и кловновском глумљењу чврсторуког Броза, опет узети власт, да би један народ, као леминге из митске приче, повео ка литици самоубиства.   

Ипак, има оних који на то не пристају. Они неће дозволити да имају мање „људских права“ од свиња у Србији.

УПУТНИЦЕ:

1.http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/ekonomija/aktuelno.239.html:515729-Vakcina-koci-izvoz-u-EUhttp://www.blic.rs/vesti/ekonomija/tuzna-istina-o-mesu-srpsku-svinju-u-eu-niko-nece-da-jede/3phbjt3

2.http://www.telegraf.rs/vesti/2012523-novi-zakon-ko-ne-vakcinise-dete-kazna-i-do-150-000-dinara

3. М. Васиљевић, Рак годишње покоси 20 000 људи, Вечерње новости 6. март 2016, стр. 6-7

4.http://www.vijesti.me/svijet/cikaric-srbija-prva-u-evropi-po-smrtnosti-od-raka-razlog-je-nato-bombardovanje-825613http://www.nspm.rs/hronika/prof.-dr-slobodan-cikaric-za-porast-broja-umrlih-i-obolelih-od-raka-krivac-je-osiromaseni-uranijum-kojim-smo-bombardovani-tokom-nato-agresije.html

5. http://borbazaveru.info/content/view/7314/33/


Нове „чеке“

0
0

Тачно је да западне земље немају ни сталне пријатеље ни сталне непријатеље. Они имају само сталне интересе. Зато смо им драги само док испуњавамо њихове интересе. Ко нормалан жели да проведе живот као део нечијег интереса? Какав је то живот без могућности да се учини нешто за себе, своју Отаџбину, своје потомке?

Српска душа одлично зна да притисак и жеља запада, све оно што данас стављају испред нас као њихов интерес који морамо испунити, сигурно није крај њихових болесних жеља. Обзиром колико дуго трају покушаји уништења Србије знано нам је да ово није ни почетак. Остаје зато на нама да учинимо да им од данас буде јасно да је ово крај њиховог новог почетка уништавања Србије. Успећемо сигурно ако не будемо радили оно што нас они терају, већ искључиво оно што као светосавци знамо да је исправно и што као такво морамо чинити.

Успаваљују нас лепим речима, и тако натерани да успоримо уместо да планирамо и радимо ми седимо, чекамо и бринемо. Док ми седимо они се припремају, док чекамо они нас већ увелико газе, дoк ми тако бринемо они раде, резултат је видљив – нама је све горе. Време је сада да и ми њих забринемо, почнимо да радимо у свом интересу. Не смемо више да слушамо оне који су своју душу већ продали сатани запада. Зар да верујемо онима који нас убеђују у добронамерност западних хијена да би тиме прикривали своју издају? Како веровати онима који никад нису имали храбрости да крену напред?  Онима који од страха у свакој прилици виде проблем. Светосавац не живи у страху а преживео је зато што је у сваком проблему видео прилику, и ту прилику претварао у победу.

Наставимо да живимо у складу са нашим вековним правилима. Она нам јасно кажу да Србин не живи да би радио оно што му други говоре. Пут светосавца није пут туђих интереса, његов пут је да ради оно што је исправно да би се сутра знало да је заиста и живео. Не очекујмо од запада да поступи исправно, они то могу учинити само онда када им више не преостане ни једна друга могућност. До тог момента ће се упорно служити свим поквареним средствима и могућностима. Покушаваће да уз помоћ домаћих неверника јашу на нашим леђима истовремено нам гулећи кожу са њих. Зашто би им то дозволили? Захвалност сигурно нећемо добити а од таквих није нам ни потребна.

Знамо да је вук је слабији од тигра, слона или лава па ипак нисмо га видели да као они плеше у циркусу.  У животу се трајна надмоћ не постиже физичком снагом него духом. Српском народу дух никад није недостајао, вера која испуњава душу сваког светосавца његов дух чини неуништивим. Без обзира на физичку надмоћ непријатеља онај вук кога сваки србин носи у срцу је увек побеђивао. Разбудиће се вук у светосавском срцу и пробудити поново српског витеза.

 

ЗАРОБЉЕНОЈ БРАЋИ

Стари снови наши нису били варка:
На Српскоме Југу нема више роба;
Пренула је снага Милоша и Марка,
Васкрсао Србин из Косовског Гроба!

Бог је диг’о старе витезове наше
Што за род умреше у оружја звеци;
Њина трошна тела на Косову паше,
Ал’ Дух њихов оста у њиховој деци!

Плинула је широм крв и љубав жарка,
Извидаше ране од Видова дана:
Наш је данас Прилеп Краљевића Марка,
И малена Бањска Страхињића Бана!

Слободна је раја, она душа чиста,
Над којом се, давно, заплакала Вила:
Цар Душана круна у Скопљу се блиста,
Над њом Бели Ор’о раширио крила!

Размрскане главе лежи гуја шарка,
Крв, кап по кап, тужном робу што је пила;
Пренула је снага Милоша и Марка,
По горама нашим опет пева Вила!…

 

                                                                   Велимир Рајић

                     Прошлост нам је вечни сведок да снове које смо икрено и са вером снивали никад нису били варка. Неки пут нам јесте било потребно више времена да их остваримо, али битније од времена је то да смо увек успевали да их остваримо. Један од разлога зашто нам се сви снови нису остваривали брзином којом смо желели  је и тај што неки пут мора да се сачека да мајке роде праве Србе. Не морамо да бринемо родиће српске мајке новог и Милоша и Марка родиће новог Милана, Стевана, Живојина, Немању, Ненада, Јована, Петра, Душана, Лазара, Јанка, Гаврила… Родиће се поново они који знају шта је вера,  шта је крв, шта је Отаџбина, шта је принцип.

Није ово прва окупација Србије. Она сигурно јесте прва оваква али је нажалост само једна у низу оних које нам покварени запад намеће. Када наступају та смутна времена окупације када се над Отаџбином надвију тмурни облаци Срби се морају сетити „чеке“. Није случајно породица Гаврила Принципа  из села Обљај код  (Босанског) Грахова имала  старински надимак „чеке“.  

Надимак којим су се обележавали управо они који у тешком времену туђинске окупације ипак сачекају  у заседи моћног окупатора, да му покажу и докажу да не може тек тако да отима туђе. Да непријатељ запамти да сила никад није победила веру. Породично наслеђе, доказао је и млади Гаврило који није ишао у туђински и далеки Беч да тамо терористички пуца на Фердинанда у аустријском старом граду. Не он је силног окупатора сачекао у заседи у Сарајеву, свој на своме, да му удели српски принцип за окупатора! Онако како сваки окупатор и заслужује да се упозна са српским принципом.

Тај чин, сваку расправу о њему као наводном терористи данас чини смешном, али ко да западним хијенама то нешто значи. Истина њих не интересује, за њих је истина само њихов интерес. Зато то много више казује о онима који покушавају да изврћу историјске чињенице. Аустријски истражни органи, током припреме судског процеса вршили су жесток притисак на проту Илију Билбију. Као и увек „поштени и хумани“ запад је тражио превару па је од проте Билбије захтевано да кривотвори податак о рођењу Гаврила Принципа. Инсистирали су да уместо јула, упише јун као месец рођења у крштеницу, јер би тада у тренутку самог атентата Гаврило био већ две недеље пунолетан!

Прота Билбија, је ипак био прави светосавски следбеник изабрао је затвор, логор и насилну смрт, али није лагао. Држећи се православног пута није изабрао издају за живот земаљски већ веру и част за Царство Небеско. Да крв није вода, доказ је данас, његов потомак, Војислав Билбија, који као православни свештеник обилази редовно хашке сужње у савременој тамници ЕУ и НАТО. Храбрећи и крепећи у казамату бездушног запада душе засужњених Срба, новомученика из последњих одбрамбених ратова за слободу српске Отаџбине.

                   „Врлина је као жеђ. Кад човек почне да је пије, све више жедни, и све чешће тражи да је пије.“

                                                                                                               Свети Николај Велимировић

 

Хвала нашим старима што су се за разлику од запада на време осетили ту жеђ. Жеђ душе за вером и срца за врлинама. Захваљујући њиховој храбрости и одлучности да одмах напоје срце, душу и тело из бокала православља, ми њихови потомци данас само треба да наставимо већ утабаним стазама. Не сме да нас збуни што можда плодове тих врлина не видимо одмах. Не заборавимо да ни семе јабуке које смо бацили у земљу не даје плодове кроз месец два или три, већ се око њега морамо потрудити. Гајимо ли га са љубављу пазећи на њега можемо очекивати да за пар година са тог дрвета беремо најлепше плодове. Зато наставимо да гајимо врлине које су нам преци оставили и не морамо бринути за будуће плодове живота.

Увек смо били трн у оку запада. Колико су пута покушавали да нас сатру јасно је да се тај трн давно претворио у огроман балван за њихове очи. Нису успели у својим покушајима да нас затру вођеним злом у њиховим душама. Наравно не зато што су им покушаји били слаби или што је проблем у њиховој јачини. Нису успели и неће зато што су ударили на светосавски народ. Величина и снага тог народа је управо у одлуци да не одустане од својих предака и своје вере. Непобедивост српског духа је у томе што је свестан чињенице да није страшно умрети, страшно је не живети. Такав народ немогуће је поробити. Западе покушаш ли „чеке“ ће те сигурно сачекати. 

слика http://www.cuvarikoplja.com/o-bratstvu/simvol%20v%D1%98jerje%20srbskje%20omladinje/

Руски полководац српског порекла –генерал Михаил Андрејевич Милорадовић

0
0

Да би се увек било уз Ваше превасходство, потребно је имати резервни живот.

(Из писма А.П. Јермолова М.А. Милорадовићу)

Творац теорије о цивилизацијама, руски мислилац Данилевски, истицао је штетност и бескорисност насилног искакања из сопственог цивилизацијског типа. По његовим речима, онај ко искочи из свог цивилизацијског типа, у другом цивилизацијском типу може представљати само смешни сурогат. Данас када “демократска већина” тако упорно ствара илузију о благодатима туђе нам цивилизације и њеним “демократским вредностима”, најбољи начин за раскринкавање “лажног добра” јесте промоција истинског добра. Најбољи начин за раскринкавање шупље приче о благодатима “евроатланских интеграција” са вековним крвницима нашег рода, јесте истинита прича о промислитељским везама са нашим вековним пријатељима и браћом. Те узајамне везе градили су многи велики људи на различитим поприштима борбе за добробит свог народа и Отаџбине. Као што данашњи еуроунијати очито показују све одлике сурогата о којима је писао Данилевски, бројни знаменити Срби у руској историји, као и Руси у српској, својим делима и својим животима показују припадност истој цивилизацији. Наше приповедање о знаменитим Србима у руској историји настављамо причом о знаменитом руском полководцу српског порекла – генералу Михаилу Андрејевичу Милорадовићу.

*         *          *

Илија Милорадовић, наследник чувене племићке породице Милорадовићи из Херцеговине, чија је задужбина познати српски манастир Житомислић у околини Мостара, са синовима Михаилом, Гаврилом и Александром, почетком ХVII века одлази у Русију и већ 1711. године добија чин пуковника. Архимандрит Нићифор Дучић наводи веру као разлог за одлазак ове чувене породице у емиграцију: “породица вјером није хтела да преврне па је радије пристала да тужна срца напусти своју Отаџбину”. Скоро два века ова херцеговачка племићка породица заиста је славно служила вери православној, стојећи на бранику руског православног царства. Михаило већ код Петра Великог стиче војничку каријеру и на препоруку Саве Владиславића Петар га шаље са царском граматом у Црну Гору и Херцеговину да позове балканске хришћане у рат против омрзнутог непријатеља – Турске. Тада није дошло до ослобођења Срба од турског ропства, али је то био почетак војничке традиције ове српске породице у Русији, коју ће његов унук овенчати бесмртном славом. Већ Михаилов син Андреј Стјепановић Милорадовић стиче чин генерал-поручника, да би његов син, јунак наше приче, Михаило Андрејевич Милорадовић прошао све војне чинове и стигао до гувернера Кијева, команданта Царске Гарде и Генерал-Губернатора царске престонице Петрограда. Посебно је интересантно да је Михаилов отац Андреј био саборац и пријатељ са Суворовим и Кутузовим, а да је његов син постао практично главни оперативац код ове двојице легендарних руских војсковођа. Да напоменемо да са нашим јунаком није завршен историјат служења ове породице православљу, а Милорадовићи никада нису заборављали своје српство, своју Херцеговину. Пуковник Александар М. Милорадовић био је командант Руске добровољачке бригаде у Српско турском рату1876. године, а гроф Григорије А. Милорадовић 1883. године посетио је и даривао манастир Житомислић.

Шта рећи за војсковођу који је био омиљени ученик великог Суворова? Пре неколико година у Петрограду, док смо шетали Сенатским тргом (местом где је убијен Милорадовић) руски историчар Анатолиј Дмитријевич Степанов причао ми је о генералу Милорадовићу. Он је тада рекао нешто што се једноставно урезује у памћење. “Ако изузмемо Суворова, тешко је наћи у историји неког официра који је био толико омиљен међу руским војницима као Милорадовић” – истакао је Степанов. Кад се проучи војничка каријера овог великана који је пронео бесмртну славу руског православног војинства, постаје јасно и због чега.

Михаил Милорадович Андрејевич, рођен је 1(13.) октобра 1771. године. Још као дете уписан је у гардисте и брзо постаје поднаредник у чувеном Измаилском пуку. Војне вештине изучава и у иностранству, прво у Немачкој, а потом у Француској… Учествовао је у Руско-шведском рату 1788-1790. године, када добија чин поручника, а са свега 26 година постаје пуковник Измаилског пука. Пола године касније постаје генерал-мајор и преузима команду Апшеронским мушкетарским пуком, са којим 1799. године учествује у Италијанском походу Суворова као дежурни генерал (у преводу на обичан језик, то значи да је Суворов веома ценио младог официра, па га је поставио за свог помоћника у управљању армијом). Истиче се у биткама код Новог, Требие, а у бици код Бастјана са заставом у рукама предводи бајонетски напад прса у прса. Већ тада Милорадовић у свим биткама креће у јуриш испред свог пука и често његов херојски пример постаје одлучујући за исход битке.

У Швајцарском походу (познатијем као Прелазак преко Алпа), командовао је претходницом приликом преласка преко Сен-Готардског планинског превоја где је потукао Французе код језера Обер-Алп (наравно, у јуриш је кренуо испред свог пука). За то добија орден свете Ане Првог реда, а за орден светог Александра Невског предложен је од стране легендарног Суворова, који је истакао да је “Милорадовић своју војничку дужност вршио и славно и поштено, па заслужује највећа признања”.

Милорадовић 1805. године командује пешадијском бригадом у армији другог великог руског војсковође, маршала Кутузова. Истиче се у више битака, код Аштетена, Кремса и Аустерлица, па је после ове кампање награђен орденом светог Ђорђа Трећег реда и добија чин генерал-лајтанта. Већ следеће године учествује у Руско-турском рату (1806-1812), а његов корпус осваја Букурешт, када су после борбе прса у прса Турци натерани у бегство. За овај подвиг добија златну сабљу са дијамантима. Следеће 1807. године Милорадовић наноси пораз непријатељу у биткама код Турбате и Обилишта за шта добија орден светог Владимира Другог реда. Са само 38 година добија чин пешадијског генерала после победе код Расевате 1809. године. Следеће, 1810. године у пролеће, због изузетних заслуга Милорадовић постаје цивилни губернатор града Кијева, али исте године подноси оставку, да би се поново војно активирао као командант Апшеронског пука, па крајем те године постаје Војни губернатор Кијева.

На почетку Наполеоновог похода на Русију (у Русији се то зове Отаџбински рат) Милорадовић добија задатак да формира Резервни корпус и он под своју команду окупља 15 хиљада војника. У чувеној Бородинској бици Кутузов поверава Милорадовићу команду десним крилом руске армије где је командовао са три пешадијска корпуса успешно одбивши све нападе француских јединица. После Бородина главнокомандујући је поставио Милорадовића за команданта заштитнице која је задржавала француске трупе и штитила несметано повлачење руске армије ка Москви, а потом штитила њено повлачење из Москве, тако обезбеђујући прикривање чувеног Тарутинског марш-маневра Кутузова. У кључном моменту Милорадовић је показао високе дипломатске квалитете, убедивши маршала Јоакима Мурата да пристане на 24-часовно примирје, што је омогућило Кутузову да се са 70 хиљада војника одвоји од потере Наполеонових јединица после Бородинске битке. Савременици су то оквалификовали као “спасење Русије”. Потом је упутио поруку пољском краљу, да ће у случају да га нападну, одмах запалити цео град. Добио је неколико часова примирја што му је омогућило да и своју војску евакуише из града. Дакле, био је кључни оперативац који је обезбедио повлачење целокупне руске армије на нове положаје.

Приликом контранапада, Милорадовић је предводио истурене јединице руске војске. У бици под Малојарославцем успео је да усиљеним маршем из Тарутина, на време стигне у помоћ корпусима Дохтурова и Рајевског који су прекинули наступ “Велике армије” ка Калуги. По доласку Милорадовића, Наполеон је био принуђен да одступа по разрованом Смоленском путу. Истакао се и у бици под Вјазмом, када је неколико Наполеонових корпуса пропустио Смоленским путем, а онда одсекао корпус дотад непобедивог маршала Николе Давуа и на његову позадину ударио јединицама козачког атамана Платова и генерала Паскевича, све до мрака гонећи непријатеља. Корпус маршала Мишела Неја био је практично уништен. У овој акцији убијено је више од 8. 000 француских војника. Тек повратком Наполеонових генерала Боарне и Поњатовског, Даву се успео некако извући из клешта. После Вјазме заузео је Дорогобуж (26. октобра) и Красни (тродневне борбе после којих је руска армија заробила више од 20 хиљада војника, више од 200 артиљеријских оруђа и 6 ратних застава непријатеља). Због колосалних заслуга у разбијању “Велике армије”, генерал Милорадовић награђен је орденом светог Владимира Првог реда и светог Ђорђа Другог реда.

После потпуног тријумфа у Отаџбинском рату, легенде које су се испредале о херојству Милорадовића учиниле су га популарним не само међу војницима него и у простом народу. Стекао је велико уважавање и код непријатеља, Французи су испредали бајке о његовој храбрости и војничком умећу, а због муњевитих дејстава, од Кутузова је добио надимак “Крилати”. По царевом захтеву је протерао Аустријанце из Варшавског херцогства и заузео је Варшаву. За време заграничног похода руске армије током 1813-1814. године, Милорадовић се истакао у борбама код Љутцена, Бауцена и Куљме, па је награђен златном сабљом “За храброст”. После блиставог освајања Лајпцига, као командант гарде одликован је орденом светог Андреја Првозваног, а због успешног командовања у заграничном походу Цар Александар I лично му додељује титулу грофа Руске империје и први стиче право да на еполетама носи царев монограм. После тога учествује у неколико бојева све до победничког уласка у Париз у свити Императора, за шта је добио неколико страних ордена, као и почасно право које је добио од Цара да носи војнички Георгијевски Крст.

Служба Милорадовића у мирним временима. У августу 1819. године Милорадовић је именован за војног Генерал-губернатора руске престонице Петрограда и постаје члан Државног савета Руске империје. Велика енергија и самопожртвовање красили су га и у мирним временима. Спровео је велику антиалкохолну кампању у војсци, знатно поправио стање градских тамница и положаја затвореника, забранио коцкање у армији, осветлио центар руске царске престонице, изградио Михаиловски дворац и зграду циркуса, изградио предграђа Петрограда, припремио улазак првих пароброда у акваторију Неве и Финског залива, помогао је и подстакао изградњу низа просветних института и низа културних институција у Петрограду, активно се залагао за укидање Крепосног права. Гроф Милорадовић постао је почасни члан Руске Академије Наука 1823. године, а приликом катастрофалних поплава 1824. године у Петрограду, поново је показао изузетан лични хероизам, што је и велики Пушкин опевао у “Бронзаном коњанику” (Гле, вода све пред собом плави/ Полетели су генерали/ Да би са војском спасавали/ Народ што се по кућама дави…). У мирним временима се трудио да изнад свега поштује праведност и хуманост, био је изузетно приступачан и снисходљив и упркос побројаним заслугама у државним делима, није био задовољан собом. Тако је, после једне награде у мирном периоду, писао Цару да је боље да ленте добију други, а не онај који седи поред камина.

Кончина. Блистава војничка каријера М. Милорадовића завршена је 14. децембра 1825. године на Сенатском тргу у Петрограду. Када је чуо за устанак декабриста покушао је да наговори војнике да се врате у касарну, али је задобио две ране које су се показале смртоносним. Декабриста Каховски погодио га је хицем у леђа, а Оболенски пробо бајонетом. Дозволио је лекарима да изваде метак који му је пробио плућа и када је бол минула, замолио је да погледа метак. Увидевши да је метак испаљен из пиштоља, узвикнуо је: “Слава Богу! Ово није војнички метак! Сад сам апсолутно срећан!” Ни док је умирао није га напуштало човекољубиво осећање, па је буквално пред смрт написао завештање у коме је од зависности ослободио 1. 500 крепосних сељака. Херој Отаџбинског рата 1812. године Михаило Андрејевић Милорадовић, умро је у 55-ој години живота у касарни Коњичког гардијског пука у Петрограду. Као носилац ордена светог Александра Невског, сахрањен је у Александро-Невској лаври у Петрограду, у капели где се сахрањују носиоци тог ордена, покрај свог војничког узора, легендарног руског војсковође Суворова. Натпис над његовим гробом гласи: “Овде почивају остаци пешадијског генерала, носиоца свих руских ордена и носиоца одликовања свих европских држава, грофа Михаила Андрејевића Милорадовића. Рођен 1. октобра 1771. године. Скончао од рана нанетих метком и бајонетом на Исакијевском тргу, 14. децембра 1825. године у Санкт-Петербургу”.

Записане анегдоте и сећања на Милорадовића. Милорадовић је једноставно био рођени ратник – у најопаснијим тренуцима био је посебно живахан и весео. Умео је тако присно да разговара са војницима и не штедећи себе делио је са њима све тешкоће војничког живота. Због његове неустрашивости и изузетно топлог односа према потчињенима, био је посебно омиљен међу војницима. Његов ађутант Ф. Глинка овако описује свог шефа у боју: “Изгледало је као да се обукао за свечани бал! Бодар, причљив (такав је увек био у биткама), он се возио по пољима смрти као по свом кућном парку; терао је коње на скокове, спокојно је пунио своју лулу, још спокојније је палио и пријатељски и опуштено разговарао са војницима… Меци су кидали врх његове шапке, коњи под њим су рањавани и убијани, али он се није збуњивао, променио би коња, запалио лулу, поправио крстове на себи и око врата обавио тамно-борди шал чији су крајеви живописно вијорили по ваздуху”. Био је цењен и од непријатеља јер су знали да је договор са њим искрен. У војној науци остаје упамћен као изузетан пример часне и племените пожртвованости и тактичког мајсторства.

Ја сам тамо где је тешко” – била је лична девиза генерала Милорадовића у боју.

Када у једном боју француска војска беше поколебала руске редове, Французи су предложили Русима да се предају. Милорадовић је зграбио заставу у руке и кренуо у јуриш са речима: “Гледајте како ће заробити руског генерала!”

Када је после битке код Кремса Милорадовић довео пред Цара неколико хиљада заробљених војника, Александар I је узвикнуо: – Ево генерала који бајонетом стиче своје чинове!

Након тешке битке са Пољацима у близини Москве, генерал Милорадовић поручује пољском изасланику: – Јуче су се Пољаци храбро борили. Јунаци треба и да једу. Саопштите вашима да ће добити храну у том и том селу, а ја ћу наредити да их наши не узнемиравају.

Када је у једној бици чуо да је непријатељски официр изнео сто испред ровова да попије кафу, Милорадовић је наредио да му одмах изнесу сто са прибором, да руча испред руских ровова.

Током битке код Красног, француски војници су поручили изасланику да ће се предати једино Милорадовићу, у супротном ће се борити до последњег.

Када се једном приликом сва земља око њега затресла од артиљеријске ватре, он је шаљиво прокоментарисао: - Ах Боже, Боже, душман нас спази па нам хитро шаље свој поздрав у знак добродошлице!

Велики руски песник Державин био је одушевљен Милорадовићем, па сипа метафоре: – Пред њим је Сармат сагињао чело, пред њим Алпи леђа савијају. Још Державин поје: – На твом лицу, победниче/ свих наших душмана/ Славо наша, дико наша/ Суворова учениче, Кутузова извршиоче/ Мило се огледа бљесак њиховог сјаја.

*         *          *

На крају, уместо резимеа, упутио бих својеврстан апел. Милошћу Господњом био сам у прилици да посетим Благовештењску капелу Александро-Невске лавре у Петрограду, где су поред јунака наше приче сахрањена још тројица знаменитих Срба, Патријарх Василије Петровић, Митрополит Црногорски и Патријарх Српски Василије Бркић и гроф Сава Владисавић Рагузински. Било је то у оквиру подизања споменика (у Шлисебургу, надомак Петрограда) руском грофу српског порекла Сави Владисавићу, 2011. године. Организатори тог догађаја били су “Центар националне славе Русије” и “Фонд свети Андреј Првозвани” чији је председник Владимир Јакуњин, носилац високог ордена СПЦ. Тада сам сазнао да у Русији не постоји ни један споменик генералу и грофу Милорадовићу, па чак није постављена ни спомен плоча на згради где се налазила канцеларија генерал-губернатора Санкт-Петербурга, грофа М.А. Милорадовића (ул. Морская д. 38). Апел се односи како на српску дипломатију и наше пословне људе у Русији и Србији, тако и на руске добротворне фондове и Центар националне славе Русије, да се што пре исправи та неправда и подигне споменик човеку који је читав живот неустрашиво проносио славу Русије и руског оружја, истовремено сведочећи о јединству наших једнородних и једноверних народа. Уколико је у међувремену у Русији покренута иницијатива за подизање споменика овом великану – тим боље, наш апел се тада може односити на помоћ том пројекту. Треба рећи да у царској Русији генерал Милорадовић није потпуно заборављен од стране оних који брину о историјском памћењу руског народа. По указу Цара Николаја II на стогодишњицу Бородинске битке, 38. Тобољски пешадијски пук је понео име Милорадовића, а једно руско острво у Тихом океану је названо његовим именом.

Редакција: У тренутку писања текста није било споменика грофу Милорадовићу у Русији, међутим, са радошћу обавештавамо читаоце да је недавно (у децембру 2015) у Петрограду подигнут споменик грофу Милорадовићу.

Кивни су што смо их препознали

0
0

Народ каже да треба одстранити кукољ пре него што се помеша са житом. Зато улизице које представљају кукољ народа морамо препознати пре него се помешају са правим и часним људима. Фолирантима морамо одмах показати где им је место и не дозволити им да збуне поштене људе. Само друштво које овакве паразите препозна на време и ослободи их се може да рачуна на будућност. Ми смо дозволили да се те пијавице друштва размиле и размноже, да нам их запад наметне као власт и лажну елиту. Дозволили смо да кукољ одлучује о житу.

Резултат је јасан и врло видљив. Крпељи на власти сисају крв сопственог народа ни не размишљајући шта ће када те крви нестане. Не мисле ваљда да ће им идеолози са запада тада понудити да се прикључе на њихове вене? Када схвате истину очекиваће опет од овог народа кога су издали, продали и сву му крв исисали да сада брани њихове животе од оних истих којима су они до јуче тако верно служили. Као и код жита и код народа је неопходно прво се ослободити кукоља да би био користан.

Свако од нас води унутрашње борбе тражећи истину. У току тих борби кроз нас тутње три потпуно различите особе. Прва је она какви би желели и требали да будемо, друга је она какви мислимо да смо и трећа је она какви смо у стварности. Размислимо ли мало боље можда схватимо да од све те три особе најмање познајемо ону о којој би требало највише да знамо, а то је она трећа особа – она какви смо у ствари. Управо због те особе нам се све што преживљавамо и дешава на тај начин и тим редоследом.

Оно што треба да схватимо је како да утичемо на своју садашњост тако да имамо изгледа и за будућност. Да би могли заиста да учинимо нешто за своје животе прво што морамо је да упознамо правог себе. Када то успемо ту особу би требало што пре да променимо у ону какви би желели и требали да будемо. Сваки прави Србин увек жели само једно, да буде достојан својих предака и светосавља. То зато мора што пре и да постане.

КОСОВО ПОЉЕ

 

Краду ми памћење,
скраћују ми прошлост,
отимају векове,
џамијају цркве,
арају азбуку,
чекићају гробове,
издиру темељ,
размећу колевку.

Куд да чергам с Високим Дечанима?
Где да предигнем Пећаршију?

Узимају ми оно
што никоме нисам узео,
моје лавре и престонице,
не знам шта је моје,
ни где ми је граница,
народ ми је у најму и расејању,
пале ми тапије
и затиру постојанство.

Зар да опет затрапим Свете Архангеле?
Да ми помунаре поново Љевишку?

Очни живац су ми одавно растурили,
сад ми и бели штап отимају,
жртвено поље са крвавом травом
не смем да кажем да је моје.
Не дају ми да уђем у кућу,
кажу да сам ја продао,
земљу коју сам од неба купио
неко им је обећао.

Ко им је обећао,
тај их је слагао,
што им не обећа
оно што је његово?
Зато јуришају на мене удружени
кивни што сам их познао.

Матија Бечковић

Да ли би светосавац непријатељу дозволио да га мирно окупира? Да ли би прави Србин правио компромис са убицама деце, са убицама свог народа? Који Србин сутра сме пред претке без светог Косова? Имају ли за светосавца вера, образ и част цену? …

Они који данас газе по сенима предака и немају поштовања према проливеној српској крви сигурно је да нису Срби. Онда када се душа прода сатани српска крв престане да тече тим венама. Тада у тој особи потпуно ишчезне светосавац и такав је спреман да безпоговорно служи западним демонима. Они којима је душа испуњена вером а срце љубављу ка Отаџбини не могу постати НАТО и ЕУ слуге. Ови који у име српског народа данас тако журе у ЕУ и НАТО лажу и обећавају оно што није њихово, морају да знају да праве рачун без крчмара.

Прави Србин нема селективно памћење, он не заборавља злочине над својим народом, не прашта ни један невино одузет српски живот. Праштање је Божја воља, наше је да се њој повинујемо. Светосавац не тражи освету, његова душа само тражи правду. Правда сигурно није ни сила ни присила. Правда не може бити пакт са ђаволом, савез са својим тлачитељима, то би био противприродни блуд. Правда није робовласништво, није отимање, није уништавање светиња, није сузбијање вере… Правда је могућност избора, правда је слобода.

Западне хијене знају да са њима нема правде и да Србин то јасно препознаје. Сигурно је да чиста православна душа никад не би изабрала прљавштину и мрак запада, зато нам и не дозвољавају да бирамо. Свесни су да нам из сећања не могу избрисати последњу деценију 20. века. Знају да Србин не може опростити „Милосрдног анђела“ , „Намерну силу“, „Мртво око“ … Не зато што неће већ зато што нема права да гази по својима.

Ко купује орахе, не цени их по љусци него по језгру.“

 Свети владика Николај Велимировић

Србин слуша савете својих светих а зна да је језгро човека душа. Светосавцу је познато да, каква год одела да обуку хијене са запада, испод њих су исти они западни демони који су палили, убијали, силовали, клали, бомбардовали. Испод тих западних одела се крију управо они после којих кад год и где год да се појаве српски народ деценијама вида ране. Временом су само усавршили методе па сада и када престану са директним војним дејствима и бомбардовањем, убијање Срба не престаје. Оно се само наставља кроз контаминирано земљиште које су засипали својим бомбама са осиромашеним уранијумом. Народ приморан наставља тихо да изумире.

Увек је запад показивао чврсту одлуку и политику ка Србима кад год и где год да се налазе. Увек се јасно стављајући на страну непријатеља српског народа запад је недвосмислено показивао да му је крајњи циљ истребљење светосавског народа са ових простора. Да се не враћамо на Први и Други светски рат или време још пре тога, вратимо се на период којег смо и сами сведоци. Последњу деценију прошлог века и простор бивше Југославије у тренутку њеног распада. Могли смо тада јасно да осетимо западну правду. Где год би српска војска показивала своју надмоћ укључивале би се НАТО снаге, јасно се сврставајући на страну наших непријатеља. Мењајући тако исход рата у корист оних који су се трудили да истребе све што је српско.

Онда када су видели да ни свесрдно потпомогнута наоружавањем са запада Хрватска не може да оствари војну надмоћ над Републиком Српском Крајином (РСК), отпочели су ваздушни удари Североатланског савеза новембра 1994. Прва мета на удару је био аеродром Удбине, наредних дана настављено је са бомбардовањем у околини Крупе, Отоке и Двора. Наравно све је то било синхронизовано са акцијама Хрватског већа одбране (ХВО), такозване регуларне Хрватске Војске (ХВ) и Армије Босне и Херцеговине (АБиХ) односно њеног 5. корпуса из Бихаћа. Запад је бомбардујући РСК недвосмислено показао како изгледа њихова правда.

Настављено је затим са бомбардовањем и на подручју Рипча, Крупе, Дрвара, Петровца у Републици Српској (РС). Своје „добре“ намере према Србима показали су и 1995. год. када је НАТО гађао центре везе, радаре, ПВО системе, репетиторе и командна места помажући злочиначку акцију ХВ „Олују“. Данас је Хрватска чланица НАТО-а и то је потпуно са њихове стране разумљиво јер се ради о пријатељским војскама, али Србима тамо сигурно није место. Светосавци знају шта се крије испод љуске тих трулих западних ораха. 30. августа 1995. године, после лажних оптужби Срба за пијацу Маркале, у два часа и дванест минута почело је НАТО бомбардовање РС. Том приликом на положаје ВРС НАТО авијација бацила је укупно 1.026 бомби, укупне тежине од преко 10.000 тона. Да све ово није било случајно говори и сам назив акције „Намерна сила“. Та намерна сила је намерно користила тада, као и 1999. приликом бомбардовања Србије, радиоактивну муницију. Као и у случају Србије и приликом бомбардовања Републике Српске запад је користио своје лицемерно објашњење за употребу радиоактивних бомби. Објашњавали су они тако „невино“ и наивно да је то само зато да би се „Срби довели за преговарачки сто“.

Уместо тог преговарачког стола западни демони су по простору Хаџића, Вогошћа, Илијаша, Јахорине, Пала и Братунца све до 14. септембра засипали Републику Српску осиромашеним уранијумом. Само на Братуначком гробљу четири године након тога сахрањено је преко 400 људи од којих је већина боловала од неког карцинома. Истовремено са „Намерном силом“ започела је и акција „Мртво око“ која је за циљ имала онеспособљавање противваздушног система одбране ВРС. Обе ове акције започете су само двадесетак дана након пада РСК и једини прави разлог за њих јесте био слабљење моћи ВРС и помоћ српским непријатељима. Помоћ онима који су по сваку цену желели и отимали туђе.

Тако долазимо и до операције „Савезничка сила“ (у народу познатије као „Милосрдни анђео“) и 1999. год. када НАТО поново отворено стаје на страну српских непријатеља отимајући свету српску земљу Косово. Овим чином се уједно и заувек сврстао у српске непријатеље без могућности да се то промени. Можда су могли да погреше у мишљењу о томе какви смо ми људи, можда би за то могли да траже опрост од Господа али за отимање и уништавање свете земље опрост сигурно неће добити.

Могу да буду кивни што смо их препознали, само не смеју да забораве да поред толиког њиховог труда то и није било тешко. Упорно и свесрдно су се трудили да нам покажу ко су. Нису ваљда помислили да су сем што нас тихо убијају зрачењем успели њиме да нам избришу и памћење. Ако су то стварно помислили, преварили су се, за тако нешто мораће да смисле нешто много јаче и ефикасније. Нешто што људе претвара у послушне зомбије без душе.

Само и тада морају да знају да то могу само са онима који немају вере, душу испуњену вером не могу да заварају. Та светосавска душа ником неће дозволити да јој сруши снове, јер нико од тих злотвора није ни учествовао у њиховом стварању. Поготово то нећемо дозволити онима које смо одавно препознали. Ако се позивају на то да им је неко обећао нашу Отаџбину то могу да забораве, јер Србија је света земља и о њој такви не могу ни да говоре.

НАТО радионица –Србија

0
0

Александар Вучић је гостовао по ко зна који пут на телевизији „Хепи“ уживо у емисији „Ћирилица“[i] према типичном Кембеловском сценарију психолошко-пропагандног деловања. Пролазећи „мученик“ кроз „баражну ватру“ питања и коментара испаљиваних од стране силовитих евроатлантских пропагатора – Јелене Милић и Зорана Пановића, између осталог је саопштио да се не стиди споразума са Алијансом који је недавно ратификовала Скупштина, те да у њему нема ништа лоше, и посебно нагласио – не зна чему би водио референдум о приступању Србије НАТО, будући да је Србија војно неутрална држава.

Јасно да јасније не може бити. И заиста, њему је сасвим јасно шта је изговорио, то јест, какву је и колику лаж и истовремено бешчашће, просуо на малом простору, али свестан да је то урадио врло вешто и ефектно. И, наравно, подешено таман за неколико милиона бирача који у наредних неколико година неће разумети о каквој се заправо тешкој превари ради.

Ко не верује нека скокне, рецимо, на телевизију „Палма плус“ јагодинског моћника Драгана Марковића и нека пропрати даноноћне извештаје са предизборних скупова. Или, још боље, нека зађе међ’ те грађане и сељане и нека их пита да ли је заиста Србија војно неутрална и да ли се изистински подаље држи од НАТО савеза. Тачније, подједнако удаљено и од НАТО-а и од Русије. А онда нека исту дилему провери широм остатка отаџбине, од последње забити на југу, преко Шумадије, до крајњег севера Републике.

Наравно, било би лепо приупитати их, онако, успут – знају ли шта је СОФА споразум (први, најважнији, па тек онај други, логистички, скоро па симболичан) и шта у њему пише, шта нам он (и чије штабове и трупе) ускоро инсталира, затим, да ли су чули за међудржавни уговор државе Србије са чланицама НАТО и „партнерима“ који се симпатично назива „Оквирни документ“ још из 2006. године, када смо ушли у НАТО програм „Партнерство за мир“, а то значи у њихову (!) зону и подручје, како пише у члановима 1. и 2.

Да ли им је познато докле се дошло са реализацијом плана (или механизма НАТО, а не споразума како нас уби у појам „протестујућа“ опозиција) који има још симпатичнији назив – ИПАП (Individual Partnership Action Plan, IPAP) и које смо обавезе тим документом прихватили као „војно неутрална“ држава? Затим, знају ли шта значи „интероперабилност“ наше оружане „силе“ са НАТО армадом, је ли их неко упознао са програмом ПАРП – процене и прегледи од стране НАТО-а, са „концептом оперативних способности“ према НАТО стандардима, са „поверилачким фондовима“ НАТО за уништавање хиљада тона „вишкова“ муниције (и борбене технике)….?

И, главно питање за наше грађане и сељане који ће похрлити 24. априла на бирачке кутије (да гласају „за Лазанског“) – је ли им познато да се из српског буџета слупа годишње најмање девет милиона евра народних пара ради „одржавања мира“ по свету (а не за културу и пољопривреду, рецимо) од Либана и Кипра, преко Централноафричке републике, Сомалије, Малија, све до Атлантског окена, док истовремено ону једину, праву и најморалнију мировну мисију коју имамо и то као обавезу према Резолуцији 1244 на Косову и Метохији, више не помиње нико. Па чак ни наречена а такозвана патриотска опозиција, која је уредно и увелико већ нанишанила одлично плаћене посланичке клупе. Не би ли нас отуда „ослобађала“.

И док се ми прегањамо са Вучићем као техничким премијером на челу техничке Владе, у чијем су саставу министри у техничком мандату, да видимо шта за то време ради домаћа и иноземна оперативна, неуморна НАТО братија у остатку земље Србије. А што нико, особито патриотска (и још особитије „срећна“) опозиција не примећује. Јер, да им је до тога стало отишли би до Зрењанина и тамо кренули са предизборном кампањом, да не кажем са озбиљним протестима. Зашто отуда? Ево:

„У организацији Управе за односе са јавношћу Министарства одбране и Амбасаде Уједињеног Краљевства, у Зрењанину се одржава радионица “Међународна војна сарадња и мултинационалне операције”, у којој учествује више од 50 представника штампаних и електронских медија, министарстава одбране и спољних послова и Војске Србије. Радионица је прилика да се новинари из прве руке информишу о актуелним темама и процесима, али и да добију одговоре на питања која заокупљају пажњу јавности.“ [ii]

zrenjanin_09

И сада ће пасти коментари – па добро, шта је ту лоше, окупило се друштво (гле „случајности“, предвођено баш „војно неутралним“ Британцима званично инсталираним у Србији) да се информише а успут и едукује млађане посланике седме силе, да међусобно усагласи ставове и да се у вечерњим сатима (два дана посла, није шала), пригодно проведу, онако „коктелски“. Како и приличи.

Но, шалу на страну. О чему се заправо ради, или боље рећи шта нам иза леђа, тихо и ненаметљиво раде док се Србљи замајавају изборима?

Скуп у Зрењанину је дословно поступање према задацима из ИПАП механизма (плана, а не споразума), којем смо у оквиру НАТО програма „Партнерства за мир“ као највишој инстанци „сарадње“ приступили почетком 2015. године. И то тако што је пре тога главни услов испуњен – потписивање кровног (а не овог, логистичког) НАТО СОФА споразума, према идентичним правилима која важе за НАТО чланице, а који је сакривено од јавности парафирао Вучићев наследник (а Николићев блиски пријатељ) на месту министра одбране, претходно шеф БИА а сада амбасадор, Небојша Родић, крајем јануара 2014. године.

Дакле, реч је о озбиљној операционализацији задатака.

Којих?

Ево шта пише у плану (а не споразуму – ово због свезнајуће патриотске опозиције) који се прецизно назива: „Индивидуални акциони план партнерства (ИПАП) Републике Србије и организације Северно-Атлантског уговора (НАТО)“[iii]:

„Треће поглавље

- Јавна дипломатија, научна сарадња, систем управљања кризама и планирања у ванредним ситуацијама

 

3.1. Стратегија јавног информисања

С обзиром на географски положај Републике Србије у средишту југоисточне Европе и природу безбедносних изазова у региону, Република Србија ће посебну пажњу посветити промоцији и подизању свести становништва о важности међународне и регионалне сарадње у суочавању с тим изазовима.“

Значи, у параграфу првом тачке 3.1. задатака НАТО, тежиште је на „подизању (заостале) свести“. Како то другачије назвати? И ту се не помиње НАТО, већ само међународна и регионална сарадња.

Но, већ у параграфу два, иде конкретнија прича, па да видимо:

„Република Србија намерава да спроведе активну и свеобухватну информативну кампању о најважнијим питањима у области реформе сектора одбране као и о карактеру, обиму и користима сарадње са НАТО-ом у оквиру Партнерства за мир, укључујући и ИПАП.“

У трећем параграфу (понављам – задатака НАТО у тачки 3.1) креће се са суштином и „стратегијом“ како бомбардованим Србима плански и дугорочно, али динамично, испирати мозгове. И ту више нема дилеме о коме се ради – то је НАТО. Поред новинара, треба опкорачити „академске и истраживачке институције“, као и невладин сектор. Наравно, онај прозападни, плаћенички. Да прочитамо и то:

„Стратегијом јавног информисања ће се обезбедити да информације о односима и сарадњи између Србије и НАТО буду објективно и благовремено представљене. Представници надлежних министарстава и институција ће израдити нацрт Стратегије, а она ће обухватити активности којима се обезбеђује пружање информација штампаним и електронским медијима, организација трибина и округлих столова; подршка академским и истраживачким институцијама, као и сарадња са невладиним организацијама“.

И онда долази параграф четврти, где се, што би рекли они шумадијски поштени али необавештени грађани и сељани с почетка текста, ствари „бетонирају до даске“. Зато сам и болдовао комплетан параграф, јер шта издвојити? Од „српских академских институција“ које ће бити „охрабриване“ (ваљда повећим свотама долара, евра, фунти, намештењима у државном апарату…) да „уђу у процес“ сарадње са НАТО, па до онога кључног, а то је, да ће „артиљеријска подршка“ ићи од „Одељења за јавну дипломатију НАТО“ (организацијско-формацијски орган Алијансе, а не некав скуп филозофа!), преко „контакт амбасаде“ – то је Велика Британија, све до популарне „НАТО војне канцеларије за везу“ у Београду.

Ево шта дословце пише, па нека српски грађани и сељани просуде сами:

„Стратегија ће охрабрити српске академске, истраживачке и научне институције да уђу у процес сарадње са НАТО-ом и да приступе заједничким пројектима. Подршка Одељења за јавну дипломатију НАТО ће бити важна за успешно спровођење ове стратегије, као и сарадња и подршка контакт амбасаде за сарадњу са НАТО, НАТО војне канцеларије за везу у Београду, као и чланица и партнера у НАТО.“

Да застанемо овде и приупитамо премијера у техничком владању, шта је у овој причи – већ испланираног „стратешког подизања свести“ према НАТО стандардима и, наглашавам, задацима – војно неутрално?

Где у стратешким документима, а то су: (1) Стратегија националне безбедности, (2) Стратегија одбране, (3) Доктрина војске Србије, а на крају и у (4) ИПАП-у, било где стоји да је Србија војно неутрална?!

Он тврди да имамо скупштинску Резолуцију о „војној неутралности“. Није него. Ако је тако, а то је намештена бајка из 2007. године, зашто онда то није пресликано у напред наведеним документима из 2009. и особито у ИПАП-у из 2014/15? Зашто није? Нема ни слова.

Наравно, питамо га реда ради, зато што тај маркетиншки мајстор одлично зна у које „минско поље“ би се увукао те би отуда морао да бежи главом без обзира. Што редовно иначе и чини.

Међутим, ово питање пре свих треба упутити такозваној патриотској опозицији која се распростре последњих месец дана убеђујући нас и захтевајући референдум о НАТО? Већи део њих се такође заклињући у „војну неутралност“. Како и не би, па управо они су нам је и угурали на мала врата, спасавајући у том  времену увелико инсталирани НАТО у Србији. И од тога не одустају. Како, када се треба извинити грађанима Србије, а то је већ компликовано, зар не?

Дакле, парола гласи – не у НАТО, па не у НАТО.

Када им се сувим чињеницама по стотину пута саопшти – аман, какав референдум, какви бакрачи, ми смо увелико, још од петог октобра (а од 2006. и званично) под окриљем НАТО кроз лукаво смишљени програм „Партнерство за мир“, значи, у сазвежђу савеза који  нам је уништио војну силу, разоружао нас, ставио под потпуну контролу оно мало што је преостало, и да за њихове потребе и у њиховом интересу извршавамо све задатке – све то речено је, као да се сипа из шупљег у празно. Баца у бунар.

Уместо да се ултимативно захтева хитан излазак из НАТО програма (дакле, НАТО програма!) „Партнерство за мир“ у који су нас увлачили (и увукли!) сви властодржци од петог октобра – од Коштунице, преко Тадића, Давинића, Станковића Шутановца, до Николића и Вучића (и његових наследника) – и не зна се чија је улога значајнија – упорно се пуца из празне пушке, а муниција даје у руке премијеру лично. Како? Тако што он већ има спремљен одговор – у НАТО не идемо, нисмо добили званичан позив, нити ћемо.

И ту је она главна забуна и ето резултата „јавне дипломатије“ о којој зборимо у овом тексту!

Неће нас НАТО у званично чланство. Једноставно, неће још увек. Зашто? Зато што одлично знају шта морају да ураде у земљи Србији због агресије (онако како су скували Црногорце), али и пре свега, зато што нас у свом окриљу не виде као Србију са „Косовом“, Војводином и такозваним Санџаком, већ као преткумановску Србију! Тачка.

Да би се у Северноатлантски савез ушло мора да се приступи тзв. „Акционом плану за чланство“ (Membership Action Plan, MAP) што је одлука самита Алијансе из Вашингтона 1999. године. То је процес који је далеко интензивнији него ИПАП. Значи, нема позива нити уласка све док се не прихвати „MAP“ и док нас кроз тај механизам (стадијум) не обраде бар неколико година. Случај Црне Горе је најупечатљивији – прошли су два пута кроз „Акциони план за чланство“. И кроз „јавну дипломатију“ испирања монтенегринских мозгова, кроз флоскулу „подизања јавне свести“.

И што би нас, у коначном, увлачили овакве какви смо, још увек „необарени“, када нас имају под потпуном контролом. Још једном – држе нас под потпуном контролом. Идентично као и БЈР Македонију и Босну и Херцеговину. Које су такође незавршена државотворна и пре свега територијална прича. Или не говорим истину? Јер, ко би нам други решавао „кризе“ по наведеном, углавном православном делу Балкана, него управо „пријатељи“ из НАТО-а. Они су експерти за „изазивање и управљање кризама“. Или и ово није тачно?

Да се вратимо НАТО „радионици“ у Зрењанину, где су учешће узели, као што рекосмо, еминентни стручњаци: шеф НАТО војне канцеларије у Србији бригадни генерал Ћезаре Маринели, изасланик одбране Уједињеног Краљевства пуковник Сајмон Фицгибон, изасланик одбране Оружаних снага Сједињених Америчких Држава у Београду пуковник Тафт Блекбурн, затим, од домаћих љубитеља НАТО, амбасадор Бранимир Филиповић в.д. помоћника министра спољних послова за безбедносну политику, начелник Управе за одбрамбене технологије генерал-мајор Бојан Зрнић, начелник Управе за стратегијско планирање бригадни генерал Слободан Јоксимовић, начелник Управе за односе са јавношћу капетан бојног брода Петар Бошковић, који је руководио скупом и други.

Да закључимо, о чему је наведена господа, у присуству бројних дама, диванила два дана?

Управо оно што исписах на претходним страницама – НАТО је пријатељ, НАТО нас брани, НАТО нас едукује, оспособљава, опрема. Решава проблем тако да Војска Србије може да себи приушти неке логистичке услуге које није могла имати, а једна од њих је еталонирање војне опреме, као и да корист може бити и у могућности да, пошто Србија нема могућности стратегијског транспорта, НАТО средствима припадници Војске Србије, у случају потребе, могу бити брзо евакуисани из неке мировне мисије (…)“, како поручује генерал Зрнић, главни и одговорни (и најпрозванији) „логистички уредник“ у систему одбране.

Ко је Бојан Зрнић, кога сам у ранијим текстовима већ „еталонирао“? НАТО а затим и британски ђак – едукован у обавештајном „Маршал центру“ у Гармиш-Партенкирхену, а затим и на „Краљевском колеџу“ у Лондону. Генерал који је познаје војску и посебно трупу (о ратовању нема смисла ни зборити), исто онолико колико аутор овог текста познаје како се одвијају процеси у Рибонуклеинској киселини (РНК).

Ко је капетан бојног брода Петар Бошковић, „руководитељ“ радионице? Морнарички официр који се на бродовима бивше ЈНА задржао пар година (ако је и толико), а затим је прекомандован у лист „Народна армија“ (касније „Војска“ и „Одбрана“), на формацијско место „војног новинара“ или извештача, свеједно. Можда сам испустио неку међудужност, типа „Застава филм“ или сличне. И би таква комплетна (потпуно минорна) војна каријера, све док нам демократија није стигла петог октобра, а са њоме и Тадићева реформска екипа. Друг Петар креће са наглим напредовањем, зато што је „ресетовао“ своју „јавну свест“ на време. Он познаје војску таман толико колико и просечан, ал’ редован гледалац познате војне ТВ емисије „Дозволите …“. Емитује се деценијама сваке недеље преподне. За њега је друг Лазански – војвода Степа.

И, на крају, овај осврт не би имао никаквог смисла, поготову би се поставило питање – па где је ту некаква снажна „јавна дипломатија“ и промена „јавне свести“ у Србаља, уколико се не би поменули кључни играчи због којих је радионица и организована – новинари.

Поред њих више десетина, младих лавова жељних (НАТО) славе и ловорика, бар према извештајима Министарства одбране, активно учешће у раду су узели, између осталих, обратимо пажњу ко – Љубица Гојгић из Радио-телевизије Војводина, Бошко Јакшић коментатор дневног листа „Политика“, као и војни аналитичар Александар Радић. Отворени евроатлантски лобисти.

Епилог – одмах након завршетка скупа кренуло се са већим бројем текстова[iv] што од стране водећих штампаних и електронских медија, што из надлежности најјачих агенција. Ко ми не верује, нека прелиста штампу и прелети по сајтовима и видеће апсолутно, према једнообразној матрици, крајње афирмативне текстове о успешној сарадњи Србије са НАТО савезом кроз програм „Партнерство за мир“. Практично без иједне критичке реченице или става. Случајно или намерно? И веома перфидно. На дуге стазе.

Е, то је јавна дипломатија. И тако ће нас возати наредних година. Све док сами, у већинском броју, вероватно у међувремену чиповани, не завапимо – хоћемо у НАТО.

Осим, уколико нас не спаси патриотска опозиција позиционирана у десетак колона. Наравно, онда када се дочепа посланичких, добро плаћених клупа.

„Побогу, како да странка преживи…“, колико смо пута ово чули?

И како да преживе партијски „чимбеници“, најчешће без икаквог радног искуства и још мање знања.

[i] http://www.nspm.rs/hronika/aleksandar-vucic-mi-smo-mnogo-toga-dobro-uradili-postavili-temelje-ozbiljne-drzave-ako-sns-pobedi-imacemo-nove-ljude-u-vladi-i-novu-energiju.html

[ii] http://www.mod.gov.rs/sadrzaj.php?id_sadrzaja=9420

[iii] http://www.mfa.gov.rs/sr/images/ipap/ipap.pdf

[iv] http://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B0/%D0%B4%D1%80%D1%83%D1%88%D1%82%D0%B2%D0%BE.395.html:596623-%D0%9D%D0%B0%D1%82%D0%BE-%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D1%82%D0%B5%D0%BC%D0%B0-%D0%B7%D0%B0-%D0%BD%D0%B0%D1%88%D1%83-%D0%B7%D0%B5%D0%BC%D1%99%D1%83

http://www.politika.rs/scc/clanak/351482/Logisticki-sporazum-s-NATO

http://www.tanjug.rs/full-view.aspx?izb=236577

Обесмишљавање појмова

0
0

Обесмишљавање појмова важна је полуга у процесу демонтаже народа. Растакања народа. Ми који смо Срби, доста тешко подносимо овај експеримент који траје дуже од века.

        Кад сам био млад, постављао сам питања старијим, образованим првацима разних наука, жељан знања. Боље рећи жедан. Једно од таквих питања беше: где престаје дијалект и почиње нови језик?  И? Никада нисам добио одговор. Неки упитани налазили су да сам безобразан а неки да сам духовит. Ови први углавном нису били Срби, и можда највише кроз њих схватих појам агент.

       Да, било је ту још спремних питања која су наравно такође остала без одговора. Из те лепезе долази и ово: како су настале границе Републике Србије после Другог светског рата? Упитани су одавно покојни, нећу им помињати имена. Један од њих ми је крајње забринуто рекао да та питања не постављам више никад. Није здраво…

       Риба смрди од главе… Ма народ нема појма, баш они знају одакле риба смрди. А одакле смрди библиотека? Ако је глава сваке библиотеке каталог, онда смрди од каталога – ако смрди. Каталог Библиотеке Српске Академије Наука, ако је Српска, би требало да је уазбучен! Али није, он је уабцћеден. Како бре? Шта ти је то? То је редослед слова који иде овако: а б ц ћ… та модификована латинска слова је још пре двеста година мој старији и млађи брат Павле Соларић назвао гадним скјаветом! Неко ће рећи да сам ситничав и да сам запео. Добро, идемо даље. Тамо (у САНУ) има пар милиона папира, листова и листића разних формата, на којима су речи српског језика. Ту су и списи поменутог Павла Соларића, Јована Хаџића, Вука, Змаја… и тако скоро до бескраја! Од тог блага прави се још од 1953. године Речник. Он је тада назван српскохрватским. Добро. Такво је време било, али зашто се још увек зове тако? „Највећи син“ је отишао пре 36 година, неки кажу у Беч. Његови „потомци“ створили су нове језике. Мени од тих нових највише лежи црногорски.  Али, напредујем и у бошњачком. Јер вежбам.

        Извео сам мали прорачун, како је поменути Речник САНУ стигао до слова П, слово Ш ће „наићи“ негде око 2067. године, баш кад се мешовита руско-српска посада буде враћала са једне планете близу Сиријуса. Испаде тај Речник као катедрала; зида се вековима. Питања се даље намећу сама. Ако се он у најбољем случају заврши за 110 година, коме је уствари намењен? Можда некој новој хипотетичкој регионалној федерацији и њеној „едукованој популацији“.

         Међутим, постоји и један супротан пример. Својим очима сам видео седам дебелих томова Речника српског језика. Његов тачан назив је Фреквенцијски речник. У тих седам свезака налази се 11 000 000 речи. Добро сте прочитали – једанаест милиона речи. Скоро све српске речи су пописане и измерена је њихова учесталост у текстовима. Пет стотина људи је на том послу радило пет година. Изненада, читав процес је прекинут раних шездесетих година. Ова прича сама је толико занимљива, пуна заплета, тајни, завера и обрта, да ћу овде стати и можда је неком другом приликом испричати у целини. Али морам да вам кажем ово одмах сада – најучесталија српска реч је глагол бити. Можда нас је зато немогуће уништити. А смрт? Реч смрт је у нашем језику на стотом месту. Мало пре речи крв. Крв је сто прва. Реч.

Земља преко које сви путеви воде

0
0

Када живимо на простору преко ког воде сви путеви немамо права на грешке. Сваки погрешан корак користи неко ко хоће да прође тим путем. То нам увек доноси нов немир, нове тешкоће. Зато морамо на време препознати своје грешке, а то је најлакше тако што ћемо се потрудити да их ни не правимо, да их не понављамо. Тај пут нам се одавно показао, држимо се светосавља и не бринимо. Богата историја и не баш лака прошлост, сваки пут већ плаћена наивност као и погрешне процене ко су нам искрени пријатељи требало би да нам буду довољна лекција и гаранција да знамо како и куда у будућност. Све грешке смо правили онда када смо заборављали или олако прихватали те лекције из историје.

Онда када смо вечне вредности не размишљајући подредили тренутној жељи и себичним поривима упорно се држећи подметнуте западне крилатице: „то је било некад и не мора да значи да је сад тако“ да би остварили своје тренутне жеље пожурили смо, скренули на погрешну западну стазу, стазу материјалних вредности и наравно у тој журби изгубили оно што смо имали, оно што живот чини важним. Сваки пут изнова плаћајући своју непромишљеност и неверу свом личном искуству на најстрашнији начин.

По ко зна који пут добили смо лекцију која нам јасно говори да све можемо имати али ништа преко реда или пре времена. Живот не може да се живи по „болоњи“. Живот не може имати два исправна пута, нема пречица. Оно за шта се искрено потрудимо и уложимо веру, хтење и труд сигурно ће нам се и остварити. Баш као што ни једна грађевина не може настати нити остати без чврстих темеља, ни наше жеље не могу се остварити без чврсте вере. Не прескачимо више желећи нешто брже. Није српски народ случајно вековима упозоравао нова поколења народном пословицом: „што је брзо, то је кусо“. Сигурно је да је пењање лифтом брже и лакше али се зато дешава да је он често и у квару, а онда зависимо од добре воље других. Кренемо ли степеницама зависићемо само од себе а сигурно је и да ћемо ако будемо искрено желели стићи где смо кренули.

Бог нам да живот и чистоту душе, затим нас породица и средина у којој живимо обликује, након тога нас друштво усмерава намећући његове норме. Када остаримо и сагледамо свој живот уназад моћи ћемо да увидимо у шта нас је обликовало детињство, како нас је усмерило друштво и где смо на крају стигли. Тада ћемо јасно сагледати како смо заиста живели и шта је требало да променимо док смо то могли. Пошто је за промене тада касно човек сабирајући свој живот кривце тражи у породици, средини у којој је растао, друштву које га је негде усмерило.

Наравно, површно сагледавајући живот кривца за неуспехе и незадовољство тражићемо на погрешној страни. Кривицу за разлог што ништа вредно нисмо створили, што смо као људи били лоши и неуспешни увек можемо пронаћи у детињству, породици, окружењу, друштву. Запитамо ли се тада: а где смо ту ми били уствари? Зар ни о чему нисмо ми одлучивали? Не лажимо ни себе ни друге, вратимо се на почетак и признајмо да смо могли све али да је за то требало довољно вере и храбрости. Живот смо могли учинити вредним тако што би спасли душу, то смо једино могли кроз Господа. Тако је било лако а нисмо ни покушали.

СРБИЈА

 

Када живиш на парчету света,

преко кога сви путеви воде,

твоја земља тада свима смета

и ратове водиш због слободе.

 

За слободу бориш се часно

наши стари што животе даше,

непријатељ схватио је касно

да се они само Бога плаше.

 

Не плаше их оштри бајонети

ни топови, страшне хаубице,

славу Божју хтели су пронети

док су смрти гледали у лице.

 

Пет векова Турке су трпели,

таман кад их с муком истераше

Aустрија нашу земљу жели

преко Босне на нас удараше.

 

Иако су измучени били,

ратовима које окончаше,

пркосише моћној светској сили,

животима слободу чуваше.

 

Непријатељ није знао тада

да је Србин залогај велики,

мала бројност ал велика снага,

храброст која сваког ће сломити.

 

На кожи то својој осетише

вековима они ће да памте,

кад Солунски фронт пробише

да у мајку Србију се врате.

 

И савезници беху затечени

са силином којом фронт пробија,

један народ бројчано малени

већ изгубљен рат да добија.

 

Нови мир није дуго био,

Над Србију надвила се тама,

Сад је на њу Немац ударио

Мучки, подло без имало срама.

 

Бацио је бомбе на Београд,

Да га више никад ту не буде,

С црном земљом сравнио је град

И недужне побио је људе.

 

Опет Србин оружја се лати,

Не да земље ни светиње своје,

Натеро је и Немца да схвати

Како ствари са Србијом стоје.

 

За слободу живе ови људи,

За њу живе, због ње се и мре

Нападају нас ал сигуран буди

Да ће опет бити као пре.

 Радован Митровић

Једноставно је бриге о неизвесној садашњости претворити у срећу због лепе будућности. То постижемо оног момента када страх заменимо вером. Оног момента када свету јасно покажемо да нисмо нешто већ неко. Време за чекање не постоји, постоји само време за рад и време за борбу. Рад и борба доносе слободу, дакле онај ко истински жели слободу нема неко друго време, његово време је сада. Сада зато мора радити, сада се за њу борити. Не треба нико себе да лаже да нема храбрости: разлика између храбрих и оних других је само у томе што су они за које мислимо да су храбри једног момента стисли зубе и одлучили.

Та одлука и вера да можда могу успети коју смо ми видели као храброст је и разлог зашто су успели. Стиснимо зубе, вратимо веру у срца и кренимо у борбу, слобода и живот немају цену, немају друго време. Док се боримо за своју слободу не треба да нас брине шта неки запад мисли о томе и да ли нас подржава. Ми се не боримо за њихово мишљење већ за право на свој живот, а кад су они себи уређивали животе ми их нисмо спречавали у томе. Како су они замишљали своју слободу је била њихова одлука. Сада нека једу плодове својих жеља, нама ти њихови плодови нису потребни. Живот се уосталом састоји само од два вида борбе, први је борба за слободу а други очување и одбрана стечене слободе. Стане ли борба, нема више ни слободе.

Вера и борба је оно што је Србију увек чинило поносном. То је она превага која је испуњавајући српску душу увек изнова доносила нашој Отаџбини слободу без обзира на муке и голготу кроз које је пролазила. Непријатељ никад није престајао да вреба, да поново чека нашу неопрезност или наивност и да нас тада без имало милости разапиње. Одржало нас је светосавље, душа која је показала да док год је испуњена вером не може бити побеђена. Наравно онда када смо били неопрезни плаћали смо цену, то недовољно поштовање историје и неучење из своје прошлости увек је било најскупље. Таква непромишљеност нажалост увек нас је изнова коштала многих „жалосних берби“.

Жалосна берба

Пролазећи поред једног села код Прокупља, српски војници су добијали грожђе од постаријег сељака из старог винограда. Поред њега је био и млад виноград, тек стигао за прву бербу. Сељак чека сина Јована, артиљерца, да он започне бербу. Кад је, после пешадије, почела да пролази артиљерија, стари је запитао за свога сина Јову.

– Кога Јову? – запита војник.

Али се у том тренутку трже, скиде шајкачу и збуњено се прекрсти. Сети се: то је Јованов отац.

– Бог да му душу прости!

Војници се ускомешаше а глас оде кроз батерију. И док су стари изнемогло и пригушено зајецали, већ је цела батерија, гологлава, застала пред Јовановим виноградом.

Стари се први прибра и запита:

– А где је погинуо мој Јован?

– Код Велеса…

Стари зајаука и посрћући пође кроз дугу стазу винограда, ка белој кући, наричући тужно:

– Мој Јоване, моје радовање, зашто тако ожалости мајку?

Стари отвори широм вратнице, подиже шубару с главе старом жуљавом руком и рече:

– Господине капетане, пусти војнике нека оберу први род Јованова винограда… Кад Бог није хтео да он бере, нека беру његови другови… За покој његове душе.

За тренутак војници напустише топове, а послуга и водиоци коње, и за часак виноград беше пун чудних берача.

Жалосна берба!

 Милутин Велимировић и други, Голгота и Васкрс Србије 1916-1918, БИГЗ, Београд, 1971.

Време је да наш народ научи какве га хијене окружују, да се спреми и на прави начин одупре. Ако смо толико пута имали „жалосне бербе“, не смемо дозволити да их и наши потомци имају. Зато данас док поносно живимо у земљи преко које сви путеви воде морамо увек на уму имати која је била цена очувања вере, Отаџбине и слободе. Сувише честе су биле у Србији „жалосне бербе“ да би опет дозволили да нам се наивно десе. А онда када су нам се дешавале најчешћи разлог био је у томе што нисмо пажљиво читали лекције из прошлости, научивши једном заувек одакле нам долазе опасности и непријатељи а одакле подршка, братска рука а неретко и спасење.

Књигу са лекцијама из прошлости смо сувише скупо платили да би дозволили да је прекрије паучина. Време је да је очистимо, прочитамо и напамет научимо, да више никад не дозволимо да нас преваре. Тако припремљени и испуњени вером бићемо спремни да се западу супроставимо и поновимо истину коју су заборавили. Истину да Србин испуњен вером никад није био спреман да се пред проблемима склони или повуче. Покажимо им како изгледа српска берба када се душа наоружа вером. Заменимо „жалосне бербе“ бербом из Божјег винограда плодовима среће, правде и слободе којег су душе испуњене светосављем свакако достојне.

У годинама ујка Вање

0
0

Сад ми је четрдесет седам година

А. П. Чехов, Ујка Вања

КАКВА ЈЕ ОВО АНАЛИТИКА?

Егзистенцијална. Тако сам, „егзистенцијално – аналитички“, писао у тексту у коме сам одговарао на питање – ко ме је врбовао да радим за Русију. (1)

Напунио сам, у марту 2016, четрдесет седам година, и дошло ми је да то кажем, urbi et orbi. Више нико не може да ме теши речима: “Млад си ти човек, будућност је пред тобом“. Одавно сам надживео многе и многе, од Његоша до Чехова; да и не говорим о Србима – сељацима из 19. века, за које је моје животно доба било дубока старост.

Прође, а као да је јуче почело. Још носим на дну зеница слике из детињства, а већ морам озбиљно да гледам у правцу гробља, које се, овде где живим, шири све више и више. Раније нисам загледао умрлице, а сад не пролазим а да не погледам. И постајем сентименталан, по речи Стевана Раичковића Рајку Петрову Ногу, који му се жалио на сентименталност свог старења: “Ћути, ја плачем и на рекламе!“

Дакле, да почнем…

ГЕНЕРАЦИЈСКА ПРИЧА

Рођен сам 1969. Била је то година наводног  слетања на Месец,  на коме се вијорила америчка застава, иако на Месецу нема ваздуха, па самим тим ни ветра. Прошли смо, во времја оно, обуку Титових пионира, индоктринирани на све могуће начине (водили су нас, као децу, 1980. на Брозов гроб у Београду, а ја се сећам само страшног кричања паунова крај „Куће цвећа“).

Предстојао нам је пут повратка Богу и Србству, који смо проходили нарочито снажно 1989, у години шест векова Косовског боја, када су мошти Цара Лазара ношене кроз Србију и када је велика благодат Божја сишла на душе многих из мога поколења. Прилазили смо вери наших отаца са љубављу и надом, и та нас је вера очувала у доба распада Титославије, када смо видели и пад Србске Крајине, и рат у Босни, и на својој кожи осетили НАТО бомбардовање, живећи под санкцијама, у доба хиперинфлације, ни не слутећи да смо материјално нормалан живот имали само до осамнаесте године, а да, од тада до данас, траје борба за преживљавање – стално ти држе воду до уста, а ти пливај. Сећам се како сам, 1994, путујући аутобусом ка Светој Гори преко Халкидикија, завидео грчким старцима који су, по селима, мирно седели испред својих кућица и жмиркали на сунцу. (Нисам знао шта је цена – ових дана је Грчка, роб светских лихвара, плаћа!) Многи наши пензионери су, још тада, пребирали по контејнерима и узимали комаде хлеба – а те слике виђам и данас, у доба кад је четвртина становништва Србије пензионерска (а просечна старост Срба преко четрдесет година).     

Како време пролази, сиротиње је све више. Са свих страна се пружају руке за помоћ, а не можеш помоћи свима. Људи су избачени из живота, на маргинама, а бољитка нема, осим у Вучићевим лажима.  

Налазимо се под окупацијом, а Западу у Србији одговара све: од лажног цара и његове кловнократије, преко тихог труљења коме смо препуштени до неког хаоса или, не дај Боже, грађанског рата. У Русију гледамо с надом, али Русији предстоје многе и тешке битке, спољашње и унутршње, за које нека Бог да да буду трајне победе. Треба опстати док Русија не крочи на Балкан. До тада ће властодршци – издајници гледати да нас гурну у НАТО…

И још…

О чему још мисли потписник ових редова у годинама Ујка Вање?

УПОЗОРЕЊЕ МОМЕ КАПОРА

Разговарајући са новинарима „Геополитике“ 20. јула 2007, све ближи смрти (умро од канцера, озрачен НАТО ураном у Србској 1995, када и Драгош Калајић), Момо Капор је покушао да свом народу каже шта је Запад заиста: “Љубав Србије према свету је сентиментална, провинцијална. Србија мисли да је Европа шопинг путовање у Трст са шест кеса. Она не зна шта значи на Западу бити без пара, јер је Србија земља блискости и узајамности. Овде није трагедија бити без пара, ја имам кума који ће да ми позајми, неко ће ме одвести на ручак, поручиће ми боцу вина у кафани. Међутим, на западу, позајмљивање новца значи признавање пораза. Ви сте лузер од кога сви почињу да беже, остали сте без новца и заразни сте. Овде је потпуно друго друштво. Наиме, није западни човек опседнут новцем без разлога, није он среброљубац који броји новац увече кући, или прелистава чековну књижицу. Тамо је новац мерило енергије, успешности и пословања.Јер, ако изгубите посао за који сте везани параноично, ви губите плату, не можете да платите кредит који сте узели за кућу. Тамо нисам видео никог ко има своју кућу, сем ретких милионера. Све су куће под кредитом и неотплаћене. То је тако решено да вас држе непрестано у зависности и кредитима. Кућа није ваша док је не отплатите, а то ће бити за 40 година. Друга ствар, ако немате новца, ви се лечите у јавној болници, где се вежбају црначки студенти. А, ако имате новац, ви идете у најбољу приватну клинику код најбољих приватних лекара где ујутру добијате јеловник. Трећа последица је да вам у том случају деца иду у јавну школу где су изложена дроги, силеџијству Порториканаца или било кога, а не у приватни колеџ, где се води строга контрола када долазе, када уче, шта раде цео дан и где се припремају за будућност, јер се тамо упознају са сличном врстом младих људи, чији очеви владају САД. Ако немате новца, све пропада. Дете иде у јавну школу, ви се селите у неко више или мање сиротињско насеље, идете у јавну болницу. Немате будућност. Овде од новца становање не зависи уопште. Неки од најсиромашнијих живе на Дедињу поред богаташа (Вучићава власт је, огромним порезима, решила да „очисти“ Дедиње од сиротиње, нап. В.Д.), а неки од најбогатијих живе на Новом Београду. Прво питање на Западу је где станујете. Од места становања, да ли је то авенија где живе богати или улица из сиромашне четврти, зависи ваш социјални статус, и то да ли ће ваш саговорник уопште наставити да разговара са вама и да ли ће вас узети за озбиљно. Од тога зависи и цена ваших слика, ако сте уметник. Овде то апсолутно не постоји. Занимљиво је да у нашој земљи, која је економски катастрофална, хаотична по свему, и рационална – не постоји тај основни страх који је присутан на Западу – страх од будућности. Овде се нико не боји будућности. На Западу сваки човек који ради, поред пензије која му припада и која није велика, уплаћује додатно новац да када остари, може пристојно да живи јер са овом не би могао. Овде то уопште не постоји, захваљујући осећању блискости које постоји код нас. Код нас је прво питање на улици, а које је непристојно на Западу: “Здраво, где ћеш? Где си кренуо?“ У исто време, ако сам болестан, мене ће на ВМА да смети шурњаја пашеноговог брата која ради као медицинска сестра и познаје лекаре. То је незамисливо било где. Овде је све двоструко. Постоји јавни живот и постоји неки полутајни. И то је истовремено тајна нашег неуспеха и неког раја у којем живимо“.

Од када је Капор умро, раја у Србији је све мање, а либерал-капиталистички пакао се шири огромном брзином, потапајући спрат по спрат наших живота и живота наших ближњих.    

НЕЧУЈНИ ВАПАЈ ЗА СМИСЛОМ

Уочи поплаве 2014,  у мом граду је, за петнаестак дана, троје људи дигло је руку на себе. Срећем угледног лекара, легенду србске инфектологије, који сад живи у родном месту као пензионер. Пре но што је, својевремено, отишао за Београд, на клинику где ће стећи заслужену славу, радио је као лекар у локалној Хитној помоћи. За деценију лекарског рада у овој служби, седамдесетих година 20. века, имао је само два случаја изласка на терен због самоубиства. А сад? Троје за две седмице! О томе смо, уочи поплаве, разговарали испред зграде Гимназије, док су се над нама ковитлали црни облаци.

У новембру 2014, као најава оног што ће се наставити следеће године, мој дугогодишњи познаник, песник и новинар, администратор Нове српске политичке мисли, крхка душа, лиричар до дубина своје личности, сломио се под теретом околности, и дигао руку на себе.

До пролећа 2015. године у граду у коме живим било је преко ДВАДЕСЕТ самоубистава… 

А самоубиство је, признајем, питање социјално – беда је све већа, незапосленост хара, расте број душевних болести, пуцају друштвене везе, механизми адаптације, подршка околине. Пре свега и изнад свега, ипак – то је питање смисла живота. Живе само људи који знају зашто живе. То је показао и аустријски Јеврејин Виктор Франкл, који је основао психотерапију смислом, логотерапију, преживевши нацистички логор. У својим књигама, попут „Нечујног вапаја за смислом“ и „Зашто се нисте убили?“, он показује да у логорима многи здрави, млади и јаки нису преживели, док су болесни и слаби остајали – први су се сламали због ужаса злочиначког апсурда у коме су се обрели, а други су жудно желели да живе, упркос злу, и знали су да је живот смислен, опет упркос злу.

Шта туђини и њихове домаће слугерање направише од Србије – земљу у којој је самоубиство „решење“…А направили су то унакажавањем живог живота, приморавањем свих нас да дотрајавамо као безумници које свим силама убеђују да мењају идентитет, говорењем свима нама, у име чудовишног либерал-капитализма, да нисмо достојни живота јер нисмо успешни као протестанти са својом „етиком“.

ПОД СЕНКОМ КАНЦЕРА

Како ми је почела прошла, 2015. година?

Бадње вече, испраћам оца с којим сам обавио нашу красну предбожићну вечеру…Чекамо такси испред зграде…Одједном, неколико људи у ћебету износе мог комшију и имењака, који се, у тридесет и некој години живота, упокојио, исповеђен и причешћен, од канцера, остављајући иза себе родитеље и брата.

Колико је људи из мог окружења умрло од канцера… Између осталог, и моја мајка и моја ташта… Сећам се, кад сам био мали, старији људи су сујеверно говорили кад неко премине од злоћудног тумора да је умро „од оне болести“, ритуално пљуцкали и гуркали једни друге: „Помери се с места“. Сад то више нико не ради. Тумор дође као грип. Разговарао сам са свештеницима који воде књиге умрлих. Кажу – или се умире од рака или од срца. Све остало је „инцидентно“. А дијагностификација све тежа. А апарата за лечење све мање, све застарелијих… Уваљују нам, на Западу одбачене, тешке хемотерапијске лекове. Народ као народ, шта ће – окреће се биљу, травама, кубанским вакцинама…

И то идење по онколошким одељењима и болницама, од којих можеш да паднеш у депресију… Кад сам у једну од таквих болница водио ташту, видео сам – на конзилијуму лекари седе за столом, огуглали на све што виде, једу грожђе и чоколаду, и смеју се. Прави „хумор под вашалима“ – ваљда и они не би могли да поднесу оно што  виде ако би призоре с којима се срећу примали срцем. А кроз ходнике болнице шетају људи маркирани црвеним маркером на местима која треба зрачити. Ако су им црвеним маркером обележавали места на врату или под грлом, изгледају као заклани.          

Сви у Србији, укључујући Николића&Вучића&Дачића, знају да је рак, по коме смо први у Европи, и од кога толико наше деце умире, последица НАТО бомбардовања. И сви знају да власт, до потпуног мрака огрезла у слугерањство америчко – бриселском поретку, одбија да озбиљно помогне родитељима чија су деца оболела од ове страшне болести, не дозвољавајући им чак да буду на боловању док траје лечење те деце.(2)      

И то тако иде. И то треба носити. У годинама Ујка Вање.

НАЈСТРАШНИЈЕ

А шта је најстрашније?

Најстрашније је оно из хорор-филмова: комшије које, изненада, постају зомбији или вампири, и ти мораш да се бориш против оних који су ти, до малопре, изгледали сасвим нормални. Шта то значи у јавном животу Србије?

То значи да су Срби од стране Запада распамећени, између осталог, масовним превођењем  у зомбије оних за које су мислили да су им политичка или интелектуална елита.

Вук Драшковић се клео у Цара Лазара, и постао НАТО-вац; Томислав Николић и Александар Вучић били за Велику Србију, а сад нас воде у НАТО – ЕУ Недођију; толики писци, новинари, ретори су славу стекли на патриотској причи, а онда постали оно што у сну ниси могао да сањаш. Било је таквих конвертитских појава и у Србској Цркви, где си могао да сретнеш оне који тврде да никад нећемо признати окупацију Косова и Метохије, а онда се мире са том окупацијом, и проглашавају Тадића и Вучића за спаситеље. Или: усташе су нас клале с благословом Ватикана, али папа нам је „брат у Христу“, и „нико нам није ближи од Хрвата“.

Болно је то. Тешко је издржати толике издаје.

Када ми је покојни србски великан, Предраг Драгић Кијук, говорио да је наш циљ да сачувамо 5% нормалних, незгрбљених и непропузалих, Срба, да има ко да почне из почетка ако се промене светско – историјске околности, мислио сам да је превише песимистичан. Сада, у доба кад србским умовима владају риалити шоуи, прекидани на сваких пола сата вестима у којима је кловнократа Србије једина вест, схватам да је, можда, био превелики оптимиста.      

ПА ИПАК…

Ипак, доста је кукњаве Ујка Вањиног типа.

Као што рече песник Рајко Петров Ного: „Није све пропало кад пропало све је“. Или, по оној народној, „ако има века – биће и лека“.

Јер, Србија постоји. Гураће је, наравно, у неку нову „Југосферу“, што је најавио и принц Чарлс, али је све то на силу, јер у ту идеју више нико не верује, а поготово млади. Млади не памте Броза и слике његове Дембелије, а знају, у већини која није поткупљена, шта је НАТО и воле Русију и Путина. Они схватају ко је Свети Сава, не сумњају у то ко је цар Лазар, а пред собом виде заставу Србије и спортисте – родољубе који поносно певају „Боже правде“. Они су сигурни у то шта је био Јасеновац, и не верују у „брата Хрвата“. (Треба их, наравно, само култивисати и спасити поједине од пројава „зоолошког“ национализма.) Причао ми је, средином деведесеих година прошлог века, клинички психолог, чика Рајко Ђурђевић, бивши мисионар Владике Николаја, који се у Београд вратио из САД да мисију настави, да је стање међу младима у Србији много боље него пред Други светски рат, када су ђаци и студенти масовно били симпатизери комуниста и атеисти. Тако је и данас: млади су свеснији себе и свога него у доба предратне и поратне Југославије.

Непријатељи су нас, сурово, али лековито, научили памети. Једна девојка из Книна ми је, својевремено, кратко и прецизно, протумачила како је титоистичка магла из глава тамошњих Срба заувек нестала, рекавши: „Да није било Туђмана, многи од нас не би знали да су Срби.“ Дучић је, некад, писао: “Верујем у Бога и Српство“. А ми знамо шта кажемо кад тврдимо да верујемо у Бога и мржњу Хрвата, која нас лечи од свих илузија.

Срби  јесу под окупацијом, али има много оних којима је то јасно. Јасно је, у ствари, сваком, само што се неки препуштају медијском заглупљивању и партијском поткупљивању. У таквој ситуацији, на страни окупатора је интелектуална мизерија, док су бранитељи србског становишта наши најбољи и највреднији интелектуалци (да не наводим имена, да се о неког не огрешим.) Ко је сад на бранику свог народа, у том ставу је сасвим искрено – јер, од „србског становишта“ нема никакве материјалне користи, а медијска блокада истинског родољубља је скоро апсолутна (о заузимању „лукративних“ места у систему, ако ниси Вучићев „показни патриота“, то јест маскота НАТО нихилизма, да и не говоримо).

Русија је много даље од нас него што бисмо желели, али много ближе него што је, од 1917. године наовамо, икад била, и у привредном и у културном и у политичком смислу.

Хашки суд је потпуно демаскиран, и не треба заборавити: две године после Бањалучког велеиздајничког процеса, кад је преко стотину угледних Срба из Босне и Херцеговине осуђено на смрт и дугогодишње робије, царство Хабзбурга се распало. Тако ће, ако Бог да, после пресуде Радовану Караџићу бити и са Европском унијом и НАТО Империјом.

Важно је борити се. Важно је не предавати се. Јер, руска изрека је јасна – и један на бојном пољу је ратник. Колико год година да имамо, ми смо заточници Христа Бога и Небеске Србије, и дужни да сведочимо Истину Која је Правда, и Која држи, како вели народна изрека, земљу и градове. Свако од нас ће, кад умре, изаћи пред Бога и претке, и има оних који ће се вечно стидети, и оних који ће се вечно радовати, јер се нису полакомили за лажима и утварама пролазног света, него су знали које царство је за малена, а које увек и довека.      

Зато – доста кукања. Него, као Беранже из Јонесковог „Носорога“, макар и сами, останимо уз Истину. Ако се сећате, у Јонесковој драми апсурда, која алегоријски говори о омасовљењу фашизма, сви око Беранжеа постају носорози; напуштају га чак и жена и најбољи пријатељ, кад им се учини да је лепо бити носорог јер је то већинско опредељење. Беранже се гледа у огледалу, сумња у свој идентитет, помисли да је, тако сам, можда чудовиште. С тугом изговара: “Авај, никад нећу постати носорог, никад, никад. Не могу више да се променим“. Па ипак, кад схвати да је то он онакакв какав јесте и какав мора остати, поскочи, врати се свом човештву, макар и самотничком, и узвикне: “Бранићу се од целог света, борићу се против целог света! Ја сам последњи човек и остаћу то до краја! Не предајем се!“(3)          

Дакле, генерацијо, не дајмо се: Карађорђе је био у нашим годинама кад је водио Први устанак.                                                                         

1.http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/ko-me-je-vrbovao-da-radim-za-rusiju/

2.http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/politika/aktuelno.289.html:535196-Vlada-odbila-predlog-da-se-roditeljima-cija-su-deca-obolela-od-raka-dozvoli-odsustvo-sa-posla-tokom-lecenja

3. Ежен Јонеско: Носорог. Столице, PAIDEIA, Београд, 2008, стр. 129


Не смеју нам отети будућност

0
0

„Људи су у основи дивни али се рђавим навикама покваре.“

 Патријарх српски Павле

 

Без обзира на жељу зебре да можда буде само бела или само црна заувек ће остати бело-црна. Леопард сигурно не може променити шаре на свом крзну, исто тако ни човек не може искочити из своје коже. Одавно смо се могли уверити какву кожу има запад, та кожа лукавства и зла је њихова коб од које и да желе не могу побећи, не могу је изменити. Успели су временом да науче како да мењају боје, као камелеон. Промена боје не омогућава промену коже, схватиће. Они не могу да искоче из своје коже. Зашто ми онда правимо глупости покушавајући да ускочимо у њихову.

Схватимо да немамо ни један разлог за то, поносно задржимо оно што имамо јер заиста имамо све разлоге за то. Сачувајмо оно што нас вековима издваја од прљавог талога, љубоморно задржимо оно што нам је увек доносило спас када је деловало да спаса више нема. Не одричимо се среће коју смо тешком муком стекли, оне која је била увек уз нас чак и онда када смо је као кожу која нам је тесна насилно кидали са себе. Онда када због мањка своје вере нисмо били свесни својих поступака.

 Плашите се да не погрешите?

То јесте људски, не заборавимо само да грешке проистичу из рада и борбе али и успех је једино могуће постићи њима, зато не смемо стати. Не покушамо ли, не будемо ли се покренули, успеха сигурно неће бити али нас грешке ни тада неће заобићи. Покушамо ли да се изборимо за оно у шта верујемо, без обзира на грешке које су на сваком путу неизбежне, на крају ћемо бити награђени за своју борбу. Та награда за коју се са вером у души искрено бориш а која нас очекује на крају пута је увек успех.

Да ли ћемо и колико успут погрешити не сме да нас плаши. Једино погрешно у борби за веру, живот и слободу јесте већ познате грешке понављати. Зато не заборавимо да увек консултујемо своју прошлост. Бог нам грешкама указује шта није требало и где смо погрешно скретали, дајући нам искрену шансу док можемо да то исправимо и вратимо се на прави пут. Они који због страха од грешке не крећу већ упорно стоје на раскрсницама живота чекајући бивају прегажени. Господ нам на њиховом примеру показује да такви нису боље ни заслужили.

Време је да се ослободимо рђавих навика које смо за живота стекли. Вратимо се ономе што смо, оној награди коју смо рођењем већ добили као највећи и најлепши поклон. Љубоморно чувајмо и бранимо своју светосавску душу, понос на своје корене, херојску крв, своје наслеђе. Можда ми данас и нисмо достојни те награде, тог Божјег дара, али баш зато, кад смо већ добили такав поклон, не смемо дозволити ником да газећи по нама гази по Божјој награди.

Не због нас и наше важности или још горе гордости већ због предака који то својим делима сигурно нису заслужили, и због вере у Господа коју не смемо напустити. Није питање какви смо ми данас, важно је да будемо довољно паметни да не уништимо темеље које су поставили они пре нас, да би они бољи који ће доћи после нас, који ће крећући се светосавским путем вратити понос мајци Србији и српском роду, имали на чему да граде.

Запитајмо се где је та граница докле смо спремни да нас понижавају, да свака западна шуша, домаћа улизица или НАТО гмизавац прича и ради против наше Отаџбине. Докле то треба да климамо главом док по нама пљују, оптужујући нас за све њихове грехе и злочине? Какви смо ми то ако не дигнемо главу, не подигнемо глас? Шта очекујемо сутра ако дозволимо да нам данас западни лажови испишу будућност? Дозволили смо „кадијама“ са запада и да нас туже и да нам суде, терајући нас да сами себи будемо џелати. Србин, прави светосавац то не може мирно да посматра.

Па да ли смо ми данас онда уопште Срби, где су они прави светосавци? Где су они потомци храброг комите Војислава Танкосића који је на блаћење мајке Србије шамарао Винстона Черчила? Да ли је могуће да нема више у нама оне вреле правдољубиве крви која је текла нашим прецима, оним четницима и комитама који нису могли да трпе претње, туђе налоге и ултиматуме. Оним светосавцима који су били увек спремни и да умру на страшноме кољу за слободу мајке Отаџбине и бољу будућност потомака.

Не желим да верујем и знам да није истина да данас нема нових Војислава. Српске мајке сигурно нису престале да рађају јунаке, можда су их само рђаве навике 21-ог века мало поквариле или успавале. Пробудиће се светосавац, вратити вери и Отаџбини и постати онако одлучан и чврст какав је био и пред Балканске ратове, знајући да се са Арнаутима и Бугарима не може борити дипломатијом. Тада су на нас ударили Арнаути и Бугари потпомогнути од Аустроугарске са камама и бомбама, данас су то НАТО и ЕУ са бобардовањем и ултиматумима. Зато делује невероватно да и данас још увек има оних који верују да се на бомбардовање, понижења и ултиматуме треба одговарати понизношћу.

У време са почетка 19. века на овим просторима владала је потпуна анархија. Због стања у коме је тада била Турска, Аустроугарска је користећи то охрабривала Арнауте и Бугаре да спроводе насиље, злочине и репресију над српским становништвом. Да тада није било оних које су мајке задојиле правим млеком вере, љубави, јунаштва и чојства, да ли би било Србије? Без оних неустрашивих потомака Косовских јунака Србе не би имао ко да одбрани. Управо један од таквих је био и Војислав Танкосић. О његовом јунаштву и храбрости у борби могле су се чути само речи хвале, исте оне које су красиле српске јунаке вековима уназад.

Онако витешки како је четовао од 1903-1906. против Арнаута и Бугара наставиће и од 1912. године кроз Први а од 1913. године и кроз други Балкански рат. Као што нам запад ни данас не дозвољава да удахнемо ваздух, разним захтевима, притисцима и тихом окупацијом, ни тада Србији није било предаха. Завршили су се Балкански ратови а измучену Србију је чекала нова несрећа. Аустроугарска након Сарајевског атентата, 23. јула 1914. у 18 часова предаје ултиматум Србији. Оптужујући је за идеју, организацију и подршку приликом атентата, а у ствари знајући исцрпљеност наше Отаџбине, она жели рат. Захтев се састојао од десет тачака:

  1. да забрани све публикације које пишу против Аустроугарске и својом општом тенденцијом угрожавају њен територијални интегритет
  2. да одмах распусти Народну одбрануи слична удружења и да спречи да оне наставе свој рад под другим именом и у другом виду
  3. да из јавне сцене у Србији избаци све оно што представља пропаганду против Аустроугарске
  4. да из службе уклони све официре и чиновнике који су одговорни за пропаганду против Аустроугарске
  5. да прихвати сарадњу органа царско-краљевске владе у угушивању субверзивног покрета усмереног против територијалног интегритета Царства
  6. да отвори истрагу против учесника у Сарајевском атентату и да прихвати да у овој истрази учествују органи Аустроугарске
  7. да одмах ухапси Војислава Танкосића и Милана Цигановића
  8. да спречи помагање недозвољене трговине оружја преко границе и да отпусти и строго казни припаднике пограничне службе који су помогли пребацивање атентатора
  9. да објасни изјаве српских високих чиновника против монархије дате после 28. јуна
  10. да обавештава царско-краљевску владу о испуњењу ових захтева.

И све друго што је пратило овај ултиматум било је као и ових десет захтева – немогуће. Одговор је тражен без одлагања у року од 48 сати, што нас је онемогућавало и у самом покушају тражења дипломатског решења. Документ ултиматума је био предат тек након одласка француског председника из Русије, где се налазио у званичној посети. На његов повратак чекало се свесно да би било онемогућено саветовање између Француске и Русије и евентуално хитно реаговање. Текст ултиматума предат је великим силама дан после, 24. јула чиме се додатно скратило време за могућу реакцију. Ултиматум је имао само један задатак – понижење Србије.

Британски шеф дипломатије сер Едвард Греј је, прочитавши овај срамни папир упућен Србији, у неверици одмах саопштио да је то најужаснији документ у историји који је упућен некој држави. Вероватно није потребно напомињати да он тада није могао да види ултиматум (у коме су учествовали и Енглези) који је уручен Србији у Рамбујеу на самом истеку 20. века. Није само сер Едвард Греј реаговао: и Руски амбасадор у Бечу чим је прочитао документ упозорио је да се ради о захтевима које не може да испуни ни једна суверена држава.

Ни тада као ни данас изгледа да српски политичари нису пажљиво читали историју па им зато и није познато шта заправо западни лешинари желе. Понашајући се у складу са тим непознавањем прошлости и поред немогућих услова који су упућени Србији њени политичари покушавају да испуне што више захтева тражећи компромис. Један од уступака незајажљивој Аустроугарској било је и стављане у притвор војводе Танкосића.

Наравно то Аустроугарску није ни задовољило ни зауставило. Када рат креће и када свима постаје јасно да је он неизбежан, Војислав бива пуштен и преузима команду свог одреда у одбрани Београда. Онда кад политичари схвате где су нас довели и немају више куда, сете се оних за које Отаџбина нема цену. Тада као и увек политичари беже а Срби захваљујући њиховим погрешним одлукама опет морају у ровове. У првом удару непријатељске војске и хаосу који је њиме изазван у већ напаћеној и измученој Србији Танкосић са својим одредом чини све и држи одбрану Београда пуна три дана. У односу на дешавања, а у складу са својим темпераментом, јавно прети да ће „избатинати министре што су прве ноћи утекли из града и створили панику“.

Нажалост ни много касније се они који се баве политиком у Србији нису променили па су након НАТО агресије на нашу Отаџбину чинили исте грешке због трулих компромиса са онима са којима је то немогуће. Тада нису само стављали своје официре и хероје у притвор већ, још горе, хапсили су ратнике, хероје, официре па чак и председнике да би их испоручили својим непријатељима на милост и немилост. Сигурно је да би и данас са министрима и политичарима неки нови српски јунаци имали пуне руке посла.

Током самог рата Танкосић са својим одредом учествује у најжешћим биткама, никад се не повлачећи, никад не одустајући. У самим биткама код Крупња прилике су наместиле да се са снагом и одлучношћу одреда војводе Танкосића упозна Јосип Броз, наравно тада припадник непријатељске аустроугарске војске. Танкосић се потрудио да тај сусрет остане дубоко урезан у памћење непријатељу.

Страх који је владао од Србина који се као сваки светосавац плаши само Бога може се видети по понашању Аустроугара након уласка у Београд. Непријатељ се тада плашио и сенки српских јунака па је темељно претресен сваки кутак где је војвода Танкосић икад залазио. Наравно нису успели да га пронађу па ће страх наставити да их прогања све до 2. новембра 1915. године, када се војвода од смртних рана задобијених 31. октобра у бици код Игришта упокојио.

И у тој последњој бици показао је како куца право српско срце. Ту недалеко од Великог Поповића, суочен са вишеструко јачим и надмоћнијим непријатељем, није застао, није се уплашио. Не, само је повикао: „Јунаци, напред за мном ко хоће да погине!“ Кренуо је као и увек први а непријатељски рафал га је покосио заједно са још неколико добровољаца. Тешко рањен само је изустио: „Уједоше ме!“. Саборци га сахрањују на тајном месту али за време окупације Аустријанци проналазе гроб. Страх који у њима влада од светосаваца није им дозволио ни мртвог да га оставе да почива у миру. Откопавају му тело, сликају га и објављују у новинама, уз текст да је „демон светског рата мртав“.

Војислав је урадио све што је могао за вољену Србију, водећи се делима светог цара Лазара а желећи да остави будућим генерацијама аманет да страх никад не сме да овлада светосавцем. Прошлост нам је сигуран сведок да су вера и част прво поглавље књиге о Отаџбини и слободи. Жртве које поштују или се клањају својим џелатима нису заслужиле поштовање а ни будућност. Светосавски народ је, за разлику од неких других, скупо плаћајући заслужио будућност и ником је неће поклонити.

Мишићи или вера

0
0

Да би држава задржала слободу, да би имала свој интегритет, има једна истина једна чињеница, која не сме да се заборави. Та истина нам јасно говори да њено стадо не сме да залута. Залутале овце нас не могу повести никуда – оне ни саме не знају где су. Тужна вест за изгубљене душе је да слободу може имати само онај народ који има веру. Они који не одустају већ истрајавају у својој борби једини заслужују поштовање и слободу.

Зла коб нас је погодила због оних који нити су у вери нити су истрајни. Податак да са њима Отаџбина нема будућност не мора да буде и судбина ако се зна да ипак постоји један трачак наде. Та светлост на хоризонту која може донети спас је да свако од нас може да буде у Христу и истраје у борби. Потребно је само веру вратити у душу и Господ никог од нас неће заборавити.

Неки пут делује да су Срби најгори сами себи, да имају неодољиву потребу да себи закомпликују живот. Чини се да су Срби посебни и по томе што није довољно да им је тешко да би одмах и реаговали. Када им душе притисне тежина живота они се некако повлаче у себе, ћуте, трпе и надају се бољем. Понашају се као да већ милион пута нису били сведоци да то никад није дало резултат. Заборавили су да зло никад не спава, немогуће га је победити пасивним односом према њему и склањањем. Такво понашање даје само могућност злу да се разгоропади. Има нешто што је ипак тада добро, ако се ишта код зла може назвати тако. Када се зло размахне а Србима постане још теже они почињу да се поново у правој мери и на прави начин враћају Господу. Полако се сабирају, а онда незадрживо побеђују.

Значи ако данас мислимо да нам је тешко а ми још увек не чинимо ништа и не видимо спас, истина је у ствари да нам још није довољно лоше. Понашање показује да нисмо схватили колико је драматично. Срби, размислите да ли ћемо опет чекати да нам догори, да почну поново и куће да нам горе да би уочили пожар. Није ли много лакше и сврсисходније већ сада, када се показује да нас зло притиска, кренути да се поновомо обожимо, ујединимо, сложимо. Да на време зауставимо запад у наслађивању нашом патњом. Ваљда међу нама ипак има оних којима тече крв наслеђена од Срба који нису бирали пут по томе који је лакши, већ увек ишли оним јединим могућим, путем вере, истине и части.

НАСЛЕЂЕ

Ја осећам данас да у мени тече

Крв предака мојих, јуначких и грубих,
И разумeм добро, у то мутно вече,
Зашто бојне игре у детињству љубих.

И презирем тугу, заборављам бољу,
Јер у мени тече крв предака моји’,
Мучeника старих и јунака који
Умираху ћутке на страшноме кољу.

Јест, ја сам се дуго са природом хрво,
Успео сам — све се може кад се хоће —
Да на ово старо и сурово дрво
Накалемим најзад благородно воће.

И сад, ако плачем кад се месец крене
С ореолом модрим низ небеске путе,
Ил’ кад старе шуме, чаробне сирене,
Једно тужно вече злокобно заћуте,

Ја осећам ипак, испод свежих грана
И калема нових да, ко некад јака,
У корену старом струји снажна храна,
Неисцрпна крепкост старинских јунака.

Све ишчезне тада. Заборављам бољу,
А преда ме стају редом преци моји,
Мученици стари, и јунаци који
Умираху ћутке на страшноме кољу …

 Милан Ракић

Сетимо се само колико пута смо пред велике битке, тешке тренутке, одлучујуће моменте молили Бога за помоћ и спас. Иако је све говорило да нам спаса нема, када би та помоћ и спас стигли, брзо смо заборављали одакле су. Тада би поново кретали, гордећи се, да се хвалимо својом памећу, храброшћу а веру опет заборављали. Морамо што пре схватити да док год се будемо тако понашали бићемо враћани на почетак. Светосавци више немају времена и не желе да буду враћени на почетак. Довољно пута смо све животне лекције понављали, довољно пута нам је живот најгрубље показао ко су нам пријатељи а ко вешто прерушено зло.

Можемо да говоримо да није све како изгледа, можемо да се склањамо од истине. Можемо да упорно покушавамо да варамо стварност заборављајући оно чему нас је прошлост толико пута учила. Резултат таквог понашања увек ће бити да ћемо на крају схватити да нам је било најпаметније да смо се држали оног што смо кроз животне лекције већ толико пута увидели. Да смо се држали вековних истина, слушали казивања предака који су нам своја искуства несебично предочавали, онога што смо већ толико пута на својој кожи осетили, крвљу плаћали, животима бранили, сенима сведочили са надом да исте грешке нећемо понављати. Нису Срби своје победе односили квалитетнијом опремом, најновијом техником, бројношћу војске, већ срцем и вером. Знао је то непријатељ, одлично знао сваки његов војник.

Мишић и заробљеник

„…У току славне Колубарске битке, у Ваљево стиже генерал Живојин Мишић са својим штабом. Град је увелико славио ову величанствену победу српске војске. У дворишту штаба Мишић примети једног стаситог, кршног непријатељског војника, кога час раније беху заробили. На њему све цакум-пакум: одело, чизме, ранац…

-Одакле си? – упита Мишић заробљеника.

-Из Тирола, господине генерале! – узврати овај.

Мишић га пажљиво посматра и одмахује главом. Напослетку рече:

-Ех, кад бисмо ми имали једно четрдесет хиљада бораца, тако опремљених као што си ти, друкчије би се ратовало…

Заробљеник, међутим, брзо додаде:

-Оваквих, као што сам ја, господине генерале, имали смо и више од четрдесет хиљада, али нисмо имали ниједног као што сте Ви и као што су српски војници… Зато смо и прошли овако и зато сам ја – заробљеник. А заробљено је на хиљаде оваквих као што сам ја….“

 

Антоније Ђурић, „За част отаџбине. Како се Београд борио у Првом светском рату“ (Београд, 1985).

 

Нема разлога да не буде тако и данас. „У страху су велике очи“ каже наш народ, па ваљда зато политичари толико желе да се додворе западу који им у овом моменту делује снажно. Прави Србин зна да живот слугана није живот који је достојан човека, а прави светосавац зна да је најснажнији онај чију душу не напушта вера. Душа испуњена вером нема разлога за страх пред неким ко се једино мишићима може похвалити. Верујуће срце се не плаши, Србин ником не може и неће бити слуга. Живот је сувише кратак да би чекајући боље сутра преспавали данас. Пробудимо се, нема времена за чекање, вратимо веру у срце и не бринимо. Снага духа ће опет надвладати мишиће запада.

Верујмо свом наслеђу и не дајмо га никоме. Огледало којем запад верује као и свако огледало приказује мишиће и они у њему заиста делују снажно, поново заборављајући да увек на крају побеђују и светом владају душа и разум. Они неверујући не могу имати душу а они покварени и неискрени немају разума, то запад неће видети у огледалу. Светосавци то знају, зато и верују, зато на крају увек сигурно и побеђују.

Лујза. Жена јунак, жена хероја

0
0

Људи често воле да кажу како те може повредити само онај кога волиш, онај према коме си најотворенији и најискренији. Наравно да то и јесте истина. То је разлог због ког се када смо повређени љутећи се погрешно одричемо себи најближих, повређени не схватајући какву грешку тада чинимо. Без обзира можда на оправдану љутњу не могу ти бити ближи, бољи или те више волети они који нису као ти. Не могу они који нису наше вере, наших схватања, наших стремљења разумети наше тежње, учествовати у нашим борбама, помоћи у нашим проблемима, патњама или жељама.

Зато се никад не можемо одрицати својих због тренутне повређености. Не смемо заборавити никада да је истина да нас најближи повређују најлакше али они су вредни сваке патње. Онај ко је наше крви, наше вере вреди сваке наше грашке зноја, сваке сузе не дозволимо зато да нам тренутни проблем узме душу. Наш труд и жртву заслужује сваки искрени Србин. Шта тек рећи о оним светосавцима који су се жртвовали за нас. Њима српским херојима се нисмо довољно одужили, ни као држава ни као појединци. Наставимо ли тако да на погрешним темељима градимо будућност можемо бити сигурни да ћемо сутрашњицу уместо поносни дочекати понижени.

Они који раширених руку дочекују непријатеље а затим га грле док пријатеље, браћу и свој народ заборављају, они који своје хероје не поштују или их предају непријатељу а туђе злочинце не осуђују и њихове злочине заборављају немају изгледа на срећу. Такав народ не може имати светлу сутрашњицу. Није то пројекат који су смислили наши издајници или тек тако прихватиле овдашње кукавице и слугани који се данас углавном крију иза имена једне професије – политичар. Не, то је много шири пројекат гурнут оданде одакле зло и долази, план стигао из сумрака запада. Управо ваљда зато што је тамо сунце увелико зашло. Читајући нашег владику Николаја лакше и боље ћемо упознати тај свет.

„Лако је научити животињу, лако је научити простака али је тешко научити онога ко је ненаучен већ постао учитељ другима.“

                                                                                                                      Владика Николај Велимировић

Ти ненаучени, они без вере и душе тражили су решење и нашли га у лицемерју, превари, сили и новцу. Проблем је што су га они без поноса жељни материјалног богатства и моћи па макар трајала и дан два прихватили. Крајњи циљ запада који нам упорно потурају јесте да Србина буде срамота предака да га убеде да је љубав ка Отаџбини превазиђено осећање, да је одбрана слободе и вере примитивизам. Какви смо ми то људи ако заборавимо своје ђедове ако њихову неизмерну љубав ка вери, народу и Отаџбини у коју су уградили своје сени називамо назадном, превазиђеном, примитивном. Наставимо ли да се понашамо тако можда ћемо и моћи себе звати неком врстом људи додуше бескичмених који пребивају на овој планети, али се сигурно више не можемо звати Србима а још мање светосавцима.

Неко је некад рекао да је „човек разумна животиња“. Дуго након тога кроз историју човек је покушавао да докаже да су људи ипак на вишем нивоу и нису само животиње. Данас посматрајући запад можемо да приметимо да једино што није тачно у том покушају дефиниције човека је онај део који се односи на разум. Није наше сечање на претке њихову веру, храброст, част и борбу зато да би позивали на нове жртве или ратове, то је лаж. Па нису наши стари ишли у рат да отимају туђе, освајају друге, да пале нечије светиње или убијају невине. Такво понашање је одлика оних неразумних животиња у људском облику са запада.

Не, Срби су увек ишли само да би бранили своја огњишта, чували свету земљу, штитили своју породицу и свој народ. Једино учећи од њих, од тих искрених светосаваца можемо успети да сачувамо своју слободу, свој мир, своја огњишта. Док траје мир учи се о вери и части, онда кад крену да ти одузимају слободу чашћу и вером у души се брани народ, слобода, Отаџбина. То је једина нада да наши потомци имају будућност без окова. Морамо знати да будемо поносни зато што смо Срби то није ствар гордости то је ствар опстанка. Само не заборавимо да се част, храброст и понос не може стећи а још теже сачувати без вере.

Можда понешто од тога можемо научити од Лујзе, жене и мајке рођене као припаднице другог народа али жене која је своју душу испунила православљем. Па и онда када је изгледало да губи све да наде нема за њу као жену и мајку није одустајала није губила веру. Научивши од свог супруга како се бори, успела је управо том снагом и вером оно што је деловало немогуће. Крилатица њеног мужа српског хероја која данас попуњава простор на билбордима војске Србије а која ће једног дана са билборда успети да се усели у срца Српске Војске:

 „Ко сме, тај и може, ко је храбар, тај иде напред.“

Војвода Живојин Мишић

Њу је водила кроз живот без обзира на његову суровост. Смела је и могла, била довољно храбра да увек настави напред. Како и не би кад је своју душу испунила православљем. Такво срце више не зна за страх и предају. Не смемо заборавити никад чињеницу да какве год сада сносимо последице узроци су увек били у нашим рукама а још више у души. Ако нам се некад и учини да оно што се дешава нисмо заслужили то не значи да не треба да се даље боримо за оно што је још увек у нашој моћи. Само ћемо за веру и борбу бити и награђени. Предајом добијамо оно што смо заслужили – бивамо препуштени ономе ко нас је победио.

 

СЛОБОДА

Смејали се робови
Слободном човеку

Сажаљевали робови
Човека што се бори

Чудили се робови
Како човек може да воли

Слободу

Владимир Златић

Како ономе ко је навикао да пузи објаснити чему заиста служе ноге, колико је важно и лепо усправно ходити и пуним плућима живот дисати? Како некоме коме је перспектива прашина и каљ објаснити колико је лепо поглед усмерити ка небу и сунцу? Лујза је иако удовица којој су Немци већ убили сина Александра а не знајући судбину сина Радована у немачком логору гледала је напред. Борила се за оно што је још увек у њеној моћи. Испуњена вером видела је сунце и тамо где други не виде ништа сем прашине у којој се налазе па једини излаз виде у предаји.

За трећег сина Војислава кога је у Бањичком логору чекало стрељање борила се оружјем које је имала и које јој нико није могао одузети – вером.  Како је касније причала унука Живојина и Лујзе Мишић, Војислава Шипка, отишла је храбро у команду немачке војске у Београду и захтевала да јој пусте сина речима:

„Мој супруг, Живојин Мишић, је пустио Поћорека да се, иако поражен, врати кући са војним почастима. Већ сте ми једног сина убили, а за судбину другог у заробљеништву не знам.“

Награђена је за своју веру и храброст, успела је. Није случајно Живојин Мишић Лујзу иако немачко-француског порекла три пута просио. Одбијан јер је била јединица а он официр који се сели из места у место није одустао. Како је осећао народ, војнике и војевање осећао је и чисто и неискварено срце његове Лујзе. Када јој је још то срце испунио светосављем показало се колико војвода Мишић ни у животном избору сапутнице није погрешио.

Последње речи пре него што је своје велико српско срце препустио Господу биле су упућене управо породици којој се извинуо јер им не оставља ништа осим часног имена. Живео је онако како светосавац мора да живи. Управо онако како је захтевао од своје Лујзе и од својих најмилијих а искрено веровао и надао се и од својих Срба. Није започињао ништа што није био спреман да уради до краја како треба, часно, поштено, без задршке и са пуно вере. Дајући себе искрено свом душом није грешио. Волео је своју породицу и своју Лујзу и чинио све да буду срећни. Знали су то, осећали и вратили му тако да је могао само да се поноси са сваким од њих. Супруга је знала да је жена српског војводе и хероја и у складу са тим и живела.

Одужила му се за сву љубав настављајући да часно носи његово презиме борећи се, живећи и васпитавајући децу онако како их је и отац учио. До краја храбро, поштено и одано свом народу и својој Отаџбини. Како се понашао према породици војвода Живојин Мишић је не жалећи себе веровао и у Србију и српство. Супруга Лујза и породица су показали да су били достојни љубави часног оца, официра, Србина. На нама је да и ми покажемо да смо достојни вере коју је такав херој имао у нас и своју Отаџбину и да ћемо и ми знати да му се одужимо.

Лаги „ЛАЗА“ или будући посланички троскок

0
0

Чим  председник судског већа у Хагу саопшти да позивање добровољаца у одбрану Отаџбине није злочин, покрећу се лавине разних „критичара“ да доказују да од добровољаца и није било неке велике користи, у одбрани угроженог српског народа.

Разумљива је матрица, што разни „критичари“ у региону упорно тупе став о „злочиначкој природи “српских добровољаца, ал` што цењени београдски новинар коме је та тематика блиска, одједном полива  добровољце оним чим се браниоци Отаџбине не поливају, одвратно је! 

У маниру баба и жаба, мешају се злонамерно изврнуте полуистине и давно пропали идеолошки модели, који су сада вешто рециклирани као „регионална светла будућност“!

Изгледа, да ће у њој марширати и здружени регионални састави НАТО, свакако уз тактове обавезне  јенкијевске корачнице која никако не трпи српску „КО ТО КАЖЕ,…“, а камо ли добровољце који је из срца гласно певају!

Цењени новинар (кодно име „ЛАЗА“) у свом тексту („ПОЛИТИКА“; „НОВИ СТАНДАРД“; „ПРАВДА“) таксативно је набрајао резервне јединице ЈНА у Крајини у којима су крајишници безразложно побегли пред „ватрогасним скупинама“ хрватских терориста, званих ЗНГ (Збор народне гарде)!

Успут велича и генерала ЈНА, који је у Крајини остао запамћен по упорном „изједначавању“ хрватских терориста ЗНГ и крајинског ТО. Иако је добро познато свима добронамернима да је крајински ТО бранећи себе брани тада још заједничку државу!

Као старешина ЈНА, врли генерал раздвајајући „паравојске“ (термин из његових наредби) понашао се као будући „плави шлемови“, који су само разграђивали, а не чували.

(У својој књизи „Командант по потреби“, генерал ВРС Славко Лисица стручно је показао рад „Лазиног“ изабраника у правом светлу.)

Полажући генералски испит, научио је „Лазин“ протежант да је ТО део заједничке ЈНА. Али док се „храбро“ повлачио из Марибора одакле су га истерале „скупине ловачког друштва“ Дежеле, помешао је лончиће те се ни у Крајини није опасуљио.

Нису га пензионисали зато што је био генијалан стратег како га изгледа једино „Лаза“ доживљава, већ је ЈНА напустила БиХ а он рођен у другој републици није желео да као добровољац помогне.

Настрану и то што командовање „четницима“ није никако могло да се уклопи у његов зарђали идеолошки рам!

Цењени новинар може бајку о снази ЈНА и шта је то све уступљено терористима у Словенији и Хрватској да прича основцима у школи, из свог радног потсетника JUTEL-a (ТВ редакција  коју је формирала ЈНА и странка СК- ПЈ). Наравно пре „Лазиног“ незаборавног искуства из Сарајева! 

Потсећања ради, чим се покренуо процес насилног распада заједничке државе, почела је  жестока кампања против ЈНА. Републике Словенија и Хрватска доносе одлуку да не упуте регруте на служење кадровског рока, јер се већински служио у другим републикама заједничке државе.

У  Хрватској су почели акцију наговарања војника да дезертирају из ЈНА, дајући им бесплатно цивилну одећу и паре за пут, успутно им претећи смрћу, ако остану. Официрима су нудили прелазак у МУП и убрзано напредовање. Кампањи атаковања нарочито су изложени мешовити бракови, као изразито непожељна категорија у „демократизовано“ одлазећој Хрватској.

Војни врх пред овим проблемима упорно затвара очи, док им вода полако није дошла до грла.

На бројна благовремена упозорења командних старешина са терена, о неопходности измештања осетљиве технике на подручје где би је заштитио угрожени српски народ, одговарано је да то ремети оперативни распоред и угрожава функционалност, а ЈНА и није само војска српског народа! 

Новинар помиње центре ЕИПЕД (Електронско извиђање и противелектронска дејства) који нису никакве борбене јединице већ високоспецијализоване екипе, које специјалне јединице штите од упада терориста. Чудно је да тих војних специјалаца одједном није било, кад су затребали!

Тек кад су у септембру 91.-е блокиране касарне широм Хрватске, врх ЈНА покренуо је делимичну мобилизацију. А и тада само оних бригада које су биле у српским срединама. Тако су крајишки територијалци ушли у рат са хрватским терористима да заштите малобројни састав ЈНА у Хрватској а нису они били брањени како пише свеобавештени „Лаза“.

Иако је српски народ био угрожен од неоусташа ЈНА није остала у том низу градова, да брани угрожени српски народ. Народ који би се сигурно одазвао на мобилизацију, да је унапред био и реално припремљен. Остављајући га на милост и немилост неоусташама, евакуисали су касарне, носећи собом слике друга Broza и жардињере са цвећем!  Те „ситнице“ би цењеном новинару барем требале бити јасне, јер је JUTEL успешно медијски покривао ове договорене евакуације (делимичну капитулацију нећемо помињати).

Војни врх јавно саопштава да се напушта хрватска територија и тако успешно изазива револт, бес и огорчење код српских територијалаца и остављеног народа. Који су очекивали да их поведу официри у војнички обрачун са неофашистима. Уместо тога појавили су се разни војни политиканти који су успешно спроводили сугестију НАТО тактике „крени-стани“, јер се тако најбоље урушава борбени морал!

Кад су територијалци бацили петокраку стављајући поносно Немањићки грб, понудио им је војни врх „зупчаник“ (колоквијални назив за југословенску тробојку). Покрећући у истом моменту пропагандну акцију да се изједначе усташка шаховница и часни Немањићки грб.

Да је границе Српске Крајине успешно поставила ЈНА, може да прића само онај ко нема срама. Онај који  заборавља да су управо ЈНА блокирану у хрватским градовима крајински територијалци извлачили на већ слободну територију, али шта значи истина за некадашњег јутеловца.   

Границе Српске Крајине одлучно је омеђио сам народ, верујући притом да ће му ЈНА бити помоћ у одбрани од неофашиста. Нажалост, испоставило се да је то рачун без крчмара!

Помињући успешну акцију извлачења тенкова из опкољеног Карловца, заборавио је новинар да су кордунашки територијалци гинули омогучавајући само извлачење. Десетак јединаца дало је свој млади живот, да би ти тенкови одлуком војног врха били предислоцирани у Тузлански корпус. Могао је новинар и да пита возаче-добровољце како су их по пољима јуриле гневне жене, када су кренули из Крајине!

Новинар се не сећа, да су у октобру 91.-е хрватски терористи зверски ликвидирали 13-торицу  ненаоружаних  резервиста ЈНА на Коранском мосту. Оних резервиста који су беспоговорно извршавали наређење за извлачење технике, а поменути „Лазин“ генерал се није ни по ….. почешао! 

Толико о поверењу између команде и војника, о војничком старању за народ, требало је цењени новинар да запита покојног генерала Милу Новаковића, првог команданта СВК (Српска војска Крајине). Најбољег познаваоца шта све и колико је то остављено војне опреме и убојне технике, Србима у Крајини!

Требало је и да пита о отварању коридора живота (од маја до јула 92.-е), у ком су учестовали седам батаљона крајински добровољци као ударна песница верујући својим али сад већ српским официрима који су са поносом носили Немањићки грб у срцу, као и на капи!

Могао је „ЛАЗА“ да пита добровољце, њих 5000 који у јануару 93. дођоше у РСК да је бране од хрватских агресора јер снаге УНПРОФОР нису испуниле мандат УН а ВЈ (војска Југославије) под руководством НГШ Момчила Перишића, није желела да испуни своју обавезу из плана Венса!

Тако се на делу показа изрека „умре кумче, растури се кумство“. Прихватајући сугестију представника УН да Сарајевским споразумом (јануар 92.), кршећи међународно ратно право, именује ЗНГ зараћеном страном, ЈНА је дала легитимитет хрватским терористима! Толико о бабама и добровољцима, који ипак као жабе успешно искачу из „Лазиног“ лонца.

Очита је намера, да се згади свака помисао да се буде добровољац, у не дај Боже оружаном сукобу који око Србије многи тако жељно очекују. Само о томе неће одлучивати ни цењени новинар као посланик, ни „фактор стабилности у региону“, ни влада Србије, већ сваки Србин, свестан и шта и кога брани!

За помињану традицију Дринске дивизије, ако буде требало родиће невоља новог „Жућу“, који ће и хтети и умети, али најпре смети, јер га не воде ни идеологија ни паре („Лазин“ закључак) већ ПАТРИОТИЗАМ!  

(„ЛАЗА“,  свакако неће бити неопходни „апликативни супорт“, како кажу ИТ стручњаци)  

Васкрс и Кошаре

0
0

Кад год се православно српско срце спрема за најрадоснији хришћански празник некако истовремено га обузима и стрепња. Познавајући какву врли „демократски“ запад има душу, не можемо мирно да спавамо. Одлично познавајући да та западна звер на месту душе има само санту леда светосавац зна да мора бити на опрезу. На будност светосавце подсећа 16. и 17. Април 1944. Први и други дан Васкрса при самом крају Другог светског рата Београд и Србија заувек ће памтити. Немогуће је избрисати то априлско бомбардовање Београда које су извеле такозване „савезничке“ снаге са преко 600 бомбардера,  чији су главни део припадао 15. Америчкој ваздухопловној флоти са базом у Фођи на југу Италије.

Ваљда је то била та позната западна захвалност Србима. Захвалност за највеће спасавање савезничких пилота у време Другог светског рата. Савезници су нам упутили велико хвала како само они умеју вршећи  са 3000 – 5000 метара тепих бомбардовање нашег главног града наравно не бирајући циљеве. У том тада потпуно непримереном бомбардовању порушене су болнице, факултети, библиотеке, цркве, страдали недужни цивили а постоји и тврдња да је на једној од бомби која није експлодирала стајао натпис „срећан ускрс“. „Савезнички и пријатељски“, хвала им стварно није требало.

У мржњи ка православним Србима и њиховом светосављу усташе као и увек нису дозвољавале да заостају. Неће никад Срби заборавити крваве Васкрсе из Пребиловца 1941, Бијелог поља надомак Дебељаче 1942. Тешко је и описивати та зверства а камоли уопште схватити да је људски мозак способан за тако нешто, наравно то су радили уз подршку увек ка нама „пријатељске“ Немачке. Ипак смо се после толиких година у којима су нам убијали душу, после скоро пола века под комунизмом а без Господа полако поново кренули да се сабирамо и Обожимо. Онда када смо показали да ни присила, ни убујања, ни зверства, ни политичка и идеолошка лоботомија није успела да уништи душу светосавца, запад се поново сетио да нам „честита“.

Не верујем да је неко заборавио други дан Васкрса 1999 и „херојски“ напад НАТО авијације на путнички воз у Грделичкој клисури. Тај напад је био само наставак њихове честитке светосавцима са којом су кренули 24.марта не прескачући ни Велики петак. Тог 9.априла 1999 ујутро око три сата кренули су са артиљериском паљбом из правца Албаније ка правцу Кошара. У првом налету учествовали су припадници терористичке ОВК њих преко 1.700 уз свесрдну помоћ артиљерије припадника француске Легије части. Опет су Французи показали своју част нападајући са терористима на мање од 200 српских војника браниоца своје Отаџбине. Наравно не смемо изоставити ни НАТО алијансу која је са америчким Зеленим береткама, енглеским инструкторима и авијацијом давала свесрдну подршку терористима и „часним“ легионарима.

Циљ напада био је покушај пресецања комуникације ВЈ и покушај копненог заузимања ширег простора Метохије. Кошаре нису изабране случајно већ због врло специфичне конфигурације терена. Положај саме карауле није дозвољавао допрему озбиљније борбене технике са српске стране што није био исти случај из правца Албаније, непријатељ је то одлично знао. Узевши у обзир чињеницу да се у НАТО бази у Тропоји (Албанија) биле већ стациониране озбиљне снаге Алијансе, са 30 тенкова, 26 хеликоптера типа „апач“ као и око 12.000 непријатељских војника намера је била сасвим очигледна.

Од војске која је била стационирана у Тропоји 5.000 војника чиниле су снаге НАТО-а. Међу њима највише како је већ напоменуто америчких Зелених беретки, француских легионара као и велики број британских инструктора. Сами британски инструктори радили су директно са терористима и албанском војском. У првом моменту напада у караули се налазило само седам српских граничара али је њихово јуначко држање и војно умеће омогућило довољно времена за пребацивање на планирану другу линију одбране.

Наравно „јуначки“ запад је то повлачење седам српских хероја на други положај одбрамбене линије и њихово заузимање карауле коју је било немогуће одбранити у том моменту приказао на свим медијима као невероватну победу НАТО-а. Време је показало да је то био иако никакав уједно и последњи успех које ће здружене снаге терориста и НАТО алијансе постићи.

МРТВА СТРАЖА СА КОШАРА

Лутајући светом земљом,
где одавно нема мира,
пратио сам уске стазе
ловаца и пастира.
Од људи сам склањао се,
да зликовци ме не би чули,
пут жеља доведе ме
у ходочашће караули.

Ал’ превари ме Божје време,
мрак на путу ухвати ме,
зграду свету ја угледах
у сумраку, усред зиме.
Љубим зидове рушевине,
сузе не знам сада скрити,
ја по мраку не смем назад,
овде морам преноћити.

Ватру палим од сувог лишћа,
ту где беше спаваона,
полусрушен зид заклања,
не види се споља она.
Покушавам да се згрејем,
од студени док се склањам,
ипак, не кајем се што сам дош’о,
већ ноћима ја је сањам.

Вук се зачу у даљини,
и фијук ветра који дува,
а ја сам у планини,
не бојим се – Бог ме чува.
Глуво доба, поноћ прође,
тмина овде тајне крије,
док цео свет спава, снива,
тад се буде Проклетије.

Оживе караула.
Све утваре Бог да прости,
на њима су униформе
наше војске из прошлости.
,,Ко сте ви добри људи?,,
гласом страх се мени ствара
„Не бој се, ми смо стража,
мртва стража са Кошара.“

Тад угледах око себе
свако својим путем иде,
млади момци чедних лица
као да ме и не виде.
„Којим добром дође брате?“
тргнух се на глас дечака,
„овде ретко и дању сврате,
а камоли усред мрака.“

„Углавном су то шверцери
што беже из Албаније,
многи од њих што дођоше
не напустише Проклетије.
Али и њих је сад све ређе,
због тога је овде тама,
живи више не долазе,
сад припада она нама.“

„Видим наш си, нашег рода,
како си стиг’о довде,
Хајде реци сада нама,
Што си дошао? Шта ћеш овде?“
„Дошао сам“ – одговарам,
а срце ми од страха бије,
„да се Богу ја помолим
на месту ваше погибије.“

Тад утихну караула,
у свом су послу стали,
граничари тужних лица
у мене су погледали.
Уплаших се те тишине,
уз кичму ми крену зима,
као да сам и сам мртав,
стрељан њиховим погледима.

„Откуд знаш да смо мртви?“
проговара тад утвара,
па се смех заорио
одјекујући са Кошара.
„Шалим се. Знаш да јесмо.
Свако од нас у смрти спава,
али дрхтимо сваке ноћи,
бојимо се заборава.“

,,Ето ја сам имао мајку,
што је мене срећом звала,
на пут често гледала је,
мене није дочекала.
И имао сам трудну жену,
са њом сам снове снио,
родила је мени сина,
син ме није запамтио.“

„Видиш ли оног тамо,
сви му помреше кад су чули
да су му горе у планини
вукови тело растргнули.
А јауке које чујеш,
тај нам се вратит’ жели,
њега су још живога,
у ланцима к’о пса одвели.“

„Не жали нико од нас
што је свој живот дао,
ја бих се опет, кад бих мог’о,
за Србију жртвовао.
Али не желим ћутати више
о неправди што нас дави,
ми смо српству све предали
а српство нас заборави.“

„Гробови су расути нам
њих пазити нико неће,
кад нас наши забораве
ко ће за нас палити свеће.
Само другови што су живи
присете се током разговора
о данима заједничким.
Него брате сад’ ће зора,“

„Хајде крећи, брзо иди,
нек’ ти пут прође у срећи,
о нама пиши, причај,
ал’ више се не окрећи.
Не долази, не тражи нас,
легенда се речју ствара,
Србију поздрави нам
од мртве страже са Кошара.“

Пробудих се сав у зноју
од ватре тек дим оста,
присетих се прошле ноћи,
нека им је земља проста.
Палим свећу, Бога молим,
сузно око наду тражи,
ја вас нећу заборавити,
завет дајем мртвој стражи.

Слава палим херојима Кошара!

                                                                            Ненад Милкић

На почетку ваздушне агресије врхушка НАТО снага је била сигурна да наша војска није у стању да издржи више од три дана. Када се препотентном и осионом западу план почео да распада као мехур од сапунице јер се Срби нису уплашили и предали а капитулација им није падала ни на памет крећу у покушај копнене офанзиве. Надмени и потпуно сигурни у силу и снагу коју поседују али као и увек без части кренули су да заједно са терористима Србима честитају Васкрс. Како је тих дана било на Кошарама може се схватити по речима сада пензионисаног потпуковника а тада учесника борби Љубинка Ђурковића:

„Биле су то страшне слике, горели су и небо и земља. Чули су се јауци рањених, од пројектила су била пресечена и стара стабла пречника и до један метар, али линија фронта није померена. Имали смо информације чак и из команде НАТО о дејствима авијације од наших обавештајних структура, тако да смо парирали макетама симулирајући лажне положаје за које је њима требало и по два дана да би их разоткрили, а до тада би дејствовали по њима. Због тога смо успели да своје материјалне и људске жртве сведемо на најмањи ниво.

KARAULA-KOSARE-SRPSKI-GLAS-1024x637

У Одбрани српске земље помогло је умеће и храброст српских војника као и руских добровољаца али и домишљатост отвореног ума какву може да има само светосавска душа. Сем поменутих макета које су НАТО „генијалце“ заваравале можда вреди поменути рецимо и начин комуникације. Поседујући много боља и модернија техничка средства непријатељ је успевао да прислушкује и скида комуникацију српских јединица, чиме је све потезе знао унапред. Као и увек када нема решења на сцену ступа српска домишљатост.

Један од официра сетио се да ангажује двојицу Рома иначе припадника војске. Они су на ромском радио везом комуницирали и наводили акције ВЈ. Ово је до краја рата остала енигма за терористе и њихове НАТО савезнике. Вероватно им је исту или бар сличну непознаницу изазвало и појављивање два српска тенка Т-55, који нису имали превелик значај у самој борби али јесу у сејању страха и панике у редовима агресора. Страх је био у толико већи јер се знало да је долазак тенкова са те стране немогућ. То јесте била истина, било је немогуће за све али не и за Србе. Зашто је тако знају они који су чули речи које су пре саме акције биле упућене командантима тенкова:

            Уз добру припрему имате 30 одсто шанси да прођете тереном, плус патриотизам, плус искуство – крени!

Како су тенкисти исказали свој патриотизам још силније су га исказивали сами војници. Вођени љубављу ка народу и Отаџбини сваким својим гестом подсећали су чији су потомци. Јуришали су без страха и задршке у борбу прса у прса узвикујући при том „Напред“, „Замном“, „Јуриш“, „Ура“ не штедећи своје животе све док положаји нису били поново враћени. Видевши да не може да се супростави српској одлучности непријатељ је опет показао своју „част и јунаштво“ гађајући наше положаје недозвољеним касетним бомбама. Ни то западним зверима у борби против браниоца Отаџбине није помогло.

Нажалост жртве су ипак биле неминовне. По изјави генерала Живановића у борбама за караулу Кошаре погинуло је 18 официра и подофицира, 50 редовних војника, 13 резервиста, 24 српска добровољца као и руски добровољац Булах Глебович. Сви они су били на понос мајци Отаџбини и подсетили нас да је Србија увек пуна јунака и хероја.

Србијо спремај се за Васкрс али никад не заборављај оне прошле. Не желимо да верујемо да нам неко опет спрема нове жртве али не дозвољавамо да нам избришу памћење. Памћење које нам јасно говори ко су нам пријатељи а ко не као и сећање на оне који су доказали да се у Србији увек рађају нови потомци Немањића, Југовића, Синђелића, Обилића… Можда могу да нам истопе пушке, топове и тенкове али не могу душу а док има душе Србин ће увек изнова успевати да васкрсне.

Србски владика, „блажени Леополд“ и „заљев хрватских светаца“

0
0
МИТРОПОЛИТ СПЦ ДОЧЕКУЈЕ „БЛАЖЕНОГ ЛЕОПОЛДА“

“Био сам одушевљен што је дошло толико људи, с толиким поштовањем, с вјером у Бога”, рекао је митрополит загребачко-љубљански Порфирије у разговору за Вечерњи лист. “Свети Леополд Богдан Мандић је у љубави и смирености према Кристу чезнуо за јединством свих хришћана за које је молио и на којему је радио, што није ништа друго него испуњење Христових ријечи да сви буду једно. Зато је његов долазак управо у ово вријеме велики благослов за све нас, јер то његово путујуће, невидљиво мистично искуство сигурно утиче на све људе који га поштују”, изјавио је митрополит загребачко-љубљански Порфирије. Митрополит Порфирије је рекао и како је сигуран да је долазак тијела Леополда Мандића “Божје дјело”. “Како би нас Бог потакнуо на нормалан живот успркос свим искушењима која нас окружују и којима понекад можемо бити подложни”, поручио је Порфирије који је додао и како долазак тијела католичког свеца значи пуно и за православне у Хрватској. “Јер сваки просвећени и крепостан човјек светац је без обзира којој Цркви припада”, закључио је он у разговору за Вечерњи лист.(1)

Иако у ставу митрополита Порфирија има тако много екуменистичког „wishfull thinking“ (јер, у стварности, Мандић је био борац за јединство свих под папом, а, по учењу Светих Отаца, „просвећеност“ и врлина нису довољни да неко буде светац ако не припада Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви), ми ћемо се у овом тексту бавити нечим другим – а то је губитак „мистичко-геополитичке“ свести појединих из СПЦ, оне Цркве која је, од Светог Саве, знала да светињама омеђи србске земље и заштити их од унијаћења и прозелитизма. Бавићемо се „случајем Мандић“ из перспективе проглашавање Боке Которске, „невјесте Јадрана“ (Алекса Шантић), „заљевом хрватских светаца“, са свим последицама које из тога проистичу.     

ПРАВОСЛАВНО – СРБСКИ КАРАКТЕР БОКЕ КОТОРСКЕ

Бококоторски залив је од најстаријих времена био већински православни и србски. На Светоархангелској Превлаци, Свети Сава је успоставио једну од првих епископија аутокефалне Србске Цркве. Немањићи су били господари ових крајева. Паштровићи и Грбљани вековима су јуначки србовали, бранећи свој образ и служећи часном крсту Господњем. Сматра се да је и Свети кнез Лазар пореклом од Грбља (Грбљановић – Хребељановић). Многи православни свеци, од Светог Јевстатија Превлачког до Превлачких Преподобномученика, које су римокатолици потровали у 15. веку, заблистали су овде. Да би се схватило о чему је реч, довољно је погледати изврсну књигу Васка Костића „Противљење прекрајању чињеница о Заливу светаца“(2).

Интензивна римска пропаганда на нашем простору почиње од 1622. године, када Рим оснива Конгрегацију за пропаганду вере, па се његови мисионари бацају на православне Србе на најширем простору – од Македоније, преко Приморја, Паштровића и Херцеговине, до Жумберка. Српски конвертит Иван Тонко Мрнавић, изасланик Конгрегације, а касније босански бискуп, у циљу ширења уније у то време пише своју верзију житија Светих Саве и Симеона, по којој су први Немањићи били ватрени следбеници римског папе. За области Црне Горе и Боке Которске, Рим је послао покатоличеног Србина, Серафима Мизерчића и ученог трговца Франа Леонардиса. Леонардис је поткупљујући свештенике и монахе успео да Риму приведе бокељско племе Паштровића – али само привремено; то је исто са Грбљанима учинио которски мисионар Јован Паскали. Но, успеси су били краткотрајни – и Паштровићи и Грбљани брзо су се вратили вери отаца.(3)

Династија владика из лозе Петровића иде путем Светог Саве, он је Риму јасно ставио до знања да се Срби неће католичити. Владика Данило, који се потписивао као „војеводич српске земље“, био је омрзнут међу римокатоличким првацима. Которски бискуп Марин Драго о њему каже: „Он је агресиван и ако му световне власти не стану на пут католицизам у удаљеним крајевима његове Епархије доћи ће у веома велику опасност. Цетињски владика спушта се сваке године с Цетиња у которску дијецезу, те поред православних опорезује и католике“.

ПОСТОЈАЛИ СУ И СРБИ РИМОКАТОЛИЦИ

Рим је грдне јаде видео са непослушним Србима римокатолицима у Бококоторском заливу. Рецимо, 1199, век и по после отпадања Рима од Цркве, држан је концил у Бару на коме се тражило од локалног римокатоличког свештенства да се не жени и да, по латинском обичају, брије браду. У Средњем веку, римокатолици Бара и Котора верни су Немањићима, који бране права Барске надбискупије од претензија Дубровника. Када су изасланици дубровачког бискупа дошли на територију Бара, и тражили да арбитрирају позивајући се на папу, грађани Бара су им рекли да је њихов папа краљ Урош Први Немањић. (Видети 4, 117)

Деветнаести век је пун Срба католика који знају ко су и шта су, и учествују у изградњи србске историје; такви су, рецимо: Никола Томазео, Матија Бан, Петар Будмани, дон Иван Стојановић, Антун Фабрис, Валтазар Богишић, Иво Ћипико, Марко Мурат, Марко Цар, Милан Решетар, Хенрик Барић, Петар Колендић, браћа Иво и Лујо Војновић, итд.

Данас, међутим, Срба римокатолика – нема. Где су нестали? Како су нестали? Постали су Хрвати, захваљујући једној ватиканској стратегији. Како каже Будимир Алексић: “Ову своју стратегију римокатоличка црква је реализовала у двије фазе; прво је потискивала српско национално име, а затим је покатоличеним Србима наметала име Хрвата“(4, 127).

КАКО СУ КРОАТИЗОВАНИ СРБИ РИМОКАТОЛИЦИ?

Процес кроатизације Срба римокатолика је интензивиран у несрећној Краљевини СХС, у којој су представници србске елите, верујући у „троименост“ „југословенског народа“, престали да брину о својим сународицима римокатоличке вере. Среско поглаварство у Котору, 14. јула 1924. године, Министарству унутрашњих послова Краљевине СХС шаље извештај у којем подробно описује негдашњу аустријску политику претварања домаћих римокатолика у Хрвате с циљем да помоћу ватиканских мисионара и просветних радника међу Бокеље унесе верску мржњу и нетрпељивост. Тридесетих година 20. века се, на катедрали у Котору, поставља спомен-плоча полумитском хрватском краљу Томиславу (иако није имао никакве везе са Котором). Кроатизација напредује, тако да 1940. године извесни „повијесничар“ Трипунов у „Хрватској смотри“ пише: „Бока је кроз цијелу повијест била неразориво повезана са Хрватством и она је препуна творевинама хрватске културе и хрватског духа(…) Њена будућност се мора одвијати у заједници са осталом далматинском Хрватском, она је њезин нераздружив дио“.

Томе доприносе и политичке канонизације. Године 1927, папа Пије Једанаести проглашава блаженом Озану Которску. Римокатолици шире Озанин култ и настоје да га наметну и православним Србима из Боке. Касније ће блаженим бити проглашен и Леополд Мандић, такође покатоличени Бокељ, па ће Хрвати прогласити Боку Которску „заљевом хрватских светаца“ Ондашњи поглавар „Цркве у Хрвата“, кардинал Фрањо Шепер ће, учествујући на свечаној беатификацији „блаженог Леополода“ у Котору и Херцег Новом, показати шта мисли о екуменизму, позивајући се управо на Мандића који је говорио да би се због остварења истинског јединства „одијељени источњаци требало да врате у католичко јединство“.

КО ЈЕ БИЛА „БЛАЖЕНА ОЗАНА“?

Рођена је као Катарина Косић 1493. године у селу Релези у Љешанској нахији, као Србкиња православне вере. После очеве смрти, због велике беде, мајка је одводи у Котор, у кућу Александра Буће, где је у 14. години преводе у римокатолицизам, о чему Борис Вујовић пише: “За љубав Христу проводи живот такозваних „зазиданих дјевица“ и добија ново име Хозана. У документу проглашења блаженом пише да је „њезино штовање“ одобрено гледајући на наше вријеме, у коме се толико жели сједињење источних кршћана с Римском црквом. Очигледно је да се не ради о сједињењу већ о утапању православаца у Римокатоличку цркву, да сви буду католици, и оној познатој пракси не само у Боки, да све што је католичко је и хрватско. Такав третман даје се и блаженој Озани Которској“ (5, 51).

КО ЈЕ БИО ЛЕОПОЛД МАНДИЋ?

По Васку Костићу, историчару из Боке Которске, будући „блажени Леополд“ рођен је као Богдан, од оца Петра Мандића и мајке Драгице, рођене Царевић, у Херцег Новом. Најмлађи од дванаесторо деце, као сиромашан, био је послат у римокатоличку семинарију. Године 1884. замонашио се као капуцин, а умро је 1942. у Падови, после четрдесет година исповедничке праксе. Јосип Антоловић каже да је „блажени Леополд Мандић по рођењу Хрват, а данас сјајан бисер на круни свете, побожне и жарке Хрватске“ (Јосип Антоловић, С духовним великанима кроз свибањ, стр. 141-147, Загреб, 1978.) О њему Борис Вујовић каже: “Папа Иван Павао Други проглашава га светим 1983. године. Учинио је завјет да ће сваког покорника примити као „кршћанског брата са Истока“ – „да будемо сви једно“. Да будемо сви једно – да сви буду католици, а по дуготрајној текућој пракси на овим просторима све што је католичко је и хрватско. Св. Леополд Мандић је један од много бокељских примјера хрваћења Срба католика“(5, 51).

Да ли је логично (из перспективе Христа Логоса) да митрополит СПЦ на територији данашње Хрватске с таквим заносом дочекује долазак посмртних остатака Леополда Мандића у Загреб?

КУДА ВОДИ ИДЕЈА „ЗАЉЕВА ХРВАТСКИХ СВЕТАЦА“?

У новинама „Независна држава Хрватска“, 25. маја 1999, „први триумвир“ Нове хрватске деснице, Младен Шварц, објавио је програмски текст „Црна Гора и Црвена Хрватска“, у коме, јасно и гласно, стаје на страну хрватског усташе Секуле Дрљевића, његовог наследника Јеврема Брковића и Мила Ђукановића, за кога, много пре одвајања Црне Горе од Србије, пише да је, иако одгајен као Титов пионир, постао „неупитним предводником црногорскога аутономизма“ који не може „скончати другачије него у потпуној самосталности црногорске државе“ (4, 216). Најважније је, међутим, како неоусташа Шварц оцењује значај Боке за Хрватску: “Посебну је штету Хрватска претрпјела губитком јужне Далмације, старога хрватског заљева Боке Которске, која је 1945. преко федеративне републике Црне Горе припала великосрпском миниимперију и одонда је заљев светаца, како га називају и због блаженога Богдана Леополда Мандића, свете Озане Которске и других, био изложен суставној денационализацији која траје све до данас./…/ Самостална Црна Гора значити ће ослабљену Србију и црногорског сусједа на нашим границама који је ослобођен фрустрација и комплекса што му их је наметнуо штетни суживот с београдским хегемоном. Ријешит ће се тада и питање Боке. Зато је приоритетна задаћа хрватске политике свим средствима подупријети пут Црне Горе у слободу“ (4, 217).

Тако се то ради. Папа, у договору са својим бискупима из Хрватске, прогласи неколико маргиналих личности за „блажене“ и „свеце“, а онда цела Бока Которска, чији је србски карактер у питање довео монтенегринско – усташоидни режим србофоба Мила Ђукановића, постаје „заљев хрватских светаца“.

СЛЕДЕЋИ „СВЕТАЦ ИЗ ЗАЉЕВА“ – ДОН БРАНКО СБУТЕГА?

У наше време, дон Бранко Сбутега је имао значајну улогу у борби за кроатофилну независност Црне Горе: 1993, док је трајао рат на просторима бивше Југославије, он је, са вођом србофобних либерала, Славком Перовићем, путовао у Туђманов Загреб (Туђман им је дао и авион ), па су истицали вучедолску заставу скупа са шаховницом; он је био покровитељ Дедеићеве секте, зване „Црногорска православна црква“; „жупник из Доброте, ватикански повјереник за Црну Гору, задужен за унијаћење Црногораца и мозак свих активности тзв. Црногорске цркве“ (Будимир Алексић), он је, за живота, непрестано доказивао како је „хиротонија“ распопа Дедејића валидна. И данас га славе црногорски србомрсци, као једну од кључних личности њихове НАТО „независности“.

Можда ће га папа Фрањо, одани човек Вашингтона, ускоро, кад Црна Гора коначно крочи у НАТО, и у календар унети.

УМЕСТО ЕПИЛОГА

Слављење Леополда Мандића, кога је Рим канонизовао, није примерено једном епископу СПЦ ни догматски (православни не могу свецима сматрати инославне, јер нису били освештани Духом Светим Који обитава само у Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви), ни канонски (канони су јасни: „Благослов јеретика је злослов, а не благослов“), а, из перспективе свега што смо рекли, ни из разлога србског хришћанског родољубља. Јер, Загребу је Мандић један од „крунских доказа“ да је Бока Которска „заљев хрватских светаца“, а она то није, нити може бити, од Светог Саве до краја света и века. 

До када ћемо, овакви какви смо, без Бога и себе, лутати кроз маглу екуменизма и квази-љубави и „толеранције“, остаје да се види. Владика Николај нас опомиње да се чувамо оног Запада који нас може покрити „језивом тамом туђинском, са лепим именом и шареном одећом.“ Не будемо ли га послушали, нестаћемо; окренемо ли се Христу и нашим светим прецима, опстаћемо. Та рачуница је, како би рекао Свети Јустин Ћелијски, јасна и за савест  једног комарца.

УПУТНИЦЕ:

1.http://borbazaveru.info/content/view/8684/1/

2. http://www.rastko.rs/rastko-bo/istorija/vkostic-zaliv_l.html

3. О овоме више:Свети Василије Острошки, чудотворац и исцјелитељ, Светигора, Цетиње – Београд, 2009, стр. 29-43

4. Будимир Алексић, Црвено – Црна Гора, Омладински интелектуални центар, Никшић, 2002.

5. Борис Боћо Вујовић, Деверање и дурање, Књижевна заједница Херцег – Нови, Херцег Нови, 2003.

ГОЛГОТА, ВАСКРС И СРБИ

0
0
ЗАБОРАВИМО ПРОЛАЗНО, ОКРЕНИМО СЕ ВЕЧНОМ

Оставимо на тренутак домаћу политичку каљугу, као и њеног главног актера, који нема зазора ни пред каквом светињом (не само пред записним храстом на Савинцу или траговима базилике код Пирота, преко којих прелази „road to nowhere“, маскиран у ауто-пут), и све ово што се дешава у нихилизованој Србији, коју на силу лишавају себе и свога. Заборавимо све лакрдије око избора, које на силу хоће да покраду да би „напредно“ („Напред, па у кречану“!) брже јурили у НАТО и одрицали се Косова и Метохије. Јер, то је само сенка и сан у односу на Истину србске историје – која је Христос.

А какви су Срби пред Христом? Нарочито у ове, празничне дане, пред Чудо над чудима, Васкрсење Господње из мртвих?

СРБИ У ЦРКВИ

Песник Милован Данојлић, у својој књизи „Година пролази кроз авлију“, овако описује србску предускршњу веру у храмоу Господњем: “Обичним данима су знојави и мусави, у подераним кошуљама и закрпљеним панталонама, до колена у ђубрету, понекад толико уморни да, кад отворе уста, себе не чују – и говор им се умањио, ослабио, некуд ишчезао! А јутрос се дотерали, умили се, прогледали на очи, обукли стајаћа одела, устобочили се и погосподили, не можеш их препознати! Као да су оно раније биле њихове жалосне сенке, привремена замена, да би се тек јутрос појавили онакви какви би желели и могли бити: рођени племићи и чиста господа! Свако се подигао у својим и у туђим очима, уздигао се до историјске озбиљности о којој Дечак понешто зна из читанки и песмарица, а која је, ко зна кад, из стварног живота прогнана. Гледајући их, онако избријане и бистрооке, мисли: мора да су овако изгледали они који су се, са Црним Ђорђем и Милошем, договарали о дизању устанка; усправни, свесни важности подухвата којег се подухватају. Данас, на Ускрс 1952, оживљује, за часак, њихова потамнела част: свако бива од себе виши за једну главу, и важнији од онога што му је, да би се одржао на земљи, дано да чини. Стоје као на цртежима у календару, смерни и поносити, дозвани к себи, достојни имена које носе. Народ! На пијаци, по кафанама, надлештвима и ходницима судова најчешће су жалосни, погурени и брижни, а јутрос су се, ево, усправили: Божји синови, Срби људи! Од свећа, и од њихова дисања, црква се постепено загрева. И дах им је чист, прозрачен јутарњом хладноћом: дишу као да су јутрос, са расвитом, први пут сишли на земљу. Гледа их искоса, и срећан је што је са њима, што су овакви, што их бар једном годишње може видети у снази и у лепоти. Гологлави, са шајкачама увученим под појас, војнички уредни и исправни: да им неко подвикне Мирно! и Напред марш!, одмах би сложили корак. Понеком на врху главе штрчи непослушан чуперак – није навикао да хода без капе, па му се коса отима и одскаче. Заузели су десну половину цркве; на левој половини су жене, и деца. И жене су се удесиле и обукле, али оне не умеју да се оволико уздигну изнад себе; мушкарци у оваквим и сличним приликама узлебде, земљу ногама не додирују. Домаћини, горди као јунаци, послушни као деца; слободни, и слободно послушни. Вољни да свим срцем прихвате и подрже један виши ред. Због тих измивених и лепо обучених сељака јутрос је у цркви уистину присутан Бог. Ту је, испунио је цркву до последњег квадратића…“(1)

Слободна послушност Богу – то су, иако често грешни и немарни, Срби.

ХРИСТОС И СРБИ

Христос, Коме Срби дугују све, од вере до државе, од Немањића до витезова 1914-1918, централна је тема нашег историјског битија. Он је Бог Љубави Која је Истина и Слобода. Срби су Га примили јер их је звао да пођу за Њим, а није их мамио привидима и обманама (само сатана мами људе, при чему је мамац увек на удици; преверице међу Србима хватале су се на мамац власти и сласти – како некад, тако и данас). Огромна, демонска мржња папиног Запада према нама (а Запад је, чак и као протестантски, задојен великоинквизиторским духом) последица је жеђи да нестане народ који није хтео да се покори „непогрешивцу“ из Ватикана, него је, увек и једино, сагињао главу пред Христом. Како је рекао Свети владика Николај: србски национализам није ништа друго до рам у коме се налази икона  Христова.

Зато су Срби били народ слободољубаца, који никад и ником није наметао своју веру, а сваког је умео да прими као брата, нудећи му оно најбоље што има.

Срби су своју историју увек доживљавали као голготски пут ка Васкрсу. Пад у турско ропство је, у народној свести, био последица гордости и неслоге великаша, чији су чауши, као у песми „Урош и Мрњавчевићи“, на коњима почели да ујахују у цркву, и врховима копаља да узимају нафору. Робовање и мучеништво, које, пред смрт на коцу, крунише Свети Авакум речима:“Нема лепше вере од хришћанске,/ Срб је Христов, радује се смрти!“, искупљење су за сва недела претходне епохе. А онда стиже 1804. година и јавља се Карађорђе, који, како рече Његош,„из мртвијех Срба дозва,/ дуну живот српској души“.  Па успон србске државе од 1804. до 1914, и опет „Голгота и Васкрс Србије“: да ли су Беч и Берлин могли да слуте да ће се Србија дићи из праха и пепела у који су је они претворили? Нису. А десило се.

Јер, наш архетип је светолазаревски.

ХРИСТОС И ЦАР ЛАЗАР

Велики србски мислилац (умро 2012. године), др Марко С. Марковић, у свом тексту „Тајна Косова“ истиче: “Занимљиво да пролог косовској трагедији почиње појавом једног стагрозаветног пророка и да је за народног песника Света Дјева Марија – заступница људи пред Богом – такође посредница између Бога и Срба. Од Лазара вишње силе захтевају да бира између царства земаљског и Царства небеског. Изабере ли царство земаљско, доживеће победу; ако се одлучи за Царство небеско, треба да причести војску, али га после чека погибија. Откуда та свирепа дилема? Због искупљења. На души српског народа накупили су се толики греси, да се само крвавим жртвоприношењем могу искупити и очистити. Отуда и Лазарева клетва бачена на свакога «ко не дође на бој на Косово» и она Његошева: «Великаши, проклете им душе». И ту песннк ставља у уста цара Лазара један од најлепших монолога светске књижевности који подсећа на онај Хамлетов, али је преко два века старији и има неупоредиво хришћански смисао:«Мили Боже што ћу и како ћу,/Коме ћу се приволети царству:/Да или ћу царству небескоме?/Да или ћу царству земаљскоме?/Ако ћу се приволети царству,/Приволети царству земаљскоме,/Земаљско је за малено царство,/А небеско увек и довека./…/Цар воледе царству небескоме…“

Да се све на томе свршило, Лазар би се жртвовао за Србе и одиграо би у односу на српски народ улогу Искупитеља Христа према човечанству. Али Лазар гради цркву, служи свечану литургију са црквеним главарима, «те причести и нареди војску» која ће сутра у боју изгинути. Кроз Свето причешће најбољи синови народа се с Лазарем приопштавају Христовој жртви на Крсту. И у више махова народни песник наглашава да они за Христа гину свесно: «Heгo сјутра мислим у Косову за хришћанску вјеру погинути» («Сјутра јесте лијеп Видовданак»). «За крст часни крвцу прољевати и за своју вјеру умријети… И за вјеру с браћом умријети» («Цар Лазар и царица Милица»)… «А ја идем на бој на Косово у пресвето име Исусово» («Мусић Стефан»). Као да је сваки косовски јунак прикован на крст, сараспет са Христом и као да се на Косову пољу иза лепршавих крсташа барјака уздиже шума од десетина хиљада крстова. Косовска битка се уподобљава Божанственој Литургији, где се са Лазарем елита српска приноси на жртву за сав народ. Окупан крвљу христоподобних косовских јунака и мученика, српски народ се освећује и сам постаје христоносан и богоносан, народ – Христоносац, Христофор. Срби нису од Богородице могли добити скупоценију награду од те милости да као народ буду налик на Христа, па су стога морали платити својим најдрагоценијим животима. С једне стране, есхатолошки предосећај и напон: «Настало је пошљедње вријеме» («Зидање Раванице»). А с друге, надземаљски мир и блаженство којим песник завршава песму о Косовском боју («Пропаст царства српскога»): «Све је свето и честито било,/И миломе Богу приступачно».

Свест народног песника да је косовска жртва била богоугодна, допушта му да мирно поднесе пораз и националну трагедију уздигне до најузвишенијих надања. Јер ко са Христом страда, са Христом се и спасава. Ко је са Христом распет, са Христом ће и васкрснути. Паралелизам «Христијаде» и «Косовијаде» се наставља и после Косова.“(2)

Срби су велики Косовским заветом јер је то Завет у Крви Христовој и крви Србских Мученика. Тај је Завет у 20. веку потврђен у Јасеновцу, јер Срби тамо поклани су пострадали „због верности Богу и Божијој правди“ (Владика Николај), док су усташе, опет по Николају, „за ревност у злу добро знану свима,/ похвале добили из пакла и Рима“.

ОПОМЕНИМО СЕ И ВРАТИМО СЕ ХРИСТУ

Свети Николај Жички, у „Мисионарским писмима“, одговара на питање „Шта Срби дугују Христу“: “Пре свега Срби дугују Христу све своје највеће људе. Само свети људи и свете жене код Срба су се уздигли до величине, која се види из далеких времена и поколења. А светост је од Христа Господа; од Његове свете вере. Кад би се рекло, да Срби дугују Христу само светога Саву, духовнога кнеза и крманоша живота српскога народа до данас, па би дуг био неисплатив. А Свети Сава није усамљена звезда, осветљена Сунцем Христом; око Саве стоји цео рој сјајних звезда, сјајних светитеља српских.Још Срби дугују Христу основна начела живота и владања. Дугују Му веру у једнога живога Бога, у суд Божији, у Промисао, у правду и милост Божију, у бесмртни живот на небесима. Христу дугују и разумевање природе не кроз природу него кроз Бога; и разумевање судбе људи и народа не кроз материјалне узроке него кроз моралне и духовне. Једном речју: сву истину о овоме и ономе свету Срби дугују Христу. А у погледу владања све дугују Христовој науци. Поштење, уздржљивост, чедност, братољубље, смерност, милостивост, мирољубивост, трудољубље, ведрина духа, храброст у одбрани правде, пожртвовање, и све остале узвишене врлине душе -све је дошло Србима од вере Христове. Још Срби дугују Христу благе и красне обичаје своје. Сви ти обичаји су у суштини и по символици јеванђелски. Јер ти обичаји нису само накит живота но прави и главни морално-законски поредак, који чува живот народа српског од распадања, збрке и трулежи. Још Срби дугују Христу надахнуће за уметничке изразе своје душе и својих идеала у песмама, пословицама, причама, у творевинама ума свога и руку својих.

Још Срби дугују Христу епопеју свога првога царства, и епопеју робовања, и епопеју ослобођења. То јест дугују прве и потоње државе своје, мудрост у стварању држава, херојску трпељивост и визионарско надање у време робовања, као и јуначку издрживост и пожртвовање у време ослобођења.“(3)

А када тога више да се сетимо него на Велики петак, када су људи распели Свога Творца и Спаситеља? Црква Божја у ове дане пева: “Ово говори Господ Јудејцима: / Народе мој, шта ти учиних, или чиме ти досадих?/Слепце твоје просветлих, губавце твоје очистих,/човека који лежаше на одру подигох,/Народе мој, шта ти учиних, и чиме ми узврати?/Уместо манне жуч, уместо воде оцат,
уместо да ме волите, на крст ме приковасте.

И оно што се пева о старозаветном Израиљу, односи се и на Нови Израиљ, изабрани народ Божји новозаветни, чији су саставни део и Срби (као и Руси, уосталом, којима су кључне светачке личности такође христолике, од Светог Бориса и Гљеба до Светог цара Николаја).

Зато је, данас и овде, најважније не изневерити Христа, Бога Љубави, Који је Слобода и Истина. Не пасти у загрљај Беле Демоније, како је Владика Николај звао Европу без Христа. И знати – „воскресења не бива без смрти“ (Његош). Ако, као десни, покајани разбојник, на својој данашњој Голготи останемо уз Распетога и Васкрслога, и ми ћемо васкрснути, без обзира шта о томе мисле Брисел и Вашингтон.

УПУТНИЦЕ:

  1. http://borbazaveru.info/content/view/8706/1/
  2. Марко С. Марковић, Корени српског бића, Логистиц, Београд, 2016, стр. 133-136

3.https://www.facebook.com/852270468197476/photos/a.852270504864139.1073741826.852270468197476/1013919182032603/?type=3


Праотац

0
0

Пријатељство између јеврејског и српског народа траје хиљадама година уназад, још од времена Римске републике. Овако је говорио Натањаху приликом Вучићеве посете Израелу… Захваљујући интернету, то може лако свако да провери.

Од овог говора израелског премијера на енглеском језику прошло је више од годину дана. Изненађује мук домаћих историчара. Кратко речено, изгледа да се они праве да то нису чули, јер ако су чули, морао је бар неко од њих да се обрати јавности и покуша да објасни о чему се ту ради. Најконзервативније и опште прихваћено датирање најстаријих периода Римске државе је оно по Варону.  Када се  пребаце године на данашњи начин рачунања, односно, уместо од оснивања Града на рачунање по Христовом рођењу, добије се 509. година пре Христа. Тада је Рим протеравши краља постао република. Стани, стани, рећи ће неко, зар су Срби тада постојали? Ако су и постојали, зар нису у то доба били ко зна где, далеко од Србије… Па да, то би могао бити главни разлог ћутања људи од струке. Изгледа да они само настављају да раде свој „посао“.

Наши суседи за то време настављају лов на ћирилицу. Таман су некако испливали из „пољичког проблема“ закона писаног чистом српском ћирилицом, кад ту скоро чух њиховог језикословца како говори да у глагољичком тексту башчанске плоче има једна реч урезана ћирилицом. Дакле, циркус се наставља. Рекло би се да је смисао његове опаске да у сваком житу има кукоља па тако и у глагољици може бити и ћирилице. То би значило да је ћирилица коров? Још је додао да се ради о речи амин.

Хотећи да проверим ово, прегледао сам башчански натпис и изненадих се, наиме, има више од једне речи клесане ћирилицом. Јесте да се ради о средњевековном тексту, али је врло лако пронаћи неглагољичка слова, јер се глагољица изразито разликује од осталих географски блиских писама. Нисам нимало случајно употребио израз неглагољица уместо ћирилица, јер… па појаснићу то једним савременим примером. Босна и Херцеговина има два ентитета, то сви знамо, српски ентитет који користи ћирилицу и онај други, двојни ентитет који се служи латиницом. Како би Република Српска и Федерација могле да имају јединствене аутомобилске регистарске таблице, смишљен је генијалан трик: на регистарским таблицама се поред бројева налазе и слова али само она слова којима се не може установити „порекло“, односно, коме писму припадају. То су рецимо графеми: т, м, н, х, а, е … Шта рећи Бриљантно! Вратимо се проблематици башчанске плоче. Њена неглагољичка слова спадају у групу знакова са поменутих регистарских таблица јер им се не може одредити порекло. Једино у шта сам сигуран јесте да та слова припадају дворедом типу писма, али не могу да одредим да ли се ради о латинској капитали, грчкој мајускули или српском уставу. Овде се изгледа ипак наилази на синдром преплашеног палеолингвисте који свуда види ћирилицу, подразумева се српску!

Мешање језика и слова врло је често у старим натписима. Археолог Ђорђе Јанковић у свом обимном делу Предање и историја Цркве Срба у светлу археологије, даје неколико таквих примера, уз коментар: „мешање две азбуке није необично, а може бити и намерно“ …

Врло леп пример мешања писама и језика даје професорска Ранка Куић у књизи Црвено и бело: српско-келтске паралеле, која је пре шеснаест година изашла у Бања Луци. У њој је поглавље Српска реч уклесана у камену пре два миленијума. Ради се о троделној надгробној плочи из Призрена датованој по стилу и украсима у прва три века по Христу. Послушајмо саму Ранку Куић: „Нисам археолог, али ме је споменик заинтересовао због његове језичке стране. Одмах ми је пало у очи да се ту ради о вулгарном латинском, затим (судећи по хебрејском алфабету) о хебрејском и, вероватно о неким древним келтским топонимима. Ова последња претпоставка била ми је најважнија.“   … „Током анализе, одушевио ме и зачудио податак да се, на трећем делу некрополе, у другом реду, налази латиницом уклесана стара српска реч: PRAOTCEM,  која поближе означава властиту именицу: ARON. То је једина славенска/српска реч/именица која се, усред латинског и хебрејског језика, налази на овој некрополи, и то скоро 2.000 година старој.“

Халкокондилове речи – Срби су народ најстарији… као да добијају на тежини. Добро. Догодине у Призрену.

слика http://miroslavdusaniclyrik.blogspot.rs/2014/12/blog-post_44.html

ЂУРЂЕВДАН. Сарајевски „Ђурђевдански теферич“

0
0

Постоје они који не верују, они који се не боре јер мисле да не могу ништа да промене. Са друге стране стоје они пуни вере они за које су проблеми и препреке само део живота. Они који никада не одустају, од њих се може увек чути да како год је време сада на крају ћемо победити. Наравно и једни и други су у праву биће им управо онако како верују,кажу, мисле и боре се. Светосавци су увек веровали, борили се и знали да ће једног дана за то бити и награђени. Тако ће и бити.

Злотвори су стављали пред Србе и непремостиве препреке али никад нису успели да избришу светосавску веру. Србин је увек налазио начин да поново васкрсне. Покушали су и током XIX века за време окупације БиХ да „преваспитају“ светосавце да им одузму веру и слободу. Срби су тада оснивањем разних националних организација и удружења покушавали и успевали да бар унутар њих сачувају своју духовност и веру. Једно од таквих удружења било је  српско певачко друштво „Слога“ основано у Сарајеву. Активно се супростављајући ограничавању културних слобода и активности Срба које не познају границе међу тадашњим државама.

После Сарајевског атентата, део чланства је интерниран као припадници „Младе Босне“ делећи судбину прогоњених Срба у Аустро-Угарској монархији. Франковци су користећи то све чланове друштва етикетирали да су „четници“ и системски их евидентирали током Великог рата. Крај великог рата није означио и крај српских мука. После кратког предаха између два рата наставља се са злочинима над Србима, овог пута уз подршку нацистичке Немачке.

Проглашењем НДХ, новоформирана администрација у Сарајеву састављена од Хрвата католика и муслимана, одмах је почела прогон некадашњих активиста свих српских националних друштава из времена Аустро-Угарске, као већ доказаних „непријатеља“! Терор над Србима у Сарајеву, обележен је нарочито једном злочиначком акцијом власти НДХ која није била једина која се у време Броза плански потискивала у заборав.

Након спонтаног устанка Срба у јулу 1941.године, ЈВуО је успела да контролише полуослобођена територије скоро до Пала, као тадашњег сарајевског излетишта. Плашећи се да ће и у самом граду Сарајеву имати јак покрет отпора међу Србима, усташка власт одлучује  да српске пунолетне мушкарце млађих годишта физички уништи. Под изговором да су сви они потенцијални регрутни контигент новонастајућег покрета отпора кренуло се са злочиначким планом.

Зато одлучују да те 1942.године на сам православни празник Ђурђевдан изврше рацију, и прикупе „кандидате“ за ову ликвидацију. Симболично покушавајући да убију значај Ђурђевдана код Срба као почетка окупљања хајдучких дружина. Обичај још из времена османлијске окупације којој су бунтовни Срби вековима на тај начин пружали оружани отпор. Добро су знали да се тај дух праведности и љубави ка слободи код светосаваца не може угасити док они физички постоје.

Хајдуци  као традиција српског отпора, постали су временом митски јунаци а њихов култ је изразито обновљен у културним приказима певачких и драмских дружина у оквиру „Народне одбране“ у БиХ, после анексије 1908. године. Чувајући тако сећање на своје јунаке и непогрешиво преносећи веру, дух и енергију на нова покољења. Знајући то и плашећи се усташе желе то да искорене, то се могло само на један начин. Тај начин је подразумевао да се Срби истребе.

Усташка власт зато плански  формира ускоколотечку  железничку композицију која је ноћу увезена у сам град Сарајево по трамвајским шинама. Железничка композиција смештена је на Обали Кулина бана, у центру града, да се убрза акција транспорта већ похватаних Срба. Преко 3000 Срба покупљених у спроведеној рацији, потерано је у неизвесност из касарне „Јајце“, те логора Беледије и Ћемалуше, Централног и Градског затвора, као и некадашње касарне „Војвода Степа“.

Река људи полако се сливала до улице Обала Кулина Бана, где их је већ чекао „воз смрти“! У теретне вагоне на којима је јасно стајао натпис из краљевине Југославије „8 коња или 40 војника“, укрцавано је у сваки вагон по 200 Срба. Силом, уз батине и претње хрватских усташких спроводника Срби су били приморани да уђу у вагоне „воза смрти“, крећући тако  на своје последње путовање.

Један од организатора тог транспорта обратио се Србима речима „Ђе сте Срби? Бесплатно вас водимо на теферич у Јасеновац!“- пакосно им саопштавајући њихово судње одредиште. Када су и последњег у рацијама ухваћеног Србина силом натерали у ову тужну композицију вагона могло је да се крене даље. Формирана композиција кренула је лагано за Јасеновац, одредиште за ликвидацију без милости свих православних Срба, у хрватској НДХ!

У атмосфери страха, гнева, резигнације и беса, члан некадашњег српског певачког друштва „Слога“ запевао је „Ђурђевдан“. Његов извежбани баритон одјекнуо је над композицијом смрти као вид отпора хрватским  фашистима, и јасна порука да ЂУРЂЕВДАН умрети неће док буде Срба, али и опроштај од родног Сарајева и остатка породице.

Песму су спонтано прихватили у свим вагонима композиције смрти, обележавајући пркосно српски Ђурђевдан! Срби су тада свој пут у смрт за веру и Отаџбину обележили певањем :

Ђурђевдан

Прољеће на моје раме слијеће

Ђурђевак зелени

Ђурђевак зелени

Свима осим мени

Друмови одоше, а ја остах

нема звијезде Данице

нема звијезде данице

моје сапутнице

Еј коме сада моја драга

на ђурђевак мирише

на ђурђевак мирише

мени никад више

Е, ево зоре, ево зоре

Богу да се помолим

ево зоре, ево зоре

а ја нисам са оном коју волим

Еј коме сада моја драга

на ђурђевак мирише

на ђурђевак мирише

мени никад више

Њено име нека се спомиње

сваког другог дана

сваког другог дана

осим Ђурђевдана

А ја нисам с оном коју волим

Усташки пратиоци транспорта препознали су ову поруку и у свом немоћном злочиначком бесу затворили су спољње шибере на прозорима вагона, да спрече струјање свежег ваздуха у препуњене  загушљиве вагове. Дугачка композиција кретала се споро у правцу Брода где ће прећи на огранак за Јасеновац, без воде и хране, без довољно ваздуха. Упркос томе Срби су певали и певали!

320807_djurjdevdan_f

Када је најзад композиција доспела у Јасеновац и отворени вагони, из њих су излазили полу живи али и испадали мртви, угушени Срби, који су били спљештени међу преживелима у вагонима смрти. Трећина потераних сарајевских Срба у возу смрти доспела је  у Јасеновац широм отворених очију, али већ мртва. Ипак је неколико сарајевских Срба претекло хрватски  „радни логор“ Јасеновац  и испричало истину о возу смрти и незаборавном певању„Ђурђевдана“ те 1942.године, да се истина сазна.

Много година касније сарајевска група „Бијело дугме“ извукла је из нафталина већ заборављену песму и створила од ње хит. У новоформираној комунистичкој држави није било никако упутно помињати сарајевски воз смрти. Зато су многи певали ову песму ни не наслућујући њено право значење. Песму данас певају на свим меридијанима на сваком делу ове од злочина срамотне планете. То што је она постала хит а да већина ни не зна њен прави превод а још мање смисао доказ је Божје промисли и воље да цео свет пева о онима који су у смрт отишли а да им је једина кривица била што им је душа православна. Господ их је сигурно наградио за непоколебљиву веру тако да  док данас многи певају њихову песму они нас спокојно посматрају из Рајске баште.

Не треба никад заборавити ни рећи изречене на  свечаности у „радном логору“ Јасеновац, 9.октобра 1942.године. Изрекао  је тадашњи управник Vjekoslav Maks Luburić следеће:

„Mi smo ovdje u Jasenovcu samo u jednoj godini pobili više ljudi nego što je to učinila Osmanska imperija za čitavo vrieme svog cjelokupnog prisustva u Europi „!

Не сумњамо ми у истинитост ових речи Vjekoslava Maks Luburića и надамо се да оне одзвањају у ушима оних који данас  упорно покушавају да смање српске жртве. Искреним и часним људима је одавно све јасно нико ко има душу не може себи дозволити да се игра са бројем невиних жртава које су зверски убијане и мучене. Нису Срби певали Ђурђевдан да се заборави већ да се никад не избрише истина.

Од те забележене изречене истине бежали су и veldwebel Јosip Broz и многохваљени Мiroslav-Fric Кrleža, дежурни партијски надзорник за питања „великосрпске опасности“ у заједничкој држави, као нечастиви од крста! Бежање, скривање, прекрајање ни њима тада а ни овима сада неће помоћи, Срби су вером увек побеђивали зло. Тако је било и тако ће бити, нико светосавцу неће успети да одузме Ђурђевдан. Ако и покушају поново да нас окупирају, да нас сломе Срби ће се опет скупити на Ђурђевдан, сви ће опет доћи на хајдучки састанак.

Само када Срби бране слободу, само када светосавци желе да скину окупаторске стеге и ланце онда је то злочин. На то им можемо одговорити само својом светосавском вером, док ње буде за Србе ће увек бити нових свитања. Морамо јасно ставити свима до знања да док има Ђурђевдана биће и Срба, док има Срба биће и нових Ђурђевдана.

Пробудимо светосавце у себи

0
0

Уместо србољубља Србијом је завладало среброљубље. Уместо верујућих воде нас они други. Уместо да нас красе врлине обузима нас похлепа.Није увек било тако. Нису увек Србију прекривали тамни облаци материјализма, имала је Србија душу живели су у њој часни и поштени и живеће опет.Тешка времена наравно носе и искушења, неко са њима зна да се носи и уме храбро да им се супроставља. Такви су они непоколебљиви они испуњени вером. Они које никакав страх неће скренути са пута њихових прађедова. Њиховим жилама несумљиво тече крв Косовских и Солунских јунака прожета јаком и искреном вером.

                              Са друге стране има оних који у венама имају исту или део те крви али им је вера ослабила прихватањем западних норми и стандарда. Пуштајући то зло у себе неприметно али сигурно у душу им се уселио страх. Нажалост поклекли су пред искушењима. Такви нас не могу водити, нису имали части па сигурно не могу служити за пример. Само немојмо заборавити на крв која тече кроз њих. Та прађедовска снага коју су изгубили прихватајући страхове запада даје наду да ће се можда ипак пробудити. Вративши се вери схватили би покајнички колики су грех учинили, према Отаџбини, према народу, према себи самима.

                            Помолимо се да се то и деси да смогну бар мало храбрости да врате веру у душу. Препознаћемо брзо да ли су то урадили, да ли су успели. Они који се осмеле почеће поново да  дижу своје погнуте главе. Престаће да пузе и самим тим ослободити руке за оно чему и треба да служе. Поново ће прогледати, видети сунце, поново ће схватити лепоту коју пружа осећај када смете да погледате у очи. Овим залуталим душама морамо само рећи да знајући какве нам је букагије запад спремио време само што није исцурело.

                              Не смемо никад губити наду да ћемо успети да се тргнемо из ове застрашујуће и понижавајуће стварности и оставити је иза себе као ружан сан. Да би то и успели не смемо се делити на црвене, жуте, црне, беле, на леве и десне, свесне и несвесне, упорно губећи драгоцено време на мржњу. Морамо сачувати своје душе од разних осуда и своју снагу усмерити на љубав ка вери, народу и Отаџбини. Ако то успемо вратићемо се светосавском путу а онда смо непобедиви. За то нам треба мало, јер унутар нас је иста она врела крв часних српских предака. Наравно истина је да је без вере то мало неоствариво велико, али морамо и себи и другима пружити још једну прилику.

                           Морамо покушати да заједно победимо зло подела које су нам западне звери вешто подметнуле. Они пробуђени који то схвате пренуће се и кренути заједно са својом браћом раме уз раме. Они у које се западно зло неповратно населило  и мржњом окупирало душе наставиће пут  у понор али овог пута без нас. Жеља нам увек мора бити да нас буде што више на путу вере, части, чојства и истине. Исто тако ако искрено верујемо у свој пут не морамо да бринемо колико ће нас њиме и поћи, да ли ће нас бити довољно. Морамо знати да колико год да нас крене тим путем  је управо онолико колико је довољно и потребно. Баш онако како је била довољно да само једна трећина преживелих мушких глава 1918 изврши пробој Солунског фронта, и учини наизглед немогуће.

                         Данас знамо зашто је тада било тако, зашто се немогуће показало могућим, зашто је успело. Успело је зато што су сви били као један. Зато што су били светосавци, зато што су веровали и никад у ту веру нису посумљали. Били су то прави српски соколови на понос мајци Србији. Искушења и муке које су их притискале нису у њиховим срцима повећавале страх како су Аустроугари очекивали. Не, у срцима српских јунака повећавала се само вера и љубав ка Отаџбини. Наравно и они који их воде морали су бити прави, морали су бити они који изнад свега воле свој народ и Отаџбину. Једни без других правим путем не би могли. Сећајући се једне од прича из Великог рата можемо видити да они заиста и јесу били такви:

                            „Пењући се уз једно брдо у Албанији, краљу Петру је било топло па је скинуо свој шињел и предао војнику да га носи. Војник је, успут, застао тако да је краљ, не желећи да га чека, наставио без шињела иако је хладноћа била све јача. Стигавши у сеоце Михајну, пришли су ватри око које се окупило доста војника. Пошто је сматрао неумесним да их, онако бледе и промрзле, ослови са „Помоз’ Бог, јунаци!“ једноставно их је упитао:

– Је ли зима, браћо?

Војници су га гледали немо као да су очекивали нешто друго, или као да им се привиђало да у тој белини виде свога старог краља. Само је један млади војник пришао краљу, скинуо свој шињел, огрнуо му га и рекао:

– Зима је, Ваше Величанство!“

Краља Петра је дирнуо овај поступак и овај одговор, али је вратио шињел војнику говорећи:

– Твој живот треба да се сачува. Хвала ти, али га не могу примити.

Војник га је преклињао:

– Величанство, ја ћу радо свој живот положити за Вас. Узмите!

Краљ није примио шињел:

– Остани ти за мене жив! – рекао је и удаљио се од ватре.

Краљ није прихватио ни шињеле људи из своје пратње. Прихватио је само да га Здравко огрне шаторским крилом.

                  (Милован Витезовић, „Политика“ од 27.08.1991 извор: Приче из Великог рата)

                      Тако је било тада. Некада је било тако, српски владари су живели са својим народом волели га искрено, желели му добро. Како је било народу било је и његовим владаоцима. Нису они живели у неком изолованом виртуелном свету, већ заједно са народом делили судбину. Знали су да нема владара без земље а да земље нема без народа. Познато им је било да се народ не може тако звати ако није слободан и поносан. Знали су да се срећа никад не кује на туђој несрећи. Баш због тога су прво водили рачуна о свом народу. Било им је важно да су људи срећни, здрави, живи, слободни, тако су најсигурније водили рачуна и о својој Отаџбини. Народ  је то осећао па је зато и био спреман да сем за веру и Отаџбину да живот и за свог Краља.

                    Данас нажалост све изгледа другачије. То не сме да учини да се и наше душе промене, да дозволимо да постану безвредне. Када би то дозволили показали би да нисмо достојни својих предака. Када би то прихватили одузели би будућност својим потомцима. Немамо више времена да се премишљамо куда, само је једна мајка Србија. Сетимо се колико смо јој дужни и да јој ништа нисмо дали, пре него буде касно. Немогуће је ако смо светосавци да не осећамо како нас врела Српска крв унутар жеже и пали подсећајући нас увек изнова где су наши ђедови стали. Ми данас морамо истим путем одатле где су они стали да наставимо даље. Време је да се сетимо завета Отаџбини које смо рођењем као Срби прихватили а које су наши преци давно на крсту и икони дали.

ОТАЏБИНИ

Крв рођена ме свег сажиже врела;
У сузама се покајничким купам:
Са светим страхом, погружена чела,
Пред жртвеник Ти грешном ногом ступам.

 

Јест’, ја сам силно грешан према Теби,
Ја нисам ишо путем Твојим светим;
Ја сам се само старао о себи,
А никад Тебе, Мајке да се сетим!

 

До сад сам био себичан и ружан:
За своје боле ја сам само знао,
Без осећања да сам Теби дужан,
И да ти ништа, ништа нисам дао!

 

Ал’ данас љуту ја осећам грижу
До саме сржи сваке своје кости,
И плачем: сузе једна другу стижу,
И грцам: „Мајко, молим те, опрости!

 

Крв моја српска жеже ме и пали!
У грлу глас ми трепери и грца!
Ко врело гвожђе душа ми се кали
У огњу крви и сузи што врца!

 

И ево Ти се тешком клетвом кунем:
Звезданим плавим небом нада собом,
И земљом, где ћу мртав сам да трунем —
Животом својим, земаљским, и гробом,

 

Животом вечним — и распетим Богом,
Да нећу више грешит се о Тебе:
По твом ћу путу ићи чврстом ногом,
Заборавити на самога себе!“

Велимир Рајић

                 Западни свет ће наставити путем ка понору којим је кренуо. Лавину која се једном покрене немогуће је зауставити. Њихово зло одавно се претворило у лавину. Не могу они да схвате вредност духовног за то би морали да поседују и душу. Њу су давно изгубили док су се тако страшно трудили да стекну материјално занемарујући вредност духовног богатства. Када стигну до ивице понора указаће им се истина. Истина да срећу ствара оно што ми јесмо а не оно шта имамо. Само тада ће им бити сувише касно за повратак на прави пут. Лавина коју су сами направили и покренули ће их неповратно однети. Не треба им замерати али их зато никако не треба пратити. То што смо савременици што нас покрива исто небо није услов да су нам и путеви исти.

                   Док корачамо својом стазом истине и правде морамо бити свесни и сигурни да ћемо бити предмет напада. Не можемо зло у томе спречити. Не може се ономе ко нема душе објаснити да то што некога блате њих неће учинити чистим, да то што некоме наносе тугу и несрећу њих неће учинити срећним, то што Србе покушавају да зауставе на свом путу неће њихов пут учинити исправним. Не, западу се то не можемо објаснити јер да је то могуће они ни не би кретали путем којим иду само звери без душе. Пошто им не можемо објаснити можемо само наставити својим путем и трудити да се на њему понашамо као „вода“:

              „Буди као вода. Она увек иде право и не осврће се назад да види ко из ње пије. Своје препреке пробије или мудро заобиђе. Ни један јој камен дорастао није.“ 

                                                                                                    Антон Павлович Чехов

 

                           Наставимо право и храбро да корачамо онако како то већ вековима чинимо, остављајући камење које нам запад упорно поставља иза себе. Знајући да тама не постоји да је то само период у коме нема светлости. Свесни да зло не постоји као такво, већ је то стање оних који су изгубили душу а тиме и добро у себи. Сигурни да је туга непостојеће осећање и да настаје онда када не умемо да препознамо срећу. Зато не размишљајмо о препрекама и не дозволимо страху да нас обузме јер он је само недостатак вере.

                     Бог је стварао само лепе ствари то што нас оне у неким моментима не окружују наша је кривица, значи да смо их својом неопрезношћу изгубили. Пробудимо зато светосавце у себи, вратимо веру, добро, светлост и срећу у своје животе. Незаборављајући да сви светосавци јесу Срби али да сви који себе називају Србима нису светосавци.

„Штакори“ СВ. ЈЕРОНИМА

0
0

У пространом ватиканском здању вечног града, завод Св. Јеронима најхрватскији је од свих института. Краљевина Југославија није жалила ни труда ни новца, да та институција украшена њеним грбом као научно-истраживачка, репрезентује нову заједничку државу.

Иако је Ватикан све време рата 1941.- 45. номинално имао дипломатске односе са југословен ском владом у Лондону, нико није прстом мрднуо, када је на згради Св. Јеронима осванула фашистичка шаховница, за коју одмах рекоше да је „повиестни хрватски грб“!

Чим уследи капитулација фашистичке Италије, почеше прве припреме за збрињавање фашиста Европе, па се под будним ватиканским погледом нађе и њено чедо, НДХ.

Влада у Загребу именовала је за „саветника“ при СВ. Столици свештеника Крунослава Драгановића, ректора загребачке РКЦ богословије, те он после детаљних разговора са блаженим Алојзијем Степинцем, метрополитом Загребачким и целе НДХ, крену у своју деликатну мисију.

Крунослава службено примa државни подсекретар Ђовани Батиста Монтије (потоњи папа Павле VI), ускоро добивa и сагласност папе Пија XII, да се службено усели у завод Св. Јеронима, док Ватикан и даље одржава дипломатске односе са југословенском владом у Лондону. (напомена – искрена католичка „необавештеност“ на делу!)

Истовремено је Драгановић и службени представник „Црвеног крижа НДХ“, те је у тој функцији већ организовао посету „међународне делегације Црвеног крста“ у логор Јасеновац, како би се зауставила кампања југословенске владе, о хрватском геноциду.

Драгановић је уз помоћ ватиканских чиновника успео да из Загреба у завод пребаци 500 килограма злата, као део опљачканог српског и јеврејског богатства. Зато ће га у Ватикану одмах прозвати „златни“, не марећи уопште за порекло тога злата!

Вредно је прионуо на посао, и ускоро је створена колонија будућих „хуманитараца“ за спасавање истакнутих злочинаца, од суда и заслужене казне.

Упознати са овим активностима, Британци и Американци у мају 1945. године отварају границу окупационе зоне у Аустрији, и омогућавају да око 100 000 хрватских фашистичких војника и разних дужносника доспе до сабирних логора, а међу њима и поглавник НДХ Анте Павелић.

Под маском „функционера Црвеног крста“ али и „душобрижника РКЦ“, снабдевен америчким дозволама, Крунослав Драгановић слободно крстари овим логорима и сакупља истакнуте хрватске фашисте који су на југословенским потражним листама, због организовања геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима, у НДХ.

Американци и Британци суочени су са захтевом совјетске окупационе команде, да из сабирних центара у Аустрији и Италији пошаљу многобројне немачке и колаборационе злочинце, истакнуте стручњаке у злочиначким експериментима над совјетским интернирцима и заробљеницима. Достављени су њихови идентификациони подаци и сабирни центри у којима се налазе. Зато команда USFA (окупацине трупе) договара са ватиканским комитетом „хуманитараца“ које координише бискуп Алојз Худал (духовни вођа немачке заједнице у Италији, ректор Теутонског института при цркви Св.Марије у Риму), да Ватикан збрине све који су угрожени.

Ватикан је пристао да прихвати све оне које као приоритет сами Американци и Енглези допреме до њиховог прихватног центра, и тако из сабирних центара нестају управо она лица са совјетских потражних листа.

Знајући за већ развијену активност Драгановића, Худал се ослања на његове везе и створене сарадничке центре. Тако Ватикан постаје сигурна фашистичка кућа, а Драгановић један од кључних актера у овој деликатној операцији. Драгановић је успешно пребацио седамдесет истакнутих злочинаца, нацистичких сарадника из Совјетског Савеза, али и део команде колаборационистичке армије генерала Власова!

Договорено је, Америланци и Енглези да „жмуре“ за оне фашисте који из сабирних центара стижу у РКЦ самостане као сигурне куће, а Драгановић ће организовати њихово даље „исељење“ у Јужну Америку.

Худал је осмислио „пацовску линију“, која је тако функционисала да ватиканска канцеларија за избеглице изда уверење „бегунцу“, са којим од Међународног комитета Црвеног крста добије избеглички пасош („Нансенов пасош“).

Тај се пасош потом користио за издавање визе при уласку, у унапред договорену државу.

Овим каналима истакнути нацистички научници доспели су у САД, а чланови њихових породица придружиће им се у америчкој операцији названој „Спајалица“!

Да сакрију ове активности Ватикана, амерички и британски стручњаци за дезинформације лансирали су успешну причу о постојању нацистичке организације „ОDESSА“, која само организовано пребацује истакнуте нацисте из саме Немачке!

Чак је и Симон Визентал поверовао у ову причу, и био сарадник на сценарију истоименог филма, рађеног по књизи Фредерика Форсајта.

Тек ће радови Лофтуса и Аронса, открити сву прљавштину Ватикана и службене политике САД и УК у збрињавању нациста и европских фашиста, који одмах почеше да раде на пројекту будућег обрачуна са Совјетским Савезом, тачније, данас са Русијом.

Пример Анте Павелића, видно открива сав цинизам у наводној „потрази“ за тим монструмом.

Тадашњи амбасадор Југославије у Лондону Љубо Леонтић, још у јулу 1945. године службено обавештава британски Форин офис да се Анте Павелић налази у сабирном центру у зони британске армије, а већ у августу те године даје додатну прецизну информацију, да је Павелић у Клагенфурту!

У одговору британског Форин офиса, тврди се да га они не држе у сабирном центру већ да имају сазнање да је у рукама Американаца, у Салцбургу!

Упознат са овим сазнањем, Драгановић у међувремену завршава смештај у ватиканској летњој резиденцији Кастелгандолфо у околини Рима, где ће Павелић бити све до 1947. године када спокојно одлази у Аргентину, пасошем те државе.

Бројне су књиге написане о тим пацовским каналима, писци су разне теорије елаборирали, али ниједан редак нико не написа о ноторној чињеници да је златом опљачканим од Срба и Јевреја у НДХ, заправо финансирана кампања збрињавања европских злочинаца, у организацији Ватикана као сигурне куће.

Утамањени у фашистичким хрватским логорима, мртви власници после слома фашизма нису могли потраживати своје злато, које је делом завршило у трезорима Швајцарске банке (више од 2400 килограма злата и драгоцености), а део у Ватикану (500 килограма злата).

Влатко Мачек, председник ХСС, крећући 6. маја 45. у емиграцију у колони са Павелићем, понеће и сам 2000 златника отетих од Срба и Јевреја, да успут трошкари, док заговара обнову независне Хрватске, код британских и америчких демократа.

Када је 1946. године, у фрањевачком самостану на Каптолу (Загреб), у средишту РКЦ откривено 36 сандука са опљачканим златом и драгоценостима, упућени тврде да је златна маршалска звезда бравара Јосипа, украшена драгим камењем, одмах била поклон Загребачке надбискупије, само да се не шири скандал!

Напор Мачека и вајара Мештровића биће крунисан стварањем Хрватског одбора у емиграцији, који уз помоћ РКЦ успева да окупи радну групу за разбијање заједничке државе Југославије. Чинили су је појединци из Матице Хрватске, Хрватског књижевног листа, Лексикографског завода у Загребу и Савеза комуниста Хрватске.

Први успех им је познати „брионски пленум“ као почетак „демократизације државе“, а већ после неколико месеци догађа се и спектакуларни повратак свештеника Крунослава Драгановића у Југославију.

Уместо затвора, ратни злочинац је мирно наставио да обавља посао предавача у сарајевском „сјеменишту“ (РКЦ средња верска школа) смештеном у надбискупији Врхбосанској, ту где је још 1900. године ударен темељ хрватског клерикализма, који је и изнедрио усташе, као најмонструозније злочинце у Европи!

Рециклирање ватиканског пројекта „лијепе наше“ почело је као млинови господњи, споро али темељито, док је процес борбе против „великосрпског хегемонизма“ у авнојевској Југославији узимао све видљивијег маха.

О српском и јеврејском злату било је забрањено и питати, а камо ли писати!

Напомена: израз „пацовска линија“ настао је у време једрењака, јер су до врха јарбола водиле плетене лествице по којима су се при бродолому упорно пењали пацови. Врх јарбола најчешће је последњи тонуо.

Штакор – хрватски назив за пацова.

Верујем, значи борим се

0
0

Време у коме живимо носи једну специфичност. Чињеницу да ако желимо да будемо другачији од других не морамо уопште да улажемо посебан труд. Држићи се пута предака, останемо ли чврсто на путу части и истине бићемо потпуно другачији од света који нас окружује. Не прихватајући правила западног зверињака сачуваћемо душу и остати онакви каквим нас историја вековима памти. Остаћемо посебни, баш онакви какви једино смемо и можемо да будемо, на понос и прецима и потомцима.

Да би у томе са сигурношћу успели потребно је заборавити на реч судбина. Не можемо стално оно што нас сатире, оно што нам одузима мир, спокој и слободу називати судбином. Немамо права да прихватамо без борбе оно што би морали бар покушати да победимо. Борба је шанса за победу, једино предаја је сигуран крај. Зар није лепше ако је и крај умрети борећи се?

Управо борба је доказ да је судбина у рукама верујућих, доказ да још увек постојимо. Онда када смо показивали да знамо шта хоћемо и за то се борили на крају смо увек то и остваривали. Проблеми су настајали онда када уместо да се држимо православља и верујемо у себе, своје животе смо препуштали западним „пријатељима“. Увек изнова заборављајући да запад опстаје само захваљујући томе што се храни превареним и поробљеним народима и државама. Запад своје циљеве остварује мамећи увек изнова својим лажним сјајем и богатсвом нове неопрезне жртве. Онда када им превара успе својим канџама грабе плен узимајући и черупајући све са њега. Док жртва грца они себи изнова продужавају опстанак.

Онда када смо дозволили домаћим издајницима и улизицама да нас поведу одрекли смо се слободе и живота достојног човека. Препустили смо своје судбине без борбе западним змијама а оне су искористивши то почеле да нас даве не дозвољавајући нам ни ваздух да удахнемо. Догодило се оно што смо у том моменту и заслужили. Нисмо се борили нисмо веровали зато смо почели све да губимо.

Нисмо увек били такви, знали смо и сигурно знамо и сад да однесемо победе, то се ипак не заборавља. Морамо зато у себи да разбудимо оног правог сада очито уснулог Србина. Оног јунака и хероја који се не плаши садашњости и земаљских препрека које му запад вешто поставља. Морамо пронаћи у себи светосавца који је спреман на борбу. Сигурно је да Србија врви од таквих, има у њој још пуно „чича Мија“. Надајмо се само да ће се они што пре разбудити.

Бежећи из Колубарске битке, једна јединица 15. аустроугарског корпуса стигла је у село Причиновић. Од јединог становника у селу, старца Мије, траже податке о броју српских трупа у том крају, особито на путу према Сави. У дужем разговору старац успева да их убеди да крену правцем где је било највише српских војника, истичући да их на другим путевима чека сигурна смрт од четника. На питање да ли им он није пријатељ, чича их назива бандитима и лошим људима. Непријатељска јединица прихвата правац који је предложио чича Мија, под условом да он иде напред.

– Кренућемо одмах за тобом, али те упозоравамо да ћеш, и на најмањи знак издаје, бити обешен.

Стари се наклања.
– Шта ти мислиш, господине генерале. Ја, да издам…

И док генерал верује да сељак мисли на свог „новог господара“, цара Фрању Јосифа, чича Мија додаје:
– Ја сам спреман да умрем за мог краља. Буди сигуран да га никад нећу издати!

Аустријски пук већ пола сата пролази долину Мачве. Пред првим редовима чича Мија корача и осматра околину. Ево их на ивици једне шуме. Изненада, као грмљавина, једна салва пушчаних метака се сручује на непријатеља.

Аустријски одред, изненађен, оклева, зауставља се. Салве тутње једна за другом.
– Издаја!… Срби!… вриште преплашени војници.

Неколицина одговара на ватру у смеру густе шуме, али већина окреће леђа и бежи.
– Zur
ück!… Vorwärtz!… командују узалуд официри. (…)

Чича Мија, ослоњен на пањ једног дрвета, зрачи од среће.

„Благо мени!“… шапћу старчеве усне.

Један официр примећује старца:
– Издајицо! – урла он и једним револверским метком разбија му лобању у часу кад се из шуме развија гласни поклич:
– Напред!… Ура!

И као вртлог, Срби са бајонетима на пушкама наваљују на аустријски одред који се, кукавички бежећи, распршује.

Једва стотинак непријатељских војника је успело да побегне. Њих око пет стотина, међу њима и пет официра, било је заробљено. Други су остали да леже на црвеној земљи.

Тако је чича Мија умро за свога краља.

                                     (Анри Барби, „Са Српском војском“, Дечје новине, Горњи Милановац, 1986.)

Умро је за своју Отаџбину. Није био у недоумици шта треба урадити, страх га није могао победити. Дао је свој живот као частан храбар и слободан човек. Испуњен вером у души, љубављу ка народу и Отаџбини у срцу, погинуо је са осмехом на лицу. Метак који га је погодио није га убио, није га победио већ уздигао на место које му припада. Раме уз раме са српским херојима са онима због којих Србија и јесте посебна. Уместо издаје и живота недостојног храброг и поштеног човека изабрао је оно што би сваки светосавац, вечни живот.

                  „Вера је тврдо (чекање) поуздање у оно чему се надамо, сведочење о ономе што не видимо.“

                                                                                                                        (Јев. 11:1)

Познато нам је да је улога човека на земљи није само његово пуко постојање већ да ову планету направи лепшим местом за живот. Остављајући тако својим потомцима извеснију и лепшу будућност и смернице како даље. Препустивши западу ту одговорност земља је престала да буде место вере, прaвдољубивости и истине све више је место неправди, разбојништва, зверства и ратова. Давно се одрекавши вере и душе запад није ни могао боље да донесе. Они верујући зато морају што пре да преузму улогу која им је додељена док још има наде да се живот на земљи поново може назвати животом.

Светосавска улога је ту чини се ипак много комплекснија. Срби имају задатак као и сви искрени и правдољубиви да ову планету учине што лепшим местом за живот. Исто тако да овај свет својим светосавским примером покушају учинити духовнијим и праведнијим. Тежину те улоге осетили смо кроз векове. Жртве које смо за њу поднели не смеју нас уплашити или спутати већ учинити поносним на ту узвишену улогу. Сигурно је да је Господ знао зашто је ту улогу доделио баш нама. Наше је да сада дамо све од себе да га не разочарамо.

Негде сам читао о момку који је рођен као Србин али дела његових предака нису била у складу са светосавским пореклом. Одраставши и поставши свестан да је рођен као припадник поносног, правдољубивог и храброг народа осетио је потребу да оцу напише писмо. У њему му је пренео како га поштује као оца али да му никада неће опростити његов кукавичлук и издају. Тим учињеним кукавичлуком му је одузео права на понос и обележио га за цео живот. Сада то што припада једном тако часном народу крст који му је отац оставио чини само тежим.

Пораз никада не мора да буде коначан као што ни једном извојевана победа није вечна. Самим тим да ли ће човек живети као роб у поразу или као слободан и поносан човек у победи зависи искључиво од његове вере, истрајности и спремности за борбу. Борба је одлука коју морамо донети ако не желимо својој деци да оставимо погрешан крст.

Времена у којим живимо нису лака што одлуке сигурно чини тежим. Док их доносимо ломе нас многе дилеме и муке. Не боли нас само лајање непријатеља и напади незаситих хијена запада. Оно што заиста ствара бол у души је равнодушност пријатеља и одсуство праве реакције православне браће. Наравно изнад свега мањак вере, борбености и храбрости сопственог народа. Пријатељима и браћи морамо опростити и сачекати да сами увиде грешку али веру, борбеност и храброст у своје душе морамо вратити одмах.

Када не би било слабости праведних када би они који су добри имали и довољно вере у себе не би никад говорили о моћи оних злих. Моћ зла је онолика колико јој добро дозволи, добро без вере дозвољава много готово све. Добро које иза себе има јаку веру одбија свако зло. Дошло је време да поразимо зло, вратимо веру у душе и почнимо са борбом.

Viewing all 267 articles
Browse latest View live