Quantcast
Channel: ОДБРАНА ОТАЏБИНЕ –Фонд Стратешке Културе
Viewing all 267 articles
Browse latest View live

Мојковачка битка – Божићно „бити ил не бити“

0
0

Век један скоро већ потомци јунака из Мојковачке битке у Великом рату беспотребно доказују да јуначко дело њихових предака није довољно вредновано у заједничкој ратној историји.

Истичу упорно да су њихови претци били своју одсутну битку у недостатку свега – муниције, опреме, хране, обуће, преобуке, а против добро опремљеног и мотивисаног непријатеља који је знао за све ове недостатке код црногорске „санџачке војске“ како се службено називао тај део бранилаца нападнутих српских земаља тада.

Век један после, време је да истраже значај самосвесности и код појединца и код целине „санџачке војске“, за војничку победу каква је у Мојковачкој битци.

Одступни марш под непрестаном борбом делова српске војске који је увелико трајао од касне јесени 1915.године, није био никаква непознаница за КуК „балканску војску“ и њени су планери проценили да би изненадни удар преко црногорских планина могао пресећи правац повлачења једнога њенога дела, и присилити српску владу на сепаратни мир чија је понуда већ увелико дата. Као природни и једини пут овим трупама у бок и позадину српске војске била су „мојковачка врата“, како географи и војници називају планински превој који је једини у зиму могао омогућити снабдевање (макар и отежано) опремом и храном као условима сваке војне операције. Међусобице које су избијале међу тастом и зетом (а обојица су српски краљеви) већ деценију једну, биле су додатни тег на ваги при процени правца удара аустро-угарске солдатеске и очекиваном слабијем отпору. Ипак, додатно су допремљене и свеже мађарске трупе да понесу терет главног удара на изабраном делу фронта „санџачке војске“, али и славу победничку!

Од удаје своје ћерке Јелене за краља Италије, школовао је Никола Петровић своје малобројне питомце војне академије у Модени, где је талијанско војно училиште омогућавало квалитетно образовање мотивисаним горштацима. Устројено по узору на француски Sen Sir, припремало је будуће официре и теоретски и практично за трупу и ратна искушења.

Овде је основно војно образовање стекао и тадашњи командант „санџачке војске“ сердар Јанко Вукотић, који у два претходна рата има практично стечено искуство о вредности својих ратника, али и изграђено мерило за процену непријатеља, без прецењивања или потцењивања, као опаке болести многих победника. Већ више од три месеца носи се он успешно са знатно јачом и опремљенијом КуК солдатеском у неравноправној борби, сада још и оптерећен сазнањем да штити бок делу српске војске у повлачењу ка Скадру.

Знајући за перфидност непријатеља својих, проценио је да ће ударити на највећи хришћански празник, очекујући да је знатан део црногорске војске напустио положаје да би у кругу породице славили. Тим пре што многи већ месецима нису били код својих кућа о чему је непријатељ обавештен. Иако и сам верник, одлучиће сердар Вукотић да се запути у штаб дивизије како би што ближе војсци био у тренутку страшнога судара, до кога ће неминовно доћи по његовој процени око Божића. Желео је да присуством својим морално оснажи своје борце, из искуства знајући шта присуство старешине значи у критичном часу, а слутио је да ће до њега свакако доћи.

На Бадњи дан у рану зору, уз ватрену подршку моћне артиљерије кренуо је нападни талас КуК солдатеске, тежећи да „санџачку војску“ потисне са доминантних положаја, како би се за видела и додатно ојачали да спрече њихове противударе. Упркос јаког отпора који је пружан тога целога дана по изузетној цичи зими од -25C и снегу од метра висине, непријатељ је ипак успео да овлада делом доминантних положаја, који су угрожавали могућност црногорског контра напада и преотимања оперативне иницијативе за даљње наступање. Вероватно је ноћ уочи православнога Божића била најдужа у војној каријери оба команданта, и сердара Јанка Вукотића и генерала Вилхелма фон Рајнера. У том су часу обојица добро знали шта желе у наредном дану који је пресудан, као дан одлуке коју су понаособ донели, тежећи истоме -победи!

Увече, поред заложене ватре у заклону недалеко од артиљеријских положаја своје војске, сердар ВУКОТИЋ изговориће ове речи: „Моји соколови, Бадњи дан и Божић су стара слава наше јуначке војске. Знају то они и зато ће сјутра жешће ударити него данас, навалити да нас униште заједно са тим светињама. Зато Петре, МОРАШ ИХ ОДБАЦИТИ И ПОВРАТИТИ НАШЕ ИЗГУБЉЕНЕ ПОЛОЖАЈЕ НА БОЈНОЈ ЊИВИ И УЛОШЕВИНИ ПО СВАКУ ЦИЈЕНУ. Друге нам нема…“ (Петар Мартиновић, командант дивизије—напомена).

То је била изузетно храбра одлука да се после огромних губитака тога дана пређе у контра напад, и само је храбар и свестан командант и могао донети!

Рачунао је сердар на опуштеност аустро-угарске војске која је после огромних напора тога дана уљуљкана у своју премоћ и достигнуте положаје и ни не слути контранапад, и то на Божић.

Међутим, имајући искуство са браниоцима и њиховом храброшћу и КуК командант на овом делу фронта генерал-мајор Вилхелм фон Рајнер, одлучио је да се нађе у редовима својих војника да их осоколи за изненадни пешадијски напад на браниоце, како би овладао стратегијском тачком целога нападног отсека – Развршјем, као кључем успеха. Изабрао је 6. краљевски пук из Пеште као ударну јединицу, која ће на бајонет да овлада овом стратегијском тачком, у силовитом изненадном јуришу ранога јутра тога 7.јануара 1916. године!

Према Вукотићевом плану, под окриљем ноћи и јутарње магле стигао је црногорски батаљон из села Раките у Гилоноге да се запути у густу шуму у цик зоре на Божић, неопажено се привлачећи непријатељу и изненада у шуми упада међу развијени строј плавих униформи. Без подршке артиљерије обе стране крећу на јуриш, јер инстинктивно осећају да је то оно пресудно „бити или не бити“ када бој бије срце у јунака, јер сваки појединац зна да нема узмака!

Иако припремљени за напад, аустро-угари су изненађени силином удара и губе предност коју су очекивали. Лагано узмичу пред живом лесом ратника који су одлучни да их сатру, и загосподаре положајима које су јуче изгубили од премоћног непријатеља. Док дан зимски одмиче, смењују се талас за таласом непрестани напади и контранапади, у којима црногорска војска ипак успева да преотме поједине доминантне тачке и најзад узима и Бојну њиву коју учесник у борбама Петар Влаховић описује речима: „Бојна њива је изгледала стравично. Кроз угажени и окрвављени снијег свуда су лежали језиви свједоци сурове борбе. Мртви војници могли су се видјети на сваком кораку тог крвљу натопљеног терена. Опрема, пушке, ранчеви, фишеклије… били су разасути свуда унаоколо“!

Ценећи значај изгубљеног положаја генерал Рајнер који се не мири са губитком Бојне њиве уводи своје последње снаге из резерве, 205.бригаду, и после снажне артиљеријске подршке креће у напад на изгубљене положаје. Овај је жестоки напад ипак одбијен, а генерал Рајнер као искусан војник, лично, са исуканом сабљом предводи нови напад, покушавајући тако да среди своје поколебане редове, али није успео да преотме Бојну њиву. О његовом подвигу у извештају генералштаба КуК војске стоји: „Лично генерал Рајнер, на челу својих последњих резерви, пошао је у противнапад којим је спасао ситуацију својих трупа и тим противнападом поколебао непријатеља, који је под заштитом магле и већ наступјелог мрака прекинуо борбу…“ За овај свој успјех генерал Вилхелм фон Рајнер је одликован витешким крстом Марије Терезије – војничког реда! У извештају међутим није поменута само једна „ситница“, да је аустро-угара било 20000 а црногорских јунака 6.500!

Обе стране исцрпљене људским губицима остаће на достигнутим положајима, немајући више снаге за нови фронтални судар. Још неколико дана трајаће борбе око „мојковачких врата“, али не жестином као тога 6. и 7.јануара.

Данас, век од почетка Великог рата, поједини историчари и политичари упорно истичу размишљање … да није било оног крвавог Божића на Мојковцу, не би било ни Васкрса на Кајмакчалану. Да црногорски орлови, они млади људи, који у трену презреше смрт, својим грудима не затворише мојковачка врата и тако не дозволише непријатељу да се јави српској војсци у бок и позадину, можда би судбина српства била заувек запечаћена… Упорно избегавајући притом да помену и речи престолонаследника Александра изречене 12.децембра, још пре ове битке, којима цела „санџачка војска“ и сердар Јанко Вукотић добивају највећу похвалу: „Ви сте се више него одужили Српству“ – што се данас никако не уклапа у сорошевске пројекте и загребачке списе Савића Марковића-Штедимлије, о „црногорској цркви“ на темељима Светосавља, које је духовно инспирисало и крепило неумрле јунаке мојковачке битке за њихов подвиг.

Њиховим потомцима данас следбеници идеје Јosipa Broza, štabsfeldvebelа KuK казнене експедиције, покушавају да промене сећање на јуначке претке њихове, а нарочито на идеју, за коју су они свесно отишли у легенду!

Чак је и непријатељ њихов, КуК генерал Hecendorf записао доцније: “Борили смо се против јунака из бајке…”, као својеврсно признање њиховој храбрости!

У Модени, у спомен соби великих војсковођа налази се и портрет Јанка Вукотића, кога данас неки монтенегрински повесничари чак и издајником називају, негирајући му све заслуге за умеће занатско и вештину командантску, у бризи да има што мање људских жртава код себе а што теже поразе и губитке код непријатеља, у ослободилачким ратовима и одбрани угрожене Отаџбине у Великом рату. Замерају му да је издао тадашњу државу а сами „заборављају“ да је 21.јануара влада Црне Горе, сердару Вукотићу упутила следећи документ:

„Naredba cjelokupnoj crnogorskoj vojsci br. 128, načelniku štaba Vrhovne komande, gospodinu divizijaru Janku Vukotiću, Podgorica.

Pošto je Nj. V. kralj odsutan iz zemlje, to je kraljevska vlada a na osnovu člana 16 zemaljskog Ustava, preuzela vlast i riješila da se vojska raziđe sa položaja i ostavi oružje u oružnim magacinima – te prema tome ona više i ne postoji, nego samo narod.

Na osnovu ovog Vi se razrešavate dužnosti načelnika štaba Vrhovne komande i stavljate se na raspoloženje…“

Данас, скоро век после ових драматичних догађаја у покушају ревизије њиховог аутентичног значаја, нарочито се истичу потомци „гаеташа“ изразите присташе „другосрбијанске ЕУ-форије“ у Београду и „монтенегринства“ у Подгорици. Као два цвета исте католичко-коминтерновске ГМО биљке, само да се ако је икако могуће, забораве речи престолонаследника Александра о неумрломе делу јунака са Развршја и Бојне њиве, а нарочито о мотиву њиховом!

_______________________________________________________________________________

„Гаеташи“ – црногорски сепаратисти који су након неуспеле божићне оружане побуне 1919-г. побегли у Италију и били смештени у сабирни центар у варошици Гаети. Ту су сачекали одлуку СХС суверена да их амнестира и дозволи им повратак. Већина је наставила са вербално-пропагандним антисрпским активностима, удружујући се са присташама ВМРО, усташама, балистима и комунистима у заједнички наступ против такозваног „великосрпског хегемонизма“.


Ти нецивилизовани варвари, СРБИ

0
0

Док тако ужурбано грабимо да постанемо део ЕУ колоније, можда би требало да размислимо да ли заиста постоји прави разлог за то. Кад су у питању наши властодршци разлог је јасан, лични интереси и добит. Разлоге које они наводе због чега је то добро за народ и државу су неке по њима нове протестантске цивилизацијске тековине и вредности, у којима нећемо моћи да учествујемо ако не будемо колонизирани. Кажу наши „препаметни“ владари да сами не можемо јер немамо ништа, сиромашни смо, необразовани, лењи. Додуше ако избацимо ово „сиромашни“ јер су се ти препаметни добро накрали, сви остали придеви описују њих. Уверавају нас да је наша једина срећа да имамо њих тако паметне и способне. Па ће нас они, без обзира што смо безвредни, својом „генијалношћу“ некако успети да подвале тој ЕУ.

Можда стварно и има таквих који могу да верују у ове глупости. Они који познају српски народ, они који воле Отаџбину Србију упознати су са једном сасвим другачијом истином. Истином која каже да ова наша можда територијално мала земља у свему другом то сигурно није. Она то сигурно није по својим природним ресурсима, ни по резервама руда, па чак кажу ни залихама злата, ни по количини пијаће воде, ни по богатству природе, ни по плодности својих поља. А сигурно најмање по квалитету самог српског народа и богатству његовог ума и духа.

Изнедрила је мајка Србија: Светог Саву, владику Николаја, Светог Василија Острошког, Петра Петровића Његоша, Бранислава Нушића, Ђуру Јакшића, Иву Андрића, Лазу Лазаревића, Николу Теслу, Пају Јовановића, Петра Лубарду, Саву Шумановића, Уроша Предића, Стевана Мокрањца, Руђера Бошковића, Милеву Марић, Јована Цвијића, Милутина Миланковића, Јована Јовановића Змаја, Милоша Црњанског, Јосифа Панчића, Михајла Пупина… Они сигурно нису увезени из те протестантске цивилизације. Не, они управо припадају српском народу, његов су неотуђив део. Није њих обогатила нека цивилизација или ЕУ, већ су они то учинили њој. Познато је да ни једном периоду српске историје није недостајало ни умова, ни хероја, ни прегалаца. Овај народ их је увек имао. То што их садашњи владари не препознају, не признају или неће да виде не значи да они не постоје. Време ће их најбоље у томе демантовати.

Срби су увек активно и равноправно учествовали у свим правим цивилизацијским тековинама. Увек били на страни вере, истине, правде и слободе. Такав народ неће никад дозволити да буде нечија колонија. Поготово не оних који свој концепт праведности и цивилизацијске напредности заснивају на поробљавању и искоришћавању других држава и народа. Зар се цивилизацијом могу сматрати они код којих је било довољно то што су краљици Елизабети због њене љубави ка слаткишима зуби поцрнели а неки и испали, па да то постане модни хит у високим круговима – до те мере да сви желе такве зубе? Могу они неком другом да објашњавају да су цивилизација. Нас могу да мрзе и да се љуте али Срби сигурно никад неће прихватити никакве изопачености.

Ко то још може да жели да буде део оних који се никад нису одрекли идеје о чистоти нације и својих нацистичких погледа? Оних који још увек мисле да су некаква виша раса. Или оних других попут Америке и Енглеске који се званично увек боре против свих зала на свету, а суштински су увек њихов креаторски, незамењив и најзначајнији део. Ако има још увек неког ко сумња у тачност ових навода нека покуша да нађе објашњење за помоћ и спасавање нацистичких вођа и официра од стране Ватикана, Америке, Енглеске.

Светосавце сигурно неће убедити да су им пријатељи и да је права цивилизација она која је омогућила и помагала скривање и склањање злочинца Анте Павелића. Што се јасно види и из докумената са којих је ЦИА недавно скинула ознаке тајности. Тачност документа потврђује и извештај америчког официра Г.Ф. Блунде из 1947. године. А нема никакве сумње да ће се та иста Енглеска, Америка и Ватикан једног дана када се скине вео тајности са докумената из претходних деценија наћи као главни кривци и саставни део стварања, деловања и управљања Ал Каидом и ИСИС-ом.

Можда данас запад због неких других настраности својих владара жели да их у томе прати или са њима да се у томе поистовећује. Можда неко жели да буде део тог изопаченог света. Светосавска душа то неће никад прихватити. Ми ћемо се увек борити за своју веру, слободу, природност. Колико год да та борба буде тешка то нас неће спречити да у њој покажемо као и увек сву људскост и хуманост, сву величину верујуће душе. То је наша природа и то је једина цивилизација коју православни Срби могу да прихвате. Како та борба и српски кодекси изгледају можда је најбоље описати кроз догађаје из 1914. године, током одбране Београда од Аустро-угарске монархије.

 На Ади Циганлији те 1914. билe су стациониране српске јединице чији задатак је био да што дуже бране линију фронта и на тај начин спрече пад Београда. Када су непријатељи већ заузели скоро трећину острва постало је јасно да је једино решење противнапад и борба „прса у прса“. Српска војска је тако и поступила и из те битке, као и из многих других у које је ушла са срцем испуњеним љубављу ка Отаџбини а душом пуном вере, изашла као победник. Као и после сваке тако вођене битке, на бојном пољу су остали многи животи како српских војника и официра тако и агресорске војске. Без обзира на све, част и светосавска душа налагала је оно што је западним „цивилизацијама“ страно, а то је да се сахране сви изгинули војници и официри без обзира на војну припадност. Што су српски војници и учинили уз све војничке почасти, одајући им свима дужно поштовање.

Ту није крај величини српског срца. Прича има још један њен део који до краја приказује разлику између западне и православне душе. Како је забележио поручник Петар Куновчић, сахрањивавши Аустро-угарске официре Срби су дошли и до тела комаданта 32. Регименте, потпуковника Аугуста Шмита, и поред њега нашли писмо. Петар Куновчић даље бележи:

„Текст писма ћеркиног које смо нашли неотворено био је обичан, као што општи дете са својим оцем, а нарочито нежност женског детета провејавала је кроз све редове… У свакој реченици опомињала је свога оца да се чува и да се много не излаже смрти. Као јединица ћерка нарочито је нагласила да би желела да види свога тату јунака, после свршеног рата, да са њиме и даље као његово дете проживи и томе слично.“

Прочитавши ово писмо српски официри се одлучују за још једно витешко дело. А поручник Куновчић о томе је записао:

„Ми српски официри, на челу са мајором Ђукићем, сматрали смо за своју дужност, да г-ђицу известимо о херојској смрти њеног оца, и написали смо јој писмо, отприлике следеће садржине:

Поштована госпођице, са тешким срцем и болом у души, иако смо непријатељи, принуђени смо и морамо ми да будемо ти који ћемо први да Вам јавимо тешку вест, која Вас је задесила, да је Ваш неумрли тата, херој официр и комадант 32. Аустријског пука, данас херојски пао … на српском земљишту на Ади Циганлији… Ма колико да Вам је тешко, имаћете једну моралну сатисфакцију, која ће Вас у животу одржавати, и са којом ћете се Ви у свакој прилици са својим оцем поносити и дичити. У исто време извештавамо Вас да смо данашњом упутницом послали Вам 4.000 круна, преко надлежних, који смо новац нашли у џепу вашег покојног оца са писмом, и молимо Вас да нас о пријему овога новца известите, јер нам је много стало до тога да примите и новац и писмо.

Вашег оца достојно смо сахранили са свим почастима, обележавајући његов гроб једном примерном крстачом, тако, да кад се сврше ове операције ратне и заведе мир, Ви можете са Вашом поштованом породицом доћи у Србију и наћи тело Вашег тате достојно сахрањено и гроб очуван, па кад бар нисте били те среће да живог оца видите, оно бар да видите његов гроб, и да учините даље шта за сходно да нађете.

Примите наше најискреније и витешко саучешће, да Вама и осталима Вашима Бог подари дуг и срећан живот.’

 После дужег времена, и то почетком 1915. године, добили смо одговор гђице Шмит из Швајцарске':

„Поштована господо, Ваше писмо примила сам са највећом захвалношћу, иако је оно за мене било посве кобно на све лепе моменте које сте Ви у том писму изнели. Заиста, оваква пажња достојна је само српских хероја официра и ја сам Вам за то вечно захвална. Исто тако и новац сам примила на коме Вам такође хвала. У овим тешким моментима по нашу целу породицу, ово Ваше писмо заиста је окрепљујуће утолико пре и више, што је наш тата заиста завршио свој живот на бранику своје Отаџбине, достојно сваког дивљења и заиста ћу се вечито поносити својим драгим оцем, који је умео и знао како се ћесар и Отаџбина брани и он је потпуно одговорио својој дужности, и као официра и као човека Аустро-угарске монархије и ми се дивимо и дивићемо се његовом ретком херојству, како Ви то у Вашем писму нарочито наглашавате и подвлачите. Ја сам већ многим мојим другарицама, уплаканих очију давала Ваше писмо да га прочитају и оне су заједно са мном плакале и дивили се пажњи Српских хероја официра. После овога писма нарочито ценимо херојске подвиге малене Србијанске војске, каја је достојна сваког дивљења, поштовања и хвала.

Ја Вас молим, да верујете у то, да сам ја и цела наша породица Вама вечито захвални и радоваћу се, ако будем жива и здрава, а по завршетку овог несретног рата, да могу да дођем у Србију, да обиђем гроб мога оца и евентуално преместимо га у Беч, а да Вама и лично захвалим на свему учињеном око достојне сахране мога витешког родитеља, као и извештаја о свему.

Поред моје захвалности молим да примите уверење одличног поштовања.“

Нашу будућност не смемо никад испуштати из својих руку и препуштати је тим бићима са запада. Сасвим је довољно то да будемо права деца својих очева, прави потомци својих ђедова и нећемо погрешити пут. Таквим поступањем остаћемо витезови а да ли је то по мерилима запада, цивилизацијски или не, нас не треба да брине. Они ионако никад неће моћи да разумеју веру, љубав, витештво и праведност. Нисмо ми никад гинули за Отаџбину зато што смо били нецивилизовани већ искључиво зато што су нас ти „цивилизовани“ нападали, притискали, бомбардовали.

Тада смо се за своју Отаџбину борили свим срцем и душом, бранећи сваки педаљ своје земље, своје родне груде. За такву праведну борбу плаћали смо најстрашнију цену. Зато данас никоме не смемо да дозволимо да се руга над нашим жртвама, над нашим херојством и борбом за истину и правду. Ми смо своју веру, душу, витештво, и хуманост показивали и у најтежим тренуцима. Без обзира на зло које је владало у душама западних агресора Срби су увек и без обзира на поразе и победе показивали ону другачију душу, своје светосавско срце.

Нећемо данас зато што западне звери боле порази како са бојних поља, тако још више са поља моралности, хуманости, људскости дозволити бандитима да нам држе лекције о „цивилизацији“. Тим надобудним бићима која мисле да је довољно хумано и људско то што нас ове године нису поново бомбардовали, можемо само да поручимо: могу они да говоре да Срби нису цивилизовани, могу светосавце да представљају као варваре, ми о њима немамо разлога да мислимо или говоримо. Ми као и сви други знамо о каквим се нецивилизованим варварима ради.

 „Мачке, отворе очи недељу дана након рођења, пси након две недеље. Неки људи на жалост никад.“

 Бранислав Нушић

Пошто запад душе нема, а очи не могу и не желе да отворе – желимо само да их замолимо да се држе своје стазе. Можемо само да им поручимо: живите како морате када не знате и не желите како је исправно. Ако једног дана успете да отворите очи ми вас чекамо, то нам наше православље налаже. До тада, западне звери, не скрећите на туђе стазе и не учите цивилизацији оне који су је стварали. Светосавци имају свој пут и он јасно говори да „зло добра донети неће“ и да је „крв људска храна наопака“.

Србија ће гласати за Амадеа Воткинса

0
0

Да ли су свесни напредњачки, еспеесовски али и сви остали скупштински окупациони намештеници, који су 18. јануара ове године дан и ноћ расправљали о новом „Закону о полицији“, да су у ствари понављали мантре које је склепао врхунски британски обавештајац највише категорије, један од резидената „Secret Intelligence Servicа“ на Балкану и посебно у Србији, др Амадео Воткинс, званични специјални саветник министра унутрашњих послова Републике Србије?

Закон о полицији о коме је реч, од кога је незванично и кренула предизборна кампања, писао је својом британско-хрватском руком као експерт једне од најважнијих чланица НАТО – Велике Британије, наречени Амадео Воткинс. Странац на професионалном раду у врху српске Владе на месту „специјалног саветника“ министра унутарњих дела. Доктор он, доктор напредњачки министар, шта бисмо више?

Прво питање – да ли је овај странац добио српско држављанство? Друго – ако није, како је могуће да буде у радном односу на једној од највиших функција у држави, на извору најважнијих државних тајни и да прима редовну плату из српског буџета који пуне српски и остали порески мученици? Нисмо информисани да је не прима.

Е, сада, оно треће питање које је посебно интересантно – ко је извршио такозвану потпуну безбедносну проверу за британског специјалца и то: по месту рођења, по месту становања, по месту вишедеценијског запослења у Краљевском колеџу одбране у Лондону и у Министарству одбране В.Британије и још којекуде?

Сложићемо се, а то нови закон посебно апострофира, без безбедносне провере будући полицијски позорник не може ни да се примакне полицијској станици, а камоли да у њој ради. Између осталог баш су о томе српски посланици надахнуто расправљали, одашиљући до сада невиђене хвалоспеве свом партијском и коалиционом доктору – министру унутарњих дела.

Пето питање – па, добро, да ли вас није срамота, имате ли образа и савести (да питамо реда ради) аминујући да полицију реформише Британац са тимом својих агената и да ли је могуће да у Србији тако важан посао не зна нико други да ради!?

Амадео Воткинс се појавио на овим просторима након петооктобарског обојеног удара када је коначно завршена агресија НАТО и земља доведена у стање перфидне окупације. И скоро, па се из Србије није ни померао.

Мењао је „агрегатна стања“ – мало се појављивао као независни стручњак, мало као припадник британског Министарства одбране, мало као службеник ОЕБС-а, као експерт ЕУ, да би на крају био и званично унапређен и устоличен. Онда када је овдашњи најачи британски ђак едукован у Брајтону – Александар Вучић, преузео кормило остатка српске државе. Догађај као из доба „златног“ средњег века када је преко своје „Индијске компаније“ енглеска круна владала целим светом. Колонијално, наравно.

Амадео је један од најпознатијих „реформатора“ система наше националне безбедности у најширем смислу – одбране и војске, безбедносних и обавештајних служби и сада полиције. Прво је полуприкривено реформисао Војску Југославије и СЦГ, а онда је од 2003. плански разоткривен и тада је и кренуо у офанзиву.

Аутор овог текста се присећа у улози живог сведока, као да је јуче било, како смо по наређењима министра одбране Бориса Тадића али и оних након њега, све негде до 2007.године без прекида, службено упућивали официре највишег ранга као и оне млађе „перспективне“, господину Амадеу на ноге. И не само Војска, већ и БИА, МУП, МСП и друге најважније државне структуре.

И не само њему. Било је ту експерата и експерата из земаља чланица НАТО, подразумева се. Посебно је био импресиван амерички пуковник, превејани обавештајац ДИА, Роберт С. Томасовић, формално виши предавач на познатој школи у Монтереју.

Затим и бројни други странци – др Тимоти Едмундс, Нарцис Сера, Ангус Морис, Џорџ Катсирадакис, Иштван Ђермати, Биљана Ванковска, али и наши реформатори – Саша Јанковић (садашњи заштитник грађана), Вида Петровић Шкеро (познати судија), Првослав Давинић (бивши министар одбране, у то време будући), Павле Јанковић (бивши помоћник Давинића, тада на тренингу) и многи други евроатлантски лобисти.

Сви они су почели своје „реформске“ НАТО активности формално под окриљем Лабусовог и Динкићевог „Института Г-17“, да би их након тога преузео ISAC Фонд (International and Security Affairs Fond) у Србији и „Центар за међународне и безбедносне послове“.

Све заједно претече „East-West Bridge“ глобалистичке удруге, која ће временом постати балкански огранак светске владе у сенци – Трилатералне комисије. Они што су нас посетили прошле године и били поздрављени од стране премијера лично.

Дакле, наведени стручњаци су радили под легендом такозване „Школе реформе сектора безбедности“ која је била смештена са свом логистиком и изузетним финансијским средствима западних дародаваца у Београду, у Капетан Мишиној број 5.

Но, да се вратимо Амадеу Воткинсу реформатору полиције. Немогуће је заборавити његове реченице које је годинама понављао у наведеној школи и у највишим војним и осталим круговима, а које и дан данас одзвањају у ушима нас који смо имали прилике да га упознамо и да се „дивимо“ његовом течном „хрватском“ језику:

„…Ангажовало ме је британско Министарство одбране да радим пројекте реформе…. оптималан број Војске СЦГ је 12 до 15.000 професионалних војника… у старту то делује скупље, али је рационалније и боље… шта ће вам оволика Војска и резерва… тенкови Т-55 треба да се избаце из употребе, застарели су, слаби… имате превише артиљерије, то такође није рационално и оптерећује буџет… сва та средства су скупа за одржавање и терет за економију… СЦГ мора да има малу, оперативну војску, која ће бити модернизована и уклопљена у колективни систем безбедности под окриљем НАТО…“

И све се одиграло баш тако како је говорио. Стручњак који нам је преко српских агената од утицаја на власти, неутралисао преко 800 тенкова, 3.000 артиљеријских оруђа, смањио бројно стање мирнодопске војске од 110.000 на непуних 29.000, а ону ратну од преко 450.000 свео на неупотребљивих и необучених мање од 70.000.

Почетком 2015.године када је јавности обелодањено да га је министар Стефановић „поставио“ на место специјалног саветника, у интервјуу „Недељнику“ је изјавио следеће: „Не сметају ми превише оптужбе да сам експонент НАТО јер су бесмислица. Никада нисам радио за НАТО. Када некоме кажете да не обавља свој посао адекватно и да може боље – уколико нема аргумент којим вам може противречити – најлакше је рећи он је експонент НАТО, британски шпијун, Хрват.“

Линк: http://nedeljnik.co.rs/sr/2015/02/05/ekskluzivno/kako-emo-da-reformiemo-srpsku-policiju

Какав превејани мангуп и огољени манипулант са докторском титулом.

Заиста никада није био формално у организацијској структури НАТО, рецимо – командир тенка или командир диверзантског вода, али дошао је из Министарства одбране Велике Британије која је једна од две водеће чланице тог савеза. Комплетна каријера му је посвећена продору тог агресивног савеза на Исток. Толико да се последњих десет година није померао са Балкана и претежно из Србије.

Ко не верује аутору нека посети сајт НАТО-а и прочита његов интервју дат тамошњим прегаоцима 2007.године, који је насловљен „NATO and the Balkans: The case for greater integration“. Линк је: http://www.nato.int/docu/review/2007/issue2/english/art3.html.

Он том приликом, износећи потребу јачања савеза и даљег интегрисања балканских држава, између осталог наглашава: „…позитивна последица за Балкан из новембра 2006. са самита у Риги је да сада све земље у региону имају институционализоване односе са НАТО – било кроз директно чланство, или кроз Партнерство за мир (ПзМ) евроатлантског партнерства.“

Нескривено је и континуирано свих тих година, додуше умотано у разноразне обланде, заступао независност „Косова“ и у вези са тим писао научне публикације. Тачније, израђивао је темељне обавештајне извештаје са проценама и предлозима мера за британски СИС, који су касније, када је независност те нарко државе – српске окупиране територије легла, обелодањени у јавности.

Рецимо, ко има нерава нека прочита његову публикацију: „Покренути Косово напред – реалност или фикција?“ (Moving Kosovo Forward – Reality v Fiction) на следећем линку: http://www.da.mod.uk/Research-Publications/category/66/moving-kosovo-forward-reality-v-fiction-1031.

Или његов научни рад из 2006.године под називом „Србија: Битка у оквиру“ (Serbia: The Battle Within), који почиње уводном реченицом „Србија је и даље изгубљена и треба да се пронађе. Она очајнички треба да се помири са својом прошлошћу и да одлучује о будућности. На неки начин, мора да пронађе свој изгубљену душу“. Један од његових закључака је: „Косово ће морати да буде одрживо, без обзира у ком правцу теку политичка струјања…“ Линк: http://www.da.mod.uk/Research-Publications/category/66/serbia-the-battle-within-1035

Основна карактеристика бројних његових научних и осталих радова – све што је анализирао, процењивао, предвиђао а затим предлагао решења и то значајно раније – испуњено је по скоро свим тачкама. Нема се шта додати сем да му се на томе честита.

Да се вратимо коначно теми текста – Закону о полицији чије усвајање следи. Ради се о још једном небулозном и наметнутом пропису који је непримерен нашим условима. Нема упориште у богатој српској традицији, судара се чак и са одредбама Закона о тужилаштву и посебно са Закоником о кривичном поступку, у редове полиције се уводи потпуна конфузија, флоскуле о „каријерном вођењу“ су једна од највећих подметачина и циљ је да се елиминише још оно мало искусних кадрова, област унутрашњих послова (у нормалним државама ту је и контраобавештајна служба – оно што називамо БИА, али ми нисмо ни нормални ни слободни) се разводњава и компликује, и тако даље и томе слично. И све подређено, подразумева се, партијама на власти и Западу.

Шта је све у вези са законом интересантно, где је позадина и куда ће нас одвести визија доктора Воткинса?

Обратимо пажњу – почетком 2010.године овај британски специјалац је, тада као службеник ОЕБС-а у нашој земљи, издао научну „студију случаја“ под следећим називом: „Реформа сектора безбедности и донаторска помоћ у Србији 2000-2010“ (Country case study: Serbia Security Sector Reform and Donor Assistance in Serbia 2000-2010).

И, сада, поново – ко има вишак времена нека се упусти у читање ове књижице од преко 30 страна на енглеском језику, где ће моћи до танчина да се информише о томе како је Амадео не само учествовао у „реформисању“ наше националне безбедности до 2010. већ и како је располагао подацима који су државна и службена тајна највишег степена. Ево и тог линка: http://www.eliamep.gr/wp-content/uploads/en/2010/03/SSR-and-Donor-Assistance-in-Serbia-2000-2010.pdf. Студија на чијој су насловној страни весели питомци полиције произведени у прве чинове и она позната сличица бацања шапки у вис.

Све што је написао 2010.године скоро дословно је уграђено у нови Закон о полицији. Дакле, господин Воткинс је још пре пет и више година био визионар, улагао је огроман експертски труд и као да му је неко још тада дошапнуо (наравно да јесте!) како ће заузети једну од челних позиција у Министарству унутрашњих послова и бавити се организационим, реформским и свим осталим полицијским питањима. По правилу тајним. Или је то неважно?

У прилог наведеноме је и кратка анализа његовог двадесетоминутног гостовања у јутарњем програму телевизије „Н 1“ почетком децембра 2015.године, када је својски бранио нацрт Закона о полицији и „експертски“ тумачио шта ће све снаћи српску колонијалну прћију на пољу унутрашњих послова.

Тежиште је било на бројним примедбама закона али и о актуелностима у раду Министарства и посебно министра Стефановића. У вези са тим Воткинс констатује: „…ја могу да кажем да Стефановић ради врло професионално. Налози које добијамо су на нивоу оних које сам добијао у Лондону…“

Обратимо пажњу – саветник странац хвали рад домаћег министра и брани његов лик и дело на јавној сцени, а затим прави паралелу са Лондоном – налози које је тамо добијао, ма побогу, све је исто. Како и приличи. Још да је ускликнуо – земљо отвори се и прогутај ове понижене колонијалне поданике.

А затим иде оно главно, део гостовања када нам уважени Амадео открива начин свог ангажовања, а то је да је потпуно препотчинио све кључне факторе српске полиције али и оне около, да одређује темпо и садржај тзв. реформе као и главну поенту – није сам у том послу, има још Британаца у његовом тиму. И ево тог дела:

„Апсолутно се ради на промени слике полиције. То није само стандард у Републици Србији, то је стандард широм света… Што се тиче нацрта (закона) имате два тока догађаја. Један је политички, ту ће претпостављам бити неких измена, то је на министру, а ми као стручњаци и ја као саветник његов сагледаћемо све коментаре. И од господина Јанковића, тј. обдусмана (онај који је заједно са њим друговао под окриљем ИСАК фонда), сагледали смо врло озбиљно и неке критике које су дошле од Београдског центра (полиције). Не знам које ћемо да прихватимо а које нећемо.

То ради један тим људи, ја нисам једини, морам то да нагласим. Нас је једно петоро, шесторо. У томе су људи из Дирекције полиције, људи из Секретаријата, из људских ресурса који такође раде. Рецимо, Европска комисија нам је дала твининг партнере, експерте из људских ресурса, значи из Велике Британије, са којима смо радили доста велики део чланова који се тичу људских ресурса. Гледамо да копирамо праксу држава чланица Европске уније…“

Дакле, шта нам је поручио? Прво, закон има експертски део, али и онај политички о коме ће расправљати Влада и наравно прилагођавати партијским потребама. Заиста, реформа каква се само пожелети може. Друго, да је он као саветник и као странац, брусио свима редом – од обдусмана до последњег начелника полицијских центара, те њихових синдиката, као и да се, молићу лепо, још увек двоуми које ће критике прихватити а ко је не. Јер – може му се, дата му је власт.

И, на крају, оно најважније – сви су као радили на изради новог закона, али прича се свела на пет, шест експерата, и онда наглашава да су ту и Британци које му је упутила Европска комисија. И баш Британци, гле чуда. И све то, наравно, демократски и у складу са европским стандардима.

Ја бих питао господина Воткинса – како би изгледало да се наши, српски експерти, поготову они из ’99-те, такође према препоруци ЕК, деташују мало у Министарство унутрашњих послова Велике Британије и да тамо, у виду организованог субверзивног тима, ако не реформишу онда бар пренесу искуства британској полицији и чувеним службама МИ-5 и МИ-6? Како би на то реаговала Њ.К.В. Елизабета Друга?

Предлажем читаоцима да пажљиво одгледају гостовање Амадеа Воткинса на „Н 1“, ако због ничег другог онда због визуелног и свих осталих ефеката. Линк видео-клипа је: http://rs.n1info.com/a114379/Vesti/Amadeo-Votkins-na-N1.html.

Како у пракси изгледа одбрана нацрта Закона о полицији од стране овог Британца, како он полемише и брани ставове, којим тоном то чини, о оштрини реплике и многим другим питањима, најбоље је погледати званична саопштења МУП-а јавности Србије, где се он појављује као потписник истих. До сада невиђено у домаћој пракси – саветник са ингеренцијама најмање државног секретара или помоћника министра.

То су следећа, најинтересантнија саопштења, у којима он врло оштро дели лекције: број: 1021/15 од 26.11.2015. године, затим број: 994/15 од 17. 11. 2015. године и број: 738/15 од 17. 08.2015. године. Ево линка МУП-а Србије на коме се хронолошки, по датумима, лако могу пронаћи:

http://www.mup.gov.rs/cms_cir/saopstenja.nsf/MUP

И на крају – шта закључити после оваквих понижења?

Можемо променити власт – окупационо намесништво, ево иду избори народ се буди, након тога сторнирати већину закона којима смо губили сувереност и независност земље, затим донети декларације и резолуције којима се Србија подиже на ноге и много тога другог.

Проблем ће бити шта са онима „каријерно вођеним“, њих хиљаде инсталираних и уздуж и попреко Србије, што је иначе главна поента новог Закона о полицији и свих осталих европских закона? Бројна агентура из категорије српских „људских ресурса“, којој су или испрани мозгови или су дебело плаћени – новцем односно положајима или у натури.

Некада, док смо још били држава и слободан народ, овакви као Амадео Воткинс били су пресрећни ако испод камене коцке на некој беградској калдрми пронађу у виду „мртве јавке“ цедуљу са доушничким извештајем, или успеју да се конспиративно нађу у оближњем парку и брзопотезно размене информације и договоре инструктаж за даљи наступ.

Данас – врхунски резиденти и агенти Запада, као што видимо, седе у најважнијим фотељама и руководе колонијалним поседом под називом Србија. Ипак, решења постоје. Но, пре тога, ваља се пробудити из летаргије и дефетизма.

На самом крају, у складу са називом овог текста – да ли напредњачка и еспеесовска бирачка машинерија зна да ће и на следећим изборима гласати не за Вучића, већ за Амадеа Воткинса и десетине и стотине других, њему сличних?

Како се минира војно савезништво са Русијом

0
0

Изјава потпредседника Владе Руске Федерације господина Димитрија Рогозина која је више пута изговорена приликом недавне посете – да Србију види као руског савезника на Балкану, изазвала је праву пометњу не само у српским политичким већ и у интелектуалним прозападним круговима. Српска квислиншка власт нашла се у својеврсном небраном грожђу, у непланираној и непријатној ситуацији. Да је другачије не би се премијер Вучић одмах ограђивао стандардном флоскулом о измишљеној војној неутралности Србије.

Разумљиво, јер НАТО програм „Партнерство за мир“ у највишој ИПАП инстанци, затим СОФА споразум о транзиту и боравку трупа, бројни садржаји у оквиру „партнерске“ сарадње или савезништва како то непрестано понављају функционери Алијансе, тако нешто – евентуално војно приближавање Русији или савезништво – једноставно не дозвољавају. Само се такав ултиматум још увек вешто крије од јавности.

Заједничка спољна и безбедносна политика са Европском унијом која је идентична политици НАТО и која нам је „на столу“, најновији пристанак Србије да учествује не само у мировним већ и у борбеним операцијама ЕУ у којима су по правилу команданти борбених група НАТО генерали на највишим дужностима у својим савезничким командама и низ других обавеза (Поглавље 31), потврђују напред наведени став.

Међутим, пометња (или ће пре бити осредња глума!) која је настала поводом Рогозиновог става о савезништву у родољубивим и традиционално проруски орјентисаним круговима, који објективно имају велики утицај на широке „напредне“ масе, помало је изненађујућа. Бар онима који нису схватили игру најкасније 2012. године, а у стварности главну карактеристику појединаца из тих кругова а то је – макијавелизам. И оно најважније – за новац, моћ, функције и (лажни) углед све је на продају.

Најоригиналнији пример како се од стране наведене и тренутно, на жалост, најопасније категорије, по задатку и дрско манипулише јавношћу и како се нескривено брани поданичка власт, могуће је пронаћи у тексту „Политике“ од 18. јануара под називом „Да ли је могуће савезништво с Русијом по израелском рецепту“ [i]. Ту су интерпретирани коментари и ставови тројице саговорника, који најбоље одсликавају на који начин се плански и упорно негује дефетизам и летаргија у широким масама. А то је, у ствари наш основни проблем и противник.

Главна теза је да су економска сарадња и одговарајући политички односи (помоћ Русије око Космета и Р. Српске) на реалним основама и оно што је могуће остварити са том земљом, да су у складу са тим „неки велики искораци ван тога немогући“ (мисли се на војно савезништво), да је разлог томе што смо „опкољени чланицама ЕУ, изоловани у односу на Русију, континетално заробљени“, а да су Руси „приоритетно заокупљени постсовјетским простором“

Да видимо о чему се овде ради и да приупитамо режимске гласноговорнике, рецимо следеће – зашто би се Русија трудила око Космета и Р. Српске и коју то политичку (и економску) корист од тако нечега има, уколико је званичан државни став Србије да је Крим саставни део Украјине? А ако је тако, а то је пре неки дан по ко зна који пут потврдила Јадранка Јоксимовић, министар за европске интеграције[ii], то значи да је према ставу званичне Србије – Русија агресор у Украјини? И да следствено томе ми не признајемо територијални интегритет управо Русије.

Или ће бити да због „познатих разлога“ (како се иначе ваде) а то је Косово и Метохија, не можемо признати враћање Крима матици? Без обзира што та два случаја немају ама баш никакве везе – на Криму се догодио референдум народа након класичног државног удара у Кијеву, затим, вратили су се тамо одакле су комунистичком одлуком мимо своје и воље совјетске Русије истерани и низ других околности, док се на Космету одиграла оружана побуна, а затим и нелегална оружана агресија НАТО, којом је, након што је прекршена Резолуција 1244 почев од 2008. године, та територија доведена у стање ратне окупације.

Због чега су „неки велики искораци ван тога (економске сарадње) немогући” и на којим то међународним или домаћим прописима се темеље изречени ставови, одбацујући унапред војно савезништво као могућност?

Уколико је упориште Резолуција Народне скупштине Р. Србије из децембра 2007. године где се у тачки 6. налаже измишљена војна неутралност државе али и обавеза која никада није реализована, а то је расписивање референдума о том питању, онда то није никакав доказ и реч је о најобичнијој превари.

Војна неутралност као категорија не постоји у међународном праву. Једноставно, реч је о исконструисаном и од стране НАТО експерата подметнутом термину, како би се у време проглашења косовске независности и свеопштег анти-НАТО расположења у Србији, сачувао програм „Партнерство за мир“ и достигнути ниво евроатлантских интеграција без већих последица. Догађаји који су следили годинама након тога необориво потврђују наведено тумачење. Јесмо ли остали у ПзМ и јесмо ли подигли ниво односа са НАТО?

Уколико су такве оцене и закључци базирани на међународном праву, односно, још прецизније на међународном ратном праву или праву оружаних сукоба, то је тек потпуни промашај. Међународно (ратно) право не само да познаје, већ и те како признаје војна савезништва и као такве их третира. Бројне Хашке конвенције о томе говоре а најпознатија је она из 1907. године.

Ево само једног примера. Општеприхваћена дефиниција „ратишта“ у међународном ратном праву и у међународним односима је – то је територија на којој стране у сукобу могу да припремају и изводе борбена дејства. Ратиште представљају подручја која су под суверенитетом зараћених страна и њихових савезника.

И наравно, следи главна теза која тотално слуђује широке српске масе: „ми смо са свих страна опкољени чланицама ЕУ, изоловани у односу на Русију, континентално заробљени, а Русија ипак приоритетно гледа на окупљање постсовјетског простора…“

Шта значи фраза „опкољени чланицама ЕУ“? Да ли је наведена организација по дефиницији агресивна и има ли права на тако нешто? Како се они декларишу и није ли њихова основна девиза – мир, демократија, европске вредности, сарадња, економски просперитет и слично? Откуда то, осим ако посматрамо географске атласе (па чак и ту нисмо потпуно „опкољени“) да се форсира флоскула – изолација од Русије?

Да ли смо се вратили у неки рани средњи век? И по ком то међународном пропису, поготову ако се протумачи Повеља УН, било ко има право да некога изолује? Подсетимо се шта каже члан 2. тачка 4. Повеље – државе су обавезне да се уздржавају од претњи силом или од употребе силе против територијалног интегритета или политичке независности ма које државе.

Утиска ради, шта ли, опкољавање и изолација се од стране режимских аналитичара појачава са још жешћом одредницом – „континентално заробљени“ у односу на Русију. Значи, мало је што смо изоловани и опкољени, већ смо и заробљени. И то не мала територија, држава, матични народ, етничке заједнице и припадници националних мањина.

Наравно, потребно је правдати и бранити сулуду (непостојећу) војну неутралност и добровољну припадност евроатлантској сфери утицаја (обавезујући уговор са НАТО под називом „Оквирни документ“ члан 1. и члан 2), као и дефетистичко и поданичко држање овдашњег квислиншког режима.

Ако је тако – а јесте, онда војно савезништво као потпуно легитимна и, имајући у виду догађања на глобалној сцени, једина реална опција, подразумева се да из квислиншког угла – не долази у обзир. Јер, побогу, како ћемо ми то противу северноатлантског и западног света, једном смо тако нешто искусили, време је да се покријемо ушима, ћутимо и трпимо. Па макар нам и дефинитивно, уз наш пристанак и конструктивну асистенцију, отели Космет и наставили да черече остатак територије, тако што ће пре тога произвести још неколико криза и мањих ратова.

Дакле, режимско и полазиште уигране екипе тумача је – Русија је далеко (без обзира што је 21. век), ми смо опкољени, чак и да потпишемо уговор о војном савезништву, како да нам допреме наоружање, како да сутра дођу трупама и да ли би дошли, зашто бисмо љутили западне силе и тако даље и томе слично. Наравно, прича о евентуално војној бази Русије у Србији као потпуно легитимној активности, а видимо како то изгледа у Сирији, па пример Јерменије, је фатаморгана и немогућа мисија. И били бисмо „руска губернија“, под обавезно.

То не би било „ин“, у складу са миротворачком политиком премијера, то би наљутило госпођу Ангелу коју волимо изнад свега. И поготову би пореметило пријатељске и савезничке односе са америчком војном базом „Бондстил“ која нам „чува“ Космет. Бондстил дакле: да – Руси: њет, јер они нису Амери (Немци, Турци, Италијани, Французи…).

Како је то Израел ближи Америци (из наслова наведеног текста) него што је Србија Русији, на то питање немају адекватан одговор. Или су тумачења наведеног савезништва крајње банализована, смешна и изнад свега манипулативна – „Израел, као мања и слабија држава, логично је под америчким утицајем, а с друге стране, она преко свог лобија у Америци успева да контролише спољнополитичке потезе Вашингтона“, наглашава један од саговорника. Дакле, Израел је нешто посебно, а Србија на такав лукзус нема (и не жели) исто право. Е, па господо, баш зато је Израел снажна и слободна држава и тамо живи достојанствен народ.

Ваља приупитати ове гласноговорнике режима, поред већ питаног, да ли су којим случајем чули (и не дај Боже видели), рецимо – „Конвенцију о међународном цивилном ваздухопловству“ која третира чак и војне ваздушне транспорте у миру (јер слободне државе савезништва потписују пуно пре рата) и јасно одређује правила у пребацивању оружја, оруђа, опреме и другог материјала, као и људства. Тешко да о томе појма имају или намерно игноришу нешто што је још 1944. године усвојено и потписано у Чикагу, а затим, у наредним деценијама ратификовано од стране свих држава света.

Или, јесу ли се упознали са „Европским споразумом о главним унутрашњим воденим путевима од међународног значаја (AGN)“? Или можда намерно игноришу да је река Дунав, исто онако како су и реке Сава и Тиса, међународни пловни пут. У миру посебно. И да је на њима дозвољена трговина и превоз. Па тако и послови транспорта војног аресенала, уколико се тиме не крше важећа међународна правила и не угрожавају околне државе непосредно.

Чему у ствари ми у Србији присуствујемо?

Невиђеним преварама и уџбенички вођеном психолошко-пропагандном рату. У тој нечасној (а за личне интересе корисној) работи сва су средства дозвољена. И пожељна. Манипулација јавним мњењем која је неопходни услов тог посла, постављена од стране северноатлантских партнера у реализацији плана поробљавања Србије, мора бити интензивна и маштовита. А главно обележје манипулације је лаж.

Једна од најбољих дефиниција лажи и лагања може се наћи у „Малој енциклопедији“ (Просвета, 1978) где стоји – лагање је свесно изрицање неистина, намерно извртање чињеница, неистина уопште, обмана.

Па да тиме и завршим – на шта нас онда подсећа став једног од саговорника у наведеном тексту „Политике“, који – „сматра да је такво српско-руско савезништво мало реално, јер Руси нису заинтересовани да буду савезници с нама на том нивоу“.

Речено само неколико дана након оне Рогозинове, да је још једном цитирамо[iii]: „Војно јак савезник Србије одвратиће било ког агресора…“

Ипак, правде ради, да не сваљујемо главну кривицу на аналитичаре, коментаторе, политикологе, публицисте, НВО менаџере, модерне историчаре…. Познато је „у ком грму лежи зец“. И одатле га што пре треба истерати. Све друго и сви други ће доћи на своје место. Као и увек – макијавелистички.

[i] http://www.politika.rs/scc/clanak/347345/Da-li-je-moguce-saveznistvo-s-Rusijom-po-izraelskom-receptu

[ii] http://www.nspm.rs/hronika/jadranka-joksimovic-srbija-priznaje-teritorijalni-integritet-ukrajine-ukljucujuci-i-krim.html

[iii] http://rs.sputniknews.com/intervju/20160111/1102429280/Ekskluzivno-intervju-sa-Dmitrijem-Rogozinom.html

Православна браћа

0
0

Постоје два народа на овој планети која су вековима раздвојени територијом, али миленијумима спојени историјом. Има два народа која су два само по имену али су културом, вером, крвљу, пореклом непогрешиво један. Постоје два народа која упорно покушавају да разним подвалама, смицалицама, лажима и свим другим познатим западним методама раздвоје, али њихова веза je нераскидива. Колико год да су Срби и Руси удаљени, колико год да нам историја и непријатељ не дозвољава да се и територијално приближимо, не постоје два народа на овој планети која су тако блиска. Два народа која су увек ту када је најтеже.

Увек смо некако кроз историју у исто време имали и исте непријатеље. Није ли то одувек био знак да нас сем тих истих непријатеља повезује нешто много јаче и веће? Наравно, увек су постојали они душебрижници који су тврдили супротно, они који се упорно свугде и свим силама труде да докажу оно немогуће – да није тако. Остајали су такви увек разочарани јер доказивање неистина је узалудан посао. Сви покушаји да промене и прекроје истину осуђени су на пропаст, јер срце и душа православне браће увек осећа ону једину праву истину. Онда када је најтеже и најпотребније, браћа су ту. Оне које памћење ипак слабо служи или нису читали историју треба само питати која земља и њени званичници једина увек поштује став Србије и њен територијални интегритет?

Сетимо се само 15. септембра 2011. и првог Београдског безбедносног форума који је отворио тадашњи председник Србије Борис Тадић. Када је видео понашање српских представника на форуму и њихов став став по питању НАТО-а, КФОР-а и Косова и Метохије руски амбасадор Конузин љутито је узвикнуо „зар у овој дворани нема Срба“, напомињући да ће у Савету безбедности УН на специјалној седници о Косову, иако „у овој дворани нема никог ко брани интересе Србије“, Русија то сигурно чинити.

Када Срби покажу јасан и патриотски став, онај који је у интересу Отаџбине и српског народа а не у циљу личних интереса и издаје, руска браћа су ту. Тако данас видимо несумњиву и јасну подршку Србима у Републици Српској. Или можда да се ипак вратимо мало даље у историју и подсетимо на Други светски рат? Сетимо се добро тих наших врлих западних савезника. Док су нас они бомбардовали и гледали да искористе још једну прилику да што више разруше Београд, Руси су ослобађали наш главни град.

Није много другачије било ни у Првом светском рату, тада су Дунавом из царске Русије стизали конвоји војне опреме, одеће, обуће, хране, болничке опреме као и људство. На српској територији основане су руске војне болнице које су спасавале хиљаде рањених. Онда када су нас западни савезници као и увек оставили на „милост и немилост“, а надајући се да ће ипак бити немилост, братска Русија нам је пружила руку спаса. Руски цар Николај је дао јасан ултиматум такозваним савезницима, да се српској војсци мора омогућити повлачење као и бродови којима ће бити превезени на сигурно.

Тада је царска Русија западним савезницима јасно ставила до знања да уколико не испуне ултиматум о спашавању српских војника Русија ће раскинути савез са њима и повући се из рата. Без тог ултиматума данас не би било српске војске, не би било Србије. Тај ултиматум нам је омогућио оне „лађе француске“, а не Француска и западни савезници.

“Савест наша нас приморава да плачемо, када Руси плачу, и да се радујемо, када се Руси радују. Велики је дуг наш пред Русијом. Може човек бити дужан човеку, може и народ – народу. Али дуг, којим је Русија обавезала србски народ 1914. године, тако је огроман, да њега не могу вратити ни векови ни покољења. То је дуг љубави, која свезаних очију иде у смрт, спасавајући свог ближњег. Нема веће љубави, него да ко положи душу своју за другове своје – то су речи Христа. Руски Цар и руски народ, неприпремљени ступивши у рат за одбрану Србије, нису могли не знати, да иду у смрт. Али љубав Руса према браћи својој није одступила пред опасношћу и није се уплашила смрти.

Смемо ли ми икада заборавити, да је Руски Цар са децом својом и милионима браће своје пошао у смрт за правду српског народа? Смемо ли прећутати пред Небом и земљом, да је наша слобода и државност коштала Русију више него нас? Морал светског рата, нејасан, сумњив и са разних страна оспораван, испољава се у руској жртви за Србе у јеванђељској јасности, несумњивости и неоспоривости. А мотив самоодрицања, неземно морални осећај при жртвовању за другог – није ли то прилепљење к Царству Небесном?

Руси су у наше дане поновили Косовску драму. Да се Цар Николај прилепио к царству земном, царству егоистичних мотива и ситних рачуница, он би, највероватније, и данас седео на свом Престолу у Петрограду. Али он се прилепио к Царству Небесном, к Царству небесних жртава и јевангељског морала; због тога се лишио главе и он сам и његова чеда, и милиони сабраће његове. Још један Лазар и још једно Косово! Та нова Косовска епопеја открива ново морално богатство Словена. Ако је неко на свету способан и дужан то да разуме, то Срби могу, и обавезни су да разуму.

Блажени ви, плачући у те дане са Русијом, јер ћете се са њом утешити! Блажени ви, тугујући сада са Русијом, јер ћете се са њом ускоро и радовати.”

 Владика Николај Велимировић

Браћа то не би била да не осећају и не понашају се као једно. Не би они били ни православни хришћани да им срце и душа не куцају исто. Србија територијално и бројчано јесте мања али у својим делима то никад није била. Кроз векове њен народ је увек био уз своју браћу. И онда када је поткупљена, наметнута или власт без вере желела да поведе народ у другом смеру никад то није успела. Никад српски народ није заборављао своју браћу по крви и вери. Сваки рат који је Русија водила био је и рат у коме је значило да на страни православне браће учествује и српски народ. Козаци су били ту да помогну Србима и у последњем грађанском рату на простору бивше Југославије, били су главни ослонац Карађорђу…

Срби то нису заборавили, а да је тако покушали су да докажу и у последњим дешавањима у Малорусији. Додуше тај допринос није био организован али у постојећим условима и није могао да буде. Важније од тога је да је и кроз ту појединачну ангажованост јасно показано искрено осећање целокупног светосавског народа. Ратовали су Срби и Руси раме уз раме и били на истој страни у свим невољама и недаћама Првог и Другог светског рата. То је наравно и било за очекивати, јер праведници не могу бити нигде друго сем на страни правде. Треба знати да Срби нису немо посматрали ни Руско-Јапански рат, већ су колико је год било у моћи давали допринос у борби православне браће.

Можда негде код неких нација или народа може да наступи колективна амнезија или да их други натерају да забораве, али онима који имају православну душу то не може да се догоди. Зато ће и Срби и Руси вечито памтити име кнеза Арсена Карађорђевића. Унук великог Вожда Карађорђа и најмлађи брат Краља Петра I био је најодликованији србски официр. Овај србски и руски генерал одликовао се неизмерном храброшћу и вештинама командовања у борбама. Непосредно по избијању Руско-Јапанског рата 1904 године, Арсен се добровољно ставља на располагање Козачкој коњици. Бива распоређен у Други Аргунски пук Друге бригаде Забајкалске Козачке дивизије у саставу руске Манџуријске армије генерала Куропаткина.

Наравно, далеко од тога да је кнез Арсен био једини Србин учесник рата али је свакако био најпознатији. У сваком случају брзо је добио чин Козачког јесаула (капетана) и командовао је пуком. Учествовао је у свим већим биткама, а за све ванредне задатке и мисије јављао се добровољно. Његова храброст, чојство, одважност, вешто командовање изазивало је увек изнова дивљење и најдубље поштовање свих. У руској штампи био је слављен и о њему је писано као о ретко ком другом. За своја херојска дела и показано јунаштво унапређен је у чин пуковника и одликован једним од највећих руских одликовања – Златном Георгијевском Сабљом.

Златну Георгијевску Сабљу као орден-оружје увела је царица Катарина 1844. године. И додељивано је директно из канцеларије Царске. Као једно од највиших ратних одликовања, за време Руско-Јапанског рата 1904/05 додељено је 406 обичних и 4 дијамантске. Наравно наш Арсен Карађорђевић био је међу четири.

Када спомињемо појединачан допринос сигурно би било непотпуно а не споменути грофа Саву Владиславића (1668-1738) саветника руских царева. Улога овог Србина за Русију је сигурно немерљива. Користећи своје дипломатске способности и познанства поред свих претњи којима је био изложен за потребе Руског Царства и Царице Катарине Прве успева 5. априла 1728. године да утврди 6000 км дугу границу са Кинеским царством. Границу која је и данас са малим изменама важећа. Доказ љубави ка православној и братској Русији показивао је и на разне друге начине. Да није било једног од таквих потеза Русија никад не би упознала и имала Пушкина, али то је за неку другу причу. Споменућемо сада само још то да је Сава 1709. године у борбама које су вођене између Руса и Швеђана код Полтаве одиграо једну од пресудних улога. Владиславић је тада успео да успешно организује снабдевање Руске војске користећи воловске запреге по непроходним путевима и тиме олакшао победу руској војсци.

Онда када је било тешко, када се више није имало куд, Србија је имала Русију, Русија је имала Србију. Сетимо се само педесетих година XVIII века и укудања Моришке и Потиске војне крајине у Угарској. Након чега Срби трпе политичке верске и националне притиске. Угарска се у то време према Србима понаша као према робовима а једино преостало решење јесу сеобе. Тада у своја њедра и свом душом Србе прима Русија и они тамо на обалама Дњепра оснивају два српска насеља: Нову Србију и Славеносрбију. Управо те миграције су нашем Милошу Црњанском биле инспирација за роман „Сеобе“. Вратила је мајка Србија сву љубав и топлину душе православној браћи примајући их у своја њедра док су они бежали после распада Царске Русије и убиства Романових.

Не постоје два друга народа на свету којима се не може издвојити ни један период историје а да онај други братски део народа није бар на неки начин учествовао. Треба ли подсетити да је Растко Немањић заједно са руским монасима отишао на Свету Гору и тамо се замонашио у руском манастиру Свети Панталејмон 1191. године. Касније је управо Свети Сава са својим оцем помогао и пружио духовну и материјалну помоћ и заштиту руским манастирима на Светој Гори. Русија се тада налазила под монголском влашћу и није могла никако да помогне. У житијима краља Драгутина се јасно може видети колика је помоћ Србије била руским црквама. Можда треба подсетити на српске корене и по мајчиној и по очевој линији Ивана Грозног…

Док помињемо све ове велике догађаје и људе не смемо да заборавимо ни оне који су некако, иако чинећи велика дела за наша два братска народа, неправедно запостављени. Колико нам је познато како је настао један од најчувенијих руских маршева, „Опроштај словенске жене“? Управо је Василиј Иванович Агапкин 1912. инспирисан Софијом Јовановић која се на фронту раме уз раме са мушкарцима борила за своју Отаџбину Србију и другим сведочењима руских добровољаца, био њен аутор. Данас је то марш који је саставни део сваке руске војне параде.

Српски официр, универзитетски професор и архитекта Григорије Самојлов рођен је као Козак и Рус а по срцу је одабрао да буде Србин. Код Сребренице 1941. бива заробљен заједно са групом Срба војника. Иако му је као рођеном Русу понуђено да избегне заробљеништво он као православац одбија да напусти своје пријатеље и другове, чак одбија да оде у официрски логор. Скида своје официрске ознаке и са српским војницима бира заједничку, неизвесну судбину. Та судбина га одводи у злогласни нацистички концетрациони логор „Бухенвалд“ и његов део Сталаг 9-ц.

Ту у нацистичком концетрационом логору, заједно са српским војницима, Самојлов показује несаломивост православног духа. Српски војници под диригентском палицом Григоријевом као ранохришћански мученици голим рукама ваде старе железничке прагове, своја следовања хране трампе за боју а резбарски алат праве од старих коњских потковица и металних отпадака купљених на црном логорашком тржишту. Док се Немци чуде зашто Срби траже старе одбачене железничке прагове, логораши чуде зашто се Срби одричу дела ионако малих следовања за метал и боје, пред свима њима се догађала историја. Историја какву може да пише само душа православна. Пред свима њима ту у нељудским условима настао је иконостас који изазива дивљење и показује непобедивост душе православне.

Када год у ту непобедивост посумњамо, када посумњамо у јединство два братска народа треба да одемо до парохијског Храма Светог Јована на Централном гробљу. Ту у Београду, гледајући у овај Божански иконостас настао у најнељудскијим условима логорa оних који су данас највећи заговорници ЕУ, вратићемо сигурно поново веру у срце. Нису случајно други логораши и Немци занемели пред поруком коју им је пркосно говорио гледајући их са северних двери Архангел Михаило. Љубав једног Козака рођењем и његове српске браће, њихова несаломива вера и дух изнедрили су иконостас и арханђела са истуреним штитом и ватреним мачем спремним да узврати ударац.

Тај пркосни осећај, осећај снаге да нисмо сами и да је вера и правда са нама српски и руски народ никад неће напустити. Време иза нас је доказ да то није нека прича већ вековна истина. Истина која нас прати када се ми ње сами не одрекнемо. Зна то народ, зато и поред свог труда запада и њихових поданика православну душу не успевају да заразе и инфицирају својим вирусом зла. То се осећа и на свакој спортској манифестацији, јер се тамо скупља народ. А онде где народ може слободно да искаже све што мисли, све што му је на души, увек је јасна порука. Зато се на трибинама у Србији види натпис „ОДНИ ЦВЕТА – ИСТА ВЕРА“, зато у Русији трибинама доминира „Крим-Русија, Украјина-Русија, Аљаска-Русија, све-Русија!!! Сем Косова, Косово-Србија“.

Шта отац да каже сину. Разговор око Савиндана

0
0

Када се Милош Црњански враћао у Југославију из лондонског изгнанства, свратио је да поправи зубе код србског емигранта у Немачкој, Добривија Томића, чијег су оца, ни кривог ни дужног, убили комунисти у Бољевцу чим пошто су узели власт. Црњански је разговарао са Добривојевим сином Душаном, који је још био дечак. Питао га је шта је он – Србин или Немац. Дечак је одговорио да је Србин. „Е, онда ти неће бити лако“, закључи Црњански.

То ми пада на памет на Савиндан 2016, док размишљам о судбини овог напаћеног народа, док од туђина подржавана „наша“ власт наставља преговоре са Шиптарима у Бриселу, под будним оком Великог Брата, спремна да изда све што су векови градили у име мртвачке идеје зване Европска унија…  

Стварно, нити нам је било, нити јесте, нити ће нам бити лако.

НЕКАД И САД

Када је Свети Сава са братом Првовенчаним правио Жичу, она је била близу границе према Мађарима, који су касније често упадали на србске територије, од папе подстицани да ратују против „шизматика“; а онда су палили и пљачкали све, па и Жичу.

Зато је наследник Светог Саве, Арсеније Сремац, почео да премешта средиште Србске Цркве у пећки крај. Пећ је, у то време, као и цело Косово и Метохија, била апсолутно срце Србства. Тамо није било скоро никог осим Срба. Када је Србија пала у ропство, 1455. године Турци су направили тефтер за област коју је имао Вук Бранковић – а највећи део области био је на Косову и  Метохији. Ту је забележено око седам стотина топонима и седамнаест хиљада личних имена. Скоро сви топоними и имена су србски.                        

Дреница је, у време оно, била сасвим србска.                                      

Сада тамо Срба нема.      

Albanac_lomi_krst_na_crkvi_Sv._Save_u_juznoj_Kosovskoj_Mitrovici                                                                   

Таква је наша историјска судбина.   

Некад су и Будим и Видин били србски („У Будиму граду чудно чудо кажу“ и „Игра коло под Видин, пусти ме, мајко, да видим“), а сад ни тамо нема Срба.

И шта да кажемо својој деци?

ЧЕМУ ДА УЧИМО  ДЕЦУ ИЛИ ГЕОПОЛИТИКА ЗА ПОЧЕТНИКЕ

Ето, Србину се роди син; мада у Србији сваке године умре 30 хиљада људи више него што их се роди, ипак се роди. И син расте. И порасте да отац може да му преноси истине о положају његовог народа. И шта да му каже?

Да, рецимо, узме оглед „Позиција Србије пред почетак Великог рата са становишта првог и другог закона геополитике“ Миломира Степића, географа и геополитичара, из недавно изашлог зборника „Србија и геополитичке прилике у Европи 1914. године“ (у издању Института за политичке студије из Београда и лајковачке библиотеке), па да овако казује,обилно цитирајући Степића:

Драги сине,                                                                                        

Теби живот на овом простору неће бити лак. Један разлог за то требало би тражити у својствима по­ложаја Балканског полуострва које, за разлику од оста­ла два велика полуострва на југу Европе, Пиринејског и Апенинског, не представља „ћор-сокак“, већ „пупчаник“ који модерну Европу повезује са њеном (пре)античком цивилизацијском „колевком“, културно-религијским средиштима и енергетским лежиштима на Блиском Ис­току, те комуникацијским правцима чије је контроли­сање било и остало важна полуга њене глобалне моћи.                                                                                              

Мили мој,                                                                                           

Моравско-вардарска проходница, као природни балкан­ски продужетак дунавско-савског сутока, јесте кључни и историјски непролазни квалитет положаја Србије.                                                       

Управо због тога, сви освајачи насрћу на Србство, тежећи да га одсеку од изласка на море. Вековима потискивани од мора физичким уништавањем, прогонима, насилним проце­сима верске и националне конверзије, те онемогућавањем да српске државе имају излаз на море, у српском колективном етно-психолошком склопу индуковао се специфичан геопо­литички „страх од мора“.

Ево, рецимо, сад су од наше браће Срба из Црне Горе направили нову нацију, Монтенегрине, и воде их у НАТО, само да Срби не би имали море.

Због геополитике, нас непрестано убијају. У Првом светском рату Србија је изгубила више од половине мушког становништва. За то има, опет геополитичких, разлога. Тадашњу позицију Србије адекватно је дефинисао бри­тански мајор Р. Г. Д. Лафан, војни саветник при Српској вој­сци, већ у наслову књиге „Чувари капије“, коју је објавио 1918. године. У њој је навео да Србија јесте мала, али је на позицији од светског значаја, да су веома моћни непријате­љи бацили око на путеве који су под њеном контролом, да се она пркосно испречила између Немачке и великих лука, Константинопоља и Солуна, да представља мали појас територи­је који блокира пут и спречава повезивање два краја у ланцу од Берлина до Багдада… Он је потенцирао значај Србије као прве линије одбране источног дела британских колонијалних поседа и чувара „капије Оријента“.

И још нешто, драги сине,         

српска дуалност, распетост између Запада и Истока, Евроамерике и Русије, проистиче из централног географског положаја државе унутар балканског hinterland-а, али без излаза на море, те глобалног положаја у саставу хе­терогеног евроазијског обода где у сучељавању са копненим силама ипак доминирају поморске. Како пред Велики рат, тако и после њега, све до данашњих прилика, Србе, Србију и српске земље у целини та чињеница суочава са претњом углавном споља генерисане геополитичке шизофреније. Она је последица не само статуса објекта, а не субјекта у светским пословима, него често и странпутице на коју их воде исто­ријским задацима недорасле, инструментализоване и пово­дљиве националне вође. Висока цена плаћена у Великом рату и после њега можда није могла да се избегне, али требало би да буде поука за сличне изазове садашњости и будућности.                                                                   

Али, сине мој, то неће бити никаква поука. Јер, наши вођи су непоправљиви. У месијанској намери да земљу и народ који представљају наводно модернизују, они настоје да их по сваку цену пребаце у Западну цивилизацију таласократског геопо­литичког карактера, иако Срби и српске земље историјски, национално, верски и културно припадају области друге и другачије – Православне цивилизације.                                                                          

Ето, мили мој сине, таква ти је наша геополитика.                         

Због тога су твоје вршњаке убијали у Првом и Другом светском рату. Тебе, вољени мој, као и мене, већ сутра може да закоље неко само зато што смо Срби, да нас одведу у Јасеновац или на Бањицу, или у Жуту кућу у Албанији. Или да умремо од осиромашеног уранијума, којим  НАТО бомбардује.                      Тако ти је, роде мој“…

А ШТА ЋЕ СИН?

Кад син ово чује, може да бира – или ће побећи главом без обзира из своје земље, и потражити неки други и другачији идентитет, или ће покушати да остане ту где јесте, да се укорени, порасте, олиста и донесе плод, знајући за све тешкоће тла из кога је никао. Ово друго, ипак, теже. Ако му отац не објасни тајну.

Зато отац, ако жели да му син остане Србин и да олиста, процвета и плод донесе, треба да му открије тајну Србије, и да у његову младу душу укорени највишу вредност боравка на овом тлу – а то је остајање уз Христа, Чије је Царство непролазно, док су сва земна царства пропадљива.    

veti-sava-miri-bracu

А највећи учитељ тог непролазног Царства, због кога смо вековима остајали овде где смо, и својим жртвама пунили рај Господњи, јесте Свети Сава. По угледном нашем канонологу, др Миодрагу Петровићу, преводиоцу Законоправила на савремени србски језик: “Свети Сава је Србима оставио у аманет две основне обавезе, без којих се прави хришћански живот и опстанак у Србији не могу ни замислити.Прва обавеза је – православно исповедање вере, које се потврђује свесрдним служењем црквенодуховним вредностима. Друга обавеза је – учвршћивање помоћу правоверја, народносне свести о самосвојности, самобитности. Та свест треба да нараста до мере општег сазнања о томе да су Срби међусобно, по речи Светога Саве, „своји“, што ће рећи „својта“, па као такви дужни су да служе не само Цркви него и Отачаству – Србији. Кад се те две обавезе рашчлане, долази се до закључка о томе да се прави смисао живљења састоји у слављењу Бога; у изграђивању мира; у развијању братољубља; у пружању помоћи социјално угроженима и обесправљенима; у неговању свете обавезе да се супротстављамо безакоњу и сваком насиљу; у настојању да царује правда и у Цркви и у Држави“ (Из Светосавске беседе у селу Брадарцу 2011. године).

Ако отац томе научи сина, свему га је научио. И син ће остати ту, да листа, цвета и плодоноси.

НИЈЕ ЛАКО БИТИ СРБИН

Али је лепо. Бити Србин значи бити Христов: “Нема лепше вере од хришћанске, Срб је Христов, радује се смрти“, како је певао Свети ђакон Авакум у зиму 1814, одбијајући да се потурчи. Не радује се Србин смрти као нестанку, и зато што зна да га у вечности чекају они који су пре њега изашли пред Васкрслог, на челу са Светим Савом, учитељем пута који води у живот. И зна Србин да све што чини у име Бога и крста са три прста његов живот  уткива у вечност. И да служи непролазном Смислу, Који беше у почетку и Који ће бити на крају, јер је Алфа и Омега човека и света.

Зато је Крст часни са Слободом златном наша мера и провера, изнад сваке земне привидности, живља од свих империја које се надимају и пуцају као балони, суд свакоме ко мисли да може да мења свест овога древног хришћанског народа.       

Таквима, на данашњи свети дан, порука коју мудри Његошев Србин упути Мустај кадији, што је народу Светог Саве предлагао да се покори моћнијем: “А учен си и књижевник, кажу,/ Учио си књигу у Цариград,/ На некакву ћабу притврдио,/ Али ти се јошт хоће памети,/ Потежа је ова наша школа“.

Школа Крста и Васкрсења, истурено одељење у Србији Светосавској.

Лазански у првом борбеном ешелону

0
0

За сваку је похвалу што господин Мирослав Лазански изгара из дана у дан (и посебно из ноћи у ноћ по телевизијским студијима) у одбрани части и угледа ове земље и њене оружане „силе“ и „моћи“. Истовремено, толико се устремио на Хрватску да ће њој на крају или дојадити чланство у НАТО или ће нас заиста напасти својим гардијским постројбама и балистичким топништвом. Треће солуције нема.

Но, шала на страну, гостујући недавно у познатој емисији РТС-а „Да можда не“ [i] прописно се испромашивао, да не квалификујем то неким тежим изразом. Не само зато што је изнео нетачне податке, већ што упорно наставља да изокреће тезе о проблемима одбране земље. Уместо да оштро критикује наше озбиљне слабости на том пољу, он се упорно бави хрватском оружаном силом, која иначе припада табору западне алијансе.

Када се све сабере и одузме, Лазански је вероватно најубедљивији бранитељ марионетске власти, која је мимо очекивања наставила НАТО тековине својих претходника и значајно унапредила „партнерску“ сарадњу, истовремено нескривено бежећи од војног савезништва са Русијом пуне четири године.

Додуше, понекад се овај врсни војни коментатор упусти у критику важних појединаца онако како је то урадио новембра минуле године.[ii] Тада је кроз баражну анти-НАТО ватру провлачио Драгана Шормаза и Чедомира Јовановића. Но, најчешће ни корак даље како би се недвосмислено приближио ономе ко је у главној улози – премијеру Вучићу, без чије воље се не може водити овакава војна и безбедносна политика.

Реплицирајући у наведеној емисији Јелени Милић, директорки „Центра за евроатлантске студије“ и отвореном НАТО лобисти, привидно је успео да докаже како она „појма нема“, па је то искоришћено од стране бројних новина и родољубивих портала да се Лазански овенча славом победника у наведеном дуелу. Уз познату крилатицу – изабрати га за министра одбране. Међутим, да ли је било тако и шта су пажљиви гледаоци и војни стручњаци могли да уоче?

Коментаришући „Споразум о суб-регионалној контроли наоружања“ из Фиренце (1996) који смо потписали и ми и Хрвати и који нема никакве везе са чланством у НАТО већ произилази из Дејтонског споразума, Лазански је између осталог изнео: „овај споразум по оном омеру 5-2-2-2 говори о калибрима до 500 милимитера. Ова ракета коју они желе да набаве је калибар 600 милимитера…“

Једноставно – није тако. И код једне и код друге тврдње. Откуда му податак да наведени споразум третира калибре само до 500 милиметара? То је чиста измишљотина. Уосталом ако коза лаже, рог не лаже. Ево доказа и то из оригиналног документа који се може пронаћи на сајту ОЕБС-а на линку:

http://www.oscebih.org/documents/osce_bih_doc_1999073011120616bos.pdf.

Да уштедимо труд, у наставку је садржај тачке 7 члана II онако како је представљен на том сајту за све три стране – на „БХС“ латиници, којим се регулише артиљерија и калибри оруђа:

  1. „Izraz artiljerija“ označava sisteme velikog kalibra sposobne da djeluju na kopnene mete otvaranjem prvenstveno indirektne vatre. Takvi artiljerijski sistemi obezbjeđuju neophodnu indirektnu vatrenu podršku kombinovanim oružanim formacijama. Artiljerijski sistemi velikog kalibra su topovi, haubice, artiljerijsko oruđe koje kombinira karakteristike topova i haubica, minobacači i sistemi višecijevnih bacača raketa kalibra 100 milimetara i više. Pored toga, bilo koji budući velikokalibarski sistem direktne vatre koji ima sposobnost sekundarne efektivne indirektne vatre uračunavaće se u limite za artiljeriju. Za potrebe ovog Sporazuma, „artiljerija“ će takođe uključivati one sisteme kalibra manjeg od 100 mm ali većeg od 75 mm nabrojane u Odjeljku I, paragraf 3 Protokola o postojećim tipovima.“

И шта ћемо сада? Лепо пише да се под артиљеријом великог калибра, а ту спадају и вишецевни бацачи ракета, подразумевају сви системи од 100 милимитара и више. Нема одредница: од – до, тачније ограничења у величини калибра или горње границе калибра.

Штавише, у документу се у наведеном члану предвиђа и период који наступа и наглашава: „било који будући великокалибарски систем директне ватре који има способност секундарне ефективне индиректне ватре урачунаваће се у лимите за артиљерију.“ Управо у ту категорију спада вишецевни бацач ракета МЛРС 270 који Хрватска намерава да купи, а лимити који се помињу нису калибри већ количина средстава која је прописана споразумом. Тој држави је омогућено да располаже са 1.500 артиљеријских оруђа.

Што се тиче оне друге тврдње Лазанског – да ракета наведеног система располаже калибром од 600 милимитера, е то је тек било Богу за плакати. Па где нађе тај суперкалибар? Ни ђулад оне чувене „дебеле Берте“ из Првог светског рата нису имала такав попречни промер. У више својих текстова[iii] током јесени минуле године Лазански је баратао оним што су чињенице – о калибру тих ракета од 240 до 300 милимитера.

Откуда сада више него дупло милимитера и да ли је свестан толике разлике? Да ли је направио лапсус? Сигуран сам да није – шта знају гледаоци шта су споразуми, ракете, шта је калибар, шта су фитови, бојеве главе, балистичке путање, домети и слично. И ко уосталом да га демантује и где, када је медијска сцена подешена онако како одговара властима и западним налогодавцима?

И онда шлаг на торту – балистичке ракете, па балистичке ракете. Па шта је ту проблем? Зову се балистичке зато што имају тзв. балистичку путању. Такву путању имају и најобичнији минобацачи од 60 и 82 милимитера. Али, не, балистичка је (дакле „страшна“) јер може имати домет 300 километара? И, шта са тим – то је тактички домет. Имају бојеве главе и то више врста. Који је ту елеменат за страхопоштовање? Свака ракета има бојеву главу. Као што има и ракетни мотор који је њен најважнији сегмент.

Зашто би се Срби плашили таквих убојних средстава смештених на стандардном вишецевном бацачу ракета попут наших „Огњева“ или „Оркана“? Зато што су „чудо“ технике које се више и не производи или због нечега другог? Е, баш то – друго, је онај разлог који Лазански (и остали у режимском хору) не сме или неће ни да помене.

Да би се једна земља као што је Србија успешно бранила и у најтежим условима, у тзв. „стратегијском окружењу“ – а то је могуће док год нас је преко пет милиона – она мора да буде пре свега независна и суверена. Као таква може припадати једном од војних савеза или да има споразум о билатералном војном савезништву са једном или више држава.

Да ли је Србија суверена? Апсолутно не. Србија је своју сувереност већ утопила у Европску унију и НАТО без обзира што није чланица ни једне ни друге регионалне организације – две стране исте медаље. То буквално гледамо из дана у дан. Наш премијер се тиме нескривено поноси, он нуди и оно мало што је преостало од суверености малтене као на тацни.

И чему онда приче о ракетама, авионима, камионима…, о некаквој угрожености од Хрвата када смо у истом евроатлантском обору, осим ако није маркетинга и изборног јуначења ради? И зашто то Лазански и њему слични упорно мимоилазе? И то крајње провидно.

Где нам је бројчано снажна мирнодопска и ратна војска? Где су армије, корпуси, дивизије и стотине бригада – оклопних, механизованих, моторизованих, пешадијских, артиљеријских, специјалних…. Нема их, неутралисао их је НАТО преко домаћих квислинга и тачка.

Актуелна власт од када је преузела штафетну палицу од својих претходника, води потпуно идентичну одбрамбену политику и делује куд и камо ефикасније из угла и у корист северноатлантских пријатеља. Није им пало на памет да било шта мењају. Нити хоће, нити знају, нити смеју.

Како ћемо бранити „северно војиште“ некадашњег „југословенског ратишта“ – простор Војводине и Београда – уколико Хрватска, кад је већ спомињемо, у садејству са НАТО снагама крене својим копненим и осталим трупама? Ту се налази и према нашим и према западним војногеографским проценама, а оне су једино меродавне, тзв. „стратегијски војвођански правац“, где се могу груписати снаге две до три армије нападача.

За успешно извођење одбране овог простора и затварање могућих праваца дејстава, бранилац би требало да има оружану силу еквивалента два корпуса, плус снаге за непосредну одбрану града Београда. И то су они некадашњи Београдски и Новосадски корпус из састава бивше Прве Армије. Са њима су у НАТО реформама нестале, само на том простору, између осталих: три оклопне, десетине моторизованих и пешадијских, више артиљеријских, инжињеријских и осталих бригада и пукова.

А што се тиче америчких ракетних и осталих система којима се Лазански толико оптерећује, а који би свакако били употребљени у наведеној нападној операцији, постоји врло успешна одбрана од ефеката њиховог дејства. Али кључ решења проблема се крије у претходно наведеним ставовима. Дакле, потребна је независна и суверена држава и бројно и организационо, па тек онда технолошки јака војна сила.

Од свих врста артиљеријско-ракетних и удара авијације потенцијалног агресора, без обзира на калибар, тежину бојевих глава ракета и осталих пројектила, као и од нуклеарних удара, врло лако се штити – инжињеријским обезбеђењем у такозваном „трећем степену“ (заклони, подгрудобранска и остала склоништа, саобраћајнице, ровови…), као и маневром снага, применом оперативних и тактичких радњи, контрабатирањем, авио-ударима, диверзантским и осталим дејствима на територији агресора, затим маскирањем и осталим веома бројним мерама. Већ виђено ’99-те.

Мала и по НАТО стандардима склепана оружана формација као што је Војска Србије, која је организована на такозваном „модуларном принципу“, одбрану територије у пуном капацитету – стратегијских, оперативних и тактичких праваца, затим рејона, објеката, ваздушнодесантних просторија, ослонаца, чворова и других елемената ратишта и војишта – у својој доктрини на наведени начин не разматра, нити оваква каква је тако нешто може извести.

Наравно, све и да хоће НАТО савез тако нешто не дозвољава. Јер, нису се они са нама тукли у последњој деценији 20. века такмичења и престижа ради, већ да би нас покорили, територијално смањили и успут опљачкали.

Поуздано знам да и господин Лазански баш овако размишља.

У чему је онда проблем?

[i]

http://www.rts.rs/page/tv/ci/story/17/%D0%A0%D0%A2%D0%A1+1/2180967/%D0%94%D0%B0+%D0%9C%D0%BE%D0%B6%D0%B4%D0%B0+%D0%9D%D0%B5.html

[ii] http://www.politika.rs/scc/clanak/343267/%D0%9A%D0%BE%D0%BB%D1%83%D0%BC%D0%BD%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%94%D0%BE%D0%B1%D1%80%D0%B8-%D0%B8-%D0%BB%D0%BE%D1%88%D0%B8-%D0%A1%D1%80%D0%B1%D0%B8

[iii] http://www.politika.rs/scc/clanak/346305/%D0%A0%D0%B5%D0%B3%D0%B8%D0%BE%D0%BD/%D0%A8%D1%82%D0%B0-%D1%9B%D0%B5-%D0%97%D0%B0%D0%B3%D1%80%D0%B5%D0%B1%D1%83-%D1%80%D0%B0%D0%BA%D0%B5%D1%82%D0%B5

Без одступања

0
0

Српски војник није изабрао свој позив само да би извршавао наређења, већ да би увек био на услузи Отаџбини. Онда када је полагао заклетву она се није односила на његове чинове, привилегије или било чије појединачно име. Када се постаје војник Отаџбине није битно које је друштвено уређење, да ли је држава краљевина или република, која је странка на власти или … Једино битно за српског војника је душа, чојство и неизрецива љубав ка мајци Отаџбини и свом народу.

Онда када се догоди да властодршци издају (што и није тако ретко) посао војника, посао српског официра је да то препозна, не дозволи, заустави. Не можеш бити српски војник, не смеш се звати српским официром ако то ниси спречио. Задатак часног војника и официра је да учини све да издаја не успе, да се образ Отаџбине никад не упрља. Знао је то увек кроз историју прави српски војник, зато је Србија и имала толике официре са којима се поносила.

Сетимо се само 17. априла 1941. године и капитулације Краљевине Југославије у Другом светском рату. Тог дана посада разарача „Загреб“ добила је наредбу команде да брод неоштећен преда окупатору. Окупатори су очекивали да ће тако и бити. Мислили су да ће бити управо онако како су много касније, у првој деценији 21. века и успели. Додуше, ово потоње није представљено као окупација већ као потребна и неопходна „реформа“ војске. Тада НАТО окупатор наоружање није преузео да би га користио већ да би га претопио. Окупатору тада није требало оружје али му је било неопходно да што више отупи оштрицу српске војске. Наравно то је био само наставак тихе окупације после НАТО агресије која је изведена на нашу Отаџбину.

Успех „демократског“ запада у разоружању Србије на почетку 21. века не треба да тражимо у снази тог зла. Прави разлог је у нашој поданичкој власти и недовољној части и поносу официра који су о томе могли да одлуче, да се супроставе или зауставе. Назив „реформа војске“ је био само маска за прихваћену издају и губитак части тих „официра“ и политичара. Њихова имена занавек ће бити уписана у историји Србије црним словима. Као имена људи без довољно части и образа. Као имена оних који нису заслужили да носе униформу коју су пре њих носили поносни српски војници и официри. Да ли су то прихватили из незнања или мањка храбрости и части није ни битно, јер је и једно и друго недопустиво за српског војника. Пре њих су ту униформу носили они који ни по коју цену нису били спремни на понижење.

Вратимо се зато на 1941. годину и ратни брод „Загреб“, којим су управљали поносни официри, прави потомци српских јунака. У наредби о предаји коју им је послала команда јасно је стајало да непоступање по њој повлачи војни суд и смртну казну. Међутим, на броду разарачу се нису налазиле кукавице ни слепи послушници жељни нових еполета, већ часни војници. Официри којима понос и љубав ка мајци Отаџбини није дозвољавала бедну и бесчасну предају иако је Краљевина већ капитулирала. Зато комадант разарача Никола Кризомали одлучује да се ратни брод ни по коју цену не преда окупатору. У складу са одлуком издаје наређење поручницима Милану Спасићу и Сергеју Машери да се изврши припрема за потапање брода. Спасић и Машера су тако и учинили а затим рапортирали Кризомалију:

„Господине капетане бојног брода, штапини су потпаљени. Напустите брод.“

Након овог кратког рапорта капетан је издао наређење да се брод напусти, што су сви сем Спасића и Машере и учинили. Ова два официра краљеве војске доносе одлуку да до краја остану доследни у одбрани своје части. Одбијају наређење, а не успевају ни на силу да их укрцају на већ одлазеће чамце. Када су штапини већ догоревали остају сами у пуној ратној опреми на крми брода. Очевици су даље описали :

„Стајали су мирно окренути ка Ловћену. А онда су се, у потресној церемонији, окренули и један другом стргли еполете с рамена. Загрлили су се и изљубили, а онда опет окренули ка Ловћену…“

Чувши јаку експлозију следеће што су сведоци могли да виде јесу тела Сергеја Машере и Милана Спасића која лете кроз ваздух… Разарач је своје путовање уместо у рукама непријатеља завршио на дну Јадранског мора. Официри Машера и Спасић уписали су се златним словима у књигу части. Управо у ону књигу у коју су се уписивале и генерације српских официра пре њих. Никад прави српски војник, српски официр није могао да прихвати издају, никад дозвољавао да изгуби част. Онај прави, никад.

Можда се зато треба сетити и мајора Стевана Велимировића. После једне изгубљене битке у Српско-турском рату 1876. године, генерал Михаило Черњајев у нападу беса због тог пораза оптужује га за издају, запретивши му војним судом. Увидевши да је пренаглио и погрешио, ђенерал Чернајев брзо мења своју одлуку, након чега саопштава мајору Велимировићу да ће га, ако сутра буде успео да очува позиције на левој обали Мораве, унапредити у чин потпуковника. Али било је касно: мајор Стеван Велимировић је сматрао да је његова официрска част укаљана, био је осрамоћен. На промену наређења и могућност награде коју му је упутио генерал Чернајев, одговорио је :

 „Праштање није нужно, пошто ја не увиђам моју кривицу, а награда је такође излишна, пошто сам се ја и досада борио без икаквих награда…“

Тог поподнева Морава је нажалост већ носила мртво тело мајора Стеве Велимировића. Извршио је самоубиство, не могавши да прихвати да буде осрамоћен, сумњу у његову љубав ка Отаџбини и официрску част. Веру, част и оданост мајци Отаџбини прави српски војник никада није мењао за еполете. Проблем данашњих официра је што су они све мање војници а све више политичари. А код политичара по западној традицији важе нека друга правила. Њих бирају по неким другим вредностима. Баш због тога они који прихвате та западна правила политике могу да издају а да то не буде ништа ново. Нажалост можда ни толико чудно. За њихов посао параметри нису вера, душа, чојство. Да су те карактеристике имали вероватно и не би били политичари, већ војници, часни синови своје Отаџбине.

Они који имају карактер, они који су светосавци, они који знају и поносни су на своје претке, за који год животни позив да се одлуче сигурно је да ће показати оно право српско срце. Прави Србин никад не губи душу без обзира да ли носи часну српску униформу или се затекао у блатњавом дворишту политике. Пример те праве и неуништиве светосавске душе можемо препознати у записима Младена Ст. Ђуричића са самог почетка Балканског рата:

„То ми је био највећи дан у животу“.

„Оставио сам конзулат у коме више нисам имао шта да радим, па сам узео пушку. Дакле избисмо на само место Косовске битке. С десне стране гудио је Лаб, пун нове снаге од јесење кише, и журио да однесе велику вест. С леве, на брежуљку, слегало се замишљено Муратово турбе… Постројише нас. У пратњи штаба појави се командант.

- Јунаци моји, знате ли где се налазите? Знате ли како се зове ово место?

У збијеном строју лупкарала је пушка о пушку, затезале се ремењаче.

- Овде, где ми сада стојимо, на Видовдан 1389. године, истог дана и истог сата, погинула су оба цара!… То је Газиместан, на ком је Обилић…

Око мене попадали војници. Погледам: љубе земљу! Ваљда сам се и ја био сагнуо, кад нисам приметио – откуд изађе млад официр с исуканом сабљом. Стаде пред команданта, поздрави, рапортира нешто, па се окрете строју. Диже сабљу и поче громко:

НА ГАЗИМЕСТАНУ

Силни оклопници, без мане и страха,
Хладни ко ваш оклоп и погледа мрка,
Ви јурнусте тада у облаку праха,
И настаде тресак и крвава трка.

Заљуљано царство сурвало се с вама…
Кад олуја прође врх Косова равна,
Косово постаде непрегледна јама,
Костурница страшна и поразом славна.

Косовски јунаци заслуга је ваша
Што последњи бесте. У крвавој страви,
Када труло царство оружја се маша,
Сваки леш је свесна жртва, јунак прави.

Данас нама кажу, деци овог века,
Да смо недостојни историје наше,
Да нас захватила западњачка река,
И да нам се душе опасности плаше.

Добра земљо моја, лажу! Ко те воли
Данас, тај те воли, јер зна да си мати,
Јер пре нас ни поља ни кршеви голи,
Не могаше ником свесну љубав дати!

И данас кад дође до последњег боја,
Неозарен старог ореола сјајем,
Ја ћу дати живот, отаџбино моја,
Знајући шта дајем и зашто га дајем.

Прво ме издаде слух, па онда и вид. Испред мене се подиже брег са турбетом, зави у црвено и остаде висећи као пламена застава… Исказа ме целог – планина!… Од узвика се ломило небо. Нова и млада Србија слави Васкрс, а ја? С муком сам се држао на ногама. Више осетих, но што видех, кад се неко одвоји из моје јединице и, у трку, стиже пред команданта:

- Господине пуковниче, тај који је испевао ову песму овде је с нама… Ево га позади, с бомбама… у одреду Војводе Вука!

И одмах одјекну командантов глас:

- Добровољац Ра-кић, напред!

Чуо сам све, али нисам могао ни да коракнем. Чак ни да отворим уста. Рукавом од шињела заклонио сам лице и пустио сузе… први и последнји пут тада.“

Наравно ради се о Милану Ракићу, дипломати, песнику, националном раднику, добровољцу, рођеном у Београду 1876. године. Србину који је правни факултет започео у Београду, а завршио у Паризу 1901. Од 1904. године радио је у Министарству иностраних послова а од маја 1905. у конзулату у Приштини, која се тада још увек налази под турском влашћу. Описујући Приштину тог доба у једној од својих преписки бележи:

 „Нигде животне прилике нису тако бедне, а живот без дражи као овде. Па ипак нисам видео да је души негде тако слатко као овде.“

Кад је букнуо Балкански рат, напустио је министарство и одмах по оглашавању мобилизације пријавио се као добровољац. Бивши дипломата се сад појављује као ратник у редовима најодлучнијих ослободилаца Старе Србије. Постаје комита под командом Војина Поповића – Војводе Вука. Управо такав је требало да буде сваки прави Србин који се одлучио да буде политичар. Прави светосавац никад не губи душу. За ове данас који се баве политиком са сигурношћу можемо речи да су све али Срби нису.

Данас се, нажалост, српски министри, политичари, официри поносе похвалама које добијају од Енглеске, Немачке, Америке, Брисела… Ваљда су заборавили да су нас ти што их данас хвале до јуче бомбардовали. Не налазе они ништа чудно у свом понизном и беспоговорном служењу НАТО-у, већ су срећни што их непријатељ тапше по рамену. У свом бунилу пред народом се шепуре хвалоспевима које су добили од убица српске деце. Али светосавци за разлику од политичара који их данас представљају добро памте. Прави Србин није заборавио речи једног од некад водећих идеолога мржње ка свему што је српско, свему што је православно:

 „Кад желиш да увредиш свог противника, хвали га на сав глас због особина које му недостају.“

 Винстон Черчил

Док се бескичмењаци радују похвалама које добијају од непријатеља српства, српски народ добро зна шта оне значе. Док запад мисли да је успео да сломи српски дух, док издајници мисле да су добро одрадили свој задатак, народ их пребраја, све сигурнији да им се крај приближио. Стрпљив, сигуран у веру и коначну победу правде, српски народ се води речима свог блаженопочившег патријарха Павла:

 „Можда је на овом свету неистине, неправде и мржње више, али су истина правда и љубав моћније.“

 

Зато можда већ сутра сване јутро у коме ће српску политику водити прави Срби, они којима је узор Милан Ракић. Осећа светосавско срце да се приближио дан када ће се у српским официрима пробудити уснули понос. Понос који им више никад неће дозволити да свој часни позив упрљају у каљу западне политике. Част и понос који ће омогућити да српски војник никад више не крене погрешном стазом. Стаза понижења и срама сигурно није пут резервисан за српског војника. Успех запада да на моменат заведе српског војника је само тренутан, јер нико не може да промени светосавску душу. Питање је тренутка када ће се пробудити крв предака која тече у нашим венама.


О српско-руским односима кроз призму Православља

0
0

Пријатељским братским вековним везама Срба и Руса бавили су се многи аутори, али та тема ни издалека није исцрпљена. Поготово ако имамо у виду период наше комунистичке историје, када се та тема свесно гурала под тепих. На жалост, по том питању ни евроунијатска Србија не заостаје пуно за Титовом Југославијом. Данас историја све мање личи на науку а све више на систем оцена који зависи превасходно од политичке коњуктуре. Глобална власт прекрајањем историје покушава да је искористи као инструмент како би свима наметнула свој поглед на свет. У овом тексту пишемо о неким моментима из руско-српске историје о којима се у нашој јавности веома мало зна или су тумачења одређених догађаја прилично противуречна. И да појаснимо речи из наслова – када кажемо кроз призму Православља, то нипошто не значи огрешење о историјску истину, већ напротив – то само значи да смо свесни да је последњих хиљаду година наше историје Православна религија представљала главну стваралачку друштвену снагу како руског, тако и српског народа.

ПЕЋКА ИКОНА МАЈКЕ БОЖИЈЕ

Улогу Промисли Господње у односима између Срба и Руса потенцирао сам лично у више текстова. Међутим, једна од најупечатљивијих историја о Промислитељским везама наших народа, мало је позната широј јавности. Ради се о историјату иконе Пећке Мајке Божије, из кога се види да је Сама Пресвета Богородица благословила нераскидиве духовне везе српског и руског народа. Према предању, икону је сликао апостол Лука у Гестиманији, покрај гроба Пресвете Богородице, 48. године по Рождеству Христовом. У Цариград је пренео у V веку Цар Лав Мудри где је боравила до пред крај IX века, када је однета у Херсон на Криму. Тамо је икону дочекао руски кнез Владимир, каснији Крститељ Русије и пред њом се крстио. Забележено је да је крајем Х века икона била у Великом Новгороду, одакле је пребачена у Никеју. Ту је Цариградски Патријарх дарује на благослов Светом Сави Српском приликом његовог хиротонисања и Свети Сава икону доноси у Србију. После преноса Патријаршије у Пећ, ова чудотворна икона се тамо смешта и добија данашњи назив – Пећка икона Мајке Божије. Дакле, Владимира Великог, Крститеља Русије и Светог Саву српскога, нашег духовног сверодитеља, а самим тим и руски и српски народ, духовно је сјединила под својим омофором Сама Пресвета Богородица.

О ПРОТЕЖИРАЊУ БУГАРСКЕ

Наравно, било је момената када је долазило и до извесних несугласица у руско-српским односима и то наши непријатељи обилато користе и надувавају, а поједини незнавени Срби из тога знају да извуку фразу која се на жалост често може чути – “А кад су нам Руси помогли”? Са данашње историјске дистанце може се рећи да је руска спољна политика погрешила извесним протежирањем Бугарске после ослобођења балканских народа од турског јарма. По мом скромном мишљењу, два су кључна чиниоца утицала на ту погрешку. Први чинилац је да руска дипломатија тада није схватала да једино Срби као народ, попут Руса, имају ИМПЕРИЈСКИ а не ИМПЕРИЈАЛИСТИЧКИ менталитет. Руски империјски менталитет није сматрао “смртно” важним питање територијалног разграничења два словенска православна народа, рачунајући на њихове, како словенске, тако и религиозне везе. Међутим, код Срба као и код Руса, националне мањине у њиховим државама се осећају слободно, док код Бугара одмах почиње жестока бугаризација становништва. Други чинилац “бугарофилства” у руској дипломатији с краја ХIХ и почетка ХХ века, била је веома јака пробугарска пропаганда у Русији (да поменемо само злобног бугарофила Миљукова који се није устезао од отворених сплетки и лагања против Србије – о томе пише и сам Штрандман у својим “Балканским успоменама”), потпомогнута не само бугарским елементом, него и многим западним мешетарима, а касније и организацијама и фондовима. Свакако да Сорошеви фондови као пета колона у појединим земљама, нису никакав изум новијег времена. Улогу смутљиваца у Царској Русији су поред појединаца играле и поједине западне институције попут московског Карнеги фонда и сличних. Док просрпске пропаганде практично није ни било. И само захваљујући таквим истинским заљубљеницима у српски народ попут руског посланика у Београду Николаја Хартвига, српска ствар на руском двору је уочи Балканских ратова постала много познатија, боље осветљена и заступљена.

ПИТАЊЕ МОРЕУЗА

Међутим, чак и многи историчари често превиђају једну другу ствар – често несхватање положаја Русије, па и себичлук, од стране православних држава на Балкану. Рецимо, питање мореуза било је прилично нејасно како српским, тако и свим балканским политичарима. То питање је и данас нејасно огромном делу српске и не само српске интелигенције, чак и неким геополитичким аналитичарима. Када је 1912. године дошло до краткотрајног италијанско-турског рата, дошло је и до тронедељне забране пролаза бродова кроз мореузе од стране Турске и свакако најпогођенија том одлуком је била Русија која је само за пар недеља изгубила силне милионе. Бугарски цар Фердинанд (који често није скривао ни русофобију ни србофобију) сматрао је, ни мање ни више, него да мореузи треба да припадну Бугарској. Грчка се позивала на Византију и историјско право. Румуни због проблема у Бесарабији нису гледали благонаклоно на руско заузимање мореуза. Па и из Србије су се чула неозбиљна мишљења да би српским заузимањем Солуна тај проблем био решен. Дакле, када је било у питању ослобођење од Турака, сви балкански православни народи су то сматрали (с правом) светом дужношћу православне Русије. Али када је био у питању ВИТАЛНИ државни интерес и вековни сан Русије о коме је писао и велики Достојевски, све балканске православне државе су биле мање-више против руског заузимања мореуза. И заиста треба бити поштен, у многим ситуацијама су балканске државе зарад својих макар и оправданих али не и животних интереса, често пренебрегавале руске животне интересе и често прецењивале снагу Русије. То се посебно односи на период уочи Балканских ратова, када су балканске земље, нарочито Бугарска, упркос упозорењима Русије да се сачека, да после исцрпљујућег рата са Јапаном Русија још није спремна да ратује са удруженим непријатељем, разбуктале ратни пожар. Русија је била дубоко свесна да се Ватикан и германски фактор неће тек тако помирити са значајним проширењем православне државности на Балкану и да ће док се Русија потпуно не опорави, покренути велики ратни пожар. Иако је питање мореуза представљао најважнији могући интерес за Русију, она тај задатак није хтела решавати на силу и само сопственом иницијативом, али је била свесна да уколико тај моменат дође на ред, Русија мора бити за то спремна.

Хтели ми то признати или не, Балкански ратови против Турске нису били добри за руске интересе, јер се остварило оно од чега је Русија и страховала – велики пожар који ће после Балканских ратова изазвати Аустро-Угарска и Немачка ратом против Србије као најоданијег руског савезника. Русија је своје балканске савезнице упозоравала да би Русија тек 1916-1917. године могла бити спремна за такав рат, али јој није дато времена. И премда је Хартвиг био најомиљенији дипломата у историји српске државности, у самој Русији многи сматрају да је због своје огромне љубави према Србима понекад пренебрегавао виталне руске интересе.

Очекивања од Русије и са српске стране често су била претерана, међутим, треба рећи да од свих балканских држава (ово не пишем само због тога што је “кошуља ближа од џемпера”, него зато што је тако било) Србија у кључним историјским тренуцима никада није ишла против интереса Русије и била је спремна на максимална попуштања са своје стране. Уосталом, Србија је у четири рата била руски савезник, никада у рату нису били на супротним странама, а по питању несрећног Другог Балканског рата – Србија је тражила арбитражу Цара Николаја II, али је то Бугарска одбила. На жалост, ево већ целих век и по, скоро да се само германска мелодија може чути у свирци политичке елите Бугарске. Данас ту мелодију свирају и поједини српски властодршци, не дао Бог да та мелодија икада постане угодна за слушни апарат српског православног рода.

 

НЕЗАХВАЛНОСТ

Слава Богу да је стоту годишњицу од почетка Првог светског рата, Србија обележила и подизањем дивног споменика Цару Николају II у Београду, који су заједно освештали руски и српски Патријарх. Овде није згорег присетити се и једног срамног поступка српске политичке и црквене елите од пре 76 година. Након 25 година од почетка рата, на прослави јубилеја српске победе, 1939. године, зарад додворавања бољшевицима нису позвани ни један Василиј Штрандман који је имао званични статус, нити генерал Артаманов који је био званични руски царски војни аташе уочи и за време Првог светског рата. Да подсетимо, на тој прослави су говорили председник владе Драгиша Цветковић, Патријарх Гаврило Дожић и генерал Душан Трифуновић и ни једном речју нису поменути ни Цар Николај II, ни Царска Русија уопште! У свом писму од 19. новембра 1929. године, краљ Александар је писао Штрандману: “Уверавам Вас да се моја осећања према земљи, којој мој народ и ја дугујемо вечну захвалност, никада неће променити и ништа их не може ослабити. Ви ћете за мене увек остати представник те Русије”. Међутим, као да је после убиства краља Александра, српска политичка и црквена елита почела да заборавља спасилачку руку Царске Русије која је пружена Србији у једном од најтежих момената њене историје. Дао Господ да се тако нешто никада више не понови, јер жртва Цара Николаја II данас као сунце обасјава целокупни руски и српски род.

 

СОВЈЕТСКИ ПЕРИОД РУСКЕ ИСТОРИЈЕ

Знамо колико је штете српском и руском националном корпусу донео комунистички период, али треба бити свестан да историјским процесима управља Промисао Господња и она свакако није била.бездејствена ни у совјетској епохи руске историје. Живот није стао са нестанком руског и српског монархизма, а у том периоду смо имали такође мноштво мученика, патриотских делатника, државотворних људи… Такође, руско-српске братске везе ни у том периоду нису прекидане. Срби никада не смеју заборавити херојство совјетских војника приликом ослобађања Београда 1944. године. Тада је преко 5 хиљада совјетских војника дало свој живот за ослобођење српске престонице од наци-фашизма.

 

УЛОГА ПРОМИСЛИ У ПОБЕДИ НАД ТРЕЋИМ РАЈХОМ

Пошто ово пишемо 2015. године, на седамдесету годишњицу велике победе над фашизмом који се данас повампирује, да кажемо пар речи и о улози Промисли у тој победи. Православни Србин треба да зна да се управо на празник Вакрсења Христовог 6. маја 1945. године, на згради окултистичког Рајхстага завијорила победничка застава руског војинства. Заставу су поставила двојица представника православних народа – Рус Михаил Јегоров и Грузијац Мелитон Кантариј. Дакле, на дан Васкрсења Христовог, на дан победе живота над смрћу, руска војска је победнички ушла у Берлин који је тада представљао видљиво оваплоћење сатанистичких антихришћанских сила зла, сила смрти. Православни Србин треба да зна да је предводник те војске која је 6. маја ушла у Берлин био Георгије Жуков, чији је небески покровитељ био Свети Георгије Победоносац. Треба да зна да се због Васкрсења Христовог сви остали празници померају за три дана, па је Свети Георгије те године обележен 9. маја, када је окултистички Трећи Рајх потписао капитулацију. Дакле, силе зла су потписале капитулацију на празник светог Георгија Победоносца, светитеља који се налази на грбу руске државе, светитеља који представља симбол непобедивости руског православног војинства. Па зар могу православни људи не видети велику симболику у свему овоме и не поштовати Дан Победе као уистину велики и светли празник?

 

СТАЉИН И ТИТО

Око личности Ј.В. Стаљина и у самој Русији још увек се воде велике полемике у интелектуалним па и црквеним круговима. Лично сам о томе писао у више наврата, у овом тексту само пар кратких закључака који се из те огромне литературе могу извући. Пре свега треба рећи да у искључиво негативном контексту о Стаљину пишу искључиво пролиберални духови и русофоби свих боја. Када је у питању руска традиционална конзервативна мисао, однос према Стаљину је много уравнотеженији. Морам рећи да ми је било веома чудно да о Стаљину у најмрачнијим тоновима пишу сви русофоби и србофоби овог света, па је то и био разлог да уђем у мало подробније изучавање те епохе руске државности. Оно о чему се у Србији мало зна, јесте чињеница да србофоба Тита као новог југословенског владара уопште није форсирао “комуниста Стаљин” него “демократа Черчил”. Чак је Стаљин за време самог рата покушавао да помогне и Југословенској влади у избеглиштву, док није постао свестан да је она у потпуности у канџама англосаксонаца. Гледајући из данашње перспективе, из перспективе српских националних интереса, постављам једноставно питање. Да ли неко заиста мисли да би била могућа тако разорна антисрпска политика унутар Југославије да је она, да се сликовито изразимо, остала под “Стаљиновим кишобраном”? Да ли би у таквој Југославији уопште биле могуће свакојаке операције по живом српском организму, да ли би било могуће такво черечење српских историјских територија, стварање покрајина-држава, насељавање Албанаца, прогон Срба са својих историјских територија, стварање вештачких народа, вештачких језика, вештачких цркава, борба против ћирилице, антисрпска историографија, прећуткивање геноцида, прећуткивање српско-руског пријатељства, итд., итд.,…?

Стаљин није био светац, али није био ни олицетворење ђавола. Стаљин није био Православни Цар, али јесте био државник који је сачувао независност и државност руску. Ојачао је моћ те државе и добио рат против окултистичког Трећег Рајха који је био покорио читаву Европу, чиме је одбранио право на живот великом руском народу и наставак његове историје. Дакле, данас заиста нема потребе за искључивошћу, нема потребе ни за похвалама, ни за критикама по сваку цену. Међутим, хтели ми то признати или не – руска државност се после револуционарне пошасти морала спасавати жељезном руком, како би се огромно евроазијско пространство спасило од потпуне пропасти и тоталног распада. И данашње јачање Путинове Русије не би било могуће без Стаљинове победе, прво над Лењином и Троцким, а онда и над окултистичким Трећим Рајхом.

 

РУСКИ ДОБРОВОЉЦИ У ПОСЛЕДЊИМ РАТОВИМА НА ПРОСТОРУ БИВШЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ

Не смемо заборавити ни руске добровољце у Републици Српској Крајини и Републици Српској из периода распада Југославије. На жалост, и о њима се веома мало зна у српској јавности. Многи од њих су дали своје животе за слободу српског народа и стварање Републике Српске и њихова имена не смемо заборавити. У Вишеграду и Билећи, српски народ им је подигао достојне споменике. Да поменемо Владимира Бакова, који је погинуо у Билећкој бригади и чији је отац, војни пилот Русије, завештао да после смрти такође буде сахрањен покрај сина у светосавској Херцеговини.Нека је слава руској браћи која су своју крв дала за слободу српског рода, а по речима великог Достојевског – из руске крви проливене за српску слободу, нићи ће и српска слава.

 

СРПСКА БОРБА ЗА РУСКО БУЂЕЊЕ

Српски народ је у време распада Југославије представљао својеврсног усамљеног витеза у борби против планетарног зла. Међутим, та борба је била изузетно значајна, имала је улогу сличну оној из 1941. године, када је српски устанак на Балкану одложио напад Немаца на СССР за неколико месеци. Дивљачко бомбардовање западних неонациста 1999. године као да је разбудило великог руског медведа из зимског сна, Јељцина је заменио Путин и – уследила је већ другачија и лепша историја. Прекинут је процес растакања руске државности и започет је процес поновног прикуљања руских земаља. Помоћ руске државе у очувању виталних српских националних интереса у периоду владавине Владимира Владимировича Путина, једноставно је немерљива. И не само руске државе, него и Руске Православне Цркве. Надамо се у Бога да ће ускоро почети и процес поновног прикупљања српских земаља. Дакле, као што видимо, Промислитељска улога руско-српских братских веза не прекида се ни у наше дане…

Три су ми боје најмилије

0
0

Данас људи све мање верују, а кад су у невољи призивају Бога. Данас је нормално да запад води ратове и да то прикаже као борбу за мир. Постало је нормално да западни моћници под изговором мањка „демократије“ тамо где је мир изазивају рат. Светски владари људе третирају као животиње а, у исто време, под изговором некакве хуманости животињама дају права као да су људи. Док пред нама покушавају да промене природу и њене законе, одузимају нам мир и изазивају ратове. Убеђују нас да је природа неприродна, да човек није човек. Оспоравају Бога или измишљају неке своје нове богове убеђујући нас и објашњавајући необјашњиво. Уче нас да вера није важна и да је то назадно. Говоре да припадност нацији раздваја, да нас заставе свађају, да сви требамо да се скупимо под исте боје.

Заборављају да само док знамо ко смо можемо да волимо, јер онај ко не воли себе и своје не може волети ни друге. Заборављају да припадност нацији и сигурност у себе ствара само љубав. Да онај ко верује и поштује своје не може мрзети и не поштовати туђе. Да различитост јесте суштина живота, да без различитости полова не би било ни живота. Човек није робот, различитост чини живот а не уништава га. Једино што јесте проблем је да, како цивилизација „напредује“, људи је све више али човек постаје реткост. Зато се не утапајмо у то блато западних вредности већ очувајмо своје. Оне вредности које су нас увек чиниле светосавцима, оне вредности због којих је Србин увек био човек.

Србија је наша мајка, наша кућа, наша Отаџбина. Она нас никад није и неће напустити. Од нас и тога колико је вере и части у нама зависи да ли ћемо ми ту љубав Отаџбини вратити на исти начин. Мајке су нам одавно извезле срца тробојкама наше Отаџбине. Сада је ред да они који се осећају Србима барјак ставе на своје куће, да докажу да се њиме и поносе. Док год има оних који са поносом носе српски барјак, који се не одричу свог грба и тробојке има и наде да Србију злотвори не могу да поробе. Док год има таквих, а има их, можемо бити сигурни да ће се српска тробојка и даље са поносом слободнo виорити. Прихватајући западне програме престали смо да учимо о значају своје заставе. Питамо ли своје ђедове видећемо колико је важно поштовати заставу, колико је недопустиво заборавити своје вредности.

У средњовековној Србији барјактари тј. стегоноше морали су да буду „за педаљ“ виши од осталих војника. И не само да је било важно да буду виши, још важније је било да се истичу у храбрости. Није то било случајно, само они најхрабрији и најчаснији могли су да носе барјак, да у рукама држе обележја своје Отаџбине. Застава је увек морала да буде изнад свих. Застава се увек вијорила над свима и никад није смела да падне, никад да се преда непријатељу. Данас се заставе сетимо само пред неке спортске манифестације а заборављамо њену важност у свакодневном животу.

Понашамо се према српској тробојци без довољно поштовања. Не одајемо јој заслужену почаст. Заборављамо колико смо се њом кроз историју поносили, колико смо се са њом радовали. Колико пута смо и туговали али се тада пред њом молили и за те молитве били и услишени. Колико смо ратова и битака под њом водили и какве победе однели. Заборавили смо да су своје животе Отаџбини наши стари пред њом и за њу поклањали. Зато што су веровали, зато што су знали, зато што су је поштовали бивали су и награђени.

Они су се борили, они су под српским барјаком крварили да би ми Отаџбину имали. Не заборавимо да нема државе на свету без заставе. Застава наше Отаџбине су управо оне три најпоносније боје. Три боје које су сваком српском срцу најмилије. Црвеном, плавом и белом обојено је српско срце, те боје су саставни део светосавске душе. Сво српство се дичи управо тробојком пред којом су се наши стари заклињали на оданост Отаџбини.

СРПКИЊИЦА

 

Српкињица једна мала
по Косову цвеће брала,
у три боје венац свила
па се њиме закитила.

Црвена је крвца била
по Косову што се лила,
зато црвену боју носим
и са њом се ја поносим.

Плаво небо ко слобода
идеал је Српског рода,
зато плаву боју носим
и са њом се ја поносим.

Бело млеко, мајка мила
и мене је задојила,
зато белу боју носим
и са њом се ја поносим.

Један венац три су боје
тробојница Српска то је
Црвено, Плаво и Бело
с њом се дичи Српство цело.

Данас властодршци дивећи се западу заборављају на своју тробојку, а не виде да тај запад са својим заставама то не чини. Погледајмо пример драге им Америке: тамо се застава вијори испред сваке школе и државне установе, нису је заборавили. Сваког јутра та застава дочекује ученике и професоре. Долазећи у школу они јој се сваког јутра поклоне. Није никаква реткост да им је застава и испред улаза или кућа у којој живе. У сваком случају у школама пре почетка трећег часа са разгласа се чује обавештење: „заклетва застави“. А онда сви поносно изговарају речи: „Заветујем се на верност застави Сједињених Америчких Држава, и Републици коју она представља, једној нацији под Богом, недељивој, са слободом и правдом за све.“ И тако још од 1892. године.

Док нама објашњавају да је истицање застава шовинистички, дотле се те „демократе“ и њихови ученици заклињу својој застави и држави. И то држави која једва и да има историју, од које се више од пола састоји у убијању недужних. У том кратком историјском раздобљу су успели практично да истребе Индијанце, да ратују на територијама и са народима који их нису ничим угрожавали, попут Вијетнама, Кореје, Сомалије, Либије… Те ратове су водили под заставом Америке и за њих није шовинистички да сва деца певају заклетву тој нечасној застави. С друге стране, од нас се очекује да наивно прихватимо да је истицање часне заставе каква је српска израз недопустивог национализма.

Потребно их је зато подсетити на историју чији су и они сведоци, иако би сада желели да то забораве. Српска тробојка је застава под којом су за разлику од њихових застава чињенa само часна и херојска дела. Није случајно управо застава Србије била једна од само две стране заставе које су се вијориле и изнад Беле куће. Није нико натерао председника САД Вудроа Вилсона да изда налог 28. јула 1918. да се на свим јавним и државним зградама САД вијори српска застава. И не само да се српска тробојка вијорила целом Америком већ је у свим дневним новинама објављена а у свим црквама широм САД прочитана следећа порука:

Народу Сједињених Држава:

 У недељу 28. јула навршава се четврта годишњица од дана када је одважни српски народ, пре него да се изложи лукавом и недостојном прогону припремљеног непријатеља, објавом рата Аустроугарске био позван да брани своју земљу и своја огњишта од непријатеља решеног да га уништи. Племенити је тај народ одговорио.

 Тако чврсто и храбро одупрли су се војним снагама земље десет пута веће по броју становништва и војној моћи, и тек када су три пута протерали Аустријанце и након што су Немачка и Бугарска притекле у помоћ Аустрији, били су приморани да се повуку преко Албаније. Иако је њихова земља била опустошена и њихови домови разорени, дух српског народа није био сломљен. Мада надјачани надмоћнијим силама, њихова љубав према слободи остала је неумањена. Брутална сила није утицала на њихову снажну одлуку да жртвују све за слободу и независност...

 …Ово се не може обележити на више прикладан начин до у нашим црквама.

И, зато, позивам народ Сједињених Америчких Држава, свих вера и вероисповести, да се окупе на својим месним богослужењима, у недељу 28. јула, у циљу исказивања саосећања са овим подјармљеним народом и њиховим истородницима у другим земљама, и да призовемо благослов свемогућег Бога за њих саме као и за циљ којем су се посветили.

 

Вудро Вилсон,

председник
Бела кућа, јул 1918.

Нема српске породице која неког није изгубила у ратовима током претходна два века. Ратовима у којима се српски народ увек борио само за слободу и увек због тога био нападан. Бранећи своју заставу, не дајући никоме своју Отаџбину милиони Срба су положили своје животе. Од Бизерте, преко Крфа, Црне Горе, Албаније, Солуна, Битоља, Куманова, Косова, Војводине, Славоније, Крајине све је поплочано костима српских јунака, натопљено крвљу српских хероја. Оних јунака и хероја који нису желели ништа туђе али су знали да бране своје.

Данас их држава заборавља, властодршци их се сете само онда када им требају за неке нове политичке поене. Црвено-плаво-бела тробојка за коју су се борили наши ђедови вијори се само са оних државних институција које имају ту обавезу. Дозволили смо да оне који су нам очували Србију, без којих не би имали Отаџбину, заборавимо. Прихватамо да нам запад лицемерно намеће да би истицање застава на кућама могло неког да вређа. Док се увредом не сматра када на кућама у Србији други истичу заставе Албаније, Мађарске, Турске…

Увредом се не сматра када страни амбасадор у сред Србије и пред државним врхом предложи да се дечји вртић зове „Абу Даби“. Када исти тај амбасадор да предлог да основна школа „Растко Немањић Сава“ уместо досадашњег имена понесе име некаквог „Шеик Калифа бин Зајед ел Нахјана“. Нашим властодршцима као да је једино важно да нема обавезе певања српске химне и да на школи нема српске тробојке „јер то би могло неког да увреди“.

Србија не може никог да увреди јер никад то није ни чинила. То што другима смета јер немају историју којом могу да се поносе је њихов проблем а не наш. Светосавац има на шта да буде поносан и то нема разлога да крије. Српска химна може да смета само онима којима смета Србија. Српска тробојка може да вређа само оне који су се борили против ње. Они којима смета Србија, оне које њено постојање вређа мораће да се навикну на то, јер Србија је вечна. Зато црвено-плаво-бела тробојка треба да се поносно вијори целом Србијом а њена деца још једном покажу да су јој верна.

Србин из Херцеговине: гроф Сава Лукић Владиславић Рагузински

0
0

О руском грофу српског порекла Сави Владиславићу Рагузинском, међу Србима се до почетка ХХI века углавном знало из књиге Јована Дучића “Гроф Сава Владиславић”. Због тога сматрам да је прикладно почети писање о Сави Владиславићу цитатом из поменуте књиге великог српског песника: “Сава Владиславић је био типичан израст свога краја: оличење Србина из Херцеговине , духовног колико и душевног, гипког колико и поносног, опрезног колико и неусстрашивог, што представља карактер Херцеговаца у познатој равнотежи између његових позитивних и негативних особина, а са његовим готово јелинским осећањем мере. Србин Херцеговац значи Медитеранац више него Балканац, човек маште колико и реалист, и човек сна колико и позитивни стваралац, Владиславић је створио себи, на изласку из нашег чемерног ХVII века, велико име дипломате у једном великом словенском народу, и огромне заслуге у једном великом словенском добу. Он је и први поставио српски проблем у Русији као главни проблем Балкана.

Сава Владиславић рођен је 1668. године у селу Јасеник код Гацка у српској Херцеговини, упокојио се у Петрограду 1738. године. Када су злогласни Ченгићи нападали властелински посед Владиславића, Сава са оцем прелази у Дубровник, а његов брат Дука остаје у Требињу и од њега потиче знаменита херцеговачка породица чији је изданак велики српски песник Јован Дучић. После школовања Сава се бави трговином, где на препоруку Цариградског Патријарха Доситеја упознаје руске министре иностраних послова. Овај потомак херцеговачких кнежева био је сарадник Петра Великога, његов главни саветник по питањима православног истока и његова заслуга за јачање духовног јединства православних словенских народа једноставно је непроцењива. На Савин наговор Петар I шаље у Сремске Карловце учитеља Максима Суворова, шаље прву граматику и буквар, па тако настаје прва српска школа у Сремским Карловцима који касније постају центар целокупне српске духовности. Његовом заслугом на Руском двору је покренуто питање помоћи народима православног Балкана и током следећа два века “Источно питање” је представљало једно од најважнијих питања руске и уопште европске политике. Интересантно је да је у остваривању ове идеје био ангажован представник друге знамените херцеговачке породице, деда хероја Бородинске битке и руског грофа генерала Михаила Милорадовића, који је на препоруку Саве Владисавића са царском граматом Петра Великог у Црној Гори и Херцеговини промовисао позив балканским хришћанима на заједнички рат против Турака. Сава Владиславић је у чувеној Полтавској бици која је била својеврсна вододелница, јер би била сасвим другачија  историја (и нимало ружичаста за православне Словене) да су Руси изгубили ту битку. Сава је био главни интендант руске армије. Поред тога, захваљујући својим разгранатим трговачким везама, Сава је одлично познавао подмитљиву психологију турских великаша па је тако руски двор захваљујући њему, често имао на столу прворазредне обавештајне информације, те се Сава сматра и оснивачем руске војне обавештајне службе. Гарантовао је Цару Петру да се Турци неће умешати у сукоб Руса и Швеђана у Полтавској бици, па је Петар могао растеретити чување руско-турске границе. У светлу издаје малоруског хетмана Мазепе који је уочи битке са војском прешао на страну Швеђана (није чудо да је овај руски Јуда национални херој данашњих украјинских нацифашиста), ова инфромација је била од огромног значаја за исход ове изузетно важне битке за читаву историју Европе. После те битке имање издајника Мазепе добија управо Сава Владиславић. У својству личног изасланика Петра I, Сава је водио преговоре са Венецијом, Дубровником, Далмацијом и Римом, одакле је доносио велики број мермерних статуа за Летњи врт Петра Великог. Најпознатија је Таврическа Венера која се данас налази у Ермитажу.

У првој деценији овог века једна група српских патриотских ентузијаста и русофила, углавном пореклом Херцеговаца из Новог Сада, као и директних потомака Савиног оца из породице Вукомановић, покренула је иницијативу да се у Сремским Карловцима подигне споменик грофу Сави Владиславићу. Захвалан сам Господу што сам се у ту дивну причу око подизање споменика овом српско-руском великану некако и сам укључио, па могу са посебним задовољством рећи да сам са овим дивним људима учествовао и присуствовао откривању споменика грофу Сави у Сремским Карловцима, потом у Савином родном месту Гацку и на крају у Шлисебургу покрај Петрограда, градићу на  руско-финској граници где су се први пут срели гроф Сава Владиславић и Руски Цар Петар Велики. Данас већ имамо још неколико књига о Сави Владиславићу и један снимљени дугометражни филм познатог српског редитеља и ерудите Драгана М. Ћирјанића.

У оквиру манифестације подизања споменика грофу Сави Владисавићу (у изузетној организацији “Центра националне славе Русије”), у чувеном Ермитажу у Петрограду, одржана је свечана академија посвећена делу овог великана. О Сави Владиславићу је том приликом говорило неколико истакнутих научника и мислим да поједине мисли изречене на овом скупу много више говоре о Савиној личности од било каквог хронолошког описивања његовог живота. Истакнути научници су бираним речима и са искреним дивљењем истицали различите стране знамените Савине личности, али оно што је рекао сарадник Руске академије наука (РАН) Владимир Мјасников, аутор књиге о Сави Владиславићу у Русији, било је толико пријатно за српске уши да се не заборавља до краја живота. Мјасников је рекао отприлике следеће: “Цару Петру је у тим тешким историјским околностима била потребна једна грандиозна, свестрана и свеобухватна личност. Такве личности није било у целој Русији и Бог је послао овог Србина на службу Русији”. Заиста је тешко наћи бољи комплимент за овог нашег великана.

Оно што је интересантно и што су руски научници приметили током поменутог скупа у Ермитажу (посебно је у свом излагању то истакла ректор Петроградског универзитета Људмила Вербицкаја, говорећи о Сави као врхунском професионалцу на различитим поприштима), јесте чињеница да је Сава верно служио два руска цара и две царице, потпуно супротних карактера и нарави. Виктор Петраков је истакао да је Сава Владиславић био човек несвакидашњег, енциклопедијског знања и да је из његових записа његов руски језик тако леп да ни врхунски лингвисти не могу да поверују да он није по рођењу био Рус него Србин. Познати српски историчар др Славенко Трезић, садашњи амбасадор Србије у Русији, на том скупу је истакао да је Сава за своју верну службу добио велики број одликовања, грофовску титулу, све до ордена благоверног кнеза Александра Невског. Терзић је истакао и да је Сава као врхунски геополитичар истакао идеју о неопходности изласка Русије на Црно море и Петар Велики је кренуо на реализацију те идеје.

Тешко је побројати све области државничког, друштвеног и културног живота тадашње Русије у чијем је побољшању и промоцији Сава дао свој лични допринос. Био је иницијатор ковања бакарног новца у Русији, суштински је допринео образовању младог руског дворјанства, развоју руске флоте, развоју трговачких и дипломатских веза Русије са многим европским земљама. Практично је био творац “Степског уложенија” као основног закона Сибира, а саставио је и “Упутство за граничаре”, државни документ који је регулисао односе између руске владе и сибирских народа. Огромне заслуге за много боље функционисање руског царског буџета такође спада у заслуге Саве Владиславића. Превео је са италијанског на руски језик Орбинијево дело “Краљевина Словена”. Међутим, интересантан је још један грандиозан допринос овог великана руској култури. Управо је Сава Владиславић откупио из ропства од Турака етиопског роба Ибрахима Ханибала, деду највећег руског песничког генија Александра Сергејевича Пушкина и довео га на двор код Петра Великог. Тако је овај Србин из Херцеговине задужио руску и светску књижевност, јер без њега не би било ни Пушкина, највећег песничког генија Русије.

Врхунац дипломатске активности Саве Владиславића одиграо се на огромном пространству Азије, када је “Владиславића посланство” после трогодишњег преговарања (1725-1728) потписало чувени Кјахтински споразум којим су дефинисане границе између Русије и Кине. Тим споразумом су ојачани трговачки односи две земље, а колико је значајна била та мисија Владиславића најбоље говори податак да од тада до данас Русија практично није имала ратних спорова са Кином. Мало наших људи зна да захваљујући управо јунаку наше приче, наш народ вежу дубоке духовне везе са далеком руском републиком Бурлатијом и градом Кјахтом. Наиме, град Кјахту је основао 1727. године управо наш знаменити земљак, пошто је на реци Кјахти 1728. године и озваничен “Бурински споразум” из 1727. године, којим су од стране Царске Русије (коју је заступало “Владиславића посланство”) и Кинеске Царевине, утврђене границе између ових држава. Те границе су ево скоро 300 година непромењене до данас. Пре Октобарске Револуције град се звао Тројицкосавск и представљао је богати руски центар на путу трговине чајем. Због своје несвакидашње лепоте, Тројицкосавск су звали “Венеција на песку”. Интересантно је да су чак и у Русији многи људи мислили да је град добио име у славу свете Тројице и њеног оснивача, Србина из Херцеговине, Саве Владиславића Рагузинског. Међутим, Сава Владиславић је град посветио свом небеском заштитнику, Светом Сави српском. Данас, благодарећи напорима свештеника из Кјахте оца Олега, почиње обнова прилично руинираног Тројицко-Савског храма у Кјахти посвећеног Живоначалној Тројици и Светом Сави Српском. Отац Олег је у мају 2014. године посетио Србију и Савину Херцеговину и на дан спаљивања моштију Светог Саве  српском Патријарху у храму Светог Саве у Београду поклонио копију чудотворне иконе “Посредница за грешне”. Он је тада истакао да се залаже да се граду врати његов првобитни назив Тројицкосавск, који је промењен у комунистичким временима:  “Грешно је заборављати своје родитеље, учитеље, добротворе. Грешно је такође и то што смо ми заборавили и свог небеског покровитеља – Светог Саву Српског. Кроз 13 година навршиће се три века како је његово име било дато нашем граду. Данас на жалост нема знакова његовог духовног и физичког присуства у Кјахти, осим две иконе… Било би добро да уочи тровековног јубилеја граду вратимо његово законито, Богом дано име, а нама свима, моћног наставника и заступника пред Господом, Светог Саву Српског”.

Ове речи свештеника братске РПЦ сведоче колико нас и данас са руском браћом спајају непролазна дела наших великих предака. Сава Владиславић и Свети Сава Српски као његов небески заштитник и данас спајају и уједињују српски и руски народ. На крају текста о овом великану српског и руског народа, наводимо поруку која можда уједињује све горе речено о грофу Сави Владиславићу, поруку која више од свега говори шта је заправо била кључна карика у овако колосалном доприносу овог Србина руској државности и култури. Ту поруку је уочи свечаног откривања споменика Сави Владиславићу изрекао руски свештеник у далеком Шлисебургу, после одслуженог молебана овом великану: “Најзначајније везивно ткиво Срба и Руса је наша заједнича вера Православна”.

Отаџбино опрости

0
0

Каква год да је судбина, светосавац ће је увек прихватити верујући да нам Господ ништа није случајно одредио. Вековима је Србин ишао својим путем не сумњајући, знајући да је то једини прави пут. На крају је увек време било тај сведок да је светосавац слушајући душу био у праву. Зато заборавимо на путеве који нам нису на души. Такав пут је осуђен на исти успех као и брак без љубави. А шта је брак без љубави сем лицемерна заједница заснована на интересу, а самим тим осуђена на пропаст.

Када би и наивно поверовали у искреност запада и пут који нам они нуде, да ли бисмо могли да прихватимо да будемо у њиховом друштву док нам душа пати? Душа се не може слагати, њу је немогуће преварити. Не смета нама то што нас запад не воли: то трује њихову душу не нашу. Ми своје врлине не истичемо али и не кријемо. Поносни смо на њих и захвални Богу што су баш оне разлог што нисмо постали као они.

Поверујемо ли у лажна тапшања по рамену, никуда нећемо стићи. Евидентно је да властодршцима прија та лажна западна љубав и њихово лицемерно тапшање. Врло брзо ће и ти самозвани властодршци заљубљени у Америку, Немачку, Енглеску и ЕУ постати свесни да су престали да их тапшу. Онда када одраде задатке које су поставили пред њих, онда када заврше са издајом престаће и љубав запада ка њима. Са престанком љубави нестаће и оно тапшање по раменима на које су били тако поносни. Тада нека добро погледају да ли више уопште и имају рамена. Ако су и успели да сачувају рамена – сигурно је да образ нису.

 Светосавско срце зна да је боље да нас не воле због оног што заиста јесмо, него да нас заволе зато што смо постали оно што никад нисмо били. Када би то урадили довели би себе у ситуацију да смо ми непријатељу опростили све али да нама деца неће то опростити никад. Српско срце не прихвата ропство, наши потомци не заслужују да наш кукавичлук буде разлог њихове патње. Ако немамо довољно храбрости, пронађимо у себи ону изгубљену нит вере због наше деце и почнимо са борбом. Зар да дозволимо да постанемо робови? Никад Србија није остала без родољуба, никад без верујућих. А они никад нису и не би дозволили да нам ропство постане судбина.

 У РОПСТВУ

Некад смо сви знали јасно,
од најнеписменијег сељака
па до господе и деце њине,
шта је родољубиво и часно,
и шта треба да чине
потомци негдањих јунака.

Не могу да познам народ
чије су певали врлине
песници од Бранка до сада.
Српско се стадо мало
све до последњег руна
разбило и ошугало.

Постали ми смо земља
робова и потказивача
и стокатних зеленаша.
Пуне су нам улице сада
поштованих зликоваца,
а затвори невиних робијаша.

На леђима као да грбу
носим од бола и стида,
и улицама кад идем,
као да ми блато баца
поглед охолих странаца
у лице, и сваког дана
вео ми се по вео скида
са ругоба наших и рана.

 Десанка Максимовић

Родољубље је у нашим венама, вера је у нашим срцима. Као што смо некад сви знали шта је часно и шта је једино прихватљиво српској души, знаћемо опет. Вратиће се тај дух и вера, оне не могу да нестану. Српско стадо су можда и успели да разбију на тренутак и да га тако разбијеног сад полако ломе. Не можемо се звати Србима док нам земљу воде потказивачи, несој, полтрони, западне слуге и неке бесне хорде.

Преплавили су они сада нашу Србију, мисле да су тиме добили рат. Заборавили су да, иако понеку битку изгуби, светосавац никад не дозвољава да му сломе врат, никад да изгуби рат. Да претке и потомке сигурно неће грбом на леђима да вређа и да такво нешто Србин сигурно неће прихватити да носи. Данас нам јесте простор за маневар сужен, али и у таквом простору наћи ћемо прави пут. Колико год да нас затрпају блатом, пут се верујућој и искреној души сам отвара. Успели су можда да купе време али не и коначну победу.

 Светосавац ће опет успети да се дочека на ноге.

Туга мора да обузме свако српско срце док гледа како се хиљадугодишњи труд наших ђедова захваљујући несоју распада пред ногама вековних српских непријатеља. Све је порушено, поништено: успели су то чак и са нашом поносном Србијом. Данас Србијом владају они недостојни ње и њене историје. Није ово прва криза морала, није први пут да кукољ надвлада жито. Онда када се то деси верни су дужни да се пробуде, пробуђени да разбуде заведене и да заједно свим силама одбране Србију и светосавље од те западне немани која лако надвлада неверне. Не смемо се одрећи предака, не смемо Србију препустити неверницима, вратимо у душу веру а вера ће нам вратити понос и Отаџбину.

 

Никада се нећемо одрећи тебе, вољено Православље! Никада те нећемо издати, благочешће отаца! Никада те нећемо оставити, мајко побожности! У теби смо рођени, у теби живимо и у теби ћемо умрети. А ако времена то буду тражила и хиљаде пута умрећемо за тебе.“

 Јосиф Вријеније

 

Светосавац не може никад прихватити да се одрекне свог. Прави Србин никада неће издати своје претке. Недопустиво би било да ми данас више верујемо онима који су нас вековима нападали, бомбардовали, клали, убијали него делима својих предака који су успели Отаџбину да нам сачувају. Никад нисмо мрзели, то је неспојиво са светосављем – али никад нећемо да постанемо ни протестанти, јер то је неспојиво са православљем. Ми никоме не намећемо своје али не дозвољавамо ни други нама да намећу њихово. Ако су и успели одређене властодршце да купе, не треба да се надају да ће то успети са српским народом. Не зато што немају довољно пара већ зато што се светосавска душа не може купити. Успех који су постигли са политичарима је само доказ каква је душа и образ оних који се данас у Србији баве политиком.

Данас је можда тако али већ сутра пробудиће се православно срце, пробудиће се они поносни и неће дозволити да их у даљи понор воде поткупљене кукавице. Пробудиће се она крв која је текла и венама наших предака. Баш онако како је та врела крв заструјала и венама Александра Мишића. Син славног Војводе Живојина Мишића доказ је како прави Србин свестан свог порекла и поносан на своје претке наставља тамо где су они стали.

У време избијања Другог светског рата и капитулације тадашње Краљевине Југославије Александар је био мајор по чину а капитулација није означила и крај његове борбе. За праве српске официре то је била само промена начина борбе, прелазак у четничке формације. Сам Александар Мишић се прикључује генералу Дражи Михаиловићу и добија команду над Рибничким четничким одредом.

Немци су 3. децембра 1941. године дали налог за операцију „Михаиловић“, односно за уништење четника на Равној Гори и хватање живог или мртвог генерала Драже Михаиловића. Генерал се тада скривао у Струганику управо код мајора Александра Мишића. Када су их Немци открили и опколили настало је обострано пушкарање у коме се Мишић трудио да створи могућност за извлачење генерала Михаиловића. Видевши да је немогуће да се одупру и да неће још дуго издржати, мајор Мишић се одлучује за једино преостало решење: излази пред Немце у шињелу са црвеним ширитима и подигнутим рукама. Видевши га, Немци стају са пуцањем а он предајући се представља се као генерал Дража Михаиловић. Овај потез је омогучио довољно времена да у насталом метежу генерал Михаиловић успе да се извуче. Мајор Мишић је и у немогућим условима, условима у којима је деловало да нема простора ни за какав маневар, извршио свој задатак.

Немци Мишића и његовог заменика мајора Ивана Фрегла одводе у Ваљево и тамо схватају превару. Узевши у обзир да му је мајка била Немица понуђено му је помиловање, што његово светосавско срце одлучно одбија. На чуђење Немаца што одбија помиловање иако му је мајка Немица одговорио им је: „Ја сам немачки део себе сахранио 6. априла“. Уместо помиловања тражио је само испуњење последње жеље пред стрељање. Последња жеља је била да му дозволе да одреши цокуле. Одобрили су му да то учини не схватајући разлог. Када је издата команда за стрељање „Пали“, сазнали су разлог рашнираних цокула. Александар Мишић је стрељачки вод гађао цокулом како би се против непријатеља макар и симболично борио до краја.

Овај пример показује праву душу светосавца. Зато, Отаџбино, опрости за оне који се представљају као Срби а у њима нема вере, нема чојства. Опрости, мајко, слабима иако за те слабости ниси ти крива. Опрости њима и веруј да још увек има довољно оних правих светосаваца које си ти млеком поноса, чојства и вере задојила. То су они прави Срби, а прави Срби су свој ЕУ-атлантски део себе заувек сахранили још 24. марта 1999. године.

Има Србија и данас Чамџија

0
0

Потпуно схватамо зашто запад никад није могао да прихвати православне вредности. Зашто им и само спомињање светосавља уноси немир. Данас је то јасније него икад. Одавно је познато да човек не може да прихвати и увиди вредности других ако не поседује бар неке своје. Запад је давно изгубио све што се може назвати вредностима. Немајући своје праве вредности не могу да прихвате оне друге, оне који их поседују. Никако не могу да се помире са чињеницом да постоје они који су и поред свих недаћа које су их снашле, свог зла које их окружује, истрајали. Задржали свој идентитет, сачували веру, душу и све оне суштинске вредности да би се и даље могли звати народом, сматрати људима.

Када се питају како смо успели да вековима задржимо и очувамо те вечне вредности, управо оне које запад толико пропагира али их не поседује, они не виде веру која нас држи. Сем што су им срца презасићена мржњом изгледа да им ни очи нису довољно отворене. Није наше да тумачимо зашто, али је тако. Они су пример да су људи без душе ускраћени за осећаје. Делује да је све у реду, да су им чула ту, али они њима ипак не могу да осете животне боје. Да није тако знали би истину која светосавску душу чини неуништивом. Знали би да је вера онај тихи глас који нас води. Онда када нам цео свет говори да нећемо и да не можемо успети, вера је та која нам шапће – успећете.

Тај тихи глас вере водио је 1806. године капетана Милисава. Били су тада Турци убеђени да Срби не могу успети али Милисав није мислио тако. Тихи глас вере у њему је говорио да неће успети само ако то и не покуша. Наиме, још од 1804. године српски устаници су покушавали да освоје османске палисаде утврђене са преко 300 топова око Београда. Одолевале су Османлије а Вожд Карађорђе, знајући да су српски устаници располагали са десет пута мањом и бројном и бојном моћи, није кретао у јуриш.

Обзиром да је већ увелико био децембар, хладноћа и слабо снабдевање храном и оружјем већ су полако ломили морал устаника. Због тога кнез Сима Марковић, из Великог Борка, код кога је Милисав био капетан, војвода Васа Чарапић – Змај од Авале, Узун Мирко Апостоловић и Конда Бимбаша су преломили, доневши одлуку да самостално крену у одлучујућу битку. Пре самог јуриша устанички капетан Милисав Чамџија се заклео да ће први ући у град. 12. децембра 1806 године одлучни српски јунаци су кренули на бедеме утврђеног Београда.

Јуриш је кренуо ка Стамбол капији као најутврђенијем делу града. Током борби смртно је рањен Васа Чарапић, што је поново поколебало устанике али не и Милисава Чамџију. Глас вере у њему му је јасно говорио да ће успети. А онда мало после рањавања Васе Чарапића, док су се устаници ломили, чули су глас. Није то био онај глас који је водио напред Чамџију, већ његов победнички глас јер је верујући и успео. Попевши се на освојени турски топ који је бранио Стамбол капију, Милисав је из свег гласа запевао:

„Хеј браћо Срби, крила соколова к мени, к мени, ја сам на јендеку!“

 

 Његова песма вратила је веру и донела преокрет. Змај од Авале, иако смртно рањен, је изустио:

„Не бојте се. Ено пева Чамџија“

 

Песму која је одзвањала чуо је и Вожд који се налазио на простору данашњег Ташмајдана. Она је била и окидач да Вожд Карађорђе да сигнал за општи јуриш и позове јунаке:

 „Е, сверова Милосав, по души га. Јуриш, јунаци, и ми да не будемо последњи.“

 

Тог јутра, на дан светог Андреје Првозваног 1806, Срби су поново после неколико векова ослободили Београд, своју престоницу.

Некада се Србин ни по цену живота није одрицао предака и своје душе, своје Отаџбине. Данас они неверујући душе немају, претке су заборавили а за новац су спремни да продају и своје потомке.

Србија мора и поред тога храбро наставити даље, покушавајући да се на свом путу ослободи кукоља. Поред свих препрека не смемо дозволити да нас западне хијене изместе из корита реке које су нам преци својим делима извајали, својом крвљу испунили. Само ако то успемо моћи ћемо опет у будућности да очекујемо дане у којима се нећемо кајати. Биће то онда она Србија о којој је тако задивљено певао и Аугустин Тин Ујевић.

Србији

Данас пламсаш само од крви најбољих

што су мачу дали своја тела справна;

блештећи у духу и у чистој вољи,

божанствена света земљо Православна;

Јуче, ти си била моћна и велика,

и за усне деце млеко, мед и вино,

док се не скрхаше под градом челика

груди твоје деце, Српска Краљевино.

Сутра, сабирући и данас и јуче,

засјаћеш у духу и у живој моћи,

јер ће славу слома унуци да уче

као зору спаса иза тешке ноћи.

Ал’ ни нови народ, нити понос међа

никад неће више да ти овај врати

поносити поглед иза храбрих веђа

што су знале дивски у понор гледати:

Твоје мирно чело под претњом удеса

и вијањем ветра справе и страхоте;

и молитву тамну у глува небеса;

Твој’ је данас време највеће лепоте.

 Аугустин Тин Ујевић (1918)

Погледамо ли данас унаоколо, нећемо уочити непријатељске утврде које нас окружују. Нису видљиви палисади којим је непријатељ поново оивичио нашу Отаџбину, наш Београд, али светосавско срце не могу да преваре. То што нема видљивих утврђења, то што се западне османлије не шетају јавно са оружјем већ седе у амбасадама и глуме дипломате. То што Нато трупе „само“ пролазе кроз Србију а издајници и слуге су им изгласали дипломатски имунитет. То што су на улицама њихови модерни јаничари, онај најгори део Србије, онај несој којег се и мајке стиде, Србин јасно осећа.

Данас нам западни зверови не одсецају главе да би сазидали нове Ћеле куле. Само не заваравајмо се том чињеницом, није то зато што су хуманији од Османлија, већ зато што су на нама применили нове, много нехуманије методе. Није се са престанком ваздушних напада на нашу Отаџбину завршило дејство бомби тих демона. Сведоци смо како данас у Србији све више људи тихо, без могућности за спас, умире од малигних оболења које су последица „хуманог“ пуњења тих бомби западних демона. Док Срби трпе последице „Милосрдног анђела“, улизице и неверници на власти се додворавају убицама, пружајући им све повластице.

Западни демони нам не дају мира, не дозвољавају да о својој земљи сами одлучујемо. Нашли су своје слуге међу онима без карактера и, док смо ми успавано посматрали, они су завладали. Заузели су све медије, модерне топове из којих нас сваки дан затрпавају ђуладима лажи, трујући нам душу. Нема нигде простора где можемо да побегнемо или се сакријемо од тог бомбардовања. Што би онда и покушавали да се кријемо и тиме само на кратко одлагали неизбежно? Боримо се за свој живот и своју слободу одмах! Могао је Чамџија некад немогуће, узјахао је топ на „неосвојивој“ Стамбол капији. Србине, врати онај тихи глас вере у срце и уради немогуће. Нека се и данас са освојеног оружја непријатеља зачује :

 

 „Хеј браћо Срби, крила соколова к мени, к мени, ја сам на јендеку!“

 

Требало би тај позив да пробуди и оне друге уснуле Србе. И тако пробуђени да се супроставимо демонизацији Србије.

„Демони нас искушавају или сами или против нас нахушкају људе који се не боје Господа, као што је и наш Господ био искушаван преко фарисеја.“

 свети Максим Исповедник

Али овим народом и даље струји крв оних хероја и јунака који су веру носили у души, а делима својим нису дозволили никоме мајку Србију да им сруши. Многи су ударали на нашу Отаџбину, нападали је кад год није била спремна надајући се да ће, ако је изненаде, успети и да је победе. Нада им се увек брзо распршавала јер, и кад Србија делује неспремно, њоме увек ходе неки нови јунаци. Пуна је Србија Змајева од Авале, пуна нових Чамџија који су увек за њу спремни да се жртвују.

Не плаше се сви западног мача, има још увек оних који знају да је све часније од понизности. Морамо Отаџбини поново да вратимо сјај, наново да јој засија сунце слободе, поноса и лепоте. Страх је природан осећај и нормално је да постоји али кукавичлук је карактерна особина издајника и неверујућих. Србија није заслужила кукавице, издају и издајнике, њих препуштамо суду времена и истине. Задатак светосавца је да вером превазиђе страх, ако га има, и Отаџбину поново учини поносном и слободном.

Борба против ћирилице

0
0

Прогон ћирилице код суседа никад не престаје, мења се само интензитет. Тако је најновији антићирилични талас преплавио Вуковар и разлио се даље. Медији одмах прихатају задату тему и шире је… у недоглед.

           Потребно је зато нагласити да борба против ћирилице уствари представља борбу против Срба, српства уопште. Јесам ли циничан ако кажем да никоме не можете забранити да вас мрзи, потово ако он или они то баш жарко желе. Такво размишљање може нас довести и до закључка да бар мало кривице има и код жртве. Ево примера. На Филозофском факултету у Београду који сам некоћ похађао, у групи за историју био је обавезан предмет латински језик. И то је у реду, учећи латински заинтересовао сам се и за латинску палеографију, преко непревазиђене књиге Виктора Новака истог наслова. Увек има али… У исто време, постојао је и предмет старословенски језик и ћирилска палеографија, код професора Димитрија Богдановића. Али… оно али… као изборни предмет. Шта то конкретно значи? Предавања и вежбе старословенског похађало је толико нас да нам није требала ни сала ни учионица. Срећом да није било шпајзева. Је ли то лудило или план, учиш историју у Београду, а старословенски није обавезан предмет?! Даћу још један пример са Филолошког факултета. Тамо је учињено све да се дела дубровачких писаца, листом Срба, отргну из корпуса српског језика!

               Вратимо се ћирилици. Нека ми старији читаоци опросте, који то знају, али ово ћу рећи због млађих – српска азбука се разликује од осталих ћирилица постојањем слова односно гласа Ђ. То ђ је заштитни знак српске ћирилице. Постојало је још у средњем веку као слово ђерв из кога ће се временом у 19. веку изгранати Ћ и Ђ. За историју језика ђерв је врло битан знак јер га налазимо и у глагољици, што даље отвара нова питања. По владајућем уверењу, глагољица је настала у Бугарској. Међутим, Бугари уопште немају глас Ђ!

            Вратимо се комшијама на западу. Анти-српску или анти-азбучну хистерију покушао је мало да каналише један њихов учењак опомињући јавност да одбацивање ћирилице подразумева и одбацивање доброг дела њихове средњевековне писане баштине. Мислећи превасходно на Пољички статут. Ако неко жели правилан нагласак, каже се  Пољица, исто као колица. Како се то изговарало у средњем веку, не бих знао.

            Суседи тврде да је писмо у Пољичком статуту, премда ћирилично, заправо један посебан облик који се зове босанчица. Не треба много памети да се схвати куда то води. Погледајмо историју настанка израза босанчица. То је „дивно“ време укопације Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске. Тада је требало читаво ћирилично прекодринско наслеђе некако преименовати, а потом га и присвојити. Простора за то било је и превише. Наравно, највеће могућности пружале су псеудолингвистика и квазиисториографија.

            Објављујући своје дело Примјери српско-словенског језика 1857. године Вук изгледа нехотице поставља основу за преименовање ћирилице у босанчицу. Јер Вук у тој својој књижици објављује и факсимиле двају кратких писама „која су оба још доста разговјетна, јер Турци не пишу много“.  Једно је писмо Али паше Ризванбеговића – Сточевића које је он ручно саставио и послао владици Његошу. Друго је писмо како Вук каже писао „Турчин Турчину“. И додаје, осврћући се на оба писма „овако по Босни и Херцеговини пишу и наши људи“. Ово, наши људи, Вуку значи Срби. Без обзира што ти наши људи користе иста слова и језик као и кад „Турчин пише Турчину“!

            Ако је један „турчин“ писао Његошу ћирилицом српским језиком, а други „турчин“ писао трећем „турчину“ истим тим писмом и језиком, бићу слободан да претпоставим како је свој четворици матерњи језик српски. Или је можда боље рећи савременим и политички коректним језиком, етнички Срби из Турске. Јер, у то доба, Босна и Херцеговина и јесу у политичком смислу делови турске царевине.

            Како каже Петар Ђорђић у Историји српске ћирилице – под познатим називом Стара Србија брзописни тип ћирилице држао се поред турског писма или аребице у припадника ислама, негде више негде мање, и после престанка турске власти. Ђорђић, највећи ауторитет на овом пољу, уствари јасно каже – ћирилица се користила читаво време турске власти. Па како се онда поред уобичајеног назива за брзописну ћирилицу Стара Србија уопште ту појавио назив босанчица? Ево, после Вука, прво је Фрањо Рачки, миљеник београдских хиперкритичких историчара, припремио терен својим радовима о ћирилици. На њега се наставља Ћиро Трухелка 1889. године, када у првој години Гласника земаљског музеја за Босну и Херцеговину, објављује чланак под насловом Босанчица. Овај се Трухелкин рад бави брзописом „беговских писама“ Херцеговине и Крајине. Трухелка вероватно није ни слутио да ће се његов назив босанчица, иако се односи само на српски ћирилични рукопис – брзопис, ускоро применити на све ћирилично у Босни, Херцеговини, Далматији, Крајини…

             Пољичка ћирилица не разликује се обликом од брзописа у писмима и повељама које је у исто време издавала и канцеларија босанских банова а од Твртка и краљева. И једино је ту могуће наћи какву такву везу с Босном, али исто тако и са Рашком, па дабоме и са земљом Светог Саве. Херцеговином.

             Проблем, односно фалсификовање историје увек почиње мењањем имена. Примера има доста. Али овај може да послужи. Опште је познато да појам Хрватска у државном смислу не постоји од краја 11. века. Накнадном памећу, почео је да се помаља а потом и заживео израз, тачније синтагма, „Хрватска у државној заједници са Угарском“. Наравно да никакве заједнице није било јер је иста распарчана на млетачки, маџарски а од 1526. године и аустријски део.

            Не зна се кад је први закон пољичких области написан. Могуће још у доба синова кнеза Мирослава. Највероватније 1333. године, у време кад краљ Душан изнајмљује Пељешац и Стон Дубровчанима. Језик је икавски, баш као и у босанским повељама тог времена.

            Да је Пољица била под влашћу Угарске од 15. века доказује можда једна „ситница“. Властелин се у статуту назива Угричић! Али постоји и старо племство Дидићи, рекли бисмо данашњим српским језиком – Дедићи.

             Манастири Крупа и Крка свакако сведоче о православљу Далматије кроз 14. век. У том смислу не би било лоше да становници Пољица потраже негде на тавану или у коноби, иза највећег бурета, славску икону. Ко зна…   

Знамо ли Србију да љубимо?

0
0

„Истина је слична медицини; горка и лековита.“

 Свети владика Николај Велимировић

 

Србине, зато се немој склањати од горчине, тиме се склањаш од истине. Истини не можемо побећи, она ће нас кад тад сачекати, када осетимо горчину, прихватимо је и размислимо о њој, потрудимо се да у будућности буде мање горка. Не можемо пред вековним истинама да забадамо главу у песак надајући се да кад поново изронимо главу оне неће бити ту, такво нешто је немогуће и није ником успело.

Такво понашање не приличи светосавцу. Понашати се тако је, као прво, кукавичко, као друго, није сагласно са српским народом и, као треће, сигурно неће проћи. Проблем и горка истина коју не прихватимо реално данас, не суочивши се са њом на прави начин, сутра може бити само прогресивно већа. Ако потискујемо истину испливаће лаж. Колико дуго мислимо да човек може да живи у тој септичкој јами? Колико може да се издржи у простору у ком се свуда око вас шири смрад неистине?

Сигурно је да лешинари и хијене навикнути на смрад распаднутих тела својих жртава могу да живе окружени тим несносним мирисом, човек сигурно не. То што запад успева да живи док све око њих заудара на лаж и превару довољно говори о њима. Свако задржавање у близини такве средине неминовно доводи само до све веће запрљаности душе. Све до момента док не обузме целог човека, претварајући онда и њега га у још једну нехуману звер. Да би човек успео да задржи своју људскост мора на време да постане свестан тога.

Свесност се најбоље постиже истином. Заборавимо зато колико је често та истина за нас горка, јер она је једини могући пут, једина стаза у живот вредан постојања. За правог Србина сигурно је да покушава да буде на путу вере, истине, љубави и правде. Проблем је што неки пут он несвесно залута. Да ли смо залутали на лажну стазу или смо ипак на правом путу поред толиких историјских истина, Србину није тешко проверити. Довољно је да се присетимо Душанке Ђукић, Живке Кнежевић, Фатиме Дедић, Жељке Тубић, Зилхе Делић, Сафете Медић, Нађе Пушка, Драгославе Марић, Милене Сандић, Драгице Комљеновић, Мајде Ђуран, Грозде Рауш.

Подсетивши се њихових имена запитајмо се шта нам она говоре. Ако нисмо препознали ових дванаест мајки, ако смо прегазили преко њихове жртве, то је сигнал да смо већ залутали. То значи да морамо хитно да се пробудимо док не залутамо тако далеко да нам повратак на прави пут постане немогућа мисија. Без обзира што сам сигуран да сваки прави Србин зна ко су поменуте мајке због оне горке истине која је њих најтеже погодила, морамо их се увек изнова присећати.

То су мајке оне деце која би данас били поносни родитељи и градили нову будућност да им је запад то дозволио. Нажалост нису им дозволили да граде будућност, нису им допустили ни да упознају другу децу а камоли да постану родитељи. Једино што су стигли ти невини анђели јесте да нам испишу горку истину о хуманости запада. Истину која, ако је на време схватимо, за нас сем своје горчине може бити и лековита. Истину коју су они платили најскупљом ценом. Али не узалуд, већ да ми како данас тако и у будућности не би више никад плаћали тако скупу цену заблудама о братском хрватском и бошњачком народу или још већој глупости о правди и хуманости запада.

Смрт ових дванаест тек рођених анђела 1992. године била је директна последица недостатка кисеоника. Чије је допремање на простор Бања Луке било онемогућено како демонском одлуком светских моћника тако и блокадом хрватских и муслиманских војних снага које су у то време држале „посавски коридор“. Дакле пошто су хрватске и муслиманске снаге држале под опсадом простор око Бања Луке било је немогуће копном допремити кисеоник као и остали медицински материјал неопходан за породилиште. Једини преостали пут којим је то било могуће извести је био ваздушни.

Нажалост над простором РБиХ, по одлуци Савета безбедности, важила је забрана летења. Србија је спремила неопходне боце са кисеоником и авион у Београду је чекао на једину нормалну и људску одлуку, чекао је са запада одобрење лета. Представници УНИЦЕФ-а и осталих међународних хуманитарних организација били су потпуно упознати са овим проблемом. Апели за помоћ су били упућени путем радија, телевизије, новина, преко званичника чекало се само на оно немогуће – хуманост запада. Одобрење није стигло, доктори су покушали да употребе „индустријски кисеоник“ добијен од Војске Републике Српске и неколико приватних предузетника али то је ипак било недовољно.

А онда је 22. маја 1992. умрла прва беба, након чега наступа агонија и редом смрт још једанаест беба. 17. јуна 1992. и последњи анђео је склопио окице у Бањалучком породилишту. Седам дана након тога Војска Републике Српске заједно са јединицама Српске Војске Крајине после жестоких борби успоставља коридор са Србијом. Од тада се кисеоник редовно могао достављати и омогућено је боље снабдевање медицинским материјалом свих западних српских земаља. Касније је у народу ова историјска војна победа названа „Коридор живота“, а сам генерал ВРС Момир Талић је рекао: „Нећу да деца више умиру“.

Две бебе из Бања Луке су успеле да преживе али не и без последица. Слађана Кобас која је рођена 18. јуна 1992. године и успела да преживи због недостатка кисеоника је имала трајно оштећење вида, мозга и плућа, а касније се безуспешно борила и са раком костију. Преминула је 9. фебруара 2006. године у 13. години живота. Марко Медаковић рођен 21. јуна 1992. године, након рођења је био без кисеоника око 10 минута што је довело до тога да дише са трећином плућа, церебралне парализе, хематома на мозгу и кривљења кичме. О њему је снимљен и документарни филм који је приказан на Берлинском филмском фестивалу, тако да су западне хијене могле још једном да се упознају са својом „хуманошћу“.

Данас оно што је сигурно је да Србијом владају неки нељуди који као да нису родитељи. Можда поседују неку децу која се воде као њихова али, да су прави родитељи, никад не би дозволили да по другим родитељима лицемерно газе. Знали би колика је љубав ка чеду, знали би шта значи имати и волети дете. Знали би шта значи изгубити дете. Знали би како је онима који су изгубили своју децу да би наша деца боље живела и знала истину.

Да ли би могао српски родитељ да погази српске жртве, српску децу?

Не би могао сигурно, нико не би могао по деци, нико не би могао да гази по бебама, по оним дивним невиним анђеоским очима које једва да су стигле да се отворе. Нису успеле ни све боје да распознају својим окицама а већ су их НАТО и ЕУ демони затворили и убили. Тај злочин запада над децом чија је једина кривица што су рођени у српском породилишту никада Србин не може да заборави. Као ни милионе других западних злочина над нама. Овај нам је можда само нешто ближи зато што смо ми били и његови сведоци.

Светосавац зна да српски родитељи никад не би могли да згазе по српској деци. Размислимо онда ко су они који данас седе на местима властодржаца и газе српску Отаџбину, срамно газе по српској деци. Време је да Србију воде они који воле своју Отаџбину, они који знају шта је државна част. Време је за оне који своје синове уче Србију да љубе.

РОДИ МИ СИНА СРБИЈУ ДА ЉУБИ

Колико волим поље, колико волим сад
Да умрем на њему, жељан сам и рад
Знаш туђинче знам те, слушај јецај тужни
Оплакујем тебе, као ветар јужни

Колико волим поље, трњем зарасло
У мом винограду, зрно порасло
Еј тако ми клетве, носим је ко крст
Вратићу се тамо, мач се кује чврст

Љубави моја, живот се губи
Роди ми сина, Србију да љуби
Роди ми сина, Книну да лети
Роди ми сина, Косово да свети

У завет оставише нама наши преци
Да земља се свети, Србине сад реци
Србија зове сада, и родни крајеви
Проћи ће многа лета, дигни се народе мили

Ја ћу сејати пшеницу, на пољима тим
Чуј крвниче чуј, кунем ти се свим
Још хероја даће, народ овај мој
Спокојан ћеш остат, на земљици тој

Љубави моја, живот се губи
Роди ми сина, Србију да љуби
Роди ми сина, Книну да лети
Роди ми сина, Косово да свети

Милић Радевић

Светски моћници не стају, они и данас само у другим облицима настављају спровођење своје политике зла. Оне исте стереотипне политике у којој је кривац увек исти, увек православац. Они неће одступити од својих замисли и модела који су зацртали. То што им је прошлост милион пута показала да у томе неће и успети њих не зауставља. Свесни су да им је за то потребна додатна помоћ, зато и траже слабе карике међу нама. Да би били сигурни да тај несој неће сутра и њих издати траже им да се докажу тако што ће потписати оно што ни један Србин не може да потпише. Натерали су их да потпишу да желе у савезништво са убицама српске деце. Јасно је да су тиме хтели још једном да казне и понизе српски народ.

Некад би због потписане капитулације све улице биле пуне поносних људи који би јасно клицали: „боље рат него пакт, боље гроб него роб“. Наравно да не треба Срби да гину али ипак морају да постоје, а ако је једини начин да опстанемо борба, онда је избор јасан. Зар да дозволимо да нас избришу а ни да не покушамо да преживимо? Зар да дозволимо да нам поново одузму кисеоник да би схватили да нам неће дати да преживимо? Прави Срби никад нису пристајали на капитулацију и када је деловало немогуће они су се борили.

Данас се уместо поносног народа Београдом и Србијом шетају хомосексуалци, о патриотизму нам причају невладине организације, западне хијене и домаћи кукољ, о борби нам причају они који су од ње увек бежали, о вери нас уче они који су до јуче били убеђени атеисти и слуге сатане. Сигурно је да се мора научити да се трпи бол који постоји, али тај бол не сме постати трајно стање. Морамо научити како да свој бол, тугу и горку истину претворимо у непобедиву веру. Веру која ће нам вратити снагу за победу.

Кад народ дозволи себи да напусти своје корито реке живота коју су му преци оставили, десиће му се исто што и води која се излила из реке. Прво ће се разлити по околним народима и простору, једно кратко време ће ту бити видљив а затим ће га тај простор и народ једноставно упити. Утопљен у ту нову околину, врло брзо губи свој идентитет и нестаје. То нестајање није само визуелно већ суштинско.

Илузија је да можемо оставити материјалне вредности који ће нас надживети. Ако желимо да оставимо нешто иза нас, мораћемо се потрудити да то буде нешто што ће заиста и трајати. То може бити само оно духовно и дела вредна поштовања. Усмеримо зато корито животне реке у једином исправном смеру. Ослободимо се лажних вредности које нам намећу западни демони. Лепо је уживати у чарима живота али је њих немогуће у потпуности осетити ако не дођу заслужено. Не опиримо се више сумњајући у себе, наставимо путем предака а живот ће нам се отворити у свој својој пуноћи и лепоти. Само тако су наши преци, они прави Срби, успели вековима да својим поколењима сачувају идентитет, језик, писменост, Отаџбину.

Живимо време у коме нас упорно убеђују да заборавимо прошлост. Наравно да им је то важно, то је једини начин да заборавимо истину. Док год се будемо држали светосавља неће успети да нас избришу, рађаће се увек нови синови који ће знати Србију да љубе. Ми смо данас ту а живот ће наставити сутра и без нас. На нашем месту ће тада стајати наша деца. Наше је да данас својој деци усадимо љубав ка Отаџбини, да их научимо да је она вредна сваке жртве. И онда будимо сигурни да ћемо и поред свог труда западних хијена ми сами бити кројачи своје судбине.


НАТО и власт Србије – неопевани преваранти

0
0

Био сам убуђен да ћу десетинама текстова[i] из прошле и ове године о такозваној (и непостојећој) војној неутралности, као и о НАТО програму „Партнерство за мир“ којим нас је Алијанса окупационо умрежила, успети да сувим чињеницама разобличим две вероватно највеће и најподмуклије преваре у историји Србије. Пошло ми је за руком делимично.

Поуздано знам да су текстови попалили „лампице“ како властодржцима тако и службеницима НАТО у Србији јер су у доброј мери истерани на чистац и то је одлично. Али није добро што су након процене ситуације и посебно након потписивања СОФА споразума, одлучили да још енергичније, скоро из дана у дан, као папагаји понављају наведене мантре и да још убедљивије продају народу зна се већ шта уместо бубрега. Њихова прича је попримила размере идолопоклонства.

Раније него је планирано дошао је тренутак да се „из рукава“ извуче крунски аргумент, па да видимо како ће нам то окупациони намесници, са својим дежурним тимом аналитичара, коментатора, тумача и стручњака за све и свашта, објаснити.

Уколико смо „војно неутрални“ како се упорно тврди, питање је просто да простије не може бити – где то пише у следећим стратешким државним документима мимо којих се не сме поступати у државној политици у систему одбране:
 
  • Стратегија националне безбедности Републике Србије,[ii]
  • Стратегија одбране Републике Србије,[iii]
  • Доктрина Војске Србије,
  • Закон о одбрани Републике Србије,[iv]
  • Закон о Војсци Србије.[v]
 
Ево одговора – не пише ни у једном од наведених докумената. Дословно баш тако.

 

Хај’мо још једном, не толико због властодржаца, они то одлично знају, већ због оне силне опозиције (са или без наводница) – не пише ни у једном од докумената и закона. Значи, тамо не стоји ни „в“ од војне, нити „н“ од неутралности, ако је реч о тзв. војној неутралности. А ако је реч о „неутралности“ као једино признатом међународноправном институту, такође нема ни „Н“ од неутралности. Тачка.

 

И, сада, иде незаобилазно питање – па за чије „бабе здравље“, што би се народски рекло, за чији интерес се кунете и у „војну неутралност“ и повремено у „неутралност“? Па како је могуће да овако дрско лажете и обмањујете мучени народ Србије, који није дужан да познаје међународно (ратно) право и стратешка одбрамбена и војна документа и законе?

Чему све то господо министри, доминистри и (особито) господо генерали и пуковници, па макар вам то било наложено у Гармиш-Партенкирхену, Јорку, Обергамеу, Риму, Охају, Пентагону, Вајтхолу, Монсу…!?

Знам да одговора неће бити, ризик им је огроман, па ево да ја понудим тумачење – заступате интересе НАТО-а, радите тачно према њиховим инструктажима, спроводите паклени план који је смишљен пред отцепљење Космета управо у организацији Алијансе, а који се тада звао (када се преведе на српски језик) – подметни им причу о „војној неутралности“ кроз Резолуцију о Космету како би се избегло суспендовање програма Партнерство за мир или којим случајем излазак из тог НАТО пројекта. Из програма који нам је докрајчио систем одбране и Војску и везао руке црње него ’41.

Зато је сулудо (а код неких и врло плански – рецимо „опозициона“ СНП) захтевати референдум о чланству у НАТО. Зашто? Лепо је пре неку ноћ премијер Србије објаснио – нико нас није звао у НАТО, нити смо ми поднели захтев. Тачка. И рече истину након ко зна колико времена.

Није наш проблем чланство у НАТО, јер се у догледно време неће догодити из најмање два разлога. Први, свесни су шта су радили 1999. године, а друго (и не мање важно), они нас тамо и не виде као Србију са две покрајине, затим са „Санџаком“, Војводином и југом централног дела Републике.

Иначе, да би уопште могли да се кандидујемо за чланство у НАТО, потребно је да прођемо кроз посебан „тренинг“, то јест обиман процес или најпрецизније „механизам“, који има свој врло стручни назив – „Акциони план за чланство“ (Membership Action Plan, MAP). То је пут који је различитији а активности интензивније од, рецимо, нашег садашњег „механизма“ – „Индивидуални акциони план партнерства“, ИПАП (Individual Partnership Action Plan, IPAP).

Није згорег подсетити да су све чланице НАТО примане након ’90-тих у чланство (одлука самита у Вашингтону 1999. године), пролазиле кроз наведени механизам, те да се тај процес више година уназад одвија у: БиХ, Црној Гори и БЈР Македонији. На крају процеса, следи званични позив и након одлуке земље кандидата и одлуке Савета НАТО, приступа се потписивању бројних споразума уговорног карактера.

Дилема не би требало да буде „да или не“ у чланство Алијансе, већ „да или не“ у „Партнерству за мир“. То је НАТО програм који нам је лукаво гурнут одмах након петог октобра, њиме су нам разбили систем одбране, поклопили нас, наметнули ама баш све стандарде, процедуре, правила, стратегије, доктрину, планове, интероперабилност и узјахали као окупациони јахачи. И након кровног споразума СОФА (2014) реализовали  ултиматум из Рамбујеа у целини. А сада следе борбене операције по белом свету, у њихову корист.

Ако већ мора референдум (како га реализовати у окупираној Србији?), онда би требао да се односи на програм „Партнерство за мир“. Програм по коме се налазимо у евроатлантском региону и подручју, како дословно пише у уговору који смо потписали са Алијансом („Оквирни документ“, 2006). Одатле треба излазити и то ХИТНО!

Но, да се вратимо основној теми – потрази за „војном неутралношћу“ као историјској превари НАТО „партнера“ чији програм ПзМ испуњавамо, и да пробамо да је (као) нађемо.

Да видимо шта се каже у „Стратегији националне безбедности Републике Србије“, рецимо у поглављу IV. „Политика националне безбедности“, у тачки 1. „Основа опредељења политике националне безбедности“, где у параграфу четвртом стоји:

„Полазећи од уверења да је национална безбедност Републике Србије уско повезана са безбедношћу региона Југоисточне Европе и континента у целини, Република Србија ће унапређивати односе са чланицама ЕУ, као и чланицама и партнерима НАТО на основама непосредне, блиске и дугорочне сарадње и заједничког деловања.“

Или, да цитирамо параграф шести исте тачке:

„Кроз процес европских интеграција, Република Србија изражава спремност да изграђује капацитете и способности система националне безбедности, у складу са стандардима и обавезама које произилазе из Европске безбедносне и одбрамбене политике.“

‘Ајмо сада на параграф седми:

„Приступањем НАТО програму Партнерство за мир Република Србија потврђује своје дугорочно опредељење да пружа допринос заједничким демократским вредностима и учвршћивању регионалне и глобалне безбедности. Република Србија наглашава своје уверење да је активна и садржајна сарадња свих држава Западног Балкана са државама чланицама НАТО и Партнерства за мир, пут за трајну стабилизацију и напредак овог региона.“

Да видимо шта пише у „Стратегији одбране Републике Србије“, у поглављу 1. „Безбедносно окружење“, у тачки 1.2. „Регионално окружење“, у трећем параграфу:

„За јачање европске безбедности посебно је значајан НАТО програм Партнерство за мир, као широк оквир политичке, безбедносне и одбрамбене сарадње и заједничког деловања држава чланица. У реализацији циљева управљања кризама и стабилизације стања важна је улога европске безбедносне и одбрамбене политике“.

Док у поглављу 4. „Политика одбране Републике Србије“, у тачки 4.2. „Основни циљеви и задаци политике одбране“, у параграфу другом, као трећи циљ по реду је:

„Интеграција у европске и друге међународне безбедносне структуре и учешће у НАТО програму Пaртнерство за мир.“

А онда следи објашњење како се попети на те евроатлантске висине:

 „Ради достизања наведених циљева, реализују се следећи задаци политике одбране:

 

  • ангажовање у активностима европске безбедносне и одбрамбене политике,
  • ангажовање у НАТО програму Партнерство за мир, и
  • достизање интероперабилности са системима одбране држава укључених у НАТО програм Партнерство за мир“

 

Је л’ треба још цитирати?

Где је у овоме „војна неутралност“ или само „неутралност“? Зашто тако нешто не пише? Због чега актуелна власт пуне четири године није изменила наведена стратешка документа која су усвојена још 2009. године? Значи, наведене стратегије су усвојене „две јесени и зиме“ након подметнуте „војне неутралности“ у вези које је, у тачки 6. Резолуције Народне скупштине о Косову и Метохији (2007), да парадокс буде већи, предвиђен референдум о том питању.

Ова власт је раубовала наведена државна документа пуне четири године и за то време чак два пута уносила измене у Закон о одбрани и Закон о Војсци Србије. Због чега се нису дотакли „војне неутралности“ или „неутралности“ и уградили је као званично државно опредељење?

Немогућа и од стране НАТО и ЕУ забрањена мисија. Они су нам и писали наведену државну политику одбране након што су нам разбили тај систем и посебну Војску, прилагођавајући је својим агресивним потребама широм света.

Значи, прво су је „реформисали“ до 2007. године када су је свели на садашње симболично бројно стање људства и борбене технике строго према њиховим стандардима, процедурама и сагласно њиховим циљевима, а затим су нам написали законе, па тек онда стратегије. Дакле, редослед је био потпуно (и намерно) обрнут по сва три питања, односно активности. У слободним земљама је све другачије – прво стратегије и доктрина, затим закони, па тек онда реорганизација или реформа.

Уколико има још увек оних наивних (а има их једно пет, шест милиона у земљи Србији), да нагласим по ко зна који пут – нису се НАТО пријатељи тукли са нама ’90-тих такмичења  ради, већ да би нас окупирали. То је јасно стајало у циљевима оружане агресије 1999. године: (1) поразити Војску Југославије, (2) запосести териториторију Косова и Метохије, (3) изоловати Црну Гору од Србије стварајући услове за њено отцепљење.

Како је могуће пропагирати и лажно спроводити нешто тако озбиљно од посебног државног значаја, као што је измишљена „војна неутралност“ а да о томе нема ни слова у Уставу земље, нити у законима, као (и посебно) у наведеним стратегијама и доктрини? Могуће је – квислиншки задаци су бескомпромисни.

Зато не би смеле да чуде изјаве НАТО челника – који као по некаквој убрзаној траци пристижу у Србију – о поштовању „војне неутралности“ Србије. Па наравно да ће је „поштовати“, они су нам је смислили и наложили.

Две важне личности из тог света су нас посетиле колико јуче. О оном пре њих, команданту Врховне команде НАТО (SHAPE), америчком генералу Бридлаву, већ сам писао, као и о посети заменика команданта Команде здружених савезничких снага у Напуљу, генерал-потпуковнику Леонарду ди Марку.[vi]

Први гост минулих дана је председавајући Војном комитету НАТО, генерал Петер Павел.[vii] Обратимо пажњу, недавно је у посету долазио и његов заменик, генерал Марк Шисел (онај који је српским високим официрима усред Генералштаба држао предавање противу Русије и Путина!), што је крајње неуобичајена пракса, као и интензитет таквих посета на тако високом нивоу, и могло би се рећи дипломатски и војно потпуно непримерена активност.

DUS_2966r

У сусрету са начелником Генералштаба, затим са новим министром одбране, министром спољних послова и ко зна са киме још, генерал Павел истиче: „(…) да НАТО поштује политику неутралности коју спроводи Влада Републике Србије. Нагласио је да схвата осетљивост геополитичког положаја Србије и додао да сматра да је Србија стуб стабилности у региону.“

Дакле, он потенцира „неутралност“ и наглашава „геополитички положај Србије“. Па, наравно, схватили су да се Русија буди и да почиње у вези са Србијом да шаље јасне сигнале. Те стога – држ’ се неутралности каква год да је – војна, активна, оваква или онаква, свакако измишљена и управо од стране њих подметнута, како „медвед“ не би лупио „шапом“ онако како може.

То што је за „неутралност“ потребна јасна државна одлука, а затим још прецизнији државни папир који се под обавезно депонује у Секретаријату ОУН као независном органу, нема везе, ко о томе размишља и кога брига. Као и то што се неутралност не проглашава у односу на мир и текућа политичка и економска збивања на међународној сцени, већ искључиво у односу на рат, односно оружани сукоб – онај који је у току или који је најављен од стране неких држава, још мање је битно.

А баш тако налажу једино меродавне и важеће, чувене Хашке конвенције из 1907. године, којима се врло прецизно регулише поступање званично неутралних држава у рату на копну и у рату на мору.

Званична неутралност (о војној неутралности нема смисла ни зборити, једноставно, не постоји и није је забележила историја, чак је у супротности са логиком) неспојива је са Партнерством за мир, које је саставни део стратегије, доктрине и циљева НАТО савеза.

Тако стоји у свим документима – од оног најважнијег који је прави међународни уговор и назива се „Оквирни документ“ кога потписују све чланице Партнерства (Србија, 2006) преко „механизама сарадње“ (подпрограма, нивоа, стадијума, фаза…), до различитих споразума као што су СОФА (2014), Безбедносни споразум (2008), поверилачки фондови (уништење убојних средстава и преквалификација – одстрањивање ратног кадра) и слично.

Поред наведеног, још једна претпоставка је посебно битна и можда најважнија – заједничка спољна, безбедносна и одбрамбена политика ЕУ – регионалне организације којој се, противуставно газећи властити државни суверенитет, прикључујемо, ево, већ пуних 15 година. Организацији која је (као и НАТО) „изведени субјекат“ међународног права, Србија као суверена држава и „изворни субјекат“ међународног права, дакле много значајнији у међународним односима, пре него смо и ушли у чланство, на бланко и унапред, предаје суверенитет по свим државним питањима – политичким, одбрамбеним, безбедносним, економским, правосудним….

Да поменемо и оног другог госта – заменика помоћника министра одбране САД Мајкла Карпентера[viii] који је у сусрету са министром вањских дела Дачићем, указао „да његова земља високо цени сарадњу Србије са НАТО у оквиру Програма Партнерство за мир, поштује став Србије о војној неутралности и опредељење Србије да сама изабере садржину сарадње у оквиру тог програма“.

vuccichsakarpenterom

Затим је „обострано изражено задовољство реализованим пројектима под окриљем програма сарадње са Националном гардом Охаја као и активностима САД у пружању подршке јачању капацитета војне базе „Југ“ са циљем да она добије статус центра за обуку Партнерства за мир“.

Нека ми неко научно докаже шта је „војно неутрално“ (или „неутрално“) у ономе што је цитирано у претходна два пасуса?

Обратимо пажњу – српска војна база „Југ“ коју нам иначе Американци опремају годинама, постаће Центар за обуку НАТО програма Партнерства за мир! Значи, класична војна база северноатлантске Алијансе (друга по реду након Бондстила) у земљи Србији. Трећа ће бити АБХО центар у Крушевцу. А све остало не мора ни да се нумерише – аеродроми, касарне, чворишта…

Хоће ли руске (будуће) „дипломате“ из цивилног Хуманитарног центра у Нишу, све да им и дамо тај статус који се не може нити сме поредити са статусом припадника једног војног савеза, моћи да се „играју“ по бази „Југ“? Мало сутра.

И чему онда сва та бука и галама око „војне неутралности“?

Зато што је војно савезништво са Руском Федерацијом одавно на столу. Са њихове, руске стране стола. Е, то је та ноћна мора коју НАТО главешине и њихови поданици у земљи Србији морају одагнати. Како знају и умеју. Лажима и преварама. Како би другачије.

[i] http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/autorski-tekstovi/vojna-neutralnost-srbije-je-velika-prevara-sa-ozbiljnim-posledicama/

http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/autorski-tekstovi/stoltenberg-i-srpsko-vojnoneutralno-i-relaksirano-nato-stado/

http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/da-li-smo-vojno-neutralni-ili-vojno-neutralisani/

[ii] http://www.mod.gov.rs/multimedia/file/staticki_sadrzaj/dokumenta/strategije/Strategija%20nacionalne%20bezbednosti%20Republike%20Srbije.pdf

[iii] http://www.mod.gov.rs/multimedia/file/staticki_sadrzaj/dokumenta/strategije/Strategija%20odbrane%20Republike%20Srbije.pdf

[iv] http://www.mod.gov.rs/multimedia/file/staticki_sadrzaj/dokumenta/zakoni/16042015/Prelom-ZakonOOdbrani-2varijanta-ZaStampu.pdf

[v] http://www.mod.gov.rs/multimedia/file/staticki_sadrzaj/dokumenta/zakoni/16042015/Prelom-ZakonOOVojsci-2varijanta-ZaStampu.pdf

[vi] http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/srbija-je-odavno-nato-dvoriste/

[vii] http://www.mod.gov.rs/sadrzaj.php?id_sadrzaja=9361

[viii] http://www.nspm.rs/hronika/zamenik-pomocnika-ministra-odbrane-sad-sad-visoke-cene-saradnju-srbije-sa-nato-om-u-okviru-programa-partnerstvo-za-mir.html

Дуг Христу

0
0

Када видите да они који одлучују или то могу причају само о проблемима са којим се сусрећу, када схватите да ни за један проблем немају решење већ само налазе кривца у прошлости, знајте да са њима нема будућности. Онај ко жели, може да створи бољу будућност. Такав прошлост и тренутно стање види само као полазну тачку са које ће кренути. На ту полазну тачку се више не враћа иде напред а оно лоше остаје све даље и даље иза њега. Када се појави прави вођа неће морати да нас речима убеђује у то једноставно сваког дана ће се видети јасан напредак који ће бити необорив доказ да је он тај кога смо чекали.

Неће му бити потребни маркетинг тимови, пристрасност медија, помоћ свих српских непријатеља, гомила полтрона која ће лагати и њега и нас. Ништа од тога сигурно неће бити потребно, дела ће говорити сама за себе јер правим делима маркетинг не треба. Управо онако како су та иста дела говорила за све оне којима је Христ био у срцу: свете Немањиће, цара Лазара, Његоша, владику Николаја, патријарха Павла…

Не можемо говорити о успесима а повећавати незапосленост, нарушавати школство а очекивати напредак, смањивати плате и пензије а очекивати повећање производње, уништавати војску и полицију а рачунати на стабилност и сигурност, отуђити се од вере а очекивати спас од Господа. Морамо престати да се понашамо као Алиса у земљи чуда и препознати са које се стране огледала налазимо. Тада нам неће бити проблем да постанемо свесни чињенице да није успех то што странце стимулишемо да нас користе као јефтину радну снагу. Биће нам кристално јасно шта постижемо дајући им наше природне ресурсе да би их они пласирали даље уместо нас и да би уместо да стварамо озбиљне институције и богату нацију стварали неке нове богате појединце у разореној Отаџбини. Оно што је у тој несрећи још тужније, ти појединци све чешће и нису Срби.

Тако је данас али није увек било тако. Онда када српском душом преовлада православље Србин више не прави грешке. Тада га душа непогрешиво води правим путем. Србин се тада не одриче својих територија, своје светиње, свог народа, своје Отаџбине, своје вере. Када се душа напуни вером нема више ничега што је немогуће. Тада је немогуће само такву душу усмерити на странпутицу, без обзира на сва прерушавања и трикове запада. Не постоје више препреке или нешто што ће нас натерати да се не усудимо да бранимо своје, да потомцима оставимо слободу и срећу.

Таквом србину оном правом светосавцу нико не може одузети било шта, а поготово слободу и Отаџбину. Када то поново учинимо са својим срцима и душом, успемо заувек да се отргнемо од западних лажи и вратимо истинским православним вредностима вратићемо и понос и част и срећу и окупиране српске територије и опет Отаџбину учинити поносном. Тада можемо поново очекивати и ону неизмерну помоћ Господа, који је увек и на најмању искреност свог стада давао неупоредиво више благослова. Немојмо никад заборавити шта све дугујемо Христу. Морамо дубоко у себи урезати следеће:

„Добро је твоје питање. Енглези се често баве питањем: шта Енглези дугују Христу? И одговарају једним дугим списком добара примљених од Христа. Сада ти питаш за свој народ: шта Срби дугују Христу? Заиста ти кажем: више него Енглези. Јер Енглези дугују понешто и староме Риму, док Срби за све и сва дугују искључиво Христу.

Пре свега Срби дугују Христу све своје највеће људе. Само свети људи и свете жене код Срба су се уздигли до величине, која се види из далеких времена и поколења. А светост је од Христа Господа; од Његове свете вере. Кад би се рекло, да Срби дугују Христу само светога Саву, духовнога кнеза и крманоша живота српскога народа до данас, па би дуг био неисплатив. А Свети Сава није усамљена звезда, осветљена Сунцем Христом; око Саве стоји цео рој сјајних звезда, сјајних светитеља српских.

Још Срби дугују Христу основна начела живота и владања. Дугују Му веру у једнога живога Бога, у суд Божији, у Промисао, у правду и милост Божију, у бесмртни живот на небесима. Христу дугују и разумевање природе не кроз природу него кроз Бога; и разумевање судбе људи и народа не кроз материјалне узроке него кроз моралне и духовне. Једном речју: сву истину о овоме и ономе свету Срби дугују Христу. А у погледу владања све дугују Христовој науци. Поштење, уздржљивост, чедност, братољубље, смерност, милостивост, мирољубивост, трудољубље, ведрина духа, храброст у одбрани правде, пожртвовање, и све остале узвишене врлине душе – све је дошло Србима од вере Христове.

Још Срби дугују Христу благе и красне обичаје своје. Сви ти обичаји су у суштини и по симболици јеванђелски. Јер ти обичаји нису само накит живота но прави и главни морално-законски поредак, који чува живот народа српског од распадања, збрке и трулежи.

Још Срби дугују Христу надахнуће за уметничке изразе своје душе и својих идеала у песмама, пословицама, причама, у творевинама ума свога и руку својих. 

Још Срби дугују Христу епопеју свога првога царства, и епопеју робовања, и епопеју ослобођења. То јест дугују прве и потоње државе своје, мудрост у стварању држава, херојску трпељивост и визионарско надање у време робовања, као и јуначку издрживост и пожртвовање у време ослобођења.

Јесам ли све побројао? Ни из далека. Тек сам почео списак српских дуговања Христу. Но, мислим, дао сам ти путоказ, по коме ћеш и сам моћи рачунати остала дуговања народа твога Христу Спаситељу. Па кад будеш успео да побројиш сва српска дуговања Христу, онда окрени листу и поброј сва Христова потраживања од Срба. Мисли и питај се: шта Христос тражи од Срба?

Мир ти и радост од Господа.“

                          Свети Николај Српски   (Капетану Петру Ј. који пита: Шта Срби дугују Христу )

Због свог кукавичлука годинама су нас удаљавали од светосавља а онда када је запад проценио да смо и довољно далеко пре него што смо стигли да се освестимо и вратимо вери кренули су на нас. Знајући да нам не могу ништа онда када смо верни себи, прецима и Богу, одредили су када је прави моменат. Очекујући да када се и освестимо и вратимо правом путу душу ће нам толико већ испрљати да нам Господ то неће моћи опростити.

Охрабрена западна сатана је кренула у свој вековни план, у испуњење свог задатка до коначног уништења православља. Да би у томе успела да би нестали правоверни неопходно је уништити и Србију и Русију. На том путу зла који води западне душмане,  на путу уништења православља светосавци су увек први. Знају да када успеју да сломе Српски народ могу да крену и у завршну фазу која се може најбоље сагледати кроз последње речи нацистичког комаданта Luftwaffe Hermana Geringa, које је изговорио на суђењу у Нинбергу:

„Ми нисмо успели, али ви који ће те нас наследити у нашим идејама и циљевима, мислим на земље западног света а пре свега на Америку и Енглеску… Морате свом снагом и одлучношћу да уништите главног непријатеља западних вредности живљења… морате да уништите Русију.“

Управо могућност стварања правоверног поретка кроз настајање „Трећег Рима“. Оно што сваком искреном и православном срцу даје наду у правду је оно што западну сатану чини посебно нервозном. Сећајући се Герингових речи примећујемо да није случајно што западни Нови Светски Поредак све чешће називају и Четвртим Рајхом.

Смемо ли заборавити или заобићи чињеницу да је вечина нацистичких научника на челу са Vernerom Fon Braunom творцем нацистичког ракетног програма средином педесетих година седела у удобним фотељама ЦИЕ. Истрага о атентату на Џона Кенедија, вероватно јединог председника Америке који је покушавао да кормило острашћеног титаника преусмери доводиле су најчешће до повезаности атентатора са неонацистима и ЦИОм. Чињенице да је Џорџ Буш припадник тајног удружења (Skull and bones) инаће немачке црномагијске секте … Ово води само у једном правцу можда је нацистичка творевина Немачка изгубила рат, али нацисти нису били само Немци и они су само променили начин деловања.

Све то нам јасно говори да је западни брод  јасно зацртао маршуту  питање је само момента када ће путници тог брода схватити да су на титанику. Србија нема шта да тражи у тој нељудској творевини. Не можемо себе заваравати да ће нам неко послати чамац за спасавање кад титаник почне да тоне. Православни су одувек у чамцу спаса. Тај чамац није велик и бљештав попут титаника али зато никад неће потонути. Светосавац зна да ако жели будућност не сме напустити Христов брод. Свесни смо да је против западне сатане неопходна и Божја помоћ. Наставимо зато да живимо са Христом у срцу, трудимо се да нам дела буду таква да и заслужимо помоћ Господа.

НАТО-СОФА двојац са кормиларом

0
0

Два интервјуа у два дана на сајту „Спутњик“[i] и једна колумна у „Политици“[ii] и добисмо (не)планирану „непринципијелну коалицију“ (што би казао Васил Тупурковски) која би се могла насловити „Николић – Лазански“. Или, Томислав (Бајчетински) Николић – Мирослав (Напредњачки) Лазански. Двојац који је сасвим „случајно“ примио задатке од великог српског и протестантског вође – Александра Вучића, да разводњава и минимизира српско колонијално НАТО путешествије (и бруку), кроз програм те Алијансе под називом „Партнерство за мир“.

Зашто се по ко зна који пут бавим Лазанским (тражећи ђавола, јер он је сада и званично власт) када се коначно демаскирао (или био принуђен да се томе изложи) и када је дефинитивно прочитан? Зато што у догледно време тако нешто бар два, три милиона Срба неће схватити. И због тога је увлачење Лазанског у игру, мора се признати, сјајан не само маркетиншки већ и врло користан потез Александра Вучића.

Да кренемо са краћом анализом наступа наведеног двојца. И то прво СНС – Мирослава (ипак је атрактивнији, а ја бих рекао и опаснији у овом тренутку) па тек онда не-СНС – Томислава, како бисмо сагледали бар три димензије: (не)знање, (не)искреност и моћ манипулације. И то само кроз пар примера. За ову прилику пуна капа.

Е, сада, ко је само прочитао садржај интервјуа са Лазанским на „Спутњику“, а није приуштио себи задовољство да одгледа и одслуша приложени 43-минутни видео-клип, није могао да стекне пуну слику о ономе што је предмет овога текста. Тачније, неке кључне реченице, једноставно, нису обрађене. Зашто, то не знам. Препоручујем читаоцима (чак молим) да смогну снаге и послушају „Мирослављеву исповест“ (да не кажем „јеванђеље“ како не бих богохулио) и ево тог линка: https://youtu.be/_0SXYeeJ4-E

Идемо од средине интервјуа, врло прецизно: 24-ти минут и 45-ти секунд, када Лазански, говорећи о значајно измењеним војно-политичким условима у свету, те о томе како данас скоро и не постоји војна тајна, износи дословно следеће:

„ (…) значи глобална средства информисања, шпијунаже, информатике су таква да је данас степен војне тајне прилично дерогирао, да је оно што смо ми учили некада и знали, то није тако. Ал’ понављам, највећа војна тајна која се не може технички и технолошки лако открити, то је обука војника, расположење официра, војника, подофицира, њихова мотивисаност и ратни планови. Ратни планови су у касама. Како ће сателит да сними нешто што је у касама? Не може“.

Да ли је Лазански чуо да у оквиру НАТО програма „Партнерство за мир“ (наглашавам – то је НАТО програм од „а“ до „ш“ (!) а не некаква добровољачка сарадња) у одељку који се назива „Специфични облици сарадње Р. Србије са НАТО“ постоји разрађени тзв. механизам НАТО: „Програм за унапређење образовања у области одбране (Defence Education Enhancement Programme – DEEP), који је покренут од стране безбедносних института НАТО чије је седиште у бившем (!) обавештајном америчком а поодавно и НАТО „Џорџ Маршал европском центру за безбедносне студије“ у Гармиш-Партенкирхену, СР Немачка?

Програм DEEP је отпочео 2007. године, са циљем да „одговори на изазове изградње капацитета партнерских држава у области војног образовања и тренутно се спроводи у 12 земаља“, међу којима је и Србија. Машала. А интензивиран је у пуном капацитету управо када су напредњачке „војсковође“ зајахале српског одбрамбеног „коња“.

Да ли је Лазанском познато колико је стотина официра (и генерала), подофицира и војних и осталих службеника, школовано по НАТО центрима и колеџима? Од Јорка и Краљевског колеџа у Лондону, преко Рима, Оберамергауа, Националног ратног колеџа у Вашингтону, Командно-генералштабног колеџа КоВ у Форт Левенворту, Ваздухопловног командно-штабног колеџа у Максвелу, у Алабами, затим на Вест Поинту, у Колорадо Спрингсу, у Охају, у Шривенхему у Интернационалној командно-штабној академији КоВ, у Хамбургу, у Интернационалној командно-штабној академију РВ и ПВО у Хирту, и где све не широм белог (НАТО) света?

И, подразумева се, колико их је – класично или на модерним основама – врбовано.

И да ли му је познато да се са тим кренуло већ 2002. године, када не само да нисмо били у „Партнерству за мир“ (одбили су нас због „несарадње“ са Хагом – формално генерал Младић, а у ствари због изузетно јаке и очуване ВЈ коју је требало демонтирати), већ нисмо имали чак ни онај „предприступни“ такозвани „Прилагођени програм сарадње“ (Tailored Cooperation Programme, TCP), специјално прављен само за Србију (СЦГ) и никога више на овом свету?

Може ли макар да нагађа (знам да зна, али се прави …) колико је српских војних „мозгова“ буквално испрано у том процесу? Они који су успели да их заварају, наравно, добрано су награђени – каријере, чинови, станови, службовање по иностранству и бројне друге привилегије, уз само један услов – послушност.

Да ли је Лазански заборавио да је након петог октобра за само неколико година, управо према налозима НАТО савеза, елиминисано из Војске 107 ратних генерала и преко 250 ратних пуковника, између осталог и због тога што је обука коју су ти непоткупљиви велемајстори спроводили била рак-рана северноатлантским агресорима? И то се видело у агресији. Јер, појма нису имали не само како изводимо обуку, који је степен оспособљености војника и јединица, какав нам је борбени морал, већ ни како уопште организацијски и по свим елементима борбене готовости функционишемо. Чак ни близу тога.

Да ли му је познато да смо комплетну обуку у Војсци Србије након 2007. године, када је завршена прва фаза „реформе“, потпуно прилагодили НАТО стандардима и процедурама и да је изводимо на свим нивоима искључиво према њиховим (преписаним) правилима? А та правила и прописи не само што се тиче обуке, већ и свега осталог, извиру из стратешких и доктринарних НАТО ставова уграђених пре свега у: (1) Стратегији националне безбедности, затим у (2) Стратегији одбране и посебно у (3) Доктрини Војске Србије. Преписано од Алијансе, што би се рекло – у слово. Усвојили „жути“, а „напредни“ безпоговорно примењују!

Да ли му је познато колико је НАТО официра и разноразних експерата свих нивоа продефиловало кроз Војску Србије минулих најмање 13 година, у виду инструктора и „саветодаваца“, управо на пољу обуке преносећи нам њихова искуства и теорију? И да су имали, а сада посебно имају, апсолутни увид не само у реализацију задатака према НАТО прописима и правилима, већ дневно остварују увид управо у оно што Лазански потенцира – тајност степена обучености, мотивисаности, стање међуљудских односа и свега осталог у вези са тим.

Уосталом, да ли је Мирослав Л. Напредњачки икада чуо колико смо стотина и стотина вежби и различитих облика занимања, семинара, симпозијума, радионица, видео-вежби и много тога другог, извели са чланицама НАТО и чланицама Партнерства за мир, строго (ама баш тако и никако другачије!) према НАТО правилима – стандардима и процедурама? И да ли се запитао зашто је интензитет тога упетостручен управо од када је потписан кровни СОФА споразум (јануар 2014) од стране министра Небојше Родића?

Знам да зна где је америчка (и НАТО) база Холенфелс у Немачкој и да је упознат како смо 2014. године (јер то нам је омогућио управо Родићев, а не Драшковићев и Тадићев, СОФА споразум (нажалост, али то је истина), вежбали између осталих и са припадницима „Безбедносних Снага Косова, БСК“ – војске „Косова“. Равноправно, баш према НАТО стандардима. У складу са политиком „добросуседства“ и ширења „мира у региону“.

Да ли је чуо за појам „интероперабилност“ – потпуно сагласје у примени НАТО станадарда у командовању и другим елементима такозваних операција? А има их више врста. Све до логистичких НАТО шема и обезбеђења као таквог, што је формализовано најновијим Споразумом са НАТО организацијом НСПО и њеном агенцијом НСПА.

Је ли му познат „механизам“ НАТО који се назива „Концепт оперативних способности“ (Operational Capabilities Concept, OCC), као и механизам „Процес планирања и прегледа (Planning and Review Process, PARP) поводом којих нам пар пута годишње дође у посету помоћник генералног секретара НАТО и изврши класичну контролу? Њему се, једноставно, реферише о стању у систему одбране и Војсци. О такозваним „декларисаним јединицама“ за мировне и остале операције. Као, реферише успут, ако тако смем да напишем.

Да ли је чуо Мирослав – најјачи кандидат за будућег министра одбране како га промовише „Спутњик“ – понешто о „Групи за реформу одбране Србија – НАТО“ и има ли жељу да се информише до које српске војничке поре су допрли НАТО стручњаци „реформишући“ нам оружану силу? Тако добро да су нам дезангажовали 800 тенкова, преко 3.000 артиљеријских оруђа, 1,4 милиона противпешадијских и више стотина хиљада противтенковских мина, преко 1.200 ракета за систем ПВО „Стрела 2 М“ и тако даље и томе слично. И смањили бројно стање људства за „тричавих“ 80.000 у миру и за још „тричавијих“ скоро 400.000 у рату.

Е, сада, има ли вајде говорити о ономе што он назива ратним плановима и тајности чувања истих?

Како их сачувати, када нам их НАТО „мајстори“ и њихови (а наши) „питомци“ праве? Још почетком 2004. године, а то Мирослав одлично зна, Џон Мур-Бик, британски обавештајни генерал у улози саветника Бориса Тадића као министра одбране, прво је пробао да присуствује најтајнијој војничкој активности – „Годишња анализа борбене готовости Војске“ (тада СЦГ), а када му то није успело, већ у вечерњим сатима је имао на столу писани извештај о стању система! И до миле воље га проучавао. У Београду. Наравно, након тога га је „форвордовао“ за Лондон и Брисел. У изворном облику.

Сада, у време његове (ново)партијске напредњачке дружине тако нешто је незамисливо. Уместо да се некакав НАТО генерал полутајно пробија до просторија Генералштаба и ствара алиби и легенду, он у електронској форми има на столу исто оно што и први човек Војске и то у исто време.

Питајте Љубишу Диковића да интерпретира како изгледа „сесија“ у Војном комитету НАТО (орган формално изнад Врховне команде НАТО за Европу) или у Војном комитету ЕУ.

И то нам је омогућио Родићев СОФА споразум – бити равноправан, бити присутан свугде, добијати информације од НАТО „партнера“, али их, са друге стране или из другог смера – несебично уступати. Ево, кунем се – тако ми видео-линка ОЦ Система одбране са Командом у Монсу. Или, још боље – тако ми Гашића који је први министар одбране, ако тако нешто меримо од времена Краља Петра Првог Ослободиоца, који је присуствовао једном таквом скупу као што је Самит НАТО (онај у Велсу). Зашто? Па зато што је потписан Родићев СОФА споразум 2014. године. Е, баш због тога – због немања правог СОФА, рецимо, један Шутановац није имао такво задовољство.

И, како се након ових сувих чињеница Лазански и даље не само заноси непостојећом војном неутралношћу и то потенцира у интервјуу „Спутњику“, већ упорно заговара оно у шта ни сам не верује – мало ћемо са западом (НАТО), мало са Русима? Једноставно – мора. Тачка.

Па када је тако, где је СОФА са Руском Федерацијом друже Напредњачки? Мани се више Хуманитарног центра у Нишу, то нема никакве везе са војском. И то није никаква „приватна фима“, како манипулише, већ се ради о припадницима Министарства за ванредне ситуације Русије – МЧС.

„Ако ја кажем да је данас понедељак, многи ће скочити — аха, то из њега говори СНС, он је на њиховој листи. Можда није понедељак, хајде да сумњамо да ли је заиста понедељак.“, рече Мирослав, апропо политизације српског јавног мњења. А како то изгледа према његовим и напредњачким аршинима?

Ми, не паметни, већ они који умеју да читају, кажемо – СОФА споразум са НАТО, онај потпуни, комплетирани, прави и једини, је потписан (намерно по ко зна који пут наглашавам) од стране напредњачког министра одбране Небојше Родића 2014. године, а не раније.

Тада су верификована (сакривено од јавности Србије) сва правила и процедуре које важе за пуноправне чланице НАТО – од оних СОФА правила из 1949. године, преко такозваних Лондонских правила (1951), преко Париских правила (1952), све до правила из Бриселског пакета (1995), чиме су се стекли услови да без било каквих перипетија (чак и да смо снажна војна сила) НАТО развија штабове и команде у земљи Србији и да њоме шпарта својим трупама како хоће и када то пожели. Формално према раније усвојеним плановима – вежбе у бази „Југ“, Центру АБХО у Крушевцу, на војним аеродромима и на другим капацитетима.

Он, Мирослав каже – „СОФА споразум који предвиђа несметан пролазак НАТО снага кроз Србију није извршан. И друго, СОФА споразум су склопиле оне демократске власти. Он јесте после ратификован за време ове власти, али он није извршан. За сваки конкретан улазак НАТО снага на простор Србије — да ли вежба или нека посета или пролазак за Косово, рецимо, Мађари кад иду да замене свој контингент на Косову, куда ће ићи него преко Србије — треба посебан уговор и посебна дозвола.“

Класична манипулација, шта друго рећи. Тај Споразум не предвиђа само (или најмање предвиђа) пролазак НАТО снага кроз Србију, већ пре свега боравак – стационирање, вежбе, обуку, логистичку попуну, коришћење свих капацитета система одбране Србије и слично, а баш то Лазански избегава да каже.

Даље, нису овај СОФА споразум склопиле „оне демократске власти“, већ како установисмо и доказасмо, „ван сваке разумне сумње“ што би рекли хашки суци, напредњачке „демократске“ власти, и то врло конкретно Николићев и Вучићев пулен, бивши директор БИА а садашњи амбасадор, Небојша Родић.

Даље, а што би Мађари (као и сви остали) ишли преко земље Србије „за Косово“ када тако нешто не предвиђа Резолуција 1244 у коју се куне исти тај М.Л.Н.? Како су ишли одмах по завршетку агресије и касније? Чему служи аеродром у Приштини и у Скопљу?

У наставку, онако надахнут потенцира: „Нико не крстари српским друмовима и иде ноћу криомице већ треба посебна дозвола. Ми рецимо пре годину дана нисмо дали словеначкој војној музици да дође на Косово приликом прославе њиховог дана војске, па су хтели да прођу преко Србије са музичким инструментима — нису им дали, морали су ићи преко Албаније. Значи, нема извршности, за све се конкретно мора договарати.

Дакле, према оној народној (а „научној“) – „сир и војна музика“. Ала смо се претргли, нисмо дозволили словеначким трубадурима да прегазе земљу Србију и оду на „Косово“. Дозволе о којима Лазански збори, па се ухватио Словенаца и још наглашава како „нема извршности“ и како се „конкретно мора договарати“, вероватно могу да прођу, рецимо, код чувеног шефа напредњака у скупштинском здању, господина Бабића познатијег као „ваздуплохов“.

Какве црне дозволе, какви бакрачи, рекох већ и написах сто пута – планови активности се праве најмање годину дана унапред, дорађују анексима и садрже клаузуле о ванредном поступању. Све у „партнерском“ и духу „сарадње“. Јесмо ли заборавили њихове планове за 1999? Па нису они „сисали весла“ да тако „наивни“ чекају да се сабере некаква скупштинска већина српског тзв. парламента и дискутује ‘оће ил’ неће да им одобрава туристичке аранжмане по Србији.

Или ће се молити (своме) Богу да ли ће, рецимо, неки јуловац – екстра Србин, Аца Вулин, да лупи вето на седници Владе и да изговори оно своје познато – е, не дам, даље нећете проћи и преко мене нећете моћи!

А онда долази „спешел“ тумачење друга Мирослава Л. Напредњачког: „Овај најновији споразум је логистички, ради се о томе да се користе поверилачки фондови за техничко–ремонтни завод у Крагујевцу који мора да уништи одређене вишкове муниције коју нико неће да купи јер је застарела, а та количина муниције је сама по себи опасна јер јој је прошао век трајања.“

Па чекајте, због чега то мора НАТО да уништава? Зашто се нисмо обратили Русији када су то у већини управо њихова бојева средства или рађена према њиховим лиценцама у оној СФРЈ? Хоћете да кажете господине Лазански да Србија (о Русији не вреди ни зборити) није могла да пронађе неких 7 милиона евра, него је морала да прихвати донацију В. Британије и осталих чланица НАТО? Она иста Британија која нас нескривено понижава и отцепљује нам Космет!

Значи, ви се слажете да ми не располажемо не само средствима, већ ни стручњацима који знају да униште наведени убојни арсенал, па ће нас НАТО стручњаци обучавати? Дакле, још једном – ми не знамо да уништимо оно што смо бар сто година, дословно, својим рукама и захваљујући вансеријском знању, производили и били једна од водећих сила на том пољу!

Надам се да су након овог бисера читаоци схватили како се „мушки“ и зарад „виших“ циљева обмањује и како изгледају прљаве манипулације. Што би се модерним -„ин“ – речником казало – спиновање стварности. И истине.

Успут, „овај последњи споразум“ најмање је потписан због уништавања пројектила и других минско-експлозивних средстава, а понајвише како би нам апсолутно поклопио логистику. И ту је крај било какве поносне српске војске.

Онај део о величању „друга“ Тита и његове несврстане политике, заиста је смешно коментарисати. Чак је превазишао и самога Јосипа Броза. Тај диктатор и доказани србомрзац, поред тога што је водио признату несврстану политику макар од ’61. имао је толико части и достојанства да осуђује оно што је неправда и са једне и са друге стране света. Рецимо, сигуран сам да је данас жив, да би недвосмислено осудио распарчавање Украјине од стране НАТО сила, убијање (чак и спаљивање) Руса, и посебно би подржао независност Асадове Сирије, јасно дефинишући ко је тамо замутио воду.

А како се у вези са свим тим понаша Вучићева „напредна“ и „војно неутра(лиса)на“ Србија, која примењује управо „вештину балансирања“ промовисану недавно од самога Мирослава Л.Н. овде нареченог?

И за крај анализе „исповести“ најбољег војног аналитичара свих времена, ево историјске мисли, која „један кроз један“ казује о каквом се војном стратегу ради:

„Србија не сме да остане без авиона који јој чувају ваздушни простор. Не за неки рат са било ким, него да имате ескадрилу у којој пилоти одржавају тренажу и да имате за ону врсту „ер полисинга“. 

Вреди ли да га питам – па који ће нам матраг и авиони и пилоти и Ратно ваздухопловство, ако их не спремамо за рат, тачније за одбрану земље? Шта ће нам онда и ово мало војске која је подешена искључиво за предстојеће НАТО експедиције? Због чега годишње за њих и њихове „мировне мисије“ смлатимо скоро 500 милиона евра? Ускоро крећу и борбене ЕУ операције (са НАТО генералима на челу!), зар не господине Лазански, без обзира што скупштина, као и врховни командант Т.Н. о томе, јелте, „појма немају“.

Па да питамо друга Мирослава, „ер полисинг“ експерта, како мисли да се бори за војну неутралност и јачање одбране Србије, уколико подржава НАТО програм Партнерство за мир, са свиме напред наведеним? Како мисли да нас ишчупа из агресорских канџи, ако је у сагласју са Вучићевом НАТО политиком „партнерства“, без чланства у Алијанси – а то му дође: све извршаваш као и најстарије чланице, но немаш право гласа и право одлучивања?

Како мисли да „балансира“ у односу на НАТО и Русију, у времену у којем нам ови први не само отцепљују Космет, већ су „партнерски“ и „савезнички“ формирали „Војску Косова“, коју тренирају, опремају, соколе и гурају на ону „линију ватре“ господина Бајдена?

Кад већ поменух на почетку „Политику“ и задњи текст будућег министра војног под насловом „Криза јужног крила НАТО-а“ (дан након што је званично упливао у „нестраначке“ напредне воде), да га онако успут подсетим – не постоји никакво „Јужно крило“ НАТО-а, осим у колоквијалном речнику. Те снаге Алијансе су груписане на такозваном (стручне и званичне дефиниције које му свакако нису познате) на: Јужноевропском, Средоземном, Северноафричком и Блискоисточном војишту, Европског ратишта (да баш тако – Европског ратишта).

Званични назив им је „Савезничке здружене снаге“ (Allied Joint Force Command, Naples), једна од две здружене НАТО силе, која је трансформисана на Самиту НАТО у Прагу (2002). На челу тих снага је (под обавезно амерички адмирал) – „командант Савезничких здружених снага“ у Напуљу, који је истовремено и: „командант Америчких поморских снага у Европи“ и „командант Америчких поморских снага у Африци“.

„Четврта турска армија“ није никаква сила која „није под командом НАТО“, зато што је тако нешто немогуће према Вашингтонском оснивачком уговору. Дакле, немогуће је да држава буде чланица НАТО, а да издвоји одређене војне снаге и не потчини их Алијанси. Осим ако им то Савет НАТО неформално омогући. Дакле, неформално и незванично. Али никако трајно. А поготову не уколико крене свеопшта ратна гунгула широм Блиског и Средњег истока.

Не постоји сукоб Турске и Русије у и око Сирије који је мимо НАТО планова и познатих Гладио мешетарења. Дакле, према оценама Лазанског – Турска је одбацила НАТО и кренула у свој поход, док истовремено учествује у раду свих савезничких команди, органа, војних и политичких тела. Немогућа мисија. Као када би рекли – САД су напале Југославију ’99-те тако што су се отргле контроли Савета НАТО и Врховне Команде за Европу.

Е, сада, да се позабавимо Томиславом Николићем и његовим интервјуом „Спутњику“. Наравно, нема потребе расплињавити се и губити време – све оно што мисли и говори друг Мирослав, ама баш скоро у слово, заступа и наш врховни командант оружане армаде. Предлажем гледање и тог видео-клипа: https://youtu.be/hnEY4rD0l6A

Једна реченица, ипак, заслужује пуну пажњу. Зашто? Зато што је врхунска манипулација, изведена тачно према истом сценарију, према матрици као и у претходном случају, по оној народној – нисам ја одавде, ништа нисам знао, други су то урадили и шта сада да радимо него да гурамо даље. Ево је:

„Овај споразум који је сада са НАТО ратификован у скупштини, потписао је пре мислим три године министар одбране. Људи нису ни знали да је потписан тај споразум и сад кад је дошло до ратификације у скупштини, подигла се бука као да то значи да ми улазимо у НАТО. Ако тако гледају, онда смо ушли у Алијансу пре три године. Нећемо ући у НАТО“.

Погледајмо бруталну лаж и манипулисање – овај споразум (значи о логистици, ратификован фебруара о.г. а потписан у септембру 2015. потпуно такође сакривено од јавности) потписао је пре мислим три године министар одбране (реч је о Родићевом СОФА из 2014. који није напред наведени споразум и који је ратификован јула 2015. године)!

Значи – два у једном – а није тако, већ је реч о једном, па другом. Онај први (и тај их жуља) је потписао његов партијски и лични пријатељ, министар Родић, али он намерно избегава да га помене, па чак и помера време потписивања – уместо пре две године, он наглашава три. Још уз све то глагол „мислим“. Не би ли некако заварао напредњачку изборну базу. А све му је било познато у реалном времену.

И онда следи својеврсни шамар Србљима, тачније, потез којим се јавност наводи на својеврсно привикавање и понизно сагињање глава – „подигла се бука као да то значи да ми улазимо у НАТО. Ако је тако, онда смо ушли у Алијансу пре три године. Нећемо у НАТО.“

Председниче, одавно смо ми у НАТО-у. Покривени смо НАТО програмом Партнерство за мир, као што написах, неформално одмах од петог октобра, а формално од онда када је потписан уговор са њима – „Оквирни документ“ (2006) – какав лукав назив (!), а затим и сви остали споразуми. И особито смо им се „дали“ када је, по стоти пут поменути, г-сн Родић, потписао комплетирани СОФА споразум.

Неће нас они, председниче, у пуноправно чланство из више разлога, али онај најважнији је – док не заврше посао са Косметом и док нас не сведу на Београдски пашалук. Е, тек тада ћемо им свечано предати државну заставу, претпостављам на Београдској тврђави, новој-старој српској караули.

А до тада – не замлаћуј нас чланством, већ гледај (ако смеш, а знам да не смеш), како да нас извучеш из НАТО програма Партнерство за мир.

Јер, то је наш НАТО. Комплетирани. Ама баш тако и никако другачије.

[i] http://rs.sputniknews.com/intervju/20160308/1103830973/lazanski-lista-izbori-intervju-sputnjik.html

http://rs.sputniknews.com/intervju/20160308/1103817817/nikolic-srbija-intervju-rusija-odnosi.html

[ii] http://www.politika.rs/scc/clanak/350533/Pogledi/Kriza-juznog-krila-NATO-a

Папа, казанџија и трећи Рим

0
0

Срби имају пословицу – Ако лаже коза, не лаже рог – којом казују да нешто није истинито.

Да политичари умеју заобићи истину то није тајна, само вештина изношења своје истине има правила за „потрошаче“ како се нажалост код многих третира народ ком се покушава сервирати своја „истина“, као једино прихватљива.

Пред пут у „трећи Рим“, покушао је казанџија да удовољи диливери пријатељима, фактору и многобројним конзументима НЕД зелембаћа, својом исповести како настоји да убеди прво свештеника СПЦ у преку потребу да се позове у госте РКЦ папа, који носи наслов „наследника“ столице Св. Петра (наравно, дат од послушника РКЦ а не од свих хришћана)!

Казанџија тако трезан доспеде на клизав терен, где му ни стаклене гаће не помажу да ожиљци не буду виђени.

Изјава да је РКЦ папа посетио Републику Српску, пример је злоупотребе догађаја у јефтино политикантске сврхе.

Казанџија или не зна или неће да зна, ал онај ко је то писао свакако зна да руководство Републике Српске никада није добило сагласност за позив римском папи у нежељену посету, од тадашњег првосвештеника СПЦ – Павла, који је имао јасан и принципијелан став о улози РКЦ у геноциду над Србима, где су хрватски фашисти (римокатолици и муслимани ) само технички извршиоци злодела.

Покушавајући да потпуно сломи сваки детаљ државности Р Српске, добивен у Дејтону као међународно признање за оружани отпор неофашизму под НАТО капом, договорили су окупатори и посету РКЦ првосвештеника и притом посвећење Ivana Mertza (аустријског Немца а не Хрвата) у Бања Луци, где је случајно завршио тамошњу гимназију у време Аустро-Угарске насилне владавине.

Отац му железничар службовао у околини, био управник сеоске железничке станице, често премештан као поуздан кадар окупационе управе.

Цинизам католички нема граница, и за место посвећења Mertza-a изабра се РКЦ самостан на Петрићевцу (део града БањаЛуке), управо где је столовао чувени усташки кољач, фра “Сотона“ како га прозваше логораши у Јасеновцу док је био управник тог губилишта.

За управника логора Јасеновац, постављен је фра Мајсторовић-Филиповић Мирослав као награду, јер је организовао покољ српске деце у основној школи у селу Дракулићи, на периферији Бања Луке.

Упркос разложног протеста тадашњег руководства Р Српске, посвећење је помпезно наглашено и још помпезније проведено.

Организован је караван аутобуса од десетак хиљада католичких верника из суседне Р Хрватске, уз наглашено присуство наводно протераних бањалучких Хрвата, који су управо у организаци ји РКЦ успешно мењали своје куће и мања са злостављаним Србима у приградским насељима Загреба, по моделу – дати горе за боље, – и још се приказати жртвом („Латини су старе варалице“ – народна искуствена изрека) која ипак у Бања Луци раздрагано дочекује нашег светог оца, притом машући ватиканским заставицама!

Плашећи се Гавриловог принципа, врвила је позорница догађања разним чуварима реда, што јавним што тајним, а достојанствени српски народ по успутним улицама организовао је спонтано палење свећа за душе поклане деце из Дракулића, које својом безобзирношћу вређа и папа и потомци кољача!

Mertz је изабран за посвећење, јер је био организатор католичких лаичких редова у краљевини СХС након завршених студија у Француској.

Тамо су у католичкој земљи почели оснивати лаичке редове РКЦ, који су помагали политичким странкама које су истицале ослонац на хришћанске вредности.

После повратка са студија, Мерц је основао неколико лаичких мушких и женских редова чији чланови одмах постадоше усташко језгро, јер му је помогао тадашњи надбискуп Шарић као Врхбосански првосвештеник и истакнути србождер, још из времена Аустро-Угарске!

Током постојања НДХ, истицали су се Mertz-ovi следбеници и лаици и свештеници у злочинима, те је зато после победе над фашизмом у Југославији забрањен рад тим католичким лаичким редовима.

Обновом неофашистичке идеологије, у новонасталим државама обновљен je рад тих лаичких редова те посвећење Mertz-a има и политичку тежину, као изражена србофобија. 

Србијанским петооктобарцима није страно да презиру српске жртве, па и да багателишу улогу РКЦ у геноциду, јер пут у ЕУ и НАТО за њих нема цену, они су потомци ударника бравара Броза који је успешно проводио политику братства-јединства (читај србофобије), a они настављају. Да се додворе ЕУ и НАТО господарима, обећаше одмах у Београду да ће свакако Павле, српски патријарх доћи на виђење са римским папом.

Млађани министар Свилановић, обелио је зубе упорно наговарајући првосвештеника који има горко животно искуство и Србин је из Западне Славоније, те добро познаје „мисионарску“ улогу РКЦ свештеника, од којих је неколико хиљада учестовало у геноциду.

Казанџија тврди упорно да је он аутохтони српски домаћин, ал` му ставови почесто нису аутохтоно српски, заноси помало на про католичко-протестантску страну и видљив улизички став према НАТО, а уста му притом пуна Русије и Руса (ал што даље од његове назови прћије, поручују следбеници ЕУ и НАТО!).

Став и однос према Ватикану који има првосвештеник руски, неће се променити казанџијиним проводаџилуком и причом о угрожености хришћанства, које чекају катакомбе.

Пре ће бити да је казанџија у катакомбама своје душе већ сакрио мрвице Светосавља, упорно претекле, док је „читао“ обимну литературу о вишевековним хуманим акцијама РКЦ на заштити православаца као браће у Христу, којој Ватикан тако већ вековима кроји братску кошуљу, изразито тесну нарочито на брдовитом Балкану!

Лед има особину да је клизав, и већина људи се поклизне и почесто поломи те се дуго лечи и опоравља, казанџију чека изборни лед већ следећег пролећа, те му није мудро да стрпљење бирача искушава, јер га бирају непосредно иако има статус енглеске краљице, само она ни реч о првосвештенику Кентерберијском не проговара, знајући добро где јој је место!

Ексклузивно на ФСК – одломци из књиге „Анатомија глобалистичког смрада“

0
0
У наредном периоду, Фонд стратешке културе ће на својим страницама објављивати делове књиге „Анатомија глобалистичког смрада“ мр Драгана Филиповића, прве књиге на нашим просторима која се детаљно, систематски бавила радом и деловањем тзв. невладиних организација, шире познатих под скраћеницом НВО.

Већина образованих читалаца је упозната са терминима „обојена револуција“, „хибридни рат“, „контролисани хаос“ итд. Ова књига пружа драгоцен увид у историјат стварања и деловања НВО, кључног инструмента спровођења ових нових видова агресије, са посебним нагласком на њихово разорно и деструктивно деловање на простору бивше СФРЈ, од почетка распада бивше државе до данашњих дана, где им је главна мета била и остала – Србија и српски национални, духовни и сторијски простор. Оно што књигу издваја је чињеница да она не представља само први рад ове врсте код нас – први пут је издата 2005. године – већ и да се њен аутор професионално бавио делатношћу ових деструктивних организација, као истакнути припадник службе државне безбедности. Другим речима, књига чини јединствен спој теорије и праксе, из пера најкомпетентнијег могућег стручњака на ову тему.

*******

ПРЕДГОВОР

Кад читалац прочита студију Драгана Филиповића, пред њим се отвара изненађујући понор, пун сплетака, тајних страте­гија и паукових мрежа моћног глобалистичког поретка, у који је минуциозним скалпелом ушао овај магистар историје – струч­њак за Далеки исток. Тек повезивањем чворова ових наизглед ситних и безначајних трагова, открива се монументалност мреже гло­бализма која обухвата готово читаву планету. Помрчина једног но­вог, утилитарног и прагматичног света, потпуно лишеног духовности, прети да обавије наше и онако суморне животе, као да „Врли нови свет“ (Хаксли), жели поново да сагради Вавилонску кулу и да њо­ме дотакне небо. У овом случају, неколико моћних, лукавих
и мудрих стараца желе унификацију света, они не граде Вавилонску кулу, већ грандиозни Вавилонски супермаркет у коме ће бити избри­сани сви идентитети сем марке и врсте роба. Тачно ће се знати на којим полицама ће да стоје француска вина и сиреви, где бугарски јогурт и десет истих врста хлебова, а где поморанџе и урме из Из­раела… Но, свет је непредвидив, а и живот још више. Земља у којој су сахрањени неосвештени мртваци надима се, дише и пуца, не доз­вољавајући да се на њој подигну темељи нове Вавилонске само­послуге. И као што се у Библији, у тренутку када је додирнула небо, Вавилонска кула распала у прах и пепео, а људи изгубили заједнички језик и почели да говоре свако својим, тако се срушила и модерна кула Светског трговинског центра (Wорд Траде Центер), симбол но­вог глобалистичког доба, а људи који су у њој говорили само ен­глески и компјутерски језик, почели су да дозивају Бога свако на своме језику.

Драган Филиповић, аутор неколико запажених књига о будизму, таоизму и филозофији борилачких вештина, иначе бивши високи функци­онер Државне безбедности и својевремено саветник у кабинету Радована Караџића, захваљујући свом занату, професионалном вештином је ушао у све тајне невладиних организација, и то не само политичких, већ и до крајњег рафирмана психолошких мотива и разлога због којих различите врсте и типови људи улазе у овакве организаци­је. Због тога један од рецензената ове књиге каже: „След дога­ђаја који су се одигравали у последње две године недвосмислено указује да је Филиповићева књига, у адекватним светским круго­вима, озбиљно узета у разматрање“.

За човека који се не бави политиком, као што је писац ових ре­дова, Филиповићева књига је једна врста систематизације зла које нас окружује и вреба са свих страна, али погрешно би било тврдити да је то искључиво актуелна књига. Она ће бити драгоцен материјал за изучавање времена у коме живимо и много деценија касније, ка­да ће представљати грађу за будуће историчаре, политикологе, соци­ологе и психологе. Писана крајње једноставним стилом, дакле на најтежи могући начин, ова књига се може читати и као трилер о ме­ђународној криминалној организацији која већ годинама покушава да овлада светом. Раскринкана до у танчине, чини се до послед­њег детаља, светска глобалистичка мрежа у овој књизи је откриве­на и огољена до сржи.

Момо Капор

УВОД

Последњих тридесет година, с краја XX и почетка XXI ве­ка, међународну политичку сцену карактерише ширење тако­званог, Трећег цивилизацијског таласа, као једног потпуно новог вида оживљавања неоколонијалистичких амбиција најнапред­нијих земаља света. Идеја глобалне доминације, оличена у концепту „Новог светског поретка“, осмишљена у водећим, строго затворе­ним центрима економске и политичке моћи, као што су Трилатерала, Билдерберг група и Комитет 300 (1) спроводи се у дело бескрупулозним и агресивним наступом тренутно најмоћније светске силе – Сједи­њених Америчких Држава и њених савезника. Њихови циљеви пре­дочени су осталом делу човечанства као ултиматум: „Или ћете бити са нама – стриктно се повинујући нашим интересима уз добровољ­но одрицање од сопствених националних независних политичких теж­њи, или ћете бити против нас – када ћемо вам применом свих облика политичких, економских и војних притисака наметнути своју идео­логију, уз успостављање послушничких режима по нашим критеријуми­ма.“ Ултиматум је примарно упућен, а добрим делом и спроведен, према малим и средњим земљама Источне Европе, Азије и Афри­ке(2), са нескривеном тежњом потчињавања и оних већих држава, као што су Русија, Индија или Кина.

Претња глобалистичке алијансе је реална и сасвим основана, а те­мељи се на чињеници да се, после распада СССР­а и укидања источног војног савеза – Варшавског пакта, северноатлантски одбрамбени савез – НАТО, трансформисао у неприкосновену милитантну органи­зацију чија је главна намена освајање туђих територија зарад јачања сопствених интереса и остваривања лидерске позиције светских разме­ра. Тако су: „Користећи прилику што је нестала дотадашња хладнора­товска равнотежа страха, САД одмах кренуле у своје освајачке походе ради преуређења света и успостављања новог светског по­ретка заснованог на доминацији и пљачки.“(3) Посебно забрињава податак да америчко јавно мњење, својим највећим делом, подр­жава поменути политички курс. Као образложење, најчешће се цитира став актуелног америчког геополитичког стратега Бжежинског да „Америка као најмоћнија светска сила нема никаквог разлога да ту своју позицију до краја не искористи обезбеђујући на простору целе планете своје националне интересе“, чиме је жеља за доминацијом и спремност да се на том плану лично ангажује, а по потреби и жртвује, наметнута као узор у свести просечног Американца.

По својој суштини, глобализација подразумева својеврстан рат новог типа који по правилу започиње спољашњим политичким при­тисцима, праћеним економским уценама и санкцијама, затим, по потреби, следи војна интервенција ниског или средњег интензитета, уз перманентну подршку снага „унутрашњег политичког притиска“, што подразумева иницирање унутрашњих сукоба и урушавања др­жавних националних институција нападнуте стране, све до њеног пот­пуног слома. Поражавајућа је чињеница да се у склопу спољашњих притисака најчешће користи легитимитет организације Уједињених на­ција која је, због директне зависности од западних финансијских из­вора, принуђена да беспоговорно пристаје на ту врсту злоупотреба. Многи светски стручњаци за међународну политику безуспешно упозоравају на то да ће пракса пружања непринципијелне подршке америчком хегемонизму, која је, не тако давно, посебно била изражена при изазивању дестабилизације и распада неколико евро­азијских држава, дискредитовати све међународне институције као што је ОУН, чинећи их за већи део човечанства неадекватним, па чак и неприхватљивим. А то је управо дугорочни циљ глобалиста – заменити Уједињене нације сопственом „Светском Владом“, став­љајући свет под директну личну контролу неколицине најутицајнијих западних лидера.

С друге стране, на плану „унутрашњих политичких притисака“, ве­ома значајну, чак незаменљиву улогу имају такозване невлади­не организације. Ове, релативно нове политичке творевине, осмишљене су да за интересе туђих, западних влада, дестабилизују, оборе и по могућности замене националне владе својих земаља. Зато се и на­зивају невладине, јер се подразумева да локална власт државе у којој делују неће имати никакав утицај и контролу над њима. Оне представљају основне ћелије ширења глобалистичког смрада, чији се непријатни политички задах, нажалост, може осетити на свим простори­ма широм земаљске кугле. На пример, само на иницијативу америчке администрације, основано је стотине хиљада таквих међународних института, фондација, асоцијација и форума, који се баве свим и сва­чим, од хуманитарних акција до изучавања фолклора или заштитом природних лепота. Свака од њих има своје националне огранке уредно регистроване у градовима земаља домаћина. Захваљујући чињеници да их финансирају, Американци постављају и кадрове, уз стриктна упутства о правцима и начинима деловања, при чему им статус невладиних организација обезбеђује пуну легализацију за боравак, кретање и рад. Тако, с почетка увек ненаметљиво и непри­метно, оне покрећу одређена питања у домаћој и светској јавности, да би се временом потпуно укључиле, а затим и наметнуле локалним политичким токовима, потенцирајући информације, полуинформа­ције и дезинформације на теме и проблеме који су у складу са по­требама њихових ментора и налогодаваца.

Суштински, по функционалном концепту, невладине организације засноване су на старој испробаној доктрини „специјалног рата“(4), са свим обавештајним, субверзивно­пропагандним, а у неким случа­јевима и паравојним карактеристикама, с тим што им је форма до­некле ублажена и прилагођена сукобима ниског интензитета, где је превасходни циљ да као легалне институције иницирају унутрашњу кри­зу, која ће послужити као повод за интернационализацију проблема, односно као оправдање за спољашњу међународну интервенцију. Ту се, наравно, њихова функција не завршава, јер у зависности од нивоа ескалације ситуације и њихови задаци се преусмеравају на ка­налисање кризног жаришта у правцу перманентног урушавања до­маћих политичких, војних и безбедносних система, до пружања обавештајне подршке снагама интервенције и давања формалног легитимитета окупационом режиму.

Међутим, ма колико текући процеси насилне глобализације били добро осмишљени и тешко заустављиви, у многим срединама, пре свих у потенцијално угроженим земљама, спонтано долази до појаве антиглобалистичког самоорганизовања. Како примећује бивши југословенски председник Слободан Милошевић: „Оно што се догађа, супротно намерама креатора новог светског порет­ка, из дана у дан потврђује да у свету јача свест о потреби уједи­њавања снага отпора новим поробљивачима.“(5) Сасвим је извесно да страх од глобализације и неопходност пружања отпора том злу такође добијају глобални карактер. С тим у вези, све оно што се десило југословенском и српском народу може да послужи као поучно искуство и опомена другим народима који се због свог геополитичког положаја налазе на мети великих сила. Намена ове студије је да пружи скроман допринос њиховим слободарским на­стојањима.

Студија која је пред вама садржи три интегрална дела. У првом делу обрађена је генеза непријатељског деловања глобалистичких невладиних организација, од њихових корена, који датирају још из времена Титове Југославије, њихове експанзије у посттитовском периоду, директног учешћа у изазивању крвавог грађанског рата и распада југословенске државе, подршке коју су пружале снагама НАТО­алијансе приликом напада на Југославију 1999. године, до активног учешћа у успостављању глобалистичке окупационе власти на преосталом југословенском простору, односно на територији Ср­бије и Црне Горе, а које се још увек одвија у пуном јеку.

Други део студије непосредно се бави организационим и функцио­налним устројством невладиних организација, начинима регрутовања кадрова, финансирања, планирања и руковођења, уз детаљни осврт на њихово конкретно деловање на плану рушења југословенског по­литичког, војног и безбедносног система.

Трећи део посвећен је начинима супротстављања непријатељ­ском деловању невладиних организација, са конкретним искустви­ма која је на том пољу имала Служба државне безбедности Србије и Југославије. У том делу анализирани су резултати појединих мера и радњи примењиваних према невладиним организацијама, као и пре­поруке које је Служба тим поводом упућивала политичком врху, уз додатну разраду неких нових стручних идеја и сугестија за које верујем да могу унапредити рад свих антиглобалистичких институција и појединаца усмерен ка овој проблематици.

Нажалост, постоји и четврти део, који с разлогом није увршћен у ову студију. Он се односи на начин организовања патриотских снага у земљама где је већ заведена тиха или отворена окупација са ус­постављеним марионетским режимима, а практично се своди на При­ручник о урбаној герили. Изоставио сам га са искреном надом да читаоци из Слободног света никада неће доћи у ситуацију да буду при­морани да се организују по тим принципима. Што се мог народа тиче, Србима та врста литературе није ни потребна имајући у виду да нам је склоност ка герили дубоко усађена као део националног идентитета.

Приликом израде ове студије ослањао сам се на бројне изворе. Ту су анализе и коментари највиђенијих српских политичара, интелек­туалаца и публициста партиотске антиглобалистичке опције, као што су: академик Михаило Марковић, проф. др Коста Чавошки, проф. др Сми­ља Аврамов, Драгош Калајић, Слободан Милошевић, проф. др Војис­лав Шешељ, генерал Милен Симић, Раде Дробац, Милован Дрецун и многи други. Потом, ту су студије које су објавили водећи светски противници глобалистичке хегемоније, међу којима посебно издва­јам храброг америчког публицисту Мајкла Парентија, који се међу првима отворено супротставио овој врсти зла.(6) Затим, коришћени су оригинални јавно објављени и тајно прибављени материјали невлади­них организација, као и званични и незванични коментари њихових западних ментора. Најзад, примарно сам се ослањао на своја ис­куства и сазнања која сам стекао као један од дугогодишњих опе­ративних руководилаца и функционера југословенске Службе државне безбедности. Код избора података које ћу изнети или прећутати, при­државао сам се искључиво етичког односа према професији коју сам, верујем, часно обављао двадесет пет година. Наиме, као грађа­нин државе која више не постоји и припадник Службе која, такође, више не постоји, моралне норме су ми преостале као једини реле­вантни параметри. То засигурно неће бити по вољи проамеричком режиму који је тренутно наметнут мојој земљи, што није ни важно, они ме још од раније третирају као свог непријатеља, па ни ова књига неће битно утицати на мој одметнички статус. Уосталом, у ова зла времена, када се Срби деле на издајнике и одметнике, част је бити одметник(7).

У Слободном свету, новембра 2005. године.

следи наставак…

__________________________________________________________________________________________________________________

(1) Трилатерала – једна од водећих глобалистичких организација, строго затворе­ног типа, окосница „Новог светског поретка“. Сачињавају је најутицајнији појединци из Сједињених Америчких Држава, Европске Уније и Јапана. Да би осмислили начин дугорочне доминације светом, својевремено су анга­жовали више десетина хиљада научника са задатком да открију узроке пропасти великих империја у историји човечанства. Научни налаз сводио се на конста­тацију да је узрок њихове пропасти био у величини територије коју нису могли да контролишу, па су их стога локалне побуне слабиле и довеле до распада. Да би отклонили овај узрок, чланови Трилатерале поделили су свет на три утицај­не зоне које ће имати своје центре управљања: Европска Унија – управља­ће Европом, Америка –Евроазијом, а Јапан – Далеким истоком и осталим територијама Јужног Пацифика. Ова организациона шема, мање­више, функцио­нише последњих тридесет година.

Билдерберг група – глобалистичка организација затвореног типа која је прва иступила са тезом „Новог светског поретка“. Циљ јој је формирање „Једин­ствене светске Владе“ која ће контролисати цело човечанство. Назив је до­била по истоименом хотелу у холандском граду Остербрик, где је први пут,
1954. године, одржан неформални тајни састанак ради усаглашавања ставова најутицајнијих личности Европе и Америке. Данас броји око 120 људи, међу којима су политичари, чланови краљевских породица, водеће личности католичког ватиканског клера, индустријалци, банкари и медијски магнати, који координи­рају интересе америчке и европске елите.

Комитет 300 – глобалистичка евро­америчка организација затвореног типа. Фигурира као извршни орган неформалне „Јединствене светске владе“ који одлучује, планира и координира конкретним, дугорочним активностима у ци­љу успостављања доминације Западног света над осталим делом човечанства, у оквиру реализације идеје „Новог светског поретка“.

(2) Према налазу водећих економских аналитичара, само у последњој деценији, 20% најбогатијих људи загосподарило је над 90% вредности у глобалним раз­мерама, док 90% најсиромашнијих располаже са свега једним процентом тих вредности. Забрињавајуће је што се та тенденција све више појачава.

(3) Михаило Марковић – српски академик.

(4) Форма обавештајно­субверзивних активности које су биле веома заступљене у време такозваног „хладног рата“ између западног и источног блока што је трајало све до распада СССР­а крајем осамдесетих година.

(5) Констатација из Милошевићевог предговора за књигу Мајкла Парентија: Убити нацију – Напад на Југославију (Принтмедиа, Београд, 2003. године).

(6) Парентијева књига Убити нацију – Напад на Југославију, преведена је на десетак светских језика и спада међу најпознатија дела антиглобалистичке литературе. Као рецензент југословенског издања Парентијеве књиге пре­поручујем је свима који се баве озбиљним изучавањем поменуте пробле­матике.

(7) Навршило се шест година од када сам написао ову књигу. Редослед догађаја који су се у међувремену одвијали дешавао се тако да ни сада, док радим припрему другог издања, немам шта да додам нити да одузмем.

Viewing all 267 articles
Browse latest View live