Српске гусле су уистину свети српски инструмент не само зато што су сачувале од заборава многе историјске догађаје, него пре свега и изнад свега, јер је захваљујући у великој мери гуслама сачувано непроцењиво српско духовно благо. Српска епска народна поезија сачувана захваљујући гуслама, сачувала је један несвакидашњи морални кодекс српског православног рода, па српску епику с правом можемо назвати српским народним Јеванђељем. Толико је српски православни род био прожет хришћанским моралом, светосавском и светолазаревском етиком, да скоро да нема етичког постулата који говори о добру и злу, а да није забележен у српском народном стваралаштву. Пошто се на моралу и моралним начелима одржава људска цивилизација, српска епика је представљала непревазиђену школу етике. Слушајући српског гуслара, српско дете је непогрешиво усвајало позитивне етичке појмове попут храбрости, поштења, братољубивости, гостољубивости, дружељубивости, мудрости, скромности, разборитости…  Из своје епике Српче се учило поштовању према Богу и роду, поуздању у Бога, вери и поверењу, нади (умесној и неумесној) и љубави (према Богу и роду и братској љубави), поштовању према праведности, значају молитве, чојству и јунаштву, учило се посту, учило се да се буни против неправде, учило се савести и хуманости, плашило се суда друштва и Божијег суда, учило се врлинама и свекорисности врлинског живота, поштовању празника, поштовању и непријатеља, чињењу добра, неговању задужбинарства, учило се заветништву, заклетви, милостињи, спасоносној улози Цркве, поштовању Цркве, поштовању празника, слављењу Крсног имена, мотивима и значају брака, верности и оданости, учило се избору брачног друга, сватовском расположењу, понашању у тузи, заштитништву мужа, непорочном животу, значају породице, домаћег огњишта, лепом васпитању, дечијим негативностима, васпитним казнама, наслеђу, поштовању родитеља, разборитости и сналажљивости, штетности непромишљености, учило се мудрости, смирености и умерености, ограничавању нагона, учило се послушности, вредноћи, поштовању, чувању здравља, његовању болесника и рањеника, чувању части и достојанства, другарству, сродству, пријатељству, кумству, побратимству, одбрани сиротиње, гостопримству, оптимизму, мирољубивости, доброј вољи, хуманости, сажаљењу, међуљудским односима, учило се Српче шта је грех и како су погубне последице греха (мржња и завист, убиство, блуд, превара, издаја, освета, клевета, увреда, прељуба, насиље и отмица, лакомство, пакост, лукавство, разврат, зло око, хула на Бога, гордост, безумље,…), учило се степену греховности, учило се да се грех не може сакрити и што је најважније – учило се Српче из српске епике једином леку против греха (после ратовања у Малој Азији, Марко Краљевић је свратио на Свету Гору где се “причестио и исповедио, јер је многу крвцу учинио”)… Могло би се свакако још набрајати, али је и ово довољно да се извуче закључак да је српска народна епика висока школа етике. Немачи еп о Нибелунзима у десетини хиљада стихова описује море крви које најближи међусобно проливају само да би сачували “благо Рајнских девица”, а мајка највећег српског јунака заветује сина јединца да по цену живота не сме огријешити своју душу! Не знам да ли и један други народ на кугли земаљској има такву епику у којој мајка највећег националног јунака изговара такве високо етичке речи јединцу сину:

“Марко сине, једини у мајке,

Не била ти моја рана клета,

Немој, сине, говорити криво,

Ни по бабу, ни по стричевима,

Већ по правди Бога истинога!

Немој сине изгубити душе:

Боље ти је изгубити главу

Него своју огр’јешити душу!”

Захваљујући таквој етици, српском роду је било могуће преодољети и вековном ропству и страшним историјским искушењима кроз која је пролазио. Оваква високо етичка епика сачувала је историјско памћење нашег рода и дубоко осмишљено тумачила историјске процесе у нашем роду.

Да би се суочили са бурним и оштрим питањима и изазовима, треба их пре свега познавати. Због тога по том питању ни једна наука нема толико значаја као историја која нам пружа искуство веренице покољења. Добро познавање произашлог у прошлости помаже нам да се боље разаберемо у данашњости, да избегнемо мноштво већ направљених грешака и неуспеших покушаја. Тек обогаћен историјским знањем, савремени човек може развити самосталност и стећи своју духовну слободу која спасава од тешких окова партијашења.

Међутим, у последња скоро два века, као да је прекинута нит духовног осмишљавања српског живота и тумачења српске историје. Већ почевши од почетка XIX века (може се рећи да Доситејево “просветитељство” представља почетак «световне» историјске науке код Срба, која се суштински разликује од манастирског летописања), истраживачи српске прошлости изједначавају историјска достигнућа српске саборне духовности са свакодневним животним искушењима која неизбежно прате грешно земаљско битисање. “Прогресивни рационализам” доситејевштине полако али сигурно је истискивао из умова наших историчара Промислитељски смисао људске предназначености. Српска прошлост почела је да се накарадно тумачи у убогим умовима “здраворазумних” историчара који су све мање одрастали уз етику српских гусала, а све више уз материјалистичке и богоборачке социјалне теорије. Упркос фактолошкој пуноћи, пажљивом  и мукотрпном архивском раду – недостатак концепта и одређена идентитетска инфантилност која се прикрива научничком терминологијом и апаратуром – избија из огромног броја савремене српске академске историографије. Мало по мало и нашли смо се пред неразрешивим противуречностима између величанствених резултата историјског битија Немањићке Србије и “мрачног Средњег века”, како се описује у историјским читанкама ХХ века. Како је тај неуки сељачки народ у “мрачном средњем веку” успео да створи величанствену културу чији нас плодови – у области књижевности, сликарства, поезије, права, архитектуре… – све до данас обасјавају и хране?

Неопходно је још једном подсетити да је немогуће многе историјске процесе тумачити само путем рационалистичке научне методике (крах “историјског материјализма” то потврђује). Као што је немогуће пуким позитивистичким филозофским схемама објаснити појам националног идентитета. Рационализам и материјалистичко схватање историје историчара васпитаваних по западном обрасцу, постаје извор заблуда за милионе њихових суграђана. Тако се лагано губи појам вишег смисла који је Господ подарио појединим народима. Као што смо видели из увода о српској епици-етици, координатни систем идентитета православних Срба заснован је на моралним хришћанским императивима љубави и милосрђа, саосећања и неграбљивости, наспрам себичних појмова који су ушли у координатни систем западног погледа на свет, као што су “користољубље”, задовољство”, “лагодност”… Дакле, са једне стране Христос и Његове Јеванђелске врлине представљају Алфу и Омегу, почетак и крај – са друге стране имамо хуманистички постулат западне цивилизације у коме је “човек мера свих ствари”. Православна цивилизација којој руски народ стаје на чело као носилац идеје Москве – Трећег Рима (којој и ми као народ припадамо) и западна цивилизација која после отпадија Рима од Једне Свете Саборне и Апостолске Цркве из века у век постаје све више антихришћанска, у наше дане постају толико сукобљене да већ можемо говорити о потпуним антиподима два света. Српски народ је у дубини своје православне душе то схватао и схвата, али на жалост, тога нема у историјским читанкама, то није схватала и не схвата његова безбожна елита.

Ове противуречности рационализма и материјалистичког схватања историје могу се превазићи само духовним разумевањем живота на основама Светог Писма, светоотачког предања и апостолске пуноће црквеног вероучења – а све то је садржано и у високој школи српке етике – српској народној епици…

“Отац руске историје” Нестор Летописац може бити одличан пример сваком благочестивом историчару и горди скупљачи фактографије са високим академским титулама могли би да много науче од Нестора. Из Несторовог дела видимо да су у Русији (као и у Србији), манастири били расадници истинске просвете, настале у атмосфери усрдне молитве, нелицемерне љубави, истинског уздржања од свега ружног и греховног. Поред историјских извора које је проучавао, Нестор је несумњиво био изузетан познавалац Светог Писма, познавао је грчки и латински језик и све то му је омогућило да руску историју сагледа у контексту светске историје. Почетак руске историје Нестор почиње од Библије, Адама и Еве, Светског потопа… Несторова историја Русије није никакав списак чињеница и важних историјских датума, већ представља историју Русије као саставни део историје спасења рода људског. A у свом крајњем исходу, та историја представља замисао Господњу о људском роду која се реализује у историјском времену које је Господ одредио. Нестор Летописац у својим делима пружа читаоцу истиниту, изузетно дубоку, духовно и богословски осмишљену историју своје Отаџбине, не занемарујући ни родољубиву компоненту. Због тога Несторово дело и представља један величанствен споменик не само руске, него уопште светске писмености из кога могу много да науче и српски историчари.

Српска историја је толико кастрирана од стране Ватиканско-Германске историјске школе и српских историчара заглибљених у масонске опсене, да је потребно много труда и напора да се та историја почне третирати на прави начин. Свакако је важно и проучавање древне српске историје, али не смемо губити из вида чињеницу да тек са мисијом Светог Саве историја Срба као православног народа, постаје саставни део историје спасења рода људског, тек са Светим Савом наш народ масовно креће за Христом – Сунцем Правде. Као што рече свети владика Николај – “Кад Сунце (Христос) засија браћо, лампе се склањају у долап”.

Велики руски владика друге половине ХХ века, Митрополит С. Петербуршки и Ладошки Јован Сничев писао је о погубном утицају моралног дуализма. “Морални дуализам”, као заблуда о равнотежи добра и зла, не постоји у хришћанском учењу, “моралног дуализма” нема у српској народној епици-етици. Добро представља Сам Бог, Који чак и греховни пад страстима унакажене људске природе, промислитељски обраћа на корист људима (путем Светих Тајни Исповести и Причешћа које је даровао људима). Са друге стране, зло нема своју суштину, зло представља само жалосно одсуство благодати Божије (као што и тама представља само одсуство светлости) која је одступила од оних разумних твари “од којих је и Бог дигао руке” како каже наш народ, то јест, од људи који свесно и слободно одбацују Бога у својој сулудој и погибељној гордости. Само у светлу тог знања могуће је растумачити скривени смисао историјских процеса. Само са свешћу да истина садржана у историјским процесима припада Богу као једином извору свих земаљских и небеских блага, а да мржња, безакоње и лаж представљају злобно искушење ђавола као “човекоубице од искони” –  нашу прошлост можемо правилно схватити и из ње извући поуке.

Историчар мора бити свестан да је његов позив веома значајан и веома одговоран и да је истинском историчару неопходно уздићи се до познања мере високе одговорности свог служења. У супротном, његов рад постаје извор заблуда за многа покољења Срба који губе схватање вишег смисла постојања Србиновог и у складу са тим, слаби духовни имунитет против рушилачких социјалних теорија и туђих “вредности” (пре свега богоборачког Запада). Дакле, историчари оштећени својом неутврђеношћу у вери, приликом изучавања српске прошлости концентришу се на зло и пошто је без вере немогуће правилно објаснити себи порекло и природу зла и извући поуке, то је и зло постало реалност српске стварности ХХ века.

Истинска српска елита данас је дужна да преломи ове погубне тенденције обесмишљавања нашег живота. Српској историографији неопходна је морално-религиозна “дезинфекција”. За тако нешто неопходан је пре свега повратак свештеног смисла отаџбинској историји, њеној моралној величини и природној духовној пуноћи каква је вековима провејавала из уста српских гуслара, из српске епике. Концептуално ревидирање српског битисања не сме бити осакаћено “политичком сврсисходношћу”  или “прогресивношћу” радова професионалних идеолога. Само истинска научна савесност, вера у Бога и љубав према Отаџбини, неоштећени политичком коњуктуром, могу окончати тај мучни и болни процес и омогућити да се на свет гледа без унакажености. У таквим настојањима српска епика представља непревазиђен узор! Тек када успемо да рехабилитујемо духовни смисао српског живота, кад будемо свесни Промислитељског садржаја наше прошлости и садашњости, биће могућ препород српског друштва или како каже велики “Ловћенски Тајновидац” -  Срби ће испунити Завет, грдна клетва ће побећи с рода и над њима ће се поново Небо отворити.

По немиру који никад не напушта њихове душе видимо како се осећају потомци оних који су својој деци у аманет оставили срамоту. Како и да нађу спокој када своје презиме морају да изговарају шапатом, кријући лице у нади да их нико неће препознати. Знају да ако их људи препознају једина асоцијација на њих је превара, издаја, зло, лаж, вазалство. Нико не би могао мирно да живи са таквим аманетом. Чувајмо зато светао српски лик који су нам оставили ђедови док то можемо.  Не дозволимо да ту непроцењиву вредност изгубимо, учинимо ли то горко ћемо се кајати а част и образ више никад нећемо моћи да стекнемо.

Наше је да увек помажемо незаштићене, искрене,  часне, невине без обзира на њихову националну или верску припадност. Не смемо само заборавити да док то чинимо не смемо дати ни на себе. Помагати другима не значи ићи против својих интереса, Отаџбине, вере. Чојство које сваки прави Србин носи у својој души налаже да чува друге од себе али још више себе и своју Отаџбину од других.

Овај свет у коме су вредности изокренуте тера нас да се још више вратимо у своју истинску суштину, да завиримо у своја срца и поново их загрлимо неспутаном вером. Морамо да на вредностима које су  нам оставили наши стари саградимо сигурну и нормалну будућност. Онакву какву наша деца заиста заслужују. Темеље имамо, вековима су остали чврсти. Водимо рачуна како ми на њима градимо даље. Не дозволимо западу ни у шали да са нашим традиционалним и породичним вредностима пореде или не дај Боже изједначавају њихове „вредности“. Слободно нека инцесте, педофилију, хомосексуалност, хулиганство, наркоманију и све остале изопачености задрже за себе и своје друштво.

Време је да доносимо само паметне одлуке, оне морају бити храбре и никад вођене личним интересима. Дошло је време да кажемо да бирамо само будућност у којој ћемо бити срећни. За то није потребно много али је потребно храбро срце и душа пуна вере. Вера је увек била предуслов да би се заслужила срећа, баш као што је храброст потребан услов за успех. Учинимо то одмах јер ми то морамо, можемо и заслужујемо.

СВЕТЕ КИШЕ

Све што беше на овоме свету
Не може се спознати у веку
Веци нам се смрскаше у лету
Оста само бајка о човеку.

Након свести о човеку самом
Не даде се да спознамо више
Зашто сенке још харају тамом
Зар их нису спрале свете кише?

Свете кише оставише блато
Згасле ватре са помало дима
Док скупљасмо бисере и злато
Изгубисмо потребу за њима.

Док скуписмо векове у шаку
Да видимо шта колико вреди
Нестадосмо у мркломе мраку
Све што вреди већ полако бледи.

Сад нас гризу мећаве и вуци
Дозива нас залеђено стење
Оста само кандило у руци
И потајна нада у спасење.

То потајно што у нама чучи
Српска Вера дозива нас себи
Што нас више мрцвари и мучи
Никада нас оставила не би.

                                                             Ненад Живковић

Да не би нестали у мраку запада и изгубили све што заиста вреди пробудимо што пре светосавца који у нама чекајући чучи. Данас свет функционише тако да како се развија у технолошком смислу привидно сматра да му расту самосвесност и знање. Док траје тај процес лажног развоја искрена вера, хуманост и оне праве људске вредности незадрживо ишчезавају и нестају. Када се то путовање запада у понор заврши констатоваће да је пут без вере била само једна велика патња. Не доводимо у сумњу њихову патњу, али она није настала зато што је пут сам по себи патња. Већ зато што је пут без вере немогућ. Такав пут је осуђен на пропаст на таквом путу нема живота.

Штитећи своју душу од те западне аждаје кодексима који су нам зацртани дубоко у крви спасавамо и себе и потомке а претке поново чинимо поносним. Само пратећи своју суштину можемо очекивати да као што је свети Георгије убио аждају и ми победимо ову западну побеснелу алу. Свети Георгије за противника имао страшну и храбру аждају, аждају која је са њим отворено изашла на борбу. Ми за непријатеља имамо западну алу која је велика и страшна али недовољно храбра да се покаже у правом светлу и изађе отворено на мегдан.

Не, она се лажно представља и крије иза некаквих демократских, верских, људских права и чека у заседи. Када је и ту ипак некако разоткријемо користи веште маневре и оне већ помињане слабе карике међу нама – издајнике и вазале. Они јој тада због својих личних интереса или страхова свесрдно помажу у уништењу сопственог народа. Ту битку увек на крају губе, заборављају на опомене које им је прошлост много пута тако јасно исписала.  Никада издаја и глупост оних спремних на вазалство не може да надјача дубину племените српске душе.

          „Кад лажов мисли да је на врхунцу свога успеха, тада, у ствари, стоји на граници своје пропасти.“

                                                                                          Свети владика Николај Велимировић

Њихове јадне душе нису препознале узалудност приклањања наизглед јачем. Снага се не огледа у изгледу и величини већ у унутрашњој вери и суштини. Не схватају да су осуђени на вечну пропаст и крст срама. У оној правој завршној борби физичка снага никад неће победити снагу вере и духа. Колико год та западна аждаја буде жилава њен дух је сувише слаб да би издржала борбу до краја. Питање је само момента када ће јој они који корачају светосавским путем задати завршни ударац. 

слика https://ru.pinterest.com/radmilazoranovi/pravoslavni-krst/

КО ЈЕ БИО СВЕТИ ВУКАШИН?

Крајем маја сваке године у СПЦ се помиње Свети Вукашин Јасеновачки, од Мандрапа родом из Хецеговине, чија је породица живела у Сарајеву и била веома угледна и побожна. Доведен је у Јасеновац да би био заклан са хиљадама других Срба. Усташе су се, једне ноћи, такмичеле у клању, и највише жртава је побио извесни Жиле Фригановић (Фрковић). Усташки зликовац, видећи Вукашина како спокојна лица и с неким недокучивим миром на лицу посматра страшно клање своје православне сабраће, доведе га преко реда пред ископану јаму, где су од раног јутра клали и бацали невине жртве, те решен да му разбије тај мир и спокојство, затражи од њега да викне „Живео Павелић“. Како Свети Вукашин није ништа одговарао, него је само мирно и спокојно ћутао, убица му је ножем секао једно по једно ухо и нос. Када му је мучитељ запретио да ће му и срце из груди извадити, ако не викне похвалу Павелићу, блажени Вукашин је, мирно погледавши у мучитеља, рекао: „Ради ти, дијете, свој посао!“ Овај одговор разбеснео је убицу, па му је у бесу ископао очи, исекао срце, преклао му грло од уха до уха, и онда га ногама сјурио у јаму. Мучитељ убица је затим полудео, и ово је све испричао у логорској амбуланти доктору Неду Зецу, који је ово касније и записао и објавио.                

СУМЊЕ У ПОВЕСТ О СТАРЦУ ВУКАШИНУ

Философ Александар Пражић, у својој књизи „Национално самоубиство“ (Београд, 2009), у којој поставља питање наше склоности колективном суициду, сматра да је Недо Зец целу ову повест измислио, и то по налогу комуниста. У њој му ништа није логично: “Пре свега, зашто би усташе имале психичке проблеме због учешћа у ликвидацији Срба’?/…/Али, чак и ако је било тако, зар је хрватска држава толико оскудевала у психијатрима из властитог народа, који би на прави начин прискочили у помоћ тао где су свештеници подбацили, да је душевно здравље својих елитних бојовника, па самим тим и борбену готовост хрватске војске, поверавала бризи припадника омражене мањине?/…/Ако су у Јасеновцу ликвидиране стотине хиљада Срба, зар је било тешко уклонити и једног тако незгодног сведока какав је био Недељко Зец?/…/Али, чак и ако допустимо да се све догодило баш тако, мада нам здрав разум говори да су све то пуке бесмислице, намеће се питање да ли је могуће за неколико сати заклати хиљаду и сто људи. /…/Дакле, све су то будалаштине, у које нико разуман не може да поверује, а ако и поверује, онда је сигурно посреди нека ирационална заслепљеност.“

Пражић се пита како је Фригановић, који се у клању такмичио с другима, могао да процени душевно стање старца Вукашина као стање апсолутног мира. Клање се одвијало као на покретној траци, па како је Вукашин могао то да гледа „са стране“? Зар је могуће да је усташа запамтио личне податке старца Вукашина у заносу клања, па их после пет месеци, пренео Зецу, који их је памтио све време у логору? Зар би усташа причао Србину како је клао Србе, а затим га молио за помоћ, и то на коленима? Зар би неко, коме су сечене уши и нос, од бола могао мирно да изговори речи које су му приписане?

По Пражићу, Недо Зец је био „слободњак“ у логору, кога су усташе трпеле зато што им је био потребан. Касније је, да би избегао сумњичење комуниста, направио конструкцију о којој је рече: “При том, сигурно није био толико маштовит да измисли епизоду са Србином који кољачу каже: “Ради ти, дијете, свој посао!“ То је, без сумње, истинит догађај, а доктор Зец, који је, чини се, доста времена проводио међу усташама, вероватно је чуо како га они кроз смех препричавају као забавну анегдоту. Те речи, кроз које се огласио српски самоубилачки порив, храбрећи неког млађаног кољача коме је у тренутку слабости задрхтала рука, он је касније искористио као шлагворт за своју прилично невешто срошену конфабулацију. /…/Трагање за одговором на ова питања упућује нас на хрватске комунисте као кориснике и могуће наручиоце измишљотине доктора Зеца.“

НАРУЧИОЦИ ПРИЧЕ О СТАРЦУ ВУКАШИНУ?

По Пражићу, хрватски комунисти, којих је било мало, али су на територији НДХ били распоређени на кључна места, имали су за циљ да на све могуће начине спрече освету Срба Хрватима због усташких злочина. Они су Србе партизане усмеравали против Срба четника, као и против Италијана, који су спасавали србски живаљ од усташа. Хрватским комунистима ова је прича одговарала двоструко – показала је усташе као неспособне да реше хрватско државно питање, а Србима као узор дала неког ко је спреман да га закољу без отпора. Јер, по Пражићу, „да је искористио близину усташине главе како би му одгризао уво или кажипрстом ископао око, те тако скупо продао свој живот, то би већ било вредно пажње и похвале. Овако, он је значајан једино као жалостан симбол српског суспрезања агресивности према непријатељу и њеног окретања на себе, као конститутивне слабости која је најодговорнија за трагичну судбину целог народа у међуратном, ратном и послератном периоду“. Канонизујући старца Вукашина, по Пражићу, СПЦ је озаконила архетип „што се, ношен фасцинирајућом снагом митских представа, преко аветињског архетипског лика светог кнеза, одрицања од царства земаљског и опсесивног зова косовске раке, испољава у нама као једно од најмоћнијих оруђа националног самоубилачког порива, који нас помоћу њих хипнотише, пасивизује, заглупљује и истрајно мами ка колективној пропасти“.

Пражић је, иначе, изразити критичар култа Светог кнеза Лазара: “Издавши овоземаљско (и, самим тим, једино могуће) српско царство да би себи обезбедио место у анационалном небеском поретку, Лазар је стекао не само ореол српског светитеља, него и статус архетипског лика у болeсном делу расцепљеног националног бића“.

ОДГОВОР НА ПРАЖИЋЕВЕ КРИТИКЕ

Шта рећи на све ово?

Наравно да су усташе имале психичких проблема због клања. Зато су непрестано пили и опијали, и живели у сталном страху. Ђорђе Милиша, аутор књиге „У мучилишту – паклу Јасеновац“, објављеној о сопственом трошку 1945 (забрањена 1946. на захтев Ватикана) прича да је Макс Лубурић стрепео од сопствене сенке. Том Милиши, касније новинару загребачког „Вјесника“, усташа Маричић, кољач, када се разболео од тифуса, био је присан; са њим је разговарао, призивао га, причао му о својој заљубљености. И претио му, повремено, да ће, кад се опорави, убити из револвера (што се није десило). И Милиша је био незгодан сведок, па је остао жив.   

Да ли је за неколико сати могуће заклати хиљаду и сто људи, у шта Пражић такође сумња? Ако се узме у обзир вештина клања, специјална сечива „србосеци“ израђена у Немачкој, која раде „брзо и ефикасно“, и демонска опседнутост кољача – то је могуће. Није свако клање извршено тако да коначно убије жртву, нарочито кад су у питању биле масовне ликвидације. Не треба заборавити да су у јаме често бацани полуживи и недоклани људи, који су данима умирали у највећим мукама, затрпани у хумке са лешевима.

У тренуцима крволочног заноса, довољно је угледати једну личност која делује мирно и сталожено, па да се сав занос, заснован на уживању у страху и мукама жртава, одједном сруши. Старац Вукашин је био ту негде, можда баш у реду за клање, а својим небеским, Христовим миром, сасвим одсутан. Фригановић му је, као таквом, име запамтио јер је Новомученик потпуно изашао из режима уобичајеног умирања логораша – његова неовдашња сталоженост је изговорила своје име које се заувек урезује у душу. И то је било зато што је Фригановић, видевши га и чувши, престао да буде машина за убијање, и дошао до прага људскости, које нема без савести. Као што смо рекли, неке усташе (не све усташе, наравно, али ипак) су осећале своје злочинаштво, па су тражиле помоћ – Фригановић не приступа Зецу као Србину, него као лекару, у ванредним условима логорског живота ( као што се десило Маричићу са Милишом).  

Владко Мачек, који је и сам био заточен у Јасеновцу (у бољим условима него обичнин логораши, наравно), помињао је једног усташу који му је рекао да зна да ће за својен злочине горети у паклу, али да ће горети за Хрватску.

ХРИШЋАНСКИ СМИСАО СВЕТОГ СТРАДАЛНИШТВА

Како је Свети Вукашин могао да изговори своје речи у најужаснијим боловима? И то није могуће другачије до дејством натприродне благодати Божје која је деловала код Мученика Христових од раних дана Цркве до данас – сетимо се само мучења Светог Ђорђа и других, који  су страдања подносили као у туђем телу. По речи Светог Максима Исповедника, мученици су више били повезани са Христом путем божанске благодати него што су њихови удови били повезани с њиховом главом. Зато су се они радије одрицали своје главе него Христа.

Став старца Вукашина није никакав израз србског самоубилачког порива, него реч свеколиког трпљења у Христу и веровања у коначну победу правде Божје, која је, после свега што се десило 1941-1945, казнила папине следбенике у Хрватској најтежом казном – непокајивошћу. Огроман број њих и даље верује да је усташтво било права ствар, и поистовећује се са злочинцима, чиме душе заувек губе – а има ли страшније казне од те?     

Такође, ни то не смемо заборавити: поступак Светог Вукашина није био једини „модел“ деловања Срба у НДХ: огроман број њих није се дао клати – они су се против усташа борили са пушком у руци. Јер, и јунаштво и мучеништво су део нашег народног предања. 

Хрватским комунистима могло је, из њима знаних разлога, да одговара да се прича о старцу Вукашину, али они ту причу нису схватили из дубине њене хришћанске сложености, нити су је могли схватити – јер, били су безбожници. Њу, можда, ни Недо Зец није схватио – он ју је само пренео. А Срби, који су страдали и умирали вековима, нису то чинили због „самоубилачког“ култа Лазаревог, него зато што су знали да, осим овог, постоји и вечни живот, и да је земна отаџбина, за коју се треба свим срцем борити, ипак само припрема за живот у небеској  Отаџбини, са Светом Тројицом.

Судбина српског народа се много пута у историји решавала ратовима од којих се сваки на крају завршавао миром, односно мировним споразумом, без обзира на жеље, резултате и степен задовољства сукобљених страна. Мир је увек добрим делом одржавао резултате на терену, постигнуте ратним дејствима, али је, такође, у свом значајном делу, био резултат интереса великих сила, односно вештине и умешности цивилног руководства да извојевани ратни резултат на најбољи начин угради у мировни споразум.

Скоро сваки пут кад су српски национални интереси у питању, што је потврдила историја, договорено је кроз мировне споразуме било на штету војно постигнутих резултата, умањујући тиме све оно што је изузетно тешко, уз многобројне жртве, часно и војнички извојевано. Херојски добијене битке, кроз борбе за сваку коту, линију, место, за сваког човека, доносиле су као крајњи војни резултат – одбрану територије и народа, и са собом јуначка дела многих знаних и незнаних бораца – што се олако жртвовало за зеленим столом, без обзира на методе и начине за постизање тих накнадних договора, у којима није учествовала ни војска ни њени легендарни команданти.

Неважно је да ли су питању само дебели фломастери који су мењали крвљу  исцртане границе, или су биле у питању људске слабости представника српског народа, обавештајне игре и притисци великих сила, лажна обећања и наивна веровања. Оно што је неспорно, осим што су потписани споразуми углавном били штетни по српски народ, и што се потом оно што се није могло одузети у рату, корак по корак одузимало у миру, и тиме обезвређивали постигнути војни резултати – показало се на крају да  мировни споразуми представљају само прелазна решења која ће се милом или силом променити већ за један мали историјски тренутак ( јер шта је за историју пар деценија…)

Те неправилно исцртане границе, зоне са специјалним статусом, дистрикти, коридори, трансферзале, прелазна ентитетска и друга решења, аутономије и посебни статуси – праћени с једне стране регионализацијом а с друге стране разним интегративним процесима – само су повећали међуетничке и националне тензије, терористичке, сепаратистичке, миграционе и друге екстремистичке догађаје – што ће на крају, најчешће у  функцији интереса регионалних и великих сила уз подршку локалних марионетских лидера власти и опозиције, ставити народе пред изазов нових сукоба и ратова, пред нова-стара врата пакла.

Чињеница, да је наш народ већином кроз историју водио одбрамбено-отаџбинске ратове, да се бранио, да су ратови били праведни – иако нема праведних ратова без обзира на резултате победника који пише историју јер из сваке сукобљене стране и из сваког појединог човека сваки рат извуче на површину и оно најбоље и најгоре – не даје нам право да верујемо да нам се историја неће поново догодити, и да се започети процеси против нашег народа неће наставити, односно да се злочиначке силе неће обрушити на нас, можда и силније него икад до сада. 

Посебну опасност за ”успаване победнике” носи ”мирнодопско” време између два рата. Савремени технолошки напредак, утичући на развој модерних ратних средстава за класична дејства, развио је и различите видове специјалног медијско-пропагандног рата који се као припрема за спровођење будућих војних циљева, под плаштом демократије и борбе за ”вредности и права појединаца”, води директно на штету тог истог народа.

Кад су Срби у питању, први корак кад оружје утихне, увек је уклањање свих ратних команданата и командира, као и свих оних појединаца из руководећег кадра који су, осим храбрости и непоткупљивости, доказали у рату да имају моћ хомогенизације и окупљања сабораца у одбрани отаџбине и њене части. Без обзира на методе њиховог уклањања из система одбране, и удаљавања од извршне власти – од превременог пензионисања до разних других ”решења” – , без прекаљеног искусног војног кадра на терену,  отвара се пут за дезинтеграционе процесе које воде потпуном слому војске, и безбедносног апарата. 

Уништавањем тзв. вишка војне технике, променом система војне организације и војне доктрине, са армијског на бригадни, потпуним смањењем броја људства, укидањем обавезног војног рока, преласком на НАТО стандарде, распродајом средстава, касарни, војних постројења или предајом инфраструктуре у цивилне често и стране руке, претварањем и стављањем дела јединица за учешће у мировним операцијама, разбијањем ланца командовања, морала, и система заштите тајности на свим нивоима, све до потпуног укидања читавих јединица од корпуса до одељења, процеси су који воде до нестанка целе војске, какав је случај са Војском Републике Српске. 

Док је код свих светских и регионалних сила широм земљиног шара, па и код неких земаља у нашем окружењу, већ деценијама, а посебно задњих неколико година, присутна трка у наоружању и појачавање укупне одбрамбене моћи – укључујући набавку одговарајућих средстава и враћање у функцију искусног ратног руководећег кадра – у државама где српски народ живи, процес је управо супротан, јер је у њима стање у области војне безбедности доведено до апсурда.

Техника и средства су претопљени у пећима железара, стајаће војске су нестале или су сведене на минорну силу која се ни са елементарним непогодама не може изборити, а под плаштом модернизације, искусни кадар са ратним искуством на дужностима у систему безбедности – укључујући чак цивилне и саветодавне улоге – је уклоњен, и исти практично не постоји.

Оно што је још опасније, тај ратни руководећи кадар, односно оно што од њега остало две деценије од ратова за југословенско наслеђе, кад су српски официри у питању, је у буквалном стању прживљавања, скрајнут ван свих токова власти, без достојанства и статуса, прогоњен, утамничен, обесправљен, једноставно доведен на руб елементарне егзистенције. Историја се и овде грубо поиграла с нама, па се тако понавља судбина још живих легендарних ратних команданата – хероја рата у Републици Српској, Српским крајинама, КиМ, – који завршавају свој животни сиклус попут судбине некадашњих војвода Мишића и Бојовића, или Милунке Савић.

Господо недржавотворни политичари, господо саветници, господо страни намесници, господо на свим извршним функцијама, ко год да сте, сви Ви који не размишљате о одбрани Републике Српске – доста је! Доста је више, јер је дошло време да се преокрену историсјки циклуси! Ма колико звучало претенциозно с наше стране ратних команданата и бораца који смо истински бранили, одбранили и створили Републику Српску – не дамо да буде и даље тако! Нећемо да наши унуци уче у књигама о томе како су официри и борци из Републике Српске доживели да умиру као да нису ни живели, и да се на крају спрдају с њима, да од часних легенди постану ”јадни старци” или ”залуђеници”, да прича о њима изазива сажаљење или подсмех. 

Сажаљење нам не треба а подсмех нећемо дозволити! Тачно је да нисмо више једнако млади и јаки, али будите сигурни да смо једнако спремни и једнако храбри, с тим да сада имамо и мудрост и савезнике! И зато не дамо! Не због нас. Понаваљам, не због нас, него због државе коју смо бранили и стварали, не дамо због ЧАСТИ ОТАЏБИНЕ! 

Да би успели да прекренемо ток историје у корист српских националних интереса, морамо се изборити да одбранимо нашу отаџбину – како? Прво, враћајући одмах прави статус и употребну функцију војно-полицијском руководећем кадру, али само оном херојском, доказаном у рату а никако оном који је огрезао у корупцији, ушао у разне политичке аранжмане, никако оном који је издао националне интересе или било који други начин компромитовао славна дела јуначког српског официра. И зато, треба да кренемо од главе, од нас самих. Као што смо у рату знали ко је какав, тако и сада треба формирати национално одговорна руководства у БОРС-у и другим организацијама која ће бити права, састављена безкомпромисно од најбољих, да би могла да се изборе са свим изазовима с којима се суочава наша отаџбина. Неки од конкретних предлога којим би се могли решити нагомилани проблеми су:

• Ревизија рада и статуса, уз доношење и имплементацију новог закона о БОРС-у и борачко-ветеранским организацијама, укључујући и све статусне промене, начин рада, организовања, управљања, одлучивања, финансирања…
• Отварање и стављање у функцију читавог низа нових државних тела састављених од најискуснијих припадника борачке популације која ће бити у пуној функцији одбране и безбедности отаџбине и бити оперативно на раполагању Председнику државе, Председнику Владе, Министру ресорног министарства, и Министру МУП-у РС.
• Израда и усвајање новог регистра бораца са тачним пописом, праведном класификацијом и правилном категоризацијом демобилисаних бораца-ратних ветерана
• Запошљавања радно-способних ратних ветерана, њихових потомака, по усвојеном акционом плану
• Реализација пројеката из новоформираног Фонда за помоћ радно неспособним ратним ветеранима и члановима њихових породица.

Актуелно геополитичко стање у свету и региону, безбедносно стање у окружењу, дисфункционалност ентитетске са властима БиХ, различите перцепције, примена двоструких стандарда, и различит третман спољних и унутрашњих претњи (међународни тероризам, релегијски прозелитизам и клерикализам, екстремизам, велике миграције народа, претње националним сукобима, расна и верска нетрепељиовст, организовани криминал…) повећавају безбедносне ризике по Републику Српску. Неадекватна минијатурна војска БиХ нема ни капацитет ни организационо-теничке могућности, нема ни синхронизацију команде која би на исти начин за потребе одбране земље третирала и реаговала на претходно поменуте сложене безбедносне изазове, па иста не може бити у функцији одбране државе српског народа. 

И зато, док се чека поновно формирање самосталне војске до чега ће сигурно доћи, с једне стране враћањем свих изворних дејтонских надлежности, и с друге стране, снажним економским и државотворним јачањем Републике Српске – кроз или без процеса референдумских изјашњавања - потребно је остварити припремне функције за повратак ВРС под окриље државе. Са војском ћемо имати потребне елементе војно-безбедносног апарата који ће моћи адекватно да одговори на све актуелне и будуће безбедносне изазове у земљи и окружењу, и буде у пуној функцији стабилности државе, заједно са другим стубовима одбране попут МУП-а РС који пролази и који ће као и сама држава проћи координарано са новом-старом војском и службама безбедности озбиљан систем јачања, развоја и модернизације. 

Зато са овог места дајемо конкретне предлоге Председнику, Влади и Скупштини РС да покажу одговорност и уважавање, али и државничку мудрост и храброст, тако што ће као први корак усвајања и спровођења предложених мера које ће враћањем достојанственог и функционалног статуса ратним командатима и борачкој популацији припадницима ВРС и МУП-а бити у функцији одбране државе – да формирају стално војно безбедносно тело које би функционисало као Национални савет за безбедност, односно као Војни савет и које би одмах по свом конституисању кренуло у координацији са надлежним државним органима у процес израде акционог плана за спровођење свих поменутих, као и других мера. 

Такође, предлажемо им да одмах формирају посебно државно тело са најбољим стручњацима правне и законодавне струке како би исто радило искључиво за потребе оптужених бораца и давало им комплетну правну, саветодавну, техничку и сваку другу помоћ пред неоправданим оптужбама којима су они изложени. Нове оптужнице и нови спискови бораца за процесуирање, недозвољена ретроактивна примена закона током поступка, непоштовање међународних пресуда Суда правде из Стразбура, двоструки стандарди суђења оптуженима од стране Тужилаштва и Суда БиХ на бази националне припадности, на жалост уз подршку дела припадника нашег народа на високим функцијама судског и безбедносног апарата БиХ – траже одлучан одговор државе и хитну реакцију. 

Новоформирано владино тело би било веома корисно јер би директно информисало Владу о стању и случајевима на терену, па би иста могла брзо и јавно да реагује и чак престане са сарадњом и признавањем Суда и Тужилаштва БиХ показујући тиме Сарајеву и другим чиниоцима да постоји јасан и чврст одговор на нелегитимно и нелегално тужилаштво и суд, и нечасне намере центара моћи који су крајње пристрасни. 

Ми само тражимо правду за наш народ, ми тражимо да се поштују наша права, слобода кретања и да имамо одговарајући статус који нам припада. Не заборавите да је добар део нас у Србији, али не својом вољом, већ принудно у изгону, и зато се запитајте: ко су ти који су на добитку ако се ратни команданти физички раздвајају од Републике Српске онемогућавајући им на тај начин да буду тамо где желе, и где су најпотребнији да помогну отаџбини?!

Да би остварили свој крајњи циљ – потпуну и дугорочну одбрану и развој наше слободне и независне отаџбине – потребна нам је војска.  Иако се ми не залажемо за рат, већ јасно и чврсто за мир, јачајући нашу одбрамбену снагу бићемо превентива а не претња безбедносним ризицима и изазовима, јер ко не улаже озбиљна средства у војску у миру, скупо ће га коштати улагање у рату, ако до њега дође. 

Ми праву базу искусних кадрова за нашу војску имамо, то је ветеранска борачка популација. Она ће, будите сигурни, без обзира на све покушаје манипулација, политичких и других подела, и покушаја окупљања исте зарад рушења РС – ако поступите на исправан начин – знати да препозна одговорну државничку улогу политичара и храбру и саборну улогу њених ратних команданата – који ће, добијањем статуса и достојанства и функционалних могућности за рад, бити у пуној функцији одбране државе и части отаџбине, што је за нас први и једини циљ, и разлог нашег поновног окупљања!

За извршни одбор удружења

ЧАСТ ОТАЏБИНЕ

Јован Н. Шиповац

Наравно да грешимо, нема оних који не праве грешке, сви су грешили. Није дакле страшно погрешити. Страшно је ако нисмо свесни тежине одређених грешака. Страшно је и алармантно ако нисмо свесни слабе и недовољне вере. Невоља је ако још увек не увиђамо погубност скретања са пута православља. Када постанемо свесни колика је то грешка, када поново закорачимо пуном снагом у светославље отвориће нам се сви они давно изгубљени видици. Само тако се душа може поново испунити срећом и љубављу. Само тада можемо бити сигурни да ћемо одбранити Отаџбину.

Данас када смо суочени са чињеницом да нас окружује тама, да је око нас све црно, важно је да покажемо спремност да се са тиме и суочимо. Најважније је да схватимо да не треба да седимо у страху од таме чекајући да се појави сунце. Морамо да се сетимо наших старих, њихове храбрости и одлука, они нису само чекали. Нисмо ваљда заборавили да се тама може уклонити и малим пламичком свеће. Тај пламичак уз мало више вере и храбрости можемо сами упалити. Покушајмо да сунце које ће сигурно и неизбежно доћи дочекамо спремни а не страхујући у тами. Нико нам не може забранити да у своје животе унесемо бар део светлости и среће. За то нам је потребна само права, јака и искрена вера, потребно је само да будемо оно што смо одувек били.

 „…А нешто раније, уочи оног судбоносног јуриша, ја, Живојин Лазић из Станковића, код Мионице, лежим у рову испод Соколца и гледам небо: авијатичари извиђају непријатељске ровове. Француска тешка артиљерија гађа преко Соколца. Сви знамо тајну: напад ће бити у зору. Уочи напада, командир, капетан прве класе, одржа мали говор:

 „ Јунаци моји, сутра ћемо, у име Бога, кренути из ове јаруге и избити на Соколац. Одатле, са врха види се Отаџбина!“

 Вечера је стигла око поноћи, али нико и не помишља на јело. Мислимо на Соколац, на тај страшни, незадрживи јуриш на непријатеље који нас чекају на чукама. До мене је мој ратни друг Ђура Дрезгић, Мачванин. Никад није хтео да копа заклон…

 Свиће. Све се претворило у око, у бомбу, митраљез, карабин, бајонет. И само је мисао: Соколац. Одатле, рекли су нам, види се Отаџбина. Кренусмо: ватра, гласови, ломљава, јауци. Рањени су Иван Нинковић и Илија Протић. Вичу: „Поздравите родну груду!“ Нико не заостаје, гази напред, сече и ломи. Тек увече избисмо на Соколац. Мића Мићовић, из Јеђевице, стави два прста у уста и звизну, а потом изговори само три речи:

ТАМО ЈЕ ОТАЏБИНА!…“

 Антоније Ђурић (Солунци говоре)

Најсигурнији начин да останемо несрећни јесте да престанемо да покушавамо да будемо срећни. Најсигурнији начин да нас зло победи јесте да му то сами дозволимо. Окупације се нико није ослободио а да се окупатору није супроставио. Погледајмо иза себе, сетимо се како су наши стари без задршке јуришали да нама оставе шансу. Размислимо да ли смо их достојни. Будимо искрени према себи и знаћемо сигурно како даље.

Немојмо заборавити да ни једна искрена, вредна, велика ствар која је урађена у прошлости није нестала, није заборављена, није била узалудна. Народи који су будућност градили на темељима великих дела својих предака трудећи се да и њихова дела бар делимично буду таква, сада корачају сигурно. Вера, истина и добро не могу умрети, али они који се одрекну тих вредности сигурно ће нестати.

Ако знамо шта желимо бити и куда заиста желимо, ако знамо шта нам је циљ онда морамо постати свесни и шта нам је чинити. Не може се само имати циљ и надати се да ће се он сам од себе остварити. Снови се остварују не онима који сањају већ онима који у њих искрено верују и за њих се боре свим срцем. Када се свом душом искрено стреми ка својим сновима они постају стварност. Запад се највише плаши да Срби не покажу ко су и какви су. Највећи страх им улива онај прави Србин светосавац пун вере и храбрости. Онај Србин који зна шта је Отаџбина. Онај који је кренуо да остварује своје снове.

Надајмо се да је у Србији све мање оних наивних који верују у оно шта запад прича. Верује ли стварно неко у то што нас убеђују да су нам доброчинитељи, у њихово пријатељство и искреност? Ту незамисливу лаж поткрепљују тиме како нам никакво зло и ништа нажао нису учинили већ ево један дан или скоро целу недељу. На нама је да размислимо, да погледамо макар мало дуже уназад од тих недељу дана. Ако то не будемо урадили на време, после нећемо имати времена. Не послушамо ли прошлост остаће нам само кајање. Научили смо ваљда до сада да је кајање губљење времена. Срби немају времена за губљење.

Желимо ли да нам живот прође у чекању некаквог бољег сутра? Прави Срби то сигурно неће радити. Прави Срби никад нису чекали неко можда боље сутра, већ су стварали данас да би сутра било сигурно боље. Светосавци нису имали недоумица када је Отаџбина у питању. Оданде одакле се она види, тамо где је будућност наших потомака јуриша се без страха, осваја без размишљања.

Постоји једна тајна која је светосавцима одавно позната, а она каже: Ако желиш извесну будућност, боље сутра, мораш да се покренеш још данас. Може се игнорисати истина о западу, њиховој искрености и пријатељству, али то никад неће променити чињенично стање. Зашто онда губити време и лагати себе? Зашто дозволити да нас полако убијају док се ми правимо да то не примећујемо? Ако већ треба да умремо, ако је смрт неизбежна, чему мучење? Можемо ли да избегнемо такву судбину? Зашто бар да не покушамо? Милост никад није стизала од тиранина, они су спремни само да нас гурну у нове муке и ново трње. Такви ће нам руже дати само на гробљу, већ мртвима. Мада ће се и тада потрудити да донесу руже са што више трња.

Многи су се предали, не виде излаз. Причају нам да је немогуће победити запад. Нико није наиван и не каже да је лако, знају Срби снагу запада. Није нам први пут да се сусрећемо са њиховом „истином“ и правилима. Док смо поново изложени тој њиховој „правди“ неизбежно морамо да се суочимо и са својом савешћу. Не споримо да нам је потребно чудо да се са њима изборимо. Наши стари су нам већ толико пута показали да се чуда ипак дешавају. Пред нама је или да верујемо лажљивом западу или делима својих предака. Одлуку морамо донети сада и сами, шта год одлучили остаће на нашој савести.

 “Дође време кад се човек нађе пред мрачним, непрелазним јазом који је годинама, полагано и несвесно, сам себи копао.

Напред не може, натраг нема куд. Речи нестало, сузе не помажу; срамота га да јаукне; а и кога да зове? Не сећа се право ни свога имена.

Тада види човек да на земљи постоји само једно истинско страдање, то је: мука немирне савести.“

 Иво Андрић

Знамо да не можемо бити слободни ако нам Отаџбином управљају други. Познато нам је да се само уз веру дешавају чуда. Савест нам јасно говори да нису криви само они који нису ништа урадили већ и они који нису урадили колико су могли. Зато прави Србин никад неће одустати, увек ће пронаћи начин да победи и свима каже: Ово је моја Отаџбина.

Будност и старање пуноте Православне Цркве за чистоту православне вере дала је, непосредно уочи почетка Светог и Великог Сабора на Криту 16. 06. 2016., своје прве плодове. Реч је о седници Светог Синода Руске Православне Цркве, 03. јуна 2016., на којој су разматране нове околности и проблеми настали током последња два месеца предсаборског периода[1]. У првом реду, у питању су бројне примедбе и критике које су учињене на рачун саборских докумената „Односи Православне Цркве према осталом хришћанском свету“ и „Мисија Православне Цркве у савременом свету“. У тексту записника се најпре наводе примедбе и предлози у оквиру РПЦ, због чега је „по благослову Најсветијег патријарха московског и све Русије Кирила 19. априла у Москви на Православном хуманитарном универзитету Светог Тихона одржана конференција на тему ‘Свеправославни сабор: мишљења и очекивања’“.

У наставку се у вези ове теме наводи да су истог дана, 25. маја, у три Помесне Цркве и на Светој Гори одржани званични сабори. Прво се каже да је тога дана Свети Синод Грузијске Православне Цркве „донео је одлуку да се у саборске документе ‘Света Тајна брака и препреке за њу’ и ‘Мисија Православне Цркве у савременом свету’ морају унети значајне исправке, а да документ ‘Односи Православне Цркве са осталим хришћанским светом’ мора бити ‘суштински прерађен’“. Још се преноси упозорење Грузијске Цркве да, уколико не буду извршене измене, она документе неће потписати.

25. маја је завршен АСабор Српске Православне Цркве, на коме је донесен став у вези докумената Великог Сабора, и који је, како сазнајемо из записника седнице Синода РПЦ, „ради знања послат Предстојатељима и Светим Синодима Помесних Православних Цркаава“. Наравно, по старом, лошем обичају наше Помесне Цркве, њена пунота није упозната са садржајем овог текста, чиме се нарушавају основе саборности и јавности Цркве, по којој су питања вере саборна брига и одговорност читаве Цркве, а не „повластица“ њених првопастира[2]. У документу нашег Сабора изнесене су примедба на помињане документе, као и на Правилник рада Сабора. Истог дана свој рад је завршио и АСабор Грчке Православне Цркве. Након разматрања многобројних примедаба и предлога усвојен је „коначни вид званичних решења Грчке Цркве када су саборски документи у питању“. Коначно, истога дана је Свештени Кинот Свете Горе Атон упутио писмо свом првопастиру, Патријарху Валтоломеју, у коме су изнете примедбе на наведена документа, разматране током Ванредног двоструког сабора игумана и антипросопа светогорских манастира. „Светогорци подвлаче да је поправљање предсаборских текстова нужно како би Свети и Велики Сабор  успео да ‘избегне расколе и поделе’“.
26. маја 2016. г. Свети Синод Антиохијске Православне Цркве је поред прихватања измена саборских документа, поново нагласио нужност решавања њеног спора са Јерусалимском Патријаршијом, на шта је од Светог Синода Цариградске Патријаршије 31. маја стигао одговор, са предлогом да се после Светог и Великог Сабора створи „двострана комисија од представника тих Цркава уз координативну улогу Васељенске Патријаршије“. Већ 01. јуна Свети Синод Антиохијске Цркве је изразио своје „огорчење и запрепашћење“ на понуђене рокове решавања спора, упозоравајући, посредно, о могућности њеног неучестовања на Критском сабору.

Врхунац предсаборског усијања представља одлука Светог Синода Бугарске Православне Цркве, од 01. јуна 2016., којом се због богословских, организационих и финансијских разлога тражи одлагање одржавања Великог Сабора, односно најављује неопозиво одсуство Бугарске Цркве у случају његовог сазива.

Услед свега наведеног Свети Синод РПЦ је под тачкама 6 и 7 своје Одлуке навео да би решење из новоностале ситуације могло бити сазивање ванредног заседања Свеправославног предаборског саветовања, не касније од 10. јуна.

Најпре честитке Бугарској Цркви на доследности, а потом похвале Руској Цркви на реаговању и предузетим потезима. Став прве је принципијелан, а друге изнуђен. У прилог мишљења да је у вези одлука Светог Синода РПЦ реч о црквеном прагматизму, указујемо на њену различитост у односу на одлуку коју је донео СА Сабор РПЦ, одржан 2-3. фебруара ове године. Пре свега, Сабор је одржан свега четири дана након завршетка Сабрања Предстојатеља у Шамбезију 27. јануара. На њему је залагањем Патријарха Кирила донета одлука о објављивању предсаборских докумената ради јавне, саборне расправе о њима унутар Православне Цркве. Међутим, ово своје залагање Патријарх је обезвредио брзим сазивањем А Сабора, на коме расправе о документима није било, а у званичном саопштењу са Сабора је речено да они у потпуности одговарају предању Цркве: „Чланови Архијерејског Сабора сведоче да у свом садашњем виду пројекти докумената Светог и Великог Сабора не нарушавају чистоту православне вере и не одступају од канонског предања Цркве“[3]. Према сведочењу еп. Лонгина (Жара) расправе о документима на Сабору није ни било[4], а владици Унгенском Петру, када је овај покушао да узме реч на ову теме, Патр. Кирило је рекао: „’Владико, седите, све је већ одлучено’“[5]. Отуда исправан закључак, донешен након поређења одлука БПЦ и РПЦ: „На основу читаве позиције РПЦ, која је она имала до овога часа, практично произилази да она утврђује нешто што до овог трена у њој није уопште покретано у својству проблема или питања“[6]. Додајмо реченом, да је прагматизам ССинода РПЦ додатно изазван  Обраћањем АСинода Руске Заграничне Цркве, од 13. 04. 2016.[7], као и бројним јавним изјавама свештенослужитеља о престанку помињања Предстојатеља РПЦ, Патријарха Кирила, односно великом отпору према Сабору у свештенству, монаштву и верном народу.

Наведени поступци више Помесних Цркава охрабрују и уливају наду да се својеврсном антисаборном насиљу Цариградске патријаршије може стати на пут, и да постоји велика могућност да најављени Сабор буде саборно одложен.

Истовремено, међутим, не треба се унапред радовати и додатно треба бити молитвено опрезан, због следећих разлога: 1. исувише је времена и енергије Фанар уложио у овај пројекат, да би се дозволило да пропадне због непредвиђених околности; 2. треба имати на уму да, према речима Митр. Пирејског Серафима, „данас на многа високопостављена лица црквене јерархије на неодговарајући начин утичу политички фактори“[8], односно, додајемо ми, да је Сабор на Криту пројекат глобалистичких владара света и 3. да, према мишљењу прот. Теодора Зисија, разлог за дугу припрему Сабора треба тражити у времену неопходном за формирање истомислећих и послушних кадрова Помесних Цркава, школованих и васпитаваних од стране Цариградске патријаршије.

На додатни опрез и уздржаност у радовању упућује и кратко Овавештење са ванредног заседања Светог Синода Цариградске патријаршије од 06. 06. 2016., у коме се каже је он „са изнанеђењем и чуђењем обавештен о последњим израженим ставовима неких братских Православних Цркава, и размотривши их, уверио се да не постоји нити један законити оквир за поновно разматрање већ утврђеног саборског поступка“, позивајући се на чл. 11 Правилника о раду Сабора, по коме се уношење  предлога „поправки, исправљања и допуна у текстове“ докумената врши током рада Сабора[9]. Цариградска патријаршија, додаје се у Обавештењу, „као првенствујућа Црква у обезбеђивању јединства Православља” позива све православне на учестовање у раду заказаног Сабора.

Могући однос Цариградске патријаршије и њених следбеника може се наслутити из текста С. Маркова, објављеног 4. јуна 2016. на званичном сајту Сабора 2016. У њему се разлози Синода БЦ сматрају за „погрешне, слабе и неодговарајуће“, а изабрани став за „стратегију самостално изабране маргинализације“[10]. Позицију Синода у вези невођења дијалога са православним Црквама, и осталим хришћанским и нехришћанским светом, доцент хришћанске философије и византијског богословља Велико-Трновског универзитета, иначе келнски доктор наука, објашњава историјским, културним и менталним разлозима. Пребацује митрополитима посебно схватање богословља и академског живота, „некомпетентност и богословски неодговарајућа решења у питањима, која се дотичу екуменизма“, као и „различите културне комплексе, убрајајући ту националистичка предубеђења, етнофилетизам и ксенофобија“. Све су ово аргументи којим би Цариградска патријаршија могла да покуша да на Криту, у случају неучествовања представника БПЦ, „саборно“ је осуди за њену „несаборност“.

Дакле: охрабрење али и молитвени опрез.

[1] Журналы заседания Священного Синода от 3 июня 2016 года, http://www.patriarchia.ru/db/text/4486294.html (06. 06. 2016.); Руска православна црква и сабор на Криту: незаобилазни предлози уочи скупа, превод: В. Димитријевић, http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/ruska-pravoslavna-crkva-i-sabor-na-kritu-nezaobilazni-predlozi-uoci-skupa/ (06. 06. 2016.).

[2] Синод и Сабор СПЦ би могли да следе добар пример јавности рада Синода РПЦ, који на свом званичном сајту истога дана објављује све записнике са својих седница.

[3] Постановления Освященного Архиерейского Собора Русской Православной Церкви (2-3 февраля 2016 года), http://sobor2016.patriarchia.ru/db/text/4367700.html (06. 06. 2016.).

[4] https://www.youtube.com/watch?v=gkXb6GrcOtk (06. 06. 2016.). Од 1:27:45.

[5] Русская Церковь между ересью и расколом, http://amin.su/content/analitika/9/4509/ (06. 06. 2016.).

[6] В. Мерхеб, „Болгарская Православная Церковь сказала «стоп!» узаконению авторитаризма, заложенного в концепции предстоящего Всеправославного собора, превод: З. Пейкова,  http://vstanzave.ru/posts/20005 (06. 06. 2016.).

[7] Обращение Архиерейского Синода Русской Зарубежной Церкви к клиру и пастве, http://www.synod.com/synod/2016/Poslanie_Synod_April_2016_revised.htm (14. 04. 2016.).

[8] Писмо митр. Серафима пирејског митр. Владимиру кишиневском и све Молдавије о Свеправославном сабору, превод: Н. Богосављевић, http://borbazaveru.info/content/view/8792/1/ (06. 06. 2016.).

[9] Ἀνακοινωθέν (06/06/2016), http://www.ec-patr.org/docdisplay.php?lang=gr&id=2159&tla=gr (06. 06. 2016.).

[10] С. Марков, Решение Синода Болгарской Церкви: Политика самостоятельно выбранной маргинализации, http://sobor2016.churchby.info/analitika-kommentarii/reshenie-sinoda-bolgarskoj-tserkvi-politika-samostoyatelno-vybrannoj-marginalizatsii/ (06. 06. 2016.).

Почетком јуна ове 2016. године, српским књижевним и културним миљеом прострујала је тужна вест да се упокојио Радослав Братић. Размишљајући да за читаоце ФСК напишем један осврт о овом великом и драгом човеку, прва асоцијација о Братићевој личности биле су речи другог великог српског књижевника из Херцеговине, Јована Дучића, написане о Сави Владиславићу: “…Оличење Србина из Херцеговине, духовног колико и душевног, гипког колико и поносног, опрезног колико и неустрашивог, што представља карактер Херцеговаца у познатој равнотежи између његових позитивних и негативних особина, а са његовим готово јелинским осећањем мере. Србин Херцеговац значи Медитеранац више него Балканац, човек маште колико и реалист, и човек сна колико и позитивни стваралац”. Његову “и гипкост и поноситост”, и “опрезност и неустрашивост”, његово “јелинско осећање мере”, морао је осетити не само онај ко се са њим дружио, него и свако ко је имао ту привилегију да са њим с времена на време поразговара.

И заиста, на комеморацији одржаној 6. јуна у Удружењу књижевника Србије, могле су се чути многе интересантне речи које потврђују овакву слику Радослава Братића као оличења Србина из Херцеговине. Колико је само требало одважности да се у та комунистичка антисрпска времена у Удружењу књижевника Србије, на плочи са именима страдалих књижевника у Другом светском рату, нађе и име књижевника Драгише Васића, припадника антифашистичког али и антикомунистичког покрета Драже Михаиловића. На комеморацији у УКС смо чули да је главна заслуга да се и његово име нађе на тој спомен плочи, припадала управо Радославу Братићу.

Својевремно сам негде прочитао да је Православни Рус у она благочестива времена руске православне империјске државности, имао “пет очева”. Први је Господ, наш Небески Отац, други је Руски Цар, као отац нације и Божији Помазаник, трећи је баћушка, свештеник, четврти је крсни отац или како би ми Срби рекли, крштени кум и пети отац православног Руса био је његов физички отац. И прича из наслова о три Отаџбине-мајке, такође је једна карактеристика која одликује Србина из Херцеговине. Поред своје физичке мајке, Србин из Херцеговине има и три Отаџбине-мајке – мајку Херцеговину, као свој завичај, своју “Родину” како би рекли браћа Руси, мајку Србију, као мајку целог рода српског, и матушку Русију, као православну мајчицу и заштитницу читавог рода Православног. Те три Отаџбине-мајке препознатљиве су и у књижевном делу Радослава Братића. У једној његовој приповеци из Херцеговине, имамо једну лепу причу у којој херцеговачки сељаци већају из које стране земље је непознати предмет који је нађен у њиховом селу. Пошто су се изређале многе земље, некој, не много домишљатој жени, излетело је питање – а да тај предмет није из Русије. На такву глупост уследио је шамар од стране њеног мужа, уз прекорне речи због срамоте коју му је она нанела – па како може рећи за Русију да је страна земља.

Колико је састрадавао Радослав са сваком неправдом коју је глобалистичка неман наносила српском роду, знао је свако ко га је познавао. И пре дивљачког бомбардовања Србије, Радослав Братић је разобличавао необуздани цинизам и разуздану бестидост која је попут куге продирала са Запада. Речи другог великог српског књижевника из Херцеговине Алексе Шантића – мене све ране мога рода боле – представљају једну врсту “пасоша” Србина из Херцеговине и Радослав Братић је томе јарка потврда. Ненаметљив какав је био, као да је пожелео да следеће “Ћоровићеве сусрете књижевника” у његовој Билећи – чија је тема ове године управо “Књижевно дело Радослава Братића” – испрати са Небеса. Нека му Господ опрости сва сагрешења земаљска и причисли га венцу бесмртних витезова Небеске Србије.

Кратак биографски осврт о животу и делу Радослава Братића

Радослав Братић рођен је на Видовдан 1948. године у селу Брестице код Билеће. После основне и средње школе које је завршио у Херцеговини, Братић у Београду завршава студије књижевности на Филолошком факултету у Београду. Аутор је три романа (“Смрт спаситеља”, “Сумња у биографију” и “Трг соли”) и три збирке приповедака (“Слика без оца”, “Страх од звона” и “Зима у Херцеговини”). Писао је и поезију, есеје, критике, драме. Посебно значајан рад Радослава Братића био је у својству уредника. Приредио је сам или са сарадницима више антологија стране књижевности, дотад слабо познате српском читаоцу (антологију књижевности Лужичких Срба, кинеске, индијске, књижевности америчких црнаца…). Као уредник у БИГЗ-у приредио је десетак библиотека домаће и стране књижевности, неке од њих представљају истинске бисере. Радослав Братић је био члан редакције и уредник великог броја књижевних часописа, а од 2004. године па до своје смрти, био је главни уредним часописа Нова Зора, која је следила традиције чувене “Зоре” Дучића, Шантића, браће Ћоровић, Шоле и других великана српске књижевности. Усудио бих се рећи да је “Нова Зора” најзначајнији и најквалитетнији српски књижевни часопис у последњих 15 година. Био је веома активан у делатности обновљеног Српског просветно-културног друштва “Просвјета”. Братић је добитник и најзначајнијих српских књижевних награда – Андрићеве књижевне награде, Кочићеве књижевне награде, награде Меша Селимовић, награде Исидора Секулић, награде Ћамил Сијарић, књижевних награда листова Младост и Борба и других. Добитник је и бројних угледних плакета и повеља, Плакете Милош Црњански, Златне повеље Цар Душан, Повеље Клуба Гачана и других. Радослав Братић сахрањен је на Новом гробљу у Београду, у Алеји заслужних грађана.

Од приватне изненадне посете Москви и интригантног сусрета „фактора стабилности у региону“ са Волођом, другосрбијанске перјанице журно се латише пера, да народу неразумном сликовито опишу потенцијалну смртну опасност, која се надвија над толико жељену „светлу будућност“!

Јесте да је фактор успешно претекао ко Данијел у пећини (по њиховом виђењу), али опасност инфицирања вирусом православне љубави још прети, ваља зато хитно применити превентивне мере да се не загради досадашњи успешни пут, у НАТО загрљај и ЕУ деструктивне интеграције!

Зато другосрбијанска сорош-историчарка, поновно детаљно приказује позадину захтева младог политичара који је намеран да Драгутина и другове врати са Зејтинлика, и то баш на Калимегдан (како она тврди).

Ето, ономад скоро је његово британско војводство уживало на Калимегдану, слушајући притом њено успело вивисецирање српске историје, а сад би тај дрипац да све упропасти повратком мрачног архетипског Србенде, самобитног и свесног места и улоге свог народа на брдовитом Балкану.

Политичар – комбиста је намеран да га вратии баш у гробницу народних хероја, друга бравара!

Прегршт конструкција о детаљима преврата, у ком је нестала једна српска народна династија а наследила је друга, али опет српска и народна, није толико битно за калимегданску шетачицу њеног војводства (британског наравно!), колико чињеница да се тада прекида удворичка слугерањска политика, и почиње васкрс националне идеје српског јединства.

Ни успешни пропагандисти бечких и лондонских листова, нису показали толико омразе колико историчарка, која успут отворено заговара и српску кривицу за избијање Великог рата. Не чуди нимало да упорно пренебрегава стварну улогу Драгутина и другова, који су ето већ век цео инспирација србождерским играчима великобританског гамбита, на шаховској табли светске политике.

Сорош-шетачица упорно утрпава једном неуком абаџији, очинство ревизије Солунског процеса, свесно штедећи Мошин политички „флекмалерај“ (сликарија) српског друштва.

Отворено прозива „комби-шофера“ да покушава да злоупотреби државну сахрану неумрлог Драгутина за додворавање Србима, као што је то Моша сликар учинио својом ревизијом по диктату бравара Јосипа, у тренутку његовог тајног приступања НАТО пакту!

Драгутин је тако постао граничник, који дели дело свесне издаје националних интереса од покварене колаборације, која се чак ни не труди да понуди некакав разумно прихватљив разлог за своје дело, које нема оправдања.

Свесно пренебрегавајући ноторну чињеницу да је тешко рањен на самом почетку преврата и скрајнут у доношењу било какве битне одлуке о судбини краљевског пара, која је тако остала у рукама гневног сина коме је неправдом стрељан отац, и недовољно разјашњених мотива нетрпељивости бивше снахе и бившег девера, историчарка импутира да је Драгутин иницирао бацање кроз прозор краљевског пара, те се због тога цела „културна Европа“ згражавала.

Као да они већ нису имали својих „згода“ на ту тему, са још далеко грознијим детаљима, о којима није неопходно подсећати „заборавне“.

Сорош-шетачица чак тврди, да су двојица активних официра основала прву „српску НВО“ (читај антисрпску!) са намером утврђивања „истине“ о атентату, као што данас бројне НВО „утврђују истину о српском геноциду“, да би острвски покварењаци могли остварити своје колонијалне планове!

Импутира Драгутину, да је страх од њега и другова учинио да „оснивачи НВО“ напрасно прекину своју просветитељску улогу у још демократски незрелом српском друштву, упркос нескривене подршке из Аустро-Угарске и Велике Британије, том њиховом пионирском труду.

Лагање о наводној моћи и одлучивању у новоослобођеним крајевима, после Првог балканског рата, по моделу коминтерновско-брозовске матрице „великосрпске хегемоније“, заслужује да се публикије у неокомунистичким листовима (ако их има) као школско штиво, или „косовској објективној историографској периодици“, чији ће уредници засигурно умети наградити калимегданску шетачицу, за испољену „ауторску храброст“!

Догодине ће бити век цео од насилног одласка Драгутина и другова са овог света, они су себе свесно уградили у темељ уједињеног Српства, које је својим победама над КуК царством донело слободу и вишевековно потлаченим Словенцима и Хрватима.

Шетачица истиче да се Драгутиновим повратком обнавља жеља за уједињењем у заједничку државу свих Срба, коју су њени донатори тако успешно разбили и растројили, да се код „новоослобођених“ Словенаца и Хрвата ни не примећују значајнији процеси освешћења и жеље за заједништвом, али за даљим разарањем Србије и уништавањем Срба, и те како!

То сорош-шетачица не примећује, њој то није битно, јер ако нема Срба, остаће амебе, па процес еволуције може почети по сорош-моделу, можда и успе (једног далеког дана).

Тада свакако неће бити проблем да се нађе „фактор стабилности у региону“ а регион ће бити јужно крило, само шетачица заборавља да тада вероватно неће бити ни НАТО усрећитеља ни ЕУ покварењака, али свакако хоће Србије, Драгутина и другова!

Не треба шетачица да се брине, неће Драгутин са Зејтинлика, тамо је међу својима, и нека га тамо на миру оставе шофери из комби странчица, и разни усрећитељи по коминтерновском рецепту, али и сорош-преумитељи, наследници претеча „демократског просвећивања“ Срба.

На Калимегдану није место ни Ђури Ђаковићу, коминтернином терористи, а камо ли флекмалерај мајстор Моши, који је својим кројем по лондонској мустри, у Јајцу прекрајао српске војничке победе, у које је узидано више од милион и триста хиљада живота!

Шетачица за њих оптужује самовољника Драгутина, као да је он са друговима извршио агресију на Србију у Великом рату, доводећи притом франковачке кољаче и шуцкор у позицију да „оправдано врше хуманитарну мисију демилитаризације српских распомамљеника“ који прете Великом Србијом, и то на српском етничком простору!

Калимегдан свакако треба преуредити, те и Мештровићевог „победника“ усмерити по инструкцијама шетачице, разумљиво уз претходно консултовање стручњака из Лондона, они знају да реше та домородачка питања у колонијама, притом не питајући домороце!

Уосталом, неће ни бити угодно оку будућих станара у „кулама на води“, да јутро почињу погледом у српски …..!

Драгутину свакако није место уз Ђуру и Мошу, то вређа сваког ко има имало националног и православног достојанства, али јесте поред „Балачка“ (Милован Миловановић) чији је најближи сарадник био, иако шетачица тврди да га се он толико плашио да му је државне папире на ноге носио, а Драгутин још ни виши официр постао није!

Умни и објективни Слободан Јовановић написао је своје виђење о Драгутину, у време када је заиста требала лична храброст и умешност у конфронтацији са моћницима, који нису трпели Драгутина, зарад својих личних а не и државних интереса, којима су само маскирали суштину.

Закаснела, наручена нетрпељивост наспрам бесмртника, казује само о шетачици која нити може да промени оцене једног Јовановића, нити може да облати горе од већ писаног британског блаћења, и бечких „стручних“ анализа, али испуњава радни налог преумитеља.

Уложени труд шетачице, завређује само асоцијацију на ону арапску пословицу, о каравану!

Док запад јури за материјалним и док му се прикључују оне маловерне душе са истока подела постаје све видљивија. Свет је све јасније поларизован на оне верујуће који воле људе и оне који брину само о себи а љубав имају само ка новцу. Онима који брину само о себи и материјалном овај земаљски живот омогућава да грабећи добију нешто више.  Само живот је кратак а оно у њему приграбљено не може се однети. Човек на крају са собом може понети само душу. Када дође неизбежни тренутак истине за пресек овоземаљских рачуна наша вера, љубав, праведност, великодушност и искреност коју смо носили у души биће оно једино што ће нам одредити даљи пут. 

                              “Ако бежиш од Бога он те неће јурити, али ће те чекати!“

                                                                                                  Свети владика

Николај Велимировић

Прави Србин зна ову непромењиву истину. Зато колико год да је тешко свој живот усмерава искључиво светосавским путем. Знајући да на крају тог пута следи спознаја. Све оно што га је мучило, за живота му можда деловало и као пораз, је само био пут до коначне победе. Да би нас други поштовали морамо кренути од почетка. То значи да најпре морамо поштовати сами себе и свој начин живота. Тај задатак можемо испунити једино ако останемо оно што смо вековима и били. Не дозволимо горима од себе да нас мењају. Наши стари су храбро истрајали на том путу показавши свету колика је душа Србинова. То сигурно није лако али нам нико и није рекао да јесте. Срби никада и нису бирали пут по тежини већ по његовој исправности и суштини.

Мото по коме живи православна душа је онај који није вођен личним и материјалним већ људским. Баш онако како је живео и наш Никола Тесла. Човек и Србин који је дошао у Америку 1884.године са имовином од четири цента и једном књигом поезије. Мукотрпно радећи на проналасцима успева да дође до заслуженог пословног уговора. Уговора који не само да му напокон омогућава нормалан живот, већ много више од тога. Практично све што се може купити новцем. Тај уговор је био управо остварење оног  сна о материјалном  који на западу сви сањају, могао је њиме да обезбеди све његове потомке.

Међутим Тесла није био западни материјалиста већ светосавац са душом. Као такав зарад интереса човечанства одрекао се надокнаде за патент од 2.5 долара по коњској снази сваког електромотора, цепајући сам свој уговор. Можда и није потребно споменути да данас 80% електромотора ради на том принципу, да су у питању милијарде долара. Нису светосавцу биле важне зелене новчанице желео је да помогне свету и људима. Тај свет коме је све поклонио га је оставио да умре у сиромаштву, 1943.године. Показујући још једном разлику између људи са душом и оних без ње. Линија разграничења јасно је исцртана између западних звери и православних душа. Познајући запад  јасно је зашто не желимо да имамо ништа са њима.

„Они су се смејали мени што сам другачији, а ја сам се смејао њима што су сви исти.“

                                                                                                                                  Чарлс Буковски

Тај врли запад између себе личи као јаје јајету. Споља се приказује бео и глазиран али погледамо ли унутра видећемо да су сва та јаја иста. Увек се ради о мућку. То сигурно не може бити наш избор, то није избор који ће Србин прихватити. Наставиће они да се смеју нама што смо другачији, али ће им се на крају и тај осмех заледити. Срби се плаше само Бога и зато неће дозволити никаквим каубојима са запада да га јашу зато што мисле да имају силу или зарад некаквих зелених новчаница.

Од силе и новца не зависи она права снага, већ од вере. Кад је вера довољно јака добићемо и оно што нам је на моменте деловало немогуће. Неће бити први пут да морамо да покажемо своју праву снагу. Не само ону борбену у којој нас одликује непоколебљива храброст већ и ону по којој се светосавац разликује од свих других. Ону снагу вере, љубави, хуманости. Ону лепоту душе због које се за људе и може рећи да се разликују од звери и животиња.

Прича из Великог рата

 Дадох му свој хлеб, немадох ништа друго да му дам

После очајничке битке Срба и Бугара, преносили су рањенике брдским стазама на магарцима, тако што су привезали две корпе са стране и по једног војника стављали у корпе. На једном магарцу су се нашли српски и бугарски рањеник. Француски официри су запрепашћено гледали сцену, а нарочито кад су чули да се Србин обратио Бугарину са „братко“.

– Како може да ти буде братко, кад сте се до малопре клали зубима? – упита француски официр.

– Може, господине мајоре, – узврати српски рањеник. – Може кад је овако рањен, као и ја, кад је у муци и невољи. Дадох му и свој војнички хлеб… а како да му не дам кад рече да три дана није ништа окусио.

– Па причаш ли штогод с њим? – упита официр, не могавши да се начуди толикој племенитости.

– Понешто, господине – одговори рањеник. – Ето, кад су га свег избоденог убацили у ову корпу, приметих везене чарапе, из наше, сељачке куће, па га приупитах да можда није прошао кроз моје село… Шта ћете, рат је велико зло. А могао је везене чарапе опљачкати и у мојој кући. Но ја му дадох свој хлеб. Немадох ништа друго да му дам.          

(Адам Стошић, „Велики дани Србије 1914-1918“, Крушевачки гласник и Друштво за неговање традиција ослободилачких ратова Србије до 1918, Крушевац-Београд, 1994.)

Наравно да су француски официри гледали са чуђењем српског војника. Они немају православну душу. Сувише је то људскости да би њима било разумљиво. За то је потребно много више од самог рађања у људском облику. Потребно је оно човекољубље које краси верујуће душе. Када Србин корача стазама својих предака, незадрживо побећује у свим биткама. Како у оним ратним тако и у оним људским. Немамо разлога да се одричемо тог победничког пута овенчаног славом.

Свако свој пут бира сам. Запад и њихове домаће улизице покушавају да нам наметну пут којим су они кренули. Пут којим би се ми удаљили од своје људске суштине, вере и предака. Њихово право је да покушају. Србин одлично зна да нас Бог сигурно неће јурити али и да му нико неће побећи. Зато је на нама да још једном разочарамо запад показујући им да су им покушаји узалудни. Доказујући још једном да је вера, истина, љубав и хуманост у светосавцима толико велика и снажна да је непобедива.

Ако и постоји страх од некакве западне моћи, људски страх од непознатог, мора да постоји начин да се он победи. Сигуран начин да страх умре је да учинимо управо оно чега се бојимо. Наши преци су нам толико пута показали да су непобедиви управо зато што су веровали. Баш зато што су другачији од запада који их је нападао. Побеђивали су вером, осмехом, душом, љубављу и срцем. Ми смо се данас слушајући западне плаченике удаљили од  вере. Заборављајући  светосавље остајемо без душе, осмеха, љубави али и храбрости да се изборимо са злом. Зато губимо слободу, наставимо ли тим путем изгубићемо и Отаџбину. Не смемо дозволити да племенита српска душа нестане само зато што  се зло осилило.

Да су пчелари показивали страх од жаока пчела свет би заувек био ускраћен за благодети меда. Ако би Срби показали страх од зла запада били би ускраћени за благодети слободе и заувек остали без Отаџбине. Бог нас све чека на крају путовања. Срби од њега никад нису бежали, увек су му пуни вере хрлили у загрљај. Наставимо непоколебљиво без страха својим путем. То је једини начин да и даље слободно ходамо, радујемо се, смејемо и волимо. То је једини начин да сачувамо Отаџбину.

Ево нас пред вратима „Светог“ и „Великог“ Сабора на Криту. По свему судећи, неће он бити ни свети ни велики: велики неће бити зато што није свеправославан, јер, као што је познато, на њему неће учествовати Бугарска, Антиохијска, Грузијска и Руска Православна Црква; а свети неће бити зато што није велики-свеправославан, и зато што на њему, највероватније, неће бити светог православног богословља, догмата и канона, односно зато што они који су надмено презрели свеправославност Сабора не могу бити јемци нити носиоци његове светости.

            У случају Бугарске Цркве до добре одлуке довео ју је њен конзерватизам. Уопштено гледано, конзерватизам је својствен природи, бићу и ипостаси Православне Цркве, јер се њима чувају од кварења (конзервирају) истине животворне и спасавајуће вере. Конзерватор и конзерванс онога што треба чувати од мењања и кварења у Цркви јесте Свети Дух – Дух Истине, сталности, истоветности и вечности; мења се и квари оно што је нестално, а оно што је истинито, оно је увек исто, непроменљиво. Захваљујући благословеном конзерватизму Бугарска Црква је у документима и припремама за Сабор препознала дух овога света, дух времена, који прогони Духа вечности и уноси новачења и кварење истина догмата и канона православне вере.

            Антиохијска Црква је у праву када свој неодлазак на Крит објашњава истрајавањем да литургијско јединство, које она нема са Јерусалимском због њеног неканонског упада на њену канонску територију, претходи саборском јединству, односно да Сабор мора бити последица, израз и потврда евхаристијског јединства. Она, међутим, још од 1991. године, није у праву што се тиче њене уније са сиријским монофизитима[1].

      Грузијска Црква је свакако најбољи и најрадоснији пример духовног здравља и богословске трезвености, као последице живљења у православној вери. Писац ових редова је имао благослов да пре десетак година два пута саслужује са Патријархом Илијом, и да се током посете Грузији увери да она нимало случајно јесте други удео Мајке Божије.

           Слава Богу, ССинод РПЦ је на свом ванредном заседању 13. 06. донео одлуку у којој тражи одлагање сазивања Светог и Великог Сабора, а „у случају да овај предлог Света Цариградска Црква не прихвати, и Сабор на Криту, без обзира на одсуство сагласности низа Помесних Православних Цркава, ипак буде сазван, – с дубоким жаљењем сматрамо немогућим учешће на њему делегације Руске Православне Цркве“[2]. Правну основу своје одлуке РПЦ налази у чл. 1. Правилника организације и рада Сабора, где се каже да Сабор „сазива Његова Светост Васељенски Патријарх, уз сагласност Блажењејших Предстојатеља свих општепризнатих Помесних аутокефалних Православних Цркава“. Одлука Руске Цркве је, као што смо писали, плод црквеног реализма или прагматизма њеног Синода. Иако је врх ове најбројније Цркве екуменистички и модернистички, превладала је вера и исповедање њене пуноте – епископа, свештенства, монаштва и верног народа, вера у неопходност јединства и саборности Цркве. Други чинилац је чување ауторитета Патријарха РПЦ пред без преседана папоцезаризмом Патријарха Вартоломеја. Трећи разлог, судећи по текстовима гео-политичких аналитичара, јесте утицај САД који преко Цариградске патријаршије врши против Русије и њене Цркве.

            На примеру наше Помесне Цркве показала се оправданост наших речи опреза, по питању постојања „истомислећих и послушних кадрова Помесних Цркава, школованих и васпитаваних од стране Цариградске патријаршије“[3]. Иако је наведено много замерки: „могао би се стећу утисак да се наглашавањем извесних ‘права’ сазивања и председавања Сабор ставља у функцију једнога човека, па макар он био и први“, „мало простора ће бити остављено за слободу чланова Сабора у Духу Светом“, „саборско Предање Једне Цркве подразумева право гласа сваког епископа на сабору, од регионалног до васељенског“, „незадовољство и критичке примедбе одређених помесних Цркава у погледу појединачних, у предсаборском периоду припремљених текстова“, „одсуство воље код наше Мајке Цркве Константинопољске да бар један од предлога наше Цркве (…) буде уврштен у тематику и дневни ред Сабора“ – иако „са жалошћу — али уједно и са пуним осећањем своје пастирске и, уопште, црквене одговорности“, ССинод СПЦ обавештава Цариградског патријарха да „наша Црква осећа тешкоћу да учествује на сазваном Светом и Великом Сабору“. Многи, вероватно већина, су ове речи схватили као одлуку наше Цркве да не путује на Крит. Тако су схватиле и остале Помесне Цркве. Међутим, двосмислене речи текста треба схватити да ће представници наше Цркве, иако „са жалошћу“ и „са тешкоћом“, иако „тешка срца“ ипак учествовати на Критском сабору[4]. Ове двосмислене речи су написали исти они који су састављали Саопштење САСабора 2007. год., у коме је речено да „у свим епархијама СПЦркве у погледу служења Св. Литургије и других богослужења држати се устаљеног вековног поретка наше Цркве“. Оне по двосмислености одговарају и двосмислености критских докумената, којима се уводи и озакоњује двосмислена екуменистичка еклисиологија, по којој постоје Једна и многе Цркве, а по својој суштини и пореклу она је одлика језуита, по којима је могуће лаж ставити у службу истине.

            Уколико се на Криту, највероватније, прихвате спремљени документи, макар и благо преправљени, овај Сабор не само да неће бити Свети и Велики, већ ће од пуноте Православне Цркве бити одбијен и проглашен за лажни, вучји и разбојнички. У том случају треба очекивати да ће Помесне Цркве, које нису отишле на Крит, РПЦ на првом месту, сазвати нови Сабор, на који ће позвати све епископе, свештенике, монахе и мирјане, који не прихватају Критски сабор, ради објављивања истинитих догмата и канона православне вере, а са њима осудити и анатемисати Критски сабор и његово лажно, јеретичко учење. Тада ће се свако од нас опредељивати између истине и лажи, између истинитог и лажног Сабора, и то неће бити раскол, већ „одвајање жита од кукоља“ (Мт. 13, 24-30), тј. чишћење Цркве од оних који њој, због упорства у лажном учењу и непокојања, не припадају. Само Сабор може оповргнути Сабор, односно не може човек узети власт сабора и сам негирати сабор, као што чине поједини несмирени и самовољни појединци и њихови следбеници у расколу. Тако се чува и сведочи догмат о саборности Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве, поуздане и трајне брана од јереси папизма и свејереси екуменизма.

[1] В.: Јрм. Сава (Јањић), Екуменизам и време апостасије, Призрен 1995, 61-62, нап. 99.

[2] Заявление Священного Синода Русской Православной Церкви, http://www.patriarchia.ru/db/text/4538241.html (13. 06. 2016.).

[3] Архим. др Никодим (Богосављевић), Охрабрење и опрез, http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/autorski-tekstovi/ohrabrenje-i-oprez/ (11. 06. 2016.).

[4] Шта је истина о учествовању Београдске Патријаршије у Сабору на Криту, http://borbazaveru.info/content/view/8803/1/ (11. 06. 2016.).

Почетком Јуна ове године Војска Србије је привела крају двадесетодневне командно-тактичке вежбовне активности под јединственим називом „Морава 2016“,[i] када је на привременом полигону „Пештер“, у присуству врховног команданта Томислава Николића и вршиоца дужности министра одбране Зорана Ђорђевића, приказана двострана тактичка вежба са темом: „Извођење нападне операције“,[ii] као круна изузетно комплексног ангажовања.

Циљ ове, завршне двостране вежбе, био је, како је званично саопштено, провера способности команди за планирање и командовање у операцијама и провера обучености снага за брзо реаговање. Уз припаднике Четврте бригаде Копнене војске учествовао је и део припадника Друге бригаде, Мешовите артиљеријске бригаде, Специјалне бригаде, 98. и 204. ваздухопловне бригаде.

Исказујући задовољство и наглашавајући понос председник Николић је тим поводом изјавио, да је виђена „веома занимљива вежба, која је показала како у садејству више родова војске могу да се одбране, у овом случају, од терористичке групе“.

И, ето непланиране забуне – ко је кога нападао а ко се бранио (поновимо – вежба се звала „нападна операција“), ко је чинио терористичку групу, колика је била њена јачина, одакле су дошли, шта су јој били циљеви, из ког разлога смо је толиким снагама нападали (то јест, од ње се бранили), због чега је морала да буде ангажована авијација и хеликоптери, због чега толико тенкова и оклопних транспортера, затим ангажовање стратешких ПВО система у дубини територије, силна артиљерија и тако даље и томе слично, само су нека, али веома важна питања на која нисмо добили одговоре.

Двострана вежба је носила назив „извођење нападне операције“ а Николић збори о „одбрани“ од терориста. Затим, и не мање важно, комплетне вежбовне активности Војске Србије под називом „Морава 2016“ у оквиру којих је изведена наведена „противтерористичка битка“ на Пештеру, су дефинисане као „командно-тактичке“, а оно што смо гледали тог 2. јуна је названо „операцијом“. Значајна разлика.

Мала збрка, зар не?

Који су разлози за тако нешто? Због чега је Генералштаб предложио а председник државе одобрио извођење овако обимне вишенедељне вежбе, практично, већине састава Војске на целокупној државној територији? Сложена и изузетно скупа вежба (тј. низ вежбовних активности и увежбавања) која је ипак била тактичког карактера што је крајње необично, на којој су се изводиле углавном неповезане активности свих видова и родова са релативно малим борбеним саставима (јер нам је и Војска таква), а којима је командовала ни мање ни више него Здружена оперативна команда (ЗОК ГШ)?

Шта се желело постићи „Моравом 2016“ осим што је људство прописно „изобучавано“ (да не употребим неки симпатичнији израз) по убрзаној процедури, џумле, и где год да их има? Тачније, радили су оно што им је иначе свакодневни посао, уколико се, подразумева се, дисциплиновано држе правила и прецизних НАТО процедура по којима „дејствују“ више од десет година у континуитету.

Познати режимски коментатор недавно је написао и образложио како вежбају сви у Европи (особито на њеном Истоку), па што не би и Србија. Логично, само нити он, нити било ко други није се запитао који је стварни циљ српских војних вежби? А то је онај циљ из сенке који није саопштен. Многи ће рећи – циљ је одбрана земље од евентуалних агресора, али се то по правилу не саопштава. Није – него. Да смо суверена и слободна земља, и те како би било саопштено. Овако, остаје нам да слушамо супозиције о непознатим нападачима и терористима за које не знамо одакле су и које су им намере.

И, заиста, уколико је реч о одбрани земље – јер само се поводом те, прве мисије, подиже оволика војска и њена тешка борбена скаламерија – зашто није изведена пре свега „одбрамбена операција“, са рецимо „преласком у противнапад (противудар)“, него тежишно низ „противтерористичких операција“, као и „борбе противу гериле у урбаним срединама“ и „ослобађање талаца“[iii], те разноразна и недефинисана „нападна дејства“? Што све заједно сугерише да агресора нисмо зауставили на државним границама (а и како би, када смо граничне јединице расформирали 2007. године), већ се са њим обрачунавамо дубоко унутар територије. 

Одговор је веома прост и двојак.

Прво – тако нешто не би било у складу са важећом оперативном НАТО агендом, а посебно не са обавезама и задацима преузетим кроз програм „Партнерство за мир“ у највишем степену – ИПАП, а као друго – доктринарна документа (чак и да занемаримо текуће НАТО „партнерске“ планове) прецизно нам сугеришу где смо то геостратешки уракљени и у чијем интересу. 

И, зато, у потрази за одговорима на напред постављена питања, усмеримо пажњу на поједине државне ставове у „Стратегији одбране“[iv] и „Доктрини Војске Србије“,[v] као најважнијим (и обавезујућим) одбрамбеним документима, који су на снази од 2009. односно 2010. године, а у којима није промењено до сада ни једно једино слово.

(А и како би, када је њихов садржај конципиран у Бриселу, у седишту НАТО савеза, одакле је и руковођено војном „реформом“ Србије).

Рецимо, у уводу „Стратегије одбране“ стоји: „…опредељеност Републике Србије да изграђује и јача сопствене капацитете и способности за одбрану, као и да кроз интеграцију у европске и друге међународне безбедносне и одбрамбене структуре заједнички делује са другим државама и доприноси јачању националне, регионалне и глобалне безбедност“.

Наглашене су европске интеграције и „друге међународне безбедносне и одбрамбене структуре“, а након свих ових година и веома богате вежбовне и „партнерске“ праксе, јасно је да је реч о Северноатлантској алијанси.

То се потврђује већ у тачки 2. која третира изазове, ризике и претње по одбрану Р. Србије: 

„Спољнополитичка оријентација и реформски процеси у Републици Србији позитивно утичу на унапређење политике добросуседства и сарадње, укључивање у европске и друге међународне безбедносне структуре, као и на јачање њене међународне позиције. Европска и евроатлантска оријентација земаља у региону и тежња ка заједничким цивилизацијским вредностима доприносе јачању међусобног поверења и сарадње, што умањује могућност настанка нових ризика и претњи безбедности Републике Србије.“

Дакле, одбрана земље али ни под разно без евроатлантске оријентације и без „мира и сарадње у региону“, малтене као вечне категорије. А колико је све то убедљиво, погледајмо докле смо догурали са Косметом, тачније, до ког нивоа интеграција су догурале Албанија и „Косово“. Или, осврнимо се на најновија дешавања на релацији Сарајево – Бања Лука. И можда још упечатљивији пример – на званичну Подгорицу и њен недавни НАТО „Одлучан одговор 2“ код Пљеваља. Случајно, ваљда, у непосредној близини Рашке области.

У следећем параграфу исте тачке 2 „Стратегије одбране“, следи прави, мали бисер: 

„Агресија на Републику Србију сматра се мало вероватном, а може да настане као последица оружаних сукоба глобалног или регионалног карактера проузрокованих, пре свега, супротстрављеним интересима великих сила или држава у региону.“

Наравно, овакав „државотворни“ став који је толико очигледан и који сугерише нацији да је „мало вероватна агресија“ на нашу земљу, могао би се са дефинише као небулозан и плод несмотрености аутора документа, да се, у ствари, не надовезује на поглавље, односно тачку 1. која се бави „безбедносним окружењем“ Србије, где дословно стоји:

„За јачање европске безбедности посебно је значајан НАТО програм Партнерство за мир, као широк оквир политичке, безбедносне и одбрамбене сарадње и заједничког деловања држава чланица. У реализацији циљева управљања кризама и стабилизације стања важна је улога европске безбедносне и одбрамбене политике.“

Дакле, нема забуне и несмотрености, јасна је намера и још јаснија опредељења и циљеви наше „одбране“.

Зато и не чуди детаљнија разрада напред наведеног у посебно важном документу који се назива „Доктрина Војске Србије“. Ево како то изгледа у тачки 1 – „Стратешке претпоставке Доктрине Војске Србије“: 

„У случају да на државној територији ескалирају оружани сукоби, Република Србија ће се одлучно бранити сопственим снагама, уз подршку партнерских и пријатељских држава, поштујући одредбе међународног хуманитарног права.“

Док се у Поглављу II „Организовање Војске Србије“, у тачки 1 – „Начела организовања ВС“, прецизно дефинише шта је све усвојено по „препоруци“ НАТО експерата:

„Начела организовања Војске Србије су: (1) ефективност и ефикасност; (2) трокомпонентност састава; (3) трокомпонентност намене; (4) модуларност; (5) еластичност; (6) интероперабилност и (7) финансијска одрживост.“

Начела, иначе, потпуно непозната богатој српској традицији и ратничким тековинама, посебно оним из ’99-те када смо западну Алијансу војнички надмашили, најоригиналније појашњавају суштину наше „реформисане“ оружане силе. Но, да не бих дужио, јер посреди је права мала НАТО „наука“, обратимо пажњу  на начела под бројем: 2, 4 и 6.

Тако начело (2) каже: „трокомпонентност састава подразумева да се Војска Србије попуњава професионалним припадницима, активном и пасивном резервом.“ 

Ни једним словом нису поменути регрути, тачније обавезни војни рок. Доктрина је писана пре званичног усвајања измена „Закона о одбрани“ којим је укинуто обавезно служење војске. Питање гласи – како ће и којим људством у наредним деценијама попуњавати „активну и пасивну резерву“? За претпоставити је онако како се то одавно ради на Западу, посебно у САД – пресретањем незапослених, најчешће проблематичних и исфрустрираних младића и девојака, од стране разних регрутних тимова, по супермаркетима и клубовима уз нуђење одговарајуће апанаже.

Да видимо шта каже начело број (4): „Модуларност подразумева формирање састава Војске Србије у складу с потребама за извршење конкретне мисије и задатка. Основна модуларна јединица Војске Србије је батаљон и јединице истог ранга.“ 

Дакле, батаљонима, које су основне „модуларне“ (што би се српски рекло – ударне) јединице, чије је бројно стање између петсто и хиљаду људи, бранићемо земљу. Не третирају се чак ни бригаде које постоје у организацији Војске, али као својеврсно окупљалиште „људских и материјалних ресурса“ и то искључиво у миру.

О дивизијама, корпусима и армијама, које смо „педантно“ и дисциплиновано сатрли према налозима НАТО стратега, а без којих, једноставно, није могућа одбрана земље, нема смисла више зборити.

Начело под редним бројем (6) третира следеће: „Интероперабилност представља способност Војске Србије да с оружаним снагама других земаља изводи ефективну обуку, вежбе и операције, у заједничким мисијама и задацима.“ 

Значи, нигде ни слова о такозваним „мировним мисијама“. Нешто што би се у редовним околностима могло подвести под, рецимо, међународну војну сарадњу, или под начела којима би требало да се бави искључиво Организација уједињених нација (ОУН) која је једино власна да заводи ред по свету, ми смо, као и свака неоколонизована земља југоисточне Европе, тако нешто, као обавезу, уградили у најважнији стратешки документ, а у пракси га примењујемо више од деценију као врхунски НАТО принцип. И под њиховим непосредним мониторингом.

Због чега? Ево одговора у наведеном документу у тачки 4.1 „Стратешке основе здруженог оперативног концепта“, само кроз садржај три параграфа:                                                                         

„У складу с интензитетом изазова, ризика и претњи безбедности, Република Србија ће непријатеља одвратити јединственим и ефикасним системом одбране, изградњом поузданог партнерства и међународном сарадњом у стварању повољног безбедносног окружења.“ 

Или: 

„Додељене мисије и задатке Војска Србије ће извршавати: интеграцијом различитих способности и здруживањем снага; изградњом заједничких концепата и доктрина; успостављањем јединственог система обуке усмереног на оспособаљавање команди и јединица Војске Србије за задатке и мисије и достизањем интероперабилности са системима одбране држава укључених у програм НАТО-а Партнерство за мир.“ 

Или: 

„Достизање интероперабилности с партнерским земљама омогућава Војсци Србије примену заједничких процедура и стандарда у обуци, вежбама и операцијама, употребу компатибилних борбених средстава и система за командовање и руковођење, коришћење заједничких ресурса, као и употребу заједничког језика и терминологије.“

Е, сада, када се све напред наведено пажљиво простудира и узме у обзир, али озбиљно, јер је и штиво такво – крајње озбиљно и обавезујуће – до којег се закључка може доћи?

(Уколико се, наравно, не игноришу текуће интензивне активности НАТО савеза широм Европе – од Балтика и југоистока континента као што су Пољска, Немачка, Украјина, Молдавија, Грузија, преко Средоземља и севера Африке, до Блиског Истока, па укруг, назад, све до Румуније и Бугарске).

Долази се, дакле, до врло просте и голим оком видљиве чињенице, односно супозиције, да се Војска Србије (да ли су њени припадници од врха до дна свесни тога или не, небитно је, доведени су у такву безизлазну ситуацију) припрема да у дубини Европског ратишта, на делу његовог Јужноевропског војишта, врло конкретно садејствује снагама Северноатлантске алијансе и њених „партнера“. 

А то би се највероватније састојало у следећем – обезбеђење позадине фронта, евентуално ангажовање дела људства односно састава за  њихове „бојне“, омогућавање коришћења инфраструктуре, војних и осталих капацитета, посебно аеродрома и чворишта везе, затим за борбу против (проруских) „терориста“ и „гериле“, те спречавање евентуалне оружане побуне управо тих и сличних „елемената“.  

Што не значи да нам побуну неких других „елемената“ неће проиграти према добро познатим рецептима. Оних „елемената“ мало јужно, или на западу, односно на северу земље. Раније усвојеним плановима увек се могу придодати анекси. И обрнуто. Од вишка ионако не боли глава. Посебно уколико је коначни и непроменљиви циљ – преткумановска Србија. 

Једно је сигурно – НАТО се на овим, нашим просторима неће бавити враћањем Косова и Метохије у састав Србије, нити обуздавањем Албаније у остваривању вековног сна о уједињењу. Републици Српској ионако не можемо војнички помоћи јер немамо са чим, све и да нам западни „пријатељи“ одобре.

Дакле, чекају се само званичне одлуке предстојећег јулског самита Алијансе у Варшави на врху, и „парада“ са „снагама за брзо реаговање“ и њиховим „ротацијама“, са новим „мултинационалним батаљонима и штабовима“, „оклопним бригадама“ и „ПРО системима“, моћи ће да крене пуним темпом.

Наравно, ми ћемо све то, као што написах, „интероперабилно“ да пратимо у складу са достигнућима управо завршене „Мораве 2016“.

Осим, уколико се у међувремену не пробудимо из дубоког зимског сна.

[i] http://www.vs.rs/index.php?news_article=50dad6d2-20dc-11e6-b66b-001a649ddcfe

[ii] http://www.mod.gov.rs/sadrzaj.php?id_sadrzaja=9681

[iii] http://www.vs.rs/index.php?news_article=132c70b4-2449-11e6-b66b-001a649ddcfe

[iv] http://www.mod.gov.rs/multimedia/file/staticki_sadrzaj/dokumenta/strategije/Strategija%20odbrane%20Republike%20Srbije.pdf

[v] http://www.mod.gov.rs/multimedia/file/staticki_sadrzaj/dokumenta/strategije/Bela_Knjiga-Srpski.pdf

Проблеми су увек присутни, човеков живот је нажалост од њих саткан. Стаза која води ка њиховом решењу, пут спаса, је вера. Искрена вера у спас душе и бољу будућност је предуслов за почетак борбе. Борба је једини начин да човек дође до било чега па наравно тако и до зацртаног циља, до спаса своје душе. Ако је вера праведна и борба ће самим тим бити таква. У том случају морамо само пустити да протекне довољно времена и резултат ће доћи сам. Какав је резултат праведне борбе народ је давно увидео и записао кроз народну мудрост:

„Правда је спора али достижна“

Пустимо зато западне злочинце нека трче у нади да ће успети да побегну. Једино што заиста могу својим трчањем јесте да брже истроше своје патике. Када истрче свој круг схватиће да су дошли на почетак а тамо ће морати да се суоче са неизбежним, правдом. Да би човек заиста био сретан то не може да успе размишљајући само о себи. Пуна срећа се постиже само онда када се они који су око вас учине срећним и онда када се у чињењу тога заиста и ужива. Супротно од тога је чинити нажао и зло другима. Као и код ширења среће и ширење несреће увек на крају заврши у дворишту оног ко га је сејао, испуњавајући на тај начин истинитост речи о достижности правде.

Срби никада нису били ти који су другима желели лоше, никада они који око себе бацају семе зла. Онда када су били приморани да се бране чинили су то како доликује човеку. Прави светосавци у смутним временима нису се понижавали у временима среће и благостања нису се гордили. Својом вером, борбом, понашањем и потезима оставили су неизбрисив траг који и данас нашу историју чини за све друге непоновљивом а нас оправдано поносним.

Увек има оних који то желе да оспоре, запад је некако у томе предњачио. Желећи сами себе да прикажу позитивно а немајући чиме као и увек до сада нашли су решење у лажима. Измишљањем покушавају Србима да припишу своја недела да нам доделе улогу џелата одузимајући нам право на правду која припада. Заборављају опет да Срби имају велику душу, али да то сигурно не значи да ће чекати и дозволити да се над њима изврши егзекуција.

Никаква храброст не може донети толико славе колико кукавичлук може донети срама и стида. Потпуно је људски имати страхове, али кукавичлук је нешто друго то је одлика оних без вере. Страх је само препрека која се побеђује вером и борбом, а победа над њом доноси посебан осећај среће. Зато и не постоји страх или препрека који може да заустави праве Србе у борби за правду до коначне победе. Можда би страх успео да надјача када би се борили само за себе али светосавац зна да борба против неправде је борба за Отаџбину.

Издамо ли Србију не одбранимо ли Отаџбину нисмо ни живели. Нисмо се никад кроз историју плашили да ли ће се наш живот окончати то свакако мора једном да се деси. За светосавца једини истински страх је да му живот никад није ни почео, да једног дана неће имати са чиме пред своје претке. Другима можемо да опраштамо од себе морамо тражити више јер нам неће имати ко да опрости. За нас је невоља само део живота и прилика да покажемо своју веру и врлине. Она вера, борба, снага и врлине за које се молио и наш војвода Мишић.

              „Боже пресветли, опрости мени недостојном твога помена што чисте душе, светлог срца, забринутих мисли, поганим језиком и прашњавим рукама крстим се и изговарам молитву. Немам права да молим за себе, али за Србе, Боже, за Србију…

          Учини да црни облак над Србијом, и у Србији, не створи велику непогоду; учини да оно што је дошло као испаштање греха не остане како казна Србији и народу српском. Само толико, Боже, па ће бити и превише за нас грешне.

          Помози, Боже, да моји војници наоружају срце, а официри ум; удени памет у српску политику и разборитост у генерале; не благослови оног ко убија и отима; благослови сваког ко данас, с пушком, усмрћује душманина, бранећи кућу и окућницу.

            Не дај да ми војнике завеје неверица, да ми официре посустане малодушност, да људе нагрди мржња, а жене разјари освета. Не дај, Боже, да ми мржња поведе разум и удари у вид; не заслепи ме никад очајем, подстакни ме благошћу и успори ме прекошћу и суровошћу. Помози, творче, да нађемо пут спасења са мање гробова, а више наде.

             Погледај, Боже, и смилуј се на децу и српску нејач која ти верују и која само у тебе верује; не изневери њихове наде, не учини узалудним молитве теби, бар мало притвори врата пакла и спаси Србију од несреће која је твојом срџбом дошла, али и твојом вољом ће проћи. Само ти, свевидећи, погледај Србију.

              Што ти учиниш – учињено је; што ти наумиш – остварено је; што ти благословиш – спасено је!

                                                                                     Амин“

                                                                                  Генерал Живојин Мишић августа 1914.

У молитви српског генерала све је речено. Једино што би данас са ове временске дистанце и искуства које нам је дала прошлост и историја морали да додамо јесте: Боже благослови свој светосавски народ и помози му да не гину више најбољи да би Србијом владали најгори. Време је да лекције научимо и не дозволимо да у миру изгубимо све оно за шта нас је Господ кроз борбу наградио. Управо те жртве најбољих међу нама су требале да буду разлог да стечено још више поштујемо. Нажалост показало се да није било тако.

Увек су постојали они верујући, који су се иако знајући да су грешни борили за правду. Као и они други грешници са запада који се за правду не боре али увек желе да је деле. Такви упорно настављају своју политику лажи и манипулација а њима се увек прикључују и оне домаће давно изгубљене душе. Њихове најаче отровне жаоке увек су усмерене ка православнима. Оне који можда не виде све те лажи које је запад исконструисао треба подсетити само на речи шпанског песника које је он о Србима написао на крају Првог светског рата:

                „Једна од последица овог рата биће рушење планине клевети, пале на леђа овог народа који није хтео да буде туђи слуга.“

                                                                                                                                      Мигел де Унамуно

Видео је он тада јасно каква је неправда учињена нашем народу али је препознао и то да се тај народ није предао. Могао је да се упозна са невероватном снагом и победом једног верујућег, часног и храброг народа. Шпански песник је био сведок победе вере и правде, поделио је то са Европом и светом али су Европа и свет то изгледа заборавили. Данас они опет заједно са оним палим душама покушавају притиском, отровним лажима и манипулацијом да сруче нову планину неправди на српска плећа.

Док они гурају ту планину зла Срби јачају своју веру. Када они већ уморни помисле да ће нас та њихова планина зла сломити доживеће опет оно исто изненађење као и увек. Зло ће се одбити од светосавска плећа напуњена вером и вратити на место свог настанка, у западно двориште. Србин ће и Европи и свету још једном показати да неправда може да напредује потпомогнута злом али да правда потпомогнута вером увек побеђује.

Док год не вратимо у правој мери веру у срца непријатељ ће показивати своју надмоћ. То је за очекивати јер најјаче оружје непријатеља је наша малодушност. Најјаче наше оружје је вера, храброст, истрајност и љубав, а време је да се добро наоружамо. Не очекујемо ваљда подршку од непријатеља? Докле наивно да чекамо да нам се кукавице придруже? Ваљда смо до сада схватили да у времену можемо остати урезани по нечему само својим чињењем. Они који желе да траг који оставе за собом буде на понос њиховим потомцима морају тако и да живе.         

                    Многи се шепуре и показују снагу, крију се иза силе држећи тако наивне у страху. Права моћ и снага је заштитити друге оне слабије. За тако нешто је потребна вера, храброст и љубав. Не смемо дозволити да живимо у заблудама, правећи фатаморгану око себе само зато што нисмо имали довољно вере, части, храбрости и љубави. Не бежимо од свима знане чињенице  да је увек било лакше да нас истина повреди него да покушамо да се утешимо лажима. Истина која нас у тренутку заболи у следећем ће нас отрезнити а тада ћемо схватити да је време да кренемо правим путем. Оним који су Срби вековима ходили.

                   Морамо научити да не молимо за љубав оне који нас не воле. Шта тражимо у друштву оних који нас не цене? То што запад каже да нам не верује, не значи да ми треба да им се правдамо. Наше је да виде да су нам срца пуна љубави за оне који то заиста и заслужују. Да ли ће они бити део те праведне љубави зависи од њих. Ми немамо више права да се трошимо на неразумне и оне који то не заслужују. Када виде да нас њихова мржња не може ни победити ни променити, отићиће. За таквима сигурно нећемо жалити а још мање их пратити.

                   Можда би они схватили живот и љубав, можда би и од њих били људи да их није водила похлепа. Та заслепљеност собом и материјалним која води запад их је увек водила на погрешну страну. Уместо рецимо да су се са црнцима понашали као према људима они су их увек сматрали робовима. Индијанце нису покушали рецимо да разумеју и да са њима живе кад су већ дошли на њихову земљу, него су решење видели у њиховом истребљењу и отимању њиховог богатства. Никад нису желели да их заиста упознају једино што их је водило било је да их искористе. Да су покушали да их упознају бар мало покушали да их чују можда би успели бар нешто да науче.

           „Унутар сваког човека се води битка, попут борбе између два вука…

Један вук представља зло – бес, завист, љубомору, похлепу, ароганцију, самосажаљење, кривицу, грех, срџбу, инфериорност, лаж, лажни понос…

Други вук представља добро – радост, мир, љубав, наду, ведрину, понизност, љубазност, срдачност, дарежљивост, истину, саосећајност, веру…

На крају увек побеђује онај кога храниш“

                                                                                                   Народна прича Чироки Индијанаца

Данас јасно видимо ког вука је запад хранио и то сигурно није онај добри српски вук. Индијанци су то касно схватили, надам се да у мом народу нема таквих индијанаца. Западу је тај вук зла деловао јачи и са оштријим зубима њихова грешка је што су заборавили да не побеђују јачи већ издржљивији. Сада нека се сами боре са том звери коју су створили не верујем да зло има толико љубави да би им опростило. Ми ћемо и даље наставити да хранимо своју веру, правду, искреност и љубав. Само тако можемо рачунати да се и нама љубављу врати. Многи нас због тога волети неће као што нас и до сада нису волели. Немамо за чим да жалимо. Шта би имали од тога да нас воле они који у својим срцима немају љубави.

                    Ми морамо само да се потрудимо да препознамо зло и да му се јасно својом вером, храброшћу и истином супроставимо. Исто тако морамо око себе стално ширити љубав да се у нас никад не увуче зао дух западног вука. Нажалост скоро нас је напусти један прави искрени вук пун љубави. Многи ће га памтити по његовим непоновљивим улогама у филмовима, серијама и представама. Лепо је што ће га његове улоге учинити вечно живим, а сигурно да је то својим улогама на сцени и „даскама које живот значе“ и заслужио. Међутим Милорада Мандића Манду треба да памтити по нечем сасвим другом, по његовој животној улози, по његовој души. Ту улогу Манда је играо целог живота несебично свим срцем показујући увек онај српски светосавски дух тихо и ненаметљиво како је само он умео. Толико ненаметљиво да многи то никад нису ни приметили, скоро монашки дајући сву љубав увек онима којима је најпотребније не штедећи себе.

                     Ту љубав су увек примећивали они још увек неискварени, анђеоског срца, они најмлађи. Деци никад није било потребно на то указивати, њихове неупрљане душе су то увек осећале зато су се и сакупљале око њега. То велико српско срце у њему су могли да примете и они добронамерни, надам се да их је било много више него што нам се чини. Сви они ће сада осетити празнину, али та празнина треба само да им буде пример како Србин мора да живи. Морају светосавци да се боре морају неки пут да покажу зубе али оно што увек морају то је да буду пуни љубави, искрености, части. Само тако можемо да будемо сигурни да смо се Отаџбини и народу одужили на прави начин.

Неки те не воле људи

Постоје људи, мој сине,
који те не воле, тако…
Ал’, немој да те то брине,
не може волети свако…

Свеједно да ли их кориш,
или им дарујеш цвеће.
Предаш се или се бориш…
Неки те волети неће…

Заједно теку вам дани.
За исти сто ћете сести.
Али сте светови страни
који се не могу срести.

И можеш пружити руку,
вадити срце из груди,
признати патње и муку…
Неки те не воле људи.

И можеш брод кад им тоне
џиновском снагом га дићи!
Опет ће да те се клоне
и свом ће острву ићи…

И зато настави даље.
Неодлучни су слаби…
Господ ти ветар шаље!
Не осврћи се – и граби!

Разапни једра и маштај.
Побеђуј метар по метар.
И праштај. Праштај им. Праштај.
Није им наклоњен ветар!

А када стигнеш до дуге
и свет кад пронађеш нови,
нек` те не победе туге.
Опет их, опет позови…

                                                    Недељко Попадић

                         Док год нас запад не воли и покушава на све начине да нас спута знамо да хранимо правог вука у себи. То што смо ми њима на зло увек одговарали љубљвљу није њихова срца отопило и омекшало то је немогуће. Њихове заражене душе на све добро одговарају само појачавањем мржње. Тај свет изопачених вредности не познаје искреност и љубав у њему људи као Манда не би имали шта да траже. Њихова једина тежња је да отимају да својом силом живе на рачун туђег рада. Волели би да то учине и Србима, видели су да имамо душу детета. Такву душу је лако повредити јер је она пуна искрене отворености и љубави. Заборавили су само да када повреде светосавску душу реаговаће онај најхрабрији и најјачи вук правде кога сваки прави Србин носи у себи, а који је непобедив.

                      „Што више човек испитује негативна и трагична дешавања на овоме свету, веома је тешко стећи мир у себи и око себе, али у свету има и нечега лепог, и само га треба тражити и наћиће се. Потребно је бити уметник за стварање лепога у тој лепоти осетиће се радост као кад уметник заврши своју успешну и лепу слику, јер он се тада бескрајно радује своме успеху, па тако и човек када стекне мир у себи, он се тада радује бесконачно у Господу.“                                                                                                                 

Архимандрит Гаврило (Вучковић)

Знамо да се наш Манда сад бескрајно радује у Господу. Нама остаје да свој живот водимо тако да заслужимо исто смирење. Наше је да покажемо срце, пружимо руку не плашећи се чињенице да ћемо за многе остати свет који не разумеју. Светосавци знају куда морају да плове  и никаква бура их у томе не може спутати. Српски брод ће стићи у своју луку захваљујући оној неизмерној љубави и снази коју му никаква мржња одузети не може. Многи нас и даље волети неће. Не бринимо то је само доказ њиховог прихватања западних вредности који им доноси само мржњу и несреће.

Сви смо бар једном у животу покисли, сигурно смо и то могли избећи да смо ослушнули своје осећаје, да смо послушали оно што смо могли видети. Дакле није довољно нешто само видети и осећати већ се у складу са тим и понети. Кад видимо црне и тмурне облаке не би требали да се поуздамо у срећу већ да се припремимо за оно што видимо и осећамо да предстоји. Научимо да понесемо кишобран, када већ јасно видимо да ће нам требати. Познато нам је свима шта нам запад мисли и спрема, зашто би се онда поуздали у срећу?

                   Скупимо вере и снаге и припремимо се за оно што предстоји. Ако се спремимо и поред највећег пљуска нећемо покиснути. Тaко ако сачекамо спремни и поред свог зла запада нећемо страдати. Кад год смо се у прошлости припремали на време уздавши се у веру,  своју снагу и истинитост пута који смо изабрали поразе који су нам други предвиђали и припремали претварали смо у величанствене победе.

                  Можда се ми само разликујемо по томе где ко заиста жели да живи. Они који желе да живе у Србији морају је и бранити. За оне друге ништа није нелогично, оставимо их нека бране оно где желе да живе. Само их прво замолимо да онда и иду тамо. Они су и онако навикли да беже, да мењају стране чим осете проблеме. Ми ћемо сачувати своју слободу макар нас убеђивали да нам је то судњи дан. Србима је вековима већ сваки дан судњи, навикли смо се ми на њих. Све те досадашње дане запад упорно покушава  да нам учини судњим. Светосавац  зна да између садашњег тренутка и тог судњег дана, који би запад тако желео да нам се деси је огромна празнина, а ту празнину човек мора живети. Ако је будемо живели како треба неће се никад остварити жеље запада, српству никад неће доћи судњи дан.

                Да би човек и стварно живео мора научити да верује, мора се борити. У супротном сваки дан ће му изгледати као судњи. За оне који се плаше, за кукавице, морамо признати да ће ипак једног дана заиста и бити у праву. Тада ће моћи као и сваки песимиста на свом споменику да напишу: „шта сам вам рекао ?“. Срби нису ти који ће живот провести у страху, чекајући некакав судњи дан. Светосавац зна да је живот дар, да је пун лепих тренутака. Али да исто тако они неће доћи ако им не кренемо у сусрет. Оно што ће се сваки Србин потрудити за живота јесте да заслужи да на његовом споменику буде исписано: веровао сам, борио се, живео, Господу душу на суд предао, потомцима часно име оставио.

                   „Управљачи нису потребни, ни владар, ни држава, све је то насиље. Довољни су људи који се договарају о свему, обични људи, који обављају своје послове, и не желе да владају над другима, а да не дају да ико влада над њима.“

                                                                                                  Меша Селимовић, Тврђава

                      Слободним човеком нико не управља, када неко то покуша он ће се борити против тога. Србин нема неку државну творевину као други, већ Отаџбину. Држава може да мења своје границе, своју структуру, али Отаџбина је заувек одређена. Српска Отаџбина је онде где су вековима српски манастири, онде где су мошти српских јунака који су се за њу борили. Отаџбина Србинова је свуда где је трава заливена крвљу наших предака. Онде где почивају сени наших ђедова које нам вековима тихо саопштавају њихову веру, љубав и част, ту је и мајка Србија, тамо је наша Отаџбина. Слобода је само онда када је и Отаџбина слободна, до тада је могућа само борба.

Нек види душман

Што ћутиш, ћутиш, Србине тужни?

Протрљај очи! Слава те зове,

Слава те зове на црно гробље:

На оно тужно Косово поље.

Та да ли живиш? Та да ли чујеш

Ту црну клетву, тај уздах тешки?

Да ли још памтиш, да ли још знадеш

За онај бојак, бојак витешки?

Грешниче тешки, тржи се, тресни

Ланцем о земљу! Нек мине мрак!

Нек душман види, нек душман чује,

Да Срб још живи, да је јунак

Владимир Васић

                         Познато нам је да је часније борити се за слободу него живети као слуга и роб. Сигурно да је исто тако ако је потребно много боље умрети борећи се за веру, слободу и Отаџбину него живот провести као кукавица и слуга без Отаџбине. На крају оба пута нас на чека судбина која је неизбежна. Кукавице проводе живот плашећи се и стрепећи од тог дана, светосавци се за њега припремају са радошћу. Судбина коју носи живот је свакако неизбежна, али осећај за живота на ова два пута је потпуно различит. Како сам живот, исто тако пример и порука који остављамо својим потомцима су на овим путевима неупоредиви.

                        Не можемо ми себи дозволити тај луксуз да се досађујемо чекајући шта ће се догодити. Сваки период историје познаје само време слободе и време борбе за слободу. За верујућег и часног човека нити постоји нити има простора за било какво друго време. Данас је на нама уместо да чекамо само да размислимо да ли живимо у времену слободе или је време да се отпочне са борбом. Након тога једино што нам преостаје да се у складу са тим и понесемо.

                          Покушали су много пута да нас избришу, небројено пута да нам одузму Отаџбину, чинили су све да нам отму слободу. Наставили су тако охрабрени и потпомогнути западом сатаном и албански вандали. Не само да су отимали нашу родну груду, палили наша огњишта већ су покушавали да униште и сваки доказ српског постојања на њима. Ту пред очима те „дивне“ Међународне заједнице на нашем Косову и Метохији рушили су све без милости. Уништавана су српска гробља, српски споменици, спомен плоче, спомен чесме, бисте српских јунака и знаменитих личности, манастири, цркве, сва историјска знамења и све што подсећа на Србе.

                      Довољно је можда само споменути споменик Вуку Караџићу, Његошу, Доситеју, цару Урошу, Милошу Обилићу (нису се вероватно одмах сетили да га прогласе Албанцем), цару Лазару… Срушили су и запалили 155 цркава и манастира. По ономе што је до сада утврђено успели су нешто до сада у историји човечанства незабележено. Порушили су више од 10.000 споменика на српским гробљима и на две трећине територије Косова и Метохије оскрнавили и потпуно уништили сва српска гробља.

                    Нису се ове звери иживљавале само на српском живљу, српским споменицима, српском камену. Сметала им је и природа као и све друго што може да их подсети на православље. Тако је страдао и бор цара Душана у Неродимљу, срушен је руски козулат у јужном делу Косовске Митровице… Наравно све је то урађено под будним оком „правичног“ запада. Док су зверови све уништавали имали су нескривену подршку УНМИК-А, КФОР-а, ЕУЛЕКС-а, ОЕБС-а и свих других тако „хуманистичких“ западних организација.

                 Другачије и нисмо очекивали од запада, вековима показују исто лице. Великим делом смо и сами криви. Знали смо да невреме предстоји а нисмо спремили кишобран на време.  Западу је ово само била још једна прилика да покаже да се код њих када је у питању истина и правда вековима ништа не мења. Једноставно, истина и правда код њих и не постоји. Небројено пута смо покушавали у њима да призовемо тај осећај за истину и праведност, нажалост никад нам то није успело. Код њих је једино развијен осећај за материјално. Требало би да нам је данас свима јасно да вера, душа и људски осећаји никад нису били последица истине и правде, већ су истина и правда били последица вере, душе и људских осећаја.

               „Господо и пријатељи! Дошао сaм из Србије, из Европске поноћи. Тамо нигде ни зрачка светлости. Сва је светлост побегла са земље на небо и једино нам одозго светли. Па ипак, ми нејаки у свему, сада овако, јаки смо у нади и вери, у скоро свануће дана. Захвалан сам лорду архиепископу, Конкен Бериском, који ми је омогућио да на свети Видовдан, овог лета господњег 1916. године, у овој прекрасној цркви Светог Павла, пред његовим Височанством, краљем Џорџем петим и нај угледнијим Енглезима могу да вам се обратим.

               Господо и пријатељи! Цео дан јуче, провео сам разгледајући овај величанствени храм, који је понос Енглеске и Хришћанства. Ја сам видио, да је он саграђен од најскупоценијег материјала, донешеног из разних крајева империје, у којој сунце не залази. Видео сам, да је саграђен од гранита и мермера, које су испирали таласи стотине мора и океана. И да је украшен, златом и драгим камењем, донетим из нај скупоценијих рудника Европе и Азије. И уверио сам се, да се овај храм, с правом убраја, у једно од архитектонских чуда света.

Но, господо и пријатељи! Ја долазим из једне мале земље на Балкану, у којој има један храм, и већи, и лепши, и вреднији, и светији, од овог храма. Тај храм, се налази у српском граду Нишу, и зове се ЋЕЛЕ КУЛА. Тај храм, је сазидан од лобања и костију мог народа. Народа који пет векова стоји, као стамена брана Азијатском мору, на јужној капији Европе. А кад би све, лобање и кости, биле узидане, могао би се, подићи храм, триста метара висок, толико широк, и дугачак, и сваки Србин, би данас, могао подићи руку и показати. Ово је глава, мога деде, мога оца, мога брата, мога комшије, мога пријатеља, кума.

              Пет векова, Србија лобањама и костима својим, брани Европу, да би она живела срећно. Ми смо тупили, нашим костима, Турске сабље, и обарали дивље хорде, које су срљале као планински вихор на Европу. И то, не за једну деценију, нити за једно столеће, него за сва она столећа, која леже између Рафаела и Ширера. За сва она, бела и црвена столећа, у којима је Европа, вршила реформацију вере, реформацију науке, реформацију политике, реформацију рада, реформацију целокупног живота. Речју. Када је Европа, вршила смело кориговање, и Богова, и људи из прошлости, и када је пролазила кроз једно чистилиште, телесно и духовно. Ми смо, као стрпљиви робови, ми смо се клали са непријатељима њеним, бранећи улаз у то чистилиште. И другом речју. Док је Европа, постајала Европом, ми смо били ограда њена, жива и непробојна ограда, дивље трње око питоме руже. На Видовдан, 1389. године, Српски кнез Лазар, са својом храбром војском, стао је на Косову Пољу, на браник Хришћанске Европе, и дао живот, за одбрану Хришћанске културе. У то време, Срба је било колико и вас Енглеза. Данас их је, десет пута мање.

               Где су? Изгинули, бранећи Европу.

               Сада је време, да Европа Србији врати тај дуг.”

                                  Говор Владике Николаја Велимировића на Видовдан 1916 год. у Лондону.

Били смо и остали брана вере, увек смо били и остаћемо на страни истине и правде. Они ће покушавати и даље да нас руше, а ми ћемо увек изнова да васкрсавамо. Не могу нас убити док год у себи носимо искрену веру, док се наша срца управљају истином и правдом. Данас одлично знамо да нам Европа неће вратити дуг. Још мање можемо да рачунамо на Енглеску, па та паразитска и преварантска творевина сада бежи и из Европе. Нас треба да води наша вера и нада. Видовдана 2016 лета Господњег у северном делу Косовске Митровице постављена је нов споменик цару Лазару. Надајмо се да је он весник новог, оног правог буђења српства. Не сме нас напустити вера и нада да ће овог пута Срби, нека нова тек долазећа али верујућа Србија бити довољно способна, храбра и јака да га одбрани да он тамо и остане.

                Пробудимо се послушајмо срца и душу, нема нам живота без слободе. Слободе нам нема без Отаџбине, без наше свете земље. Лазар је изабрао Царство Небеско и за њега се изборио борећи се за свету земљу. Прави Срби имају само један избор ако заиста желе да спремно дочекају судњи дан. Тај избор нам јасно каже да гробови нису прича о мртвима већ прича о живима. Онај ко не одбрани своје споменике и светиње постаће мртав међу живима. Светосавац неће никад дозволити да му одреде судњи дан тако што ће живог да га сахране.

Непосредно након завршетка несвеправославног „сабора“ на Криту уследиле су оцене и коментари. Најпре се појавила вест о неколицини епископа који нису потписали један од критских докумената: „Међу онима који нису потписали текст ‘Односи између Православне Цркве и осталог хришћанског света’, који је изазвао најоштрију полемику, у грчким медијима се наводе митрополити Лимасолски Атанасије, Морфски Неофит, Амафунтски Николај, Лидарски Епифаније, Напуљски Порфирије (Кипарска Православна Црква), Бачки епископ Иринеј (Српска Православна Црква) и Невпактски митропополит Јеротеј (Грчка Православна Црква). Последњи је изразио своје неслагање с текстовима ‘Мисија Православне Цркве у савременом свету’ и ‘Тајна брака и препреке за њу’“[1], што је потврдио у свом личном саопштењу[2], попут Митр. Морфског Неофита[3] и Митр. Лемеског Атанасија[4]. Своје тужне утиске у вези Крита изнело је Одељење за јереси и секте Митрополије Пиреја[5], као и Удружење православних клирика и монаха Грчке. За ове последње Критски скуп није „ни сабор, ни велики, ни свети“, и да његове одлуке противрече одлукама Светих Апостола и Отаца: „Сабор није свет зато што нека документа која су на њему одобрена противрече одлукама које су у Светом Духу донели свети апостоли и свети оци, а посебно онима које се тичу јеретика. Свети Дух не може Сам Себи да противречи: да на стварно светим саборима осуђује јереси и анатемише јеретике, а да их на Критском ‘сабору’ признаје као цркве (…). Критски сабор се не бори против јереси, већ им придаје статус црквености“. Хвалећи епископе који нису потписали документе, Удружење сматра да су они „нада на поновно разматрање одлука Критског сабора у будућности“[6].

Нису изостале ни оцене православних богослова и аналитичара. Ђ. Иља Маслов сматра да је „управо савремени светски поредак, pax Americana, суштински, ‘наручилац’ овог критског подухвата“, а за критска документа каже: „Та два документа су позвана да одреде које границе политкоректности, екуменистичке толерантности, ‘општељудских’ западних вредности савремени православац не сме да прелази, ризикујући да се покаже као расколник, фанатик, екстремиста и даље редом. А у оквиру те већ нове светске еклисиологије гради се надзиратељска кула Васељенске Патријаршије“. У вези позиције РПЦ он додаје: „Ако Руска Црква не начини принципијелнији и радикалнији корак – не осуди безакоња на Криту и не почне одбацивати своју екуменистичку дипломатију – онда и ми ризикујемо да временом будемо усисани у ‘критски левак’“[7]. Слично је и за руске аналитичаре Н. Каверина, В. Филимонова и В. Семенова у средишту пажње однос РПЦ према Криту. Окривљујући Митр. Илариона (Алфејева) и ОСЦВ за екуменизам у РПЦ, Н. Каверин сматра да „вишемилионска“ Руска Црква треба да припреми и сазове Свеправославни Сабор, за шта је предуслов, по њему, „очишћење свих синодских установа, и пре свега ОСЦВ, од црквених либерала“, односно „лустрација пете обновљенско-екуменистичке колоне у РПЦ“. И закључује: „Зато је могуће да у ближој будућности наступи време да се одузме (или откупи!) од ‘Стамболског патријарха’ статус Васељенског и преда Патријарху Московском. Судбина васељенског Православља треба да се одређује у Москви, а не у Стамболу и не од стамболског патријарха, већ од Московског Првосветитеља. У томе је нова мисија Руске Цркве у 21. веку – веку новог империјског пробоја Русије“[8]. Слично расуђује и В. Филимонов. За њега је Крит „апсолутно нелегитимни подухват“ и „састанак-конгрес ахријереја модерниста-екумениста“. О последицама овог скупа он пише: „Нанесени су силни ударци традиционалном Православљу у 10 од 15 Помесних Цркава. На Криту је фактички озакоњено стварање необновљенске црквене заједнице, на челу с марионетским патријархом ‘читаве Васељене’. Хуманистичке установе, учешће у екуменистичком покрету и делатности ССЦ постале су основа учења ове заједнице. Непријатељи Православља су се још за корак померили у делу достизања свог главног циља – стварања једне светске религије антихриста“. И за њега је одговор на Крит Сабор у Москви: „А даље – по примеру древних Сабора – сазвати у Москви Сабор верних Православљу Помесних Цркава с пуноважним учешћем не само предстојатеља, већ свих архијереја. Сабор православне већине, који ће осудити све заблуде, прихваћене од групе неообновљенаца на Криту“[9]. Наводимо и мишљење угледног професора црквеног права прот. В. Ципина, који тврди да се Сабор на Криту не може назвати ни Васељенски ни Свепрвославни. По њему, прихваћена документа немају догматски карактер (са чиме се не слажемо) и зато „питање њихове рецепције се не поставља оштро тако да њихово признавање или непризнавање служи као лакмус папир Православља, као кад су у питању догматски ороси и друга угледна излагања веронауке“. О њиховом карактеру обавезности професор додаје: „С тачке гледишта црквене дисциплине ова документа у свом не декларативном, већ резолутивном делу имају обавезујући карактер за оне Цркве чији су представници учествовали у њиховом доношењу, али би било апсурдно сматрати да на било који начин везују и оне аутокефалне Цркве, чији поглавари и архипастири нису ставили свој потпис на њих“[10].

За сада једина Црква, која се огласила од оних које нису биле на Криту јесте Антиохијска Патријаршија. На својој седници 27. јуна Свети Синод ове Цркве је поново побројао све разлоге за њен неодлазак на Крит и, поред осталог, донео одлуке да „1. Састанак на Криту треба сматрати само за прелиминарно саветовање везано за Велики Свеправославни Сабор и његове документе не треба посматрати као коначне, већ као отворене за дискусију и уношење измена кад буде сазван Свеправославни Сабор којем ће присуствовати и на којем ће учествовати све Помесне Цркве“, 2. „Антиохијска Црква одбија да призна да се сусрет на Криту може назвати ‘Великим Православним Сабором’ или ‘Великим Светим Сабором’“ и „3. Потврђује се да ниједна одлука која је донета на Критском саветовању ни на који начин није обавезујућа за Патријархат Антиохије и целог Истока“[11]. Чекају се реаговања Синода Руске, Грузијске и Бугарске Цркве.

О недостацима припреме, организације, спровођења и (незнатно преправљених) Критских докумената смо већ писали[12]. Овом приликом их јавно осуђујемо и одбацујемо: документ „Однос Православне Цркве према осталом хришћанском свету“ због свејереси екуменизма, а документ „Мисија Православне Цркве у савременом свету“ због јереси пантеизма, хилијазма и апокатастазе. Одбацујемо и његову секуларистичко-хуманистичку политичку Посланицу. Да је током 2000 година Црква проповедала оваквим прогласима нико не би поверововао у Христа, нити се спасао. Црква не проповеда декларацијама, већ благодаћу, која прати проповедање и сведочење праве вере. Зато без праве вере Критски документи и Посланица остају мртво слово на папиру – безблагодатно слово које не оживљава и не васкрсава. У вези Критског „сабора“ овде још истичемо као његову основну одлику јединство у екуменизму и секуларизацији. Уместо да буде „Свети“ критски скуп је постао „светски“. Као што смо већ писали, ниједан Православни Сабор се није бавио светом, већ Црквом, проблемима у вези истина њене вере и живота. Критски скуп се сав бавио светом, био сав окренут свету, подражавајући у томе 2. Ватикански концил, и зато завршио као „посветовњачени“, прихвативши светске циљеве и методе: мир у свету, заштиту људских права, обнову „јединства“, дијалог и екуменизам. С овим у вези треба приметити још нешто. Реч је о подели Помесних Цркава на западни и источни блок, којима припадају учеснице и неучеснице Критског скупа. Линија разграничења иде у правцу север-југ. Западном блоку припадају све Помесне Цркве држава и народа чије власти воде прозападну и, у мањој или већој мери, антируску политику. Случајност?! Зато Критски скуп треба посматрати као део западне антируске кампање и као крупан корак у незаустављивој апостасији, која за антихриста треба да припреми „антицркву“. С овим последњим у вези слажемо се са мишљењем о. И. Тарасова: „Али ствар је у томе што се процес апостасије неће зауставити: оно што је проречено неизоставно ће се испунити. Доћи ће до спајања свих ‘цркава’ у једну светску… Јер у њој ће бити крунисан антихрист, који ће обавезно доћи. Та ‘црква’ ће се под њим изградити, и њен настанак је неизбежан. Но, видећи како се она формира, треба се уклонити од ње, не постати њен члан, – то је задатак сваког хришћанина“[13].

У вези могућег развоја догађаја након Крита, треба, пре свега, нагласити чињеницу да само Сабор може побити и осудити лажни сабор. Појединци епископи, свештеници, монаси и мирјани могу да осуде и не прихвате неправославно учење Критског скупа, али сам скуп може осудити и одбацити само Православни Сабор, супротно ономе што тврде и чине ревнитељи не по разуму, већ по несмирењу и расколници. Постоје две могућности: 1. да Помесне Цркве које нису биле на Криту сазову Свеправославни Сабор, на који би позвали епископе, свештенике, монахе и мирјане не само својих, већ свих Помесних Цркава, и на коме би донели православно учење и одбацили Критски лажни сабор, након чега би настало исповедање вере у читавој Цркви везано за два учења, и 2. да осуђивање и неприхватање Критског скупа и одлука, попут Антиохијске, појединачно учине и остале три неучеснице, и да након тога на дуже време у Православној Цркви сапостоје екуменистичко-секуларистичка и антиекуменистичко-секуларистичко богословље и вера. У вези прве могућности најоптималније капацитете и ауторитет поседује Руска Црква, уз велики недостатак што је њен врх екуменистички и модернистички. В. Семенко истиче улогу председника В. Путина у вези одустајања РПЦ од одласка на Крит, и наглашава могућност његове улоге у евентуалном сазиву новог Сабора: „Пошто после фамозног сусрета у Хавани, организованог и спроведеног у дубокој тајности не само од народа, већ чак и од чланова Архијерејског сабора и синодалаца, не приличи да се гаје неке илузије у вези искрености владајућег субјекта у нашој Цркви, неопходно је (ма како то било тешко, чак немогуће) покренути онај спасавајући механизам, који је промисаоно прорадио и спасао ситуацију у моменту посете Атона од Председника Путина“[14].

Не би то било први пут у историји РПЦ. Нешто слично се догодило када је Патр. Алексеј 1. у време Стаљина 1948. год. сазвао Свеправославно саветовање у Москви, на коме је осуђен екуменизам, да би тај исти патријарх за владе Хрушчова 1961. потписао приступницу Руске Цркве ССЦ. Сада би било потребно да се догоди супротно. Остаје, међутим, непознаница да ли је за тако нешто потребна, као у време Алексеја 1., промена шефа државе.

У сваком случају, извесно је, на велику жалост и роптање царебораца и папоцезариста, да се време домаћина Васењенских Сабора и главе Православне Цркве незаустављиво, по залогу искупљујуће и васкрсавајуће жртве Св. Великомученика Цара Николаја 2., приближава…

            Сие буди, буди!

__________________________________________________________________________

[1] „Низ учесника Критског сабора је одбио да потпише документа“, http://www.pravoslavie.ru/srpska/94859.htm (30. 06. 2016).

[2] „Митрополит Навпактски Јеротеј проговорио о проблемима у вези усвајања докумената на Криту“, превод: М. Тодић, http://www.pravoslavie.ru/srpska/94902.htm (02. 07. 2016.).

[3] Μητροπολίτη Μόρφου Νεοφύτου, „Εκκλησία και ετερόδοξοι“, http://www.immorfou.org.cy/component/content/article/16-news/1294-dfghhjjkklk4565789.html (30. 06. 2016.).

[4] Λεμεσού Αθανάσιος, „Για λόγους συνειδήσεως δεν το υπέγραψα“, http://www.romfea.gr/epikairotita-xronika/9162-lemesou-athanasios-gia-logous-suneidiseos-den-to-upegrapsa (02. 07. 2016.).

[5] „Саопштење Митрополије пирејске о критском скупу“, превод: архим. Н. (Богосављевић), http://borbazaveru.info/content/view/8877/1/ (02. 07. 2016.).

[6] „Удружење православних клирика и монаха Грчке: ни сабор, ни велики, ни свети“,  http://www.pravoslavie.ru/srpska/94939.htm (02. 07. 2016.).

[7] Диак. И.  Маслов, „О ‘варфоломеевском’ соборе“, http://ruskline.ru/analitika/2016/06/25/o_varfolomeevskom_sobore/ (25. 06. 2016.). За истог аутора Посланица са Крита је „постмодернистичко бунцање“; исти, „’Кружна посланица’ с Крита – постмодернистички ‘месиџ’“, превод: архим. Н. (Богосављевић), http://www.princip.me/djakon-ilja-maslov-kruzna-poslanica-s-krita-postmodernisticki-mesidz/04/07/2016/ (04. 07. 2016.).

[8] Н. Каверин, „’Варфоломеевский’ Собор завершился в качестве ‘регулярно действующего института’“, http://ruskline.ru/analitika/2016/06/30/varfolomeevskij_sobor_zavershilsya_v_kachestve_regulyarno_dejstvuyuwego_instituta/ (30. 06. 2016.).

[9] В. Филимонов, „Удары в сердце Православия“, http://ruskline.ru/news_rl/2016/06/28/udary_v_serdce_pravoslaviya/ (29. 06. 2016.).

[10] Прот. В. Ципин, „О статусу Сабора на Криту“, превод: М. Тодић, http://www.pravoslavie.ru/srpska/95026.htm (05. 07. 2016.).

[11] „Став Антиохиjске Цркве према према сусрету који је одржан на Криту“, превод: Д. Лапа, М. Тодић, http://www.pravoslavie.ru/srpska/95047.htm (04. 07. 2016.)

[12] Архим. др Н. Богосављевић, Свети и Велики Сабор 2016, Голубац 2016.

[13] „Отац Игор Тарасов поводом скупа на Криту: ‘Треба остати са народом’ – интервју за ‘Православни крст’“, http://borbazaveru.info/content/view/8879/1/ (03. 07. 2016.).

[14] В. Семенко, „Экуменическая эпопея: узловой момент“, http://amin.su/content/analitika/9/4602/ (04. 07. 2016.).

Данас све чешће чујемо оне кукавичке коментаре, оне реченице у којима се жале да је овде неиздрживо. Говоре да више не верују у боља времена. Оно што увек заборављају док то саопштавају је да не морају ништа да издрже. Онај ко воли своју Отаџбину он нема шта да издржава, он је мења, побољшава и воли, он је чини поносном. Ако је нешто и тешко а тренутно захваљујући западном притиску и помоћи квислинга јесте, јасно је да то сигурно нећемо променити седењем, као што кукавице прижељкују. Да би се нешто променило потребно је много више од узалудног чекања.Потребно је кренути у сусрет победи а то се чини вером и борбом.

Да би било боље деца Србије прво морају да науче да воле своју мајку Србију, онако како је то светосавац увек чинио. Онако како су само Срби кроз историју умели. Ту је проблем ових који не вероју, ових што не могу да издрже. Само желећи боља времена и нечинећи ништа да до тога заиста и дође доказ је да нити имају вере, нити храбрости да се боре. Питање је шта је са њиховим генима то нису наследили од својих предака. Да ли су они уопште Срби? Давно сам прочитао један афоризам нашег Душка Радовића иако се он односио на однос мушкарца и жене, мислим да се у потпуности може применити и на данашње Србе и Србију:

       „Храбри мушкарци трескају вратима кад долазе у кућу, а кукавице само кад одлазе.“

Знајучи како ће они који су тако „храбро“ отишли из Србије, као и ови који у њој живе али више од Отаџбине воле новац да нам држе придике и предавања. Како ће да нам објашњавају неку тамо демократију, којој су их научили странци. Убеђивајући нас да ми не знамо да живимо. Заборављајући стално зашто је то тако ко нас у томе заиста спречава. Научили су их да забораве ко нам отима, ко нас бомбардује, ко уништава српске манастире и српску имовину, ко убија Србе… Све ово нас наводи да се запитамо па где су они живели? Да ли смо ми уопште исте вере, исте крви? Ако све знају ако је све како они кажу што нису ту са нама да нам помогну да заједно мењамо Србију. Да се заједно вратимо на путеве славе, тамо где је нашој Отаџбини место, да је поново направимо неодољивом. Онаквом каква је управо била пре доласка те западне демократије.

Не они су се окуражили онда када више нису били у Србији. Онда када више нису били њен део, онда када више нису сносили одговорност за оно што се дешава у њој. Србине никад ниси био кукавица увек си као витез стајао на бранику своје Отаџбине, увек си знао да је браниш, ударнички си је увек дизао из пепела и онда када је то деловало немогуће. Никад ниси дао непријатељу да те надвлада у твојој кући на твом огњишту, не битно да ли је злотвор деловао споља или изнутра.

Нека иду они који нису спремни да се боре, они који нису спремни да у своју Отаџбину врате веру и правду. Одласком нам помажу, нека такви иду што пре да би знали колико нас стварно има. Својим остајањем дају нам само лажну слику да нас више има да смо бројнији. Србима бројност није никад требала да би се борили за истину и правду. Србин је своје победе добијао вером, храброшћу и саборношћу. Саборношћу оних који никад нису имали резервну државу. Вером и јунаштвом оних за које је једина Отаџбина одувек била мајка Србија.

Сви знамо да и мала рупа може потопити велики брод, замислите сада овај свет који је пун великих бродова и међу њима Србију која плови на свом малом броду. Ти велики и моћни бродови упорно покушавају да потопе тај мали бродић иако он пловећи између њих никоме не смета. То их ипак не спречава да српском бродићу наносе константно штету, успели су својим сталним покушајима да том малом броду који је од оружја носио једино веру, истину, правду и слободу да направе велику рупу.

Можете ли сада замислити како је Србији када велики бродови тону и од најмањих рупа а њен брод је присиљен да плови пучином са огромном рупом и са стално ново изазваним оштећењима. Да ли то сада значи да треба да се преда? Да ли то значи да сада њена посада треба да скаче у море или да моли за милост велике. Не то значи да треба да се бори и да штету коју су јој нанели поново својим рукама оправи, да поново свој мали брод оспособи и да настави и даље поносно да плови. Није суштина живота никада била у тој пловидби већ у луци којој је сваки од тих бродова тежио да стигне. Оно што је српски брод издвајало од осталих није његова величина. Потпуно је не битно да ли је он већи или мањи од других. Њега је од других увек издвајао курс његове крме. Курс који је вековима исти и који се никад неће променити. Тај курс српски брод води непогрешиво ка оној правој луци, води га у спасоносни загрљај светосавља.

ОДА МОМЕ РОДУ

Расути свуда српски смо народ ми,

И горко пиће гаси нам често жеђ,

Кад нож неправде љути коље

Децу и жену, и старце; или

Кад тајна замка веру нам тишти, и

Совјест пристеже. Обрана томе кам’?

Кам’ крило слатко, моћни заклон?

Душана давно нам нема, стуба,

Од кога силе Стамбол је стрепио!

Ни Марка нема, страшнога душманом,

И снажна копљем, буздованом.

Нем’ ах, Ђорђа, високог духа,

Ком срдце зрака подиже небесна,

Да Срба брани, врага му прогони,

И стуб утврди славе роду.

Сродна му мишица (гнусни порок)!

Витешку крвцу точи. Сироте смо!

Но ум и воља крепка је. Завист и

Кћи злоба кивна нека бежи

Подобно магли, кад с’ сунце рађа,

У бездну мрачну. Сви да се љубимо

Ко сродна браћа, тежимо сложно пак

К високој мети, слави рода!

Стазу да крчимо бодро, умом

И миш’цом, реч’ма, огњеном ревностју.

Ни врага само златне с тетиве да

Пуштамо грозне стреле; Херкул

Обрана Музама с силним маљем.

Где љубав дише, ревност и слога, ту

И сунце сија, цвета и среће цвет;

Ко небу лети живот земни.

Тако сад Сава и Лазар, као

И чисти дуси, небесном сладе се

Тишином: спомен Милоша греје и

У срдцу рода чува. Те ће

Србљима подићи славу и чест!

Јован Хаџић

(1799-1860)

Српски брод, са којим смо увек доносили само славу и част Србији, није брод који изгубљено плута на пучини. То сигурно није брод који ће кренути погрешним курсом ка некаквој Европској Унији.  Улазак у ЕУ за Србију и Србе би био као улазак у брак без љубави. Познато нам је ако имате брак у коме нема љубави у њему све одређује закон и онај јачи унутар њега. У том случају права вам се смањују као и у свакој новој заједници а уређена су законом на који ви немате никакав утицај. Ту није крај, обавезе које сте до тада имали пропорционално вам се увећавају у односу на смањење ваших права. Поставља се увек питање какав је разлог за тако неприродан брак? Да ли је пресудно било инсистирање оца и мајке младожење или младе или је само у питању нечија лична корист? Шта год да је од овога сигуран сам да Срби у овакво нечем неприродном неће учествовати а још мање чинити нечији мираз.

Наравно да ћемо као и сви људи са овог света отићи пуни разних грехова. Имајмо толико разума да са собом не понесемо бар оне које не морамо. Зашто би носили и туђе грехове? Сигурно да је непрекидно грабљење за материјалним једно од оних грехова које можемо избећи. Када себи поставимо неке друге вредности не само да ће нам душа растерећенија приступити оном свету већ ћемо сигурно бити поштованији и на овом.

 „Свако може бити пророк… Ономе што зло ради рећи да ће зло проћи, а ономе који добро чини да ће бити награђен, па нећеш никада погрешити, јер је то вечни закон природе. Јер никада у историји зло није остало некажњено, нити добро ненаграђено.“

                                                                                                         Свети владика Николај

Светосавци су давно завредили поштовање на овом свету. Наши ђедови оставили су ту благодет нама надајући се да смо и ми њихови потомци од истог материјала саздани. Сигуран сам да их нећемо разочарати. Наставићемо и ми добро да чинимо да би нам се добрим и вратило. Просејаћемо ми кукољ међу нама. Очишћени тих гњилих плодова наставиће српски брод старим курсом. Сазидаћемо опет ону непобедиву светосавску тврђаву само од најбољег и неуништивог материјала.

Нада мора да постоји, то је онај прозор кроз који и када је најтеже видимо лепшу и извеснију будућност. Без ње би живот почео да губи смисао. Морамо само знати да нада која није настала из вере, није потпомогнута искреном борбом је уствари лажна. Таква она је некорисна и може бити само контрапродуктивна. Нада која усамљена стоји без помоћи вере и бар одлуке за борбу ће нам временом уместо спаса донети једино наставак патњи.

Не смемо себе заваравати да ћемо без вере и борбе успети. Бољег сутра нема без растанка са кукољем а он нам то неће дозволити без борбе. Помисао да ће патња сутра престати сама од себе, неприхватљива је. Нажалост то се сигурно неће десити. Бол и патња ће без вере и борбе и сутра сигурно бити ту. Таква лажна нада неће моћи дуго да траје јер ће је патња надјачати. Они који нису на време додали веру и борбу на своју наду остаће сами у свом безнађу, без могућности да се том безнађу реално одупру.

Када своју наду заснујете на вери и борби, онда када су њени циљеви слобода и живот достојан човека реални су и изгледи да се у томе успе. Из сваке борбе коју смо искрено и са вером водили у прошлости рађала се слобода. Слобода јесте живот, само слободан човек може бити сигуран да је живео, да је био сам кројач своје судбине. Само ако имамо своју Отаџбину, онда када је она слободна можемо сматрати да нам живот није прошао тако што смо служили другима.

Светосавац воли и жели да даје и помаже, то испуњава његову душу. Србин воли да учини али никад неће дозволити да неко његово добронамерно чињење искористи да би му служио. Служење није нешто што слободарско српско срце може да прихвати. Светосавац прихвата да служи само Богу. Живели смо увек поштујући друге. Историја нам је сведок да смо од других заслужили свако поштовање. Нисмо никад због тога тражили да нас воле али сигурно нећемо дозволити да нас не поштују. Познато је свима да кроз своју историју нисмо имали робове. Не зато што то нисмо могли, него зато што нисмо хтели. Православље не познаје робовласништво. Неприхватљиво је за православну душу отимање, малтретирање, мучење. Нисмо никад живели на рачун других, не можемо и не смемо дозволити да неко живи на наш рачун.

Трула душа запада није нешто што може наћи плодно тле у Србији. Зар да тај трулеж гурну у наше груди? Познато нам је шта једна покварена јабука чини када се заборави у котарици међу здравим јабукама. Зашто би онда дозволили да у своје здраво окружење примамо труле плодове. Оне труле јабуке за које је питање само момента када ће их њихов сопствени трулеж потпуно појести.

Наши стари су добро знали да препознају те гњиле плодове. Време је да њихово искуство прихватимо и очистимо Отаџбину од те заразе. За оне који можда нису сигурни како су то радили наши ђедови право подсећање је можда прочитати неку од многих истинитих прича из прошлости Срба. Једна од тих помало заборављених је сигурно и она о Јоксиму Марковићу. Јоксим је рођен 1885 у Горњем Штипљу код Јагодине, био је један од оних правих јунака Великог рата. Један од оних Срба на сваку понос својој Отаџбини. Саму причу је забележио његов праунук Рајко Марковић по казивању свог деде Благоја:

– У Кумановској бици српска коњица направила је такав продор да су се Турци запрепастили. Како је два дана падала киша, а Турци имали муницију са металним чаурама, она је зарђала на бојишту. Наша војска била је опремљена пушкама „маузер кока“, чија је муниција била са месинганом чауром. Деда је причао да је наша војска заробила елитну турску јединицу из такозване Низамске дивизије. Наши официри одлучили су да турским официрима врате сабље, јер су оне част за војнике, и испрате их музиком. Турци се тада зарекли да никада више неће нападати Србију. Тако је настала музика „Низамски растанак” – прича Рајко.

Приликом наставка ослобађања Србије, Јоксим је кренуо ка Косову и Метохији. Пошто је коњица била претходница српске војске, био је међу првим војницима који су на Газиместан поболи заставу. Јоксим је причао да су сви војници клекли и пољубили земљу, јер су је ослободили после 480 година. Овај храбри ратник потом је учествовао у српско-бугарским ратовима, у оквиру којег је најкрвавија била битка на Брегалници. Кући се вратио 1913. године, али је већ наредне поново био на бојном пољу.

Јоксим је на Газиместану добио споменицу „за освећено Косово“, за исказану храброст у српско-бугарским ратовима на Брегалници је стекао орден за храброст „Милош Обилић“, у Церској бици зарадио је орден за храброст „бели орао“, а за изузетно исказану храброст приликом пробоја Солунског фронта награђен је „Карађорђевом звездом“. Занимљиво је да је овај орден могао да добије само онај кога предложи цео пук.

– На самом почетку Великог рата официри су већ били активни. Уследила је мобилизација редова. У свим местима зачула су се звона, војници су знали свој ратни распоред и с песмом на уснама одлазили су у своје команде. Била је то једина мобилизација која је имала одзив од 98 посто, што није забележено у свету – додаје Рајко…

Злонамерни би рекли такви су Срби били, наглашавајући ово били. Није тачно, Срби нису такви били. Срби су и данас такви. Само морамо разликовати ко заиста јесу Срби. Морамо бити свесни да данас у Србији живе многи који не носе у себи то чисто срце, светосавску душу. Како год да се они представљали то нису они прави Срби, то су само оне гњиле јабуке. Немамо разлога да се заваравамо, да због тог кукоља  себе посматрамо погрешно.

Истина је да таквих данас има доста, разлог томе је што их нисмо одстранили на време. Нисмо се на време понели као наши стари. Дозволили смо да се трулост шири, заразивши и многе који су били здрави. Не можемо више дозвољавати тој болести да напада по Србији некажњено. Примакао се растанак са том трулежи.  Време је да кукољу отпевамо „Низамски растанак“.  После тога и они нам као и Турци морају обећати да се више неће враћати.

Низамски растанак

Скупите се сви, добри другови
нека труба док не падне мрак, свира растанак.
Последњу нашу песму војничку
запевајмо сложно сви нек’ се све ори.

Па за оне прошле дане, нек’ ти нека суза кане
па зар нисмо били ми, добри другови.
Ко да жали ноћи, ко да жали дане
растанак се спрема а времена нема
ој, друже мој.

Још у срцу мом као тешки звон
одјекује тужне трубе глас, кроз тај гарнизон.
Последњи, тужни поздрав војнички
запевајмо сложно сви нек’ се све ори.

Нека свака цура чује шта јој војник поручује
сад кад служба престаје, кад се растаје.
Лудо живим сада, чудна туга влада
успомена давна из војничких дана,
ој, друже мој.

Важно је схватити да је живот састављен од црних и белих дана. Састављен од ружних и лепих тренутака, од оних који верују и од оних који то никад неће знати. Пун је свет трулих и заражених плодова али опстаје због оних чистог срца. Све нам је то познато, не дозволимо онда западу да нам угаси наду зато што нисмо умели да верујемо, зато што нисмо знали да се боримо. Зар да нас надвладају гњили плодови? Време је да Срби опет омогуће својој Отаџбини понос и слободу. Да онда када клекну и пољубе земљу, знају да је сваки њен грумен слободан а да су се они одужили мајци Србији.

„Не можеш бити велики човек докле год себе сматраш умрлим. Не можеш бити велики човек ни на једном месту на свету и ни у једном положају у друштву; прво, докле год имаш страх ма од чега мањег од Бога; друго, докле год имаш љубав према чему мањем од Бога, и треће, докле се год не привикнеш сматрати своју смрт нечим бившим, а не нечим будучим.“

                                                                                                                      Свети владика Николај

Мобилизацију пред Велики рат на коју смо сви и данас поносни памтимо по одзиву од 98 посто. Нас су наши ђедови учинили поносним, на нама је да и ми својим делима оставимо потомке поносним. Не сматрајмо себе умрлим зато што нас запад тако представља. Победимо страх јасно стављајући до знања да нас не могу понижавати. Приредимо коначан растанак кукољу. Само очишћени и сутра можемо бити сигурни да ће нас 98 посто увек бити ту за своју Отаџбину.

На седници 17. јула ове године Влада Србије у техничком мандату је усвојила Одлуку о образовању полицијских и војних снага за извршавање заједничких задатака, ради спречавања илегалних улазака миграната из правца Р. Бугарске и Р. Македоније, као и привођења правди кријумчара људима који тај илегални посао обављају на територији Р. Србије, како стоји у званичном саопштењу.[i]

Просечан грађанин ће се питати, шта је у томе чудно? Влада Србије, макар и бескрајно дуго у техничком мандату са свемогућим техничаром на челу и истовремено мандатором у максималном мандатарисању), ради свој посао и брине о безбедности државе.

Да ли је баш тако, односно, шта се кроз усвајање ове, али и ранијих одлука поводом такозване азилантске, мигрантске и какве све не, али дириговане кризе која ће нам доћи главе, може уочити? Или, боље рећи, разумети колико су нам држава и народ угрожени на платформи петооктобарске „доктрине“, коју су напредњаци са својим бројним сателитима за последње четири године не само динамизирали, већ и значајно унапредили. Када се то преведе на народни језик – приводе крају растакање Србије по свим шавовима.

Уместо да су зауставили за ове четири године европски пут (јер баш су то обећали пре доласка на власт у случају да се настави са отимањем Космета), као и да су изашли из погубног НАТО програма „Партнерство за мир“ преко кога нам је уништен одбрамбени и безбедносни систем, дакле, изашли из НАТО дворишта, они су радили све супротно. Притом се вадећи „достигнућима“ претходних властодржаца, уз дежурно објашњење како се такве међународне обавезе морају поштовати. Није него. Тачније – неопевана лаж. Узмимо само пример СОФА споразума и ИПАП плана – стадијума. Или Бриселски споразум који је уствари признање „Косова“. 

Уместо да су по тзв. хитном поступку, када је реч о одбрани и заштити државе и њених граница (Закон о одбрани[ii], Закон о Војсци Србије[iii], Закон о заштити државне границе[iv]…) укидали наведене прописе од посебног значаја, које су нам петооктобарци натурили по налазима Запада, и доносили нове, или их бар кориговали и прилагођавали новнонасталим околностима, они су наставили да их сулудо примењују. Па да бар то чине како треба, ни по’ јада.

Не, они такве законе, стратегије, доктрине, разне уредбе, или не примењују, или то чине селективно, или, што је најчешћа појава, спроводе погрешно, односно извршавају налоге са Запада. Успут маркетинга ради и у циљу обмањивања јавности. Управо на то је и личила медијска представа у којој је пре неку ноћ учествовао и министар одбране у техничком мандату, лично, обилазећи граничну линију.[v] Само што није командовао десетинама пратиоца и бројној рекламерској свити: „у стрелце за борбу“, не би ли уживо, пред камерама, положили на ледину бар једну групу арапских кријумчара мученика које воде са собом.

Актуелна стара-нова власт отишла је још један корак даље, подразумева се у складу са глобалистичком агендом, нескривено газећи важеће међународне прописе. Као што је Женевска конвенција из 1949. године коју и не помињу а она је једино меродавна за цивиле угрожене ратом, а не некакве мигранти, азиланти, избеглице. Или, Женевска конвенција из 1951. године која третира питање азила, али коју углавном не примењују или оно што покушавају да удену је супротно духу наведеног документа. Па тако газе и домаћи Закон о азилу[vi] који је, као и у свакој независној држави конципиран на бази наведне конвеције из 1951. године, а не на основу некаквих квота некакве ЕУ, која, као регионала организација (изведени а не изворни субјекат међународног права), на овим питањима нема надлежности.

Рецимо, да будемо још конкретнији и практичнији – ко им је бранио да врате обавезни војни рок и да поново формирају граничне јединице Војске Србије које би биле апсолутни гарант безбедности граница, зато што су за сто година постојања недвосмислено показале како се то ради? Одговор је, наравно, НАТО и ЕУ.

Без првог – обавезни војни рок а то значи масовност, скоро да је немогуће ово друго – ефикасне граничне јединице. Била је то најбоља и најобученија војска којом смо располагали, а  која је по налогу евроатлантских „партнера“ укинута у периоду 2004 – 2007, како би озбезбеђење државне границе преузела малобројна цивилна ноформирана Гранична полиција.[vii] А како та полицијска формација обезбеђује државну међу, резултати са кријумчарењем арапских избеглица, али и многи други проблеми на граници, све казују.

Да није тако, због чега би иначе звали у помоћ Војску Србије, која је након „реформисања“ од стране НАТО и његових српских извршиоца прљавих послова, ем бројно мала и непрепознатљива, ем више није надлежна за државну границу. То значи да није ни обучена за обезбеђење исте. И не само то, Војска Србије се у кровном Закону о заштити државне границе нигде и не помиње, једноставно, нема никакве надлежности за ту област у миру.

Како је онда Војска ангажована у минулих годину дана, и посебно од фебруара ове године? На два начина. Први, који је у дужем трајању био нелегалан, зато што су дошли у ситуацију да јој командују полицијски команданти, под видом некаквих планова заједничке сарадње, кординације и испомоћи.[viii] Други начин, са којим се кренуло тек најновијом јулском одлуком Владе Србије у техничком мандату, за који се може констатовати да је легалан (колико год да је као такав натегнут), зато што је вероватно (Одлука није доступна јавности, па отуда ово – вероватно) базиран на члану 39. Закона о одбрани, који једини третира овакве ситуације.

Ево шта стоји у наведеном члану Закона о одбрани:

„Ако су угрожени: део територије Републике Србије, гранични појас, граница, живот и здравље људи и животиња и материјална добра на том подручју, на заједнички предлог министра унутрашњих послова и министра одбране, а уз сагласност председника Републике, Влада образује полицијске и војне снаге за извршавање заједничких задатака.

У извршавању задатака из става 1. овог члана, полицијске и војне снаге су потчињене старешини Војске Србије кога овласти председник Републике, на заједнички предлог министра унутрашњих послова и министра одбране“.

Садржај који је цитиран најбоље одсликава сву нашу државну како регулаторну тако и конфузију у пракси. Да туга буде комплетна, питања одбране државе и њене границе су крајње озбиљна и ту не би смело да буде импровизација, нејасноћа, дуализма, то јест кршења принципа субординације и сличних проблема. Ево и зашто.

У члану 11. истог Закона о одбрани у првом ставу јасно стоји да „Председник Републике, у складу са законом, командује Војском Србије“, док се у ставу пет истог члана наглашава да „своја овлашћења у области одбране може пренети на министра одбране, осим одлучивања о употреби Војске Србије…“

(За оне којима није познато – министар одбране нема право командовања Војском, па тако ни Влада а поготову не председник Владе, а то значи ни право њене употребе на борбеним задацима како у миру тако и у рату – а ангажовање на граници то јесте – већ има законска овлашћења руковођења системом, што је значајно различито).

Дакле, Влада је чланом 39. Закона о одбрани добила овлашћење за активност коју нема нити по Уставу, нити по главним одредбама наведеног закона (као и других прописа), чиме је створена контрадикција. Зашто је тако? Зато што Влада „образује полицијске и војне снаге за извршавање заједничких задатака“. И то тако што се у истом члану (ваљда због Закона о заштити државне границе) на прво место ставља министар унутрашњих послова, па затим министар одбране, те се у складу са тим и снаге дефинишу истим редоследом – „полицијске и војне снаге“. 

У ставу другом истог члана напред наведено тумачење се потврђује формулацијом да су „полицијске и војне снаге потчињене старешини Војске Србије кога овласти председник Републике“. Отуда и питање – због чега нису изменили наведени члан 39. и једноставно ствари обрнули у правом смеру, то јест, поставили онако како је једино могуће и у сагласју са духом Закона о одбрани? Одговор је јасан, као што је већ раније истакнуто и зове се – НАТО, ЕУ, европски стандарди, вредности… хаос и преписивачка школа.

Међутим, да баталимо ове формалности (иако су веома битне!), суштина је у нечему другом. Због чега су се председник Републике, Влада и пратећи министри одлучили за примену члана 39. (јер други немају на располагању, осим члана 2. Закона о Војсци Србије који је скоро па идентичан), ако упорно тврде да све држе под контролом, да су илегалне миграторне токове успешно заустављали у минулом двогодишњем периоду, да Гранична полиција извршава своје задатке редовно и слично томе?

Уосталом, наведени члан Закона о одбрани и почиње својеврсном супозицијом, односно јасним (и екстремним) условом: „Ако су угрожени: део територије Р. Србије, гранични појас, граница…..“

Уколико слушамо Вучића, Вулина[ix] или Стефановића у силним изјавама, то није тако – ми нисмо угрожени. Они не само да не спречавају улазак избеглица свих боја, већ их отворено позивају да то чине на легалним прелазима. Просто их каналишу и призивају као што је то јуче изјавио управо наречени Вулин и ево те изјаве у видео-клипу РТС-а од 2 минута и 20 секунде, па предлажем да се послуша:

http://www.rts.rs/upload/storyBoxFileData/2016/07/25/8180166/Migranti%20250716.mp4

Омогућавају им, дакле, да легално улазе, логорују по земљи Србији, да угрожавају гранични појас према Мађарској, да протествују, штрајкују глађу, да атакују на мађарску ограду и органе и слично. 

Због чега су онда тражили помоћ Војске? Јесмо или нисмо угрожени, господо из техничке Владе? Превентиве ради? Е, то није могуће чак ни по оваквом закону. Уколико јесмо угрожени, због чега онда није уведено ванредно стање макар на делу територије, што би било адекватније јер пружа оптималније могућности за решавање проблема? Да ли је ово признање да Гранична полиција МУП-а Р. Србије не може самостално да обавља редовне задатке због којих је и формирана, што би се народски рекло – због чега прима плату? 

Докле ће овако малобројна и технички заостала Војска Србије моћи да се развлачи, напреже и раубује за задатке из надлежности али и за оно што јој није посао? Од редовних задатака обуке, преко ангажовања у Копненој зони безбедности, затим у стотинама сулудих вежби и осталих активности према НАТО агенди, све до мировних мисија (ускоро крећу и борбене које Скупштина није одобрила!) широм белог света, или ангажовања на спашавању грађана и имовине у елементарним непогодама према обавезама из Треће мисије.

И све то у ситуацији када је највећи број њених припадника очајно плаћен, услед чега на годишњем нивоу, просечно, борбене редове напусти више стотина војника-професионалаца и старешина.

Уколико напредњачка коалиција није исто што и „жути“ и остали петооктобарци што им је, иначе, свакодневни аксиом, шта чекају, што не врате обавезни војни рок? Што макар бројно не јачају Војску, њене ратне јединице, што не враћају дивизије, армије? Где је оружје за народ? Трећи светски рат – онај оружани део – само што није кренуо, и шта ћемо тад и где? И ком’ ћемо се царству приволети? 

Наравно да знамо одговор на сва ова питања. Али, није на одмет понављати. И нека остане записано за неке будуће генерације.

[i] http://www.srbija.gov.rs/vesti/vest.php?id=269495

[ii] http://www.mod.gov.rs/multimedia/file/staticki_sadrzaj/dokumenta/zakoni/16042015/Prelom-ZakonOOdbrani-2varijanta-ZaStampu.pdf

[iii] http://www.mod.gov.rs/multimedia/file/staticki_sadrzaj/dokumenta/zakoni/16042015/Prelom-ZakonOOVojsci-2varijanta-ZaStampu.pdf

[iv] http://nsp-policija.org.rs/zakon-o-zastiti-drzavne-granice-2/

[v] http://www.vs.rs/index.php?news_article=5d2c39be-5181-11e6-b66b-001a649ddcfe

[vi] http://www.mup.gov.rs/cms_cir/sadrzaj.nsf/zakoni

[vii] http://m.pressonline.rs/info/politika/3009/mup-srbije-preuzeo-kontrolu-celokupne-drzavne-granice.html

[viii] http://www.mod.gov.rs/sadrzaj.php?id_sadrzaja=9397

http://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B0/%D0%B4%D1%80%D1%83%D1%88%D1%82%D0%B2%D0%BE.395.html:592657-%D0%92%D0%BE%D1%98%D1%81%D0%BA%D0%B0-%D1%9B%D0%B5-%D1%87%D1%83%D0%B2%D0%B0%D1%82%D0%B8-%D0%B3%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D1%86%D1%83

[ix] http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/124/drustvo/2397736/madjarska-nece-otvoriti-granice-za-migrante.html

слика http://www.kurir.rs/vesti/drustvo/pripravnost-na-granicama-srbija-salje-vojsku-na-migrante-clanak-2149007

Толико је писано у последње време о окупљању православних архијереја на Криту (сматрам да се већина читалаца ФСК слаже да је неозбиљно овај скуп називати “Великим и Светим”), да верујем да је читаоцима већ помало и досадно читати о томе. Међутим, ствари су толико важне да о овој теми заиста треба да прође што шира “јавна расправа” и добро би било да се у њу јавно укључе и људи из Српске Православне Цркве који представљају апсолутну већину у СПЦ, а који имају сасвим другачије мишљење од појединих владика који су били присутни на Криту. У овом тексту задржаћемо се на два интересантна момента – на сам одлазак делегације СПЦ на тај скуп и неке коментаре поводом тога, и на излагање владике Захумско-Херцеговачког Григорија на самом скупу.

Прво, о одлуци СПЦ да ипак отпутује на Крит. Та одлука је и у братској Русији, чак и на “мојој” Руској Народној Линији дочекана као једна врста издаје и забијања ножа у леђа Московској Патријаршији од стране Српске Патријаршије. Свакако да бих био лично срећнији да наши архијереји нису путовали на овај скуп, али мислим да треба хладне главе размислити о тој одлуци. Јасно је да је, на жалост, Патријарх Вартоломеј дозволио да постане играчка у геостратешком рату Запада (пре свега САД) против Русије. Господ је у историји Цркве Христове доделио улогу чувара Његове Истине и Правоверја (= Православља) Риму, Константинопољу и Москви. Четвртог Рима неће бити. Константинопољ је одавно изгубио улогу коју је имао у време Византије, данашњи поглавар са Фанара, без пастве (или са паством од пар хиљада верника[1]) не може бити изабран за Патријарха ако то не одобри председник муслиманске државе Турске, о његовој сигурности брине Конгрес САД који је донео посебан закон о његовој заштити, па говорити о њему као о заштитнику Васељенског Православља је не само илузорно, него и дубоко погрешно и у супротности са Промишљу Господњом која је Москви доделила улогу да буде заштитник Православља до Другог Христовог доласка.

Елем, уочи самог скупа на Криту из наше Патријаршије су се огласили тако да је изгледало да ни СПЦ после руског одустајања од одласка на тај скуп, неће слати делегацију на Крит. Шта је узроковало да делегација ипак отпутује, није нам дато да знамо, али је сигурно да наши архијереји у овој пре свега геополитичкој игри Запада око скупа на Криту, нису били поштеђени жестоког притиска. Времена су таква да је наивно мислити да у случају неодласка на Крит, СПЦ не би на неки начин била кажњена од глобалистичких моћника (и домаћих и страних). То би вероватно било Богу угодније и искреним верницима драже, али геополитика на жалост често оставља трага и на одлуке архијереја и српски архијереји у томе нису изузетак. Уосталом, калкулација око одласка на Крит било је у свим помесним Црквама, па ни понашање Московске Патријаршије у овом процесу није било “безупречно”, како би рекли браћа Руси. Овде није сувишно подсетити на историјат припреме овог сабора и учешћа РПЦ у њeговој припреми. Документи за сабор почели су се припремати још крајем 60-их година и читав период 70-их и 80-их година РПЦ је активно учествовала у том процесу када је и дошло до процвата екуменизма. Када је 90-их година због Естоније дошло до озбиљног сукоба са Фанарима, РПЦ са Патријархом Алексејем II је изашла из тог саборног процеса, а Фанари су наставили са разматрањима и припремама. Када је 2008. године русофобни прозападни председник Украјине Јушченко припремио “специјалну операцију” поводом 1020. година крштења Русије, он је током свечаности позвао Патријарха Вартоломеја да анулира томос Патријарха Константинопољског Дионисија из 1686. године којим је Кијевска Митрополија прешла из Константинопољске у састав Московске Патријаршије. Јавна је тајна да су украјински русофобски олигарси дали тада велике прилоге Константинопољској Патријаршији. Било је ту свакако уцењених архијереја, невиђен политички притисак, много новца у игри, Русија ни издалека није била моћна као данас… Руска црквена дипломатија је морала озбиљно и хитно да ради са свим помесним Црквама, па је у Кијев долетео са Патријархом Вартоломејем (који је, да се не играмо жмурке, јак адут глобалистичког и антихришћанског Запада у геополитичком рату против Русије) само Атанасије Албански. И блаженопочивши Патријарх Алексеј је отпутовао у Кијев на сусрет са Вартоломејем (Атанасије Албански се при оваквом развоју догађаја брзо вратио кући), свестан да ће у предстојећим преговорима негде морати да калкулише и да “изабере мање зло”. Тако је и било, да би Вартоломеј оставио на цедилу украјинске русофобе, Патријарх Алексеј је заузврат морао вратити РПЦ у окриље саборног процеса и екуменистичког дијалога. Дакле, сигурно је да без огромних притисака Патријарх Алексеј не би подлегао овој уцени и враћао РПЦ у процес из кога ју је својевремено сам извукао и од два зла изабрао је мање. Верујем да ни наш Патријарх није био изложен ништа мањим притисцима и да је слање делегације СПЦ на Критски скуп представљало “бирање мањег између два зла”. Био сам у неколико прилика и лично присутан када је српски Патријарх Иринеј говорио да наш мали чамац треба везати уз велики руски брод, сигуран сам да то нису била празна слова него искрено мишљење нашег Патријарха, тако да заиста сматрам да је претерано говорити о томе да је српски Патријарх задао ударац с леђа Руском Патријарху. Плашим се да је сусрет у Хавани поглавара РПЦ са архијеретиком из Рима, много више допринео дискредитацији РПЦ, од одлуке српског Патријарха да пошаље делагацију СПЦ на скуп на Криту.

Али оно што још више забрињава од самог слања делегације СПЦ на Крит, јесте наступ појединих архијереја на том скупу, да будем конкретан, наступ епископа Захумско-Херцеговачког Григорија.[2] Тај наступ има у себи нешто толико злослутно да мислим да преко њега српска православна јавност не сме олако прећи. Цитирамо почетак обраћања владике Григорија: “Једна од најзначајнијих чињеница које се тичу Цркве 20. вијека је екуменски покрет. Његов значај се огледа у томе што су у њега сада активно укључене све хришћанске Цркве како би превладале подјеле прошлости и поново успоставиле јединство хришћанске Цркве. Свидјело се то нама или не, у екуменском покрету предњачили су протестанти (већ од почетка 19. вијека). У Католичкој цркви екуменизам је полако сазријевао да би се свом силином пројавио послије Другог ватиканског сабора. Код православних то иде најспорије, али захваљујући изузетним напорима неких истакнутих теолога и пастира Цркве (да поменем само оца Георгија Флоровског и владику Николаја) и ми полако хватамо корак са другим Црквама”.

Ако ми моја интелигенција дозвољава да правилно схватим ове речи владике Григорија, он овде јадикује што се православни нису још почетком 19 века угледали на протестанте (“свидјело се то нама или не”). По тумачењу владике Херцеговачког, католици су били много напреднији, они су “полако сазријевали” и већ после Другог ватиканског концила су сазрели. А ми, незрели православци, тек после “изузетних напора неких истакнутих теолога”, ето успесмо да ухватимо “корак са другим Црквама”. Већ смо се навикли да екуменисти јеретичке организације називају црквом, али морам признати да сам са неверицом читао ове редове, питајући се – да ли је могуће да српски владика овако резонује? Да о Православној Цркви говори као о неком недораслом деришту у односу на јеретичке организације римокатолика и протестаната? Да до неба уздиже значај екуменистичког покрета, стављајући владику Николаја као једног од најзаслужнијих за процват екуменизма у ХХ веку. Заиста је време да се престане са злоупотребом лика и дела великог српског светитеља од стране српских екумениста. То што је владика Николај као млад богослов за време Првог светског рата од стране председника српске владе био замољен да отпутује у Енглеску и тамо се залаже за српску ствар, и што је један део своје младости и школовања провео на Западу, и што је у том периоду имао мало либералније погледе у односу на свој зрелији период, не даје за право никоме, па ни владици Григорију, да га назива великим борцем за ствар екуменизма. Није први пут да се неки ставови светог владике Николаја из “раног периода” његовог живота, још пре него што је постао владика, од стране српских екумениста и папофила тумаче као његов животни кредо. Овде треба подсетити на следеће. Прво, владика Николај је пред крај свог живота рекао да би се одрекао многих ствари које је написао у својој младости, а да би ревидирао и неке касније написане текстове. А да ли је био екумениста владика Николај у својим зрелим годинама, сведочи нам пре свега његово дело. Они који владику Николаја проглашавају екуменистом, нека прочитају његов текст “Римска вера” где у 15 тачака светоотачки разобличава свејерес римокатолицизма. У последњој 15. тачки тог свог текста, српски златоусти владика пише: “Словени немају никаквог смисла живота нити какве мисије у свету без Православља. Рим је од увек био и за увек остао крвни душманин словенских народа, узимајући од њих само паре а називајући их варварима. И тако даље, пуно и пуно, редом. Благо ономе коме се отворе очи да види и уши да чује где је лаж а где је истина”. Од “Мисионарских писама”, до дела “Српском народу кроз тамнички прозор” и каснијих радова, величанствени опус светог владике показује једну уништавајућу критику целокупне западне цивилизације чији костур представља папска јерес. Да и не говоримо о поеми-служби “Ђердан од мерџана” где свети владика без имало устручавања паписте назива “лажним хришћанима”, за усташе каже да су добили “за ревност у злу” похвале “од пакла и Рима”, паписте назива “ћесарима с крстом, наследницима Ирода и Нерона…, назива их јеретицима жустрим, итд, итд. Ко се озбиљно бавио изучавањем дела светог владике Николаја, не може га назвати екуменистом, једноставно, то је лицемерје.

Међутим, што идемо даље, то је све горе у обраћању владике Григорија на Криту. У следећем пасусу, владика Григорије каже да не зна у ком правцу треба да иде екуменистички дијалог, али каже да зна у ком правцу не сме да иде. Па каже да тај дијалог не сме да иде “путем повратка свих у окриље Православне Цркве”. Значи, оно што су до јуче екуменисти говорили као циљ екуменског дијалога, да поврате заблуделу браћу у истинску веру Православну, данас већ није више актуелно, у том правцу не смеју да иду размишљања савремених екумениста. Плашим се да поново имам озбиљне проблеме са сопственом интелигенцијом, молим да ми се опрости ако сам погрешно разумео – да ли је могуће да српски православни владика сматра погрешним позивање на пут повратка у окриље Православне Цркве?

Но, ни то није крај. Пошто нас је упозорио да не смемо тежити повратку заблуделих у свеспасавајуће окриље Свете Цркве Православне, владика брзо прелази у бруталан напад на све оне који тако не размишљају, називајући их “острашћеним фанатицима” и “верским екстремистима”. Цитирамо: “Да ли је могуће одустати од борбе за успостављање поновног јединства Христове цркве због тога што би неки острашћени фанатици (а острастио их је неодговорни приступ наше Цркве према том питању) могли да се побуне против тога? Или да чак иступе из Цркве која трага за јединством”. Дакле, наша Црква је по владици Григорију била неодговорна и она је острастила фанатике, па зато није успостављено толико потребно јединство са црквом блаженог Алојзија Степинца или Јоасафата Кунцевича? Ако је и од владике, много је. Зашто владика Григорије не прогласи светог владику Николаја “острашћеним фанатиком” или “верским екстремистом”, уместо што га трпа у екуменистички табор? По оваквој логици и Свети Сава се може прогласити таквим, замислите, усудио се да скине папину круну са братове главе и венча га на Православно краљевство. Ово није пука јадиковка, ово делује злослутно, диктаторски, тако вашингтонско-папистичко-демократски – ништа једноставније него прогласити некога за “острашћеног фанатика” или “верског екстремисту” и искључити га из Цркве. Једноставно, зар не? Некоме се изгледа много жури да направи хаос, као да су покровитељи Критског скупа из Вашингтона већ дали налог да почне “лов на вештице”.

На крају тираде о екуменизму, владика Григорије каже да је дијалог са римокатолицима не само пожељан, него и нужан, поготово на рубним просторима додира православних са римокатолицима. Нико нормалан се не би противио дијалогу ако би се он водио у Истини. Али следеће питање није уопште реторичко. Да ли је било који од римокатоличких клирика са којима екуменише владика Григорије, спреман да бар осуди деловање Алојзија Степинца или Петра Чула, ревносног усташког активисте и римокатоличког бискупа за време Другог светског рата на просторима многострадалне Херцеговине? Ако ни један римокатолички клирик није спреман, а поуздано знамо да није, да осуди поступке ових безумних отпадника, онда залагање за дијалог не представља ништа друго него или лицемерје или издају хиљада мученика који су убијени од римокатолика само зато што су Срби православне вере.

Узгред, пре десетак година откривене су нетрулежне мошти херцеговачког епископа Леонтија Радуловића, иако су пуних 17 година од минирања Саборне цркве у Мостару биле изложене отвореном утицају атмосферилија. Иако је Господ прославио овог епископа нетрулежним моштима, не покреће се питање његове канонизације. Овакво богословље владике Григорија наводи на помисао да разлог што се не поставља питање канонизације епископа Леонтија, лежи у чињеници да је он био жестоки борац против папистичке јереси и био затваран од стране власти римокатоличке Аустро-Угарске монархије. А по оценама изнетим на Криту, то представља “острашћени фанатизам” или “верски екстремизам”.

Да закључимо – да је Патријарх Вартоломеј обични експонент интереса Вашингтона у геополитичком рату САД против Русије, јасно је свакако и огромном броју српског епископата, па би оно пре било кога другог требало да се чува од сврставања СПЦ на страну Американаца у њиховој прљавој геополитичкој игри против Русије, тако што ће реаговати на екстремистичке експоненте политике Вашингтона у Српској Православној Цркви. Ако можемо разумети да је Патријарх био присиљен да “вага и мери”, овакав антиправославни наступ епископа Григорија на Криту се не може ни разумети ни правдати. Поготово што ово није први пут да владика Григорије својим поступком дубоко узбурка духове православних верника.

[1] Овде смо мислили на Константинопољ, ако гледамо чисто јурисдикцијски, под Фанарима су и Финска Православна Црква (Аутономна) и Критска (полуатономна) и ако узмемо у обзир грчку емиграцију над којом се простире јурисдикција Фанара, тада број верника достиже и до 5 милиона (Р.Г.).

[2] http://eparhija-zahumskohercegovacka.com/?p=21982

Јул је у земљама Европе месец интензивних пољских радова, када вредни пољоделци убиру плодове свог мукотрпног рада.

У земљи Србији, плодној и родној, јул је месец радости и сећање, на оно доба, када је једна велика царевина одлучила да је прегази а још већа царевина, храбрила је у тој злочиначкој намери!

Обе царевине, закључиле су да је Србија мала, Срби исцрпљени у два претходна рата, те се неће ни одупирати насилној еуропеизацији, која ће им ипак дозволити да и надаље вредно обрађују своју земљу, само ће приход са те земље најпре бити њихов, а они ће већ уделити милостињу!

Лака шетња земљом Србијом, и крвави трагови њени, после четири године завршила се распадом једне царевине и поразом друге, на победничкој мировној конференцији доказано окривљене, да је безразложно почела светски рат.

Од тог јулског ултиматума земљи Србији, век цео је прошао, а још увек се проучава мудро срочени одговор српске владе на акт ултиматума, све у намери да се не да разложног повода за последично крвопролиће ако силеџије оружани, ипак пређу српску међу!

Једино, што није могла ни хтела да прихвати српска влада, био је услов да органи стране државе воде истрагу у Србији, да би доказали непостојећу умешаност у атентат, који се збио на окупираној територији, где је српски народ свој на своме а убијени, окупатор и самовољник!

Иако мали, исцрпљен у два претходна рата, изашао је српски народ као победник у наметнутом рату, притом плативши страшну цену своје победе, биолошким губитком безмало половине мушког становништва.

Потомци истих оних царевина, здружени сада у ЕU, изазвали су крвави распад заједничке државе Југославије, у којој су готово сви Срби живели.

Били су потпаљивачи тог грађанског рата, саветници, снабдевачи, али и учесници, јер су неонацисти из целе ЕU, узели активног учешћа у злочинима над Србима, који су само бранили своју земљу.

Видећи после Дејтона, да нису успели у целости своје злочиначке намере, челници ЕU и NАТО поновили су некадањи јулски ултиматум, у замку Рамбује, злонамерно дајући услове које суверена држава не може да прихвати!

Конструишући непостојеће злочине према шиптарској националној мањини, ваздушне снаге NАТО, бомбардовале су осиромашеним уранијумом, прљавом муницијом, земљу Србију. Графитним бомбама разарана су електро постројења, фабрике, индустријска постројења, градови широм Србије, немилосрдно убијајући цивиле.

Знајући судбину ранијих агресора, гурнули су шиптарске терористе као своју пешадију, да кроче из Албаније преко српске државне међе, али сама NАТО пешадија, није то ни покушала.

После потписивања Кумановског споразума, омогућили су челници ЕU и НАТО да се неколико стотина хиљада Срба протера са своје земље, да би они потакли проглашење фантомске „КОСОВО-репубљик“, упорно терајући остатак Србије да их сама призна.

У српску престоницу, овог јула, стигао је млађани ЕU телал, немачког држављанства али острвског порекла, да диктира нове-старе неприхватљиве услове, на путу без краја, којим тако упорно срља тројац (фактор, казанџија, коферче) оболео од еурофанатизма, иако видно узнемирен успешним прогледавањем грађана Острва, које себе само, васцелим светом сматра.

Млађани безобразник, у дипломатске обланде не крије услове за оцену „добронамерности“ Србије, да се сама уништи, како би најзад задовољила жеље старе више од века, исказане у диктату потомака некадашњих царевина.

Иако је „фактор стабилности у региону и шире“, показао нескривену жељу да испуни сваки прохтев mutti АNGELE, надзорника раних радова ЕU, те се најпре састао са хрватском плавушицом, као доказ да неће бити опирања безобразлуку који нема граница, није ипак очекивао тако брутално видљив диктат!

Удружење некадашњих терориста, који су починили злочине над Србима у Вуковару, захтевало је да их прими „фактор“, да му издиктирају своје услове, и то у присуству кроато-немачког земљака, посланика у Европском савету, као изасланика mutti ANGELE, која их је подржала!

Надмено захтевају да се казне некадашње старешине легитимне војске, чији су припадници после дуге борбе успели да сломе побуњенике, и да изолују све осумњичене за ратне злочине.

Органи војног правосуђа, установили су кривицу, документовали злочине, идентификовали жртве-Србе, ненаоружане цивиле, и поднели кривичне пријаве против злочинаца.

Да спрече суђење и излазак истине на видело, представници ЕU у Лондону `92.године, убедили су Милана Панића, тадашњег премијера СРЈ, да ослободи све терористе из сабирних центара, без суђења, као доказ добрих намера!

Хрватска сада као чланица ЕU, служи за даље ултиматуме, јер наводни њени захтеви који се користе за уцене Србије, само разарају и онако већ разорену државну управу, остатка Србије.
Министар Дачић морао је (по диктату) да буде домаћин хрватском министру Ковачу, а обојица у техничком мандату (правно неважећи, као и споразуми), на наводној годишњици ДСХВ (Демократски савез Хрвата Војводине) у Суботици, где се челници те странке видно понашају као некада давно немачки „kulturbund“ (културно друштво), у улози продужене руке нациста, а они сада у виду продужене руке ХДЗ (Хрватска демократска заједница), као странке на власти у Р Хрватској!

Упућени знају, да су 1990.године основани као ХДЗ Војводине, у Петроварадину, али су променили име након почетка оружаног сукоба у Хрватској, и учешћа појединих чланова као терориста, у паравојним и параполицијским формацијама „младе хрватске демокрације“!

Сада користе чланство у ЕU, да сакрију прљаве трагове злочина, а заправо их покварењаци из ЕU користе, као нови јулски ултиматум, да даље разарају Србију.

Да саставе примерен одговор на јулски ултиматум, Никола Пашић и Лазар Пачу, имали су српску војску, Путника, Мишића, Степу, као гаранта тога одговора, али и руског цара Николаја II Романова, као супергаранта свога одговора!

Фактор и сарадници, имају српски народ, који може на референдуму, оловком, на српском језику да демократски одговори насилницима,`јел жели `ил не жели, даље самоуништење своје!

Без народа нема војске, a народ је ту, а касарне чекају (да се среде и омалају!), иде јесен, иде време за српске регруте, упркос јулских ултиматума!